“Kad nam na odeljenje dovedu obolele od koronavirusa, na njima vidimo strah, prvo od hospitalizacije, a onda i od respiratora. Neki budu paralisani, a naš posao je da, osim što pomažemo medicinski, budemo i ljudi, da kažemo lepu reč, umirimo ih, ohrabrimo, jer njihovo psihološko stanje je teško” u razgovoru za Nova.rs priča Aida Pučić, glavna medicinska sestra Kovid odeljenja ORL u Opštoj bolnici u Novom Pazaru.
Psihološko stanje obolelih od koronavirusa varira od kliničke slike.
„Svi su uplašeni, ali različito reaguju. Pojedini su u jako lošem psihičkom stanju. Skoro dve godine radim u kovid odeljenju i svega sam se nagledala. Ipak, ono što me uvek prvo pogodi kod pacijenata, je njihov pogled u očima i strah, koji ih često parališe. Oni su uznemireni, uplašeni, neki čak logoroični, pa mnogo pričaju, pri čemu gube dah, neki su agresivni, potrebno im je dati nešto za smirenje. Imali smo slučajeva gde pacijenti neće da sarađuju, skidaju maske ili počupaju kompletan oksigeni set, viču na nas, ustaju iz kreveta, to su vrlo neprijatni prizori“, priča Pučić.
I pored umora i obaveza koje ima kao glavna sestra, i posla koji u bolnici nikad nije bio teži, nego u protekle dve godine, Aidin pristup obolelima je smiren, prijateljski, nežan i ljudski.
„Sestre su, kažu ‚oči lekara‘. Mi primećujemo ono što lekar ponekad ne vidi, reakcije pacijenata, njihova osećanja, pokrete, poglede, mimiku lica, čak i pod maskom. Ono što je bitno za zdravstvene radnike, posebno u vreme kad je ovakva pandemija koja nas sve pretvara u robote, u mašine, je da ne izgube osećaj za ljude. Uznemiren čovek, kao što sam već navela, ima specifično ponašanje, kojim sam sebi može da naškodi, zato je neophodan stabilan i smiren pristup pacijentu“ kaže naša sagovornica iz bolnice u Novom Pazaru.
Polako, udah lagan, dubok, pet sekundi, izdah takođe lagan, duži, do osam sekundi, ne plitko, ne brzo, ovako izgleda vežba disanja, koja pomaže obolelima, i kojima ih Aida i njen tim uče, čim stignu na odeljenje.
„Pacijenti, kada rade vežbe disanja, pažljivo slušaju, stave masku i počinju da dišu, a mi dišemo sa njima. Za to vreme na prstu je pulsni oksimetar i saturacija počinje da raste, kad uravnoteže disanje. Oboleli najčešće zauzimaju položaj fetusa kada leže, ali to njima nikako ne odgovara. Moraju biti sa uzdignutim uzglavljem, ili da leže na boku. Kad vide da im je lakše, shvate da su sami sebi pomogli jer su prestali da paniče. Važno je kakav stav ima i zdravstevni radnik i kako se ophodi prema pacijentu“ kaže Pučić.
Aida već 27 godina radi u bolnici, i kaže da je iskustvo naučilo kako da pristupa pacijentima.
„Naučila sam posle svih ovih godina, kako da komuniciram sa ljudima. Ne možete da priđete pacijentu i da držite ruke prekrštene. Morate biti otvoreni prema obolelom, svojim fizičkim nastupom i govorom, da oseti da može da vam se poveri i da vam veruje. Ono što učim moje sestre na odeljenju, je da uvek prate bolesnika, da ga posmatraju i da budu srdačne prema njemu, da razgovaraju sa njim čak i dok ga priključuju na terapiju. One neguju ljude, presvlače ih, hrane. Za to uvek moraju naći vremena, jer to je deo našeg posla, što mnogi zaboravljaju“, naglašava Aida.
Od 2020. do danas, na ovo odeljenje je primljeno, ali i sa njega otpušteno stotine ljudi, i svako od njih je „priča“ za sebe.
„Imali smo pacijenta, koji ima preko 70 godina, koji kada je primljen je bio jako uplašen i sa teškom kliničkom slikom, pa smo morali da ga priključimo na ‚haj-flo‘ (high-flow) aparat, da tako prima kiseonik. Čitave tri nedelje ležao je potpuno nepomičan, iako je bio fizički u stanju, ali smo ga savetovali da se ne pomera, jer je to bitno za oporavak. Okretali smo ga, presvlačili, hranili. Kad je polako počeo da se oporavlja, smanjivali smo mu kiseonik i na kraju ga skinuli sa aparata. I onda je konačno seo, pomerio se, i malo po malo, oporavio se i otišao kući. Poenta njegovog lečenja nije bila samo u medikamentoznoj terapiji, već i u tome što nas je slušao, a to je veoma važno“ priča glavna sestra Kovid odeljenja.
Razgovori o vakcinaciji se ne vode sa pacijentima na odeljenju, osim ako neko od njih ne počne sam da priča.
„Obavezan podatak u anamnezi je da li je pacijent vakcinisan, ali niko od lekara, ni sestara, nikada o toj temi ne bi razgovarao sa teško obolelim čovekom koji već leži na odeljenju. Nikada ne odvajamo pacijente, na vakcinisane i nevakcinisane, kao što ljudi u poslednje vreme sve češće rade. Za nas su svi oni oboleli i prema svima imam isti odnos. Bio je kod nas nedavno jedan stariji čovek, i sećam se da je izjavio:‘Ako izađem odavde, odmah ću se vakcinisati‘. I to je bilo lepo čuti“, zaključuje Pučić.
Pacijenti se uvek vrate, ali samo da pozdrave svoje sestre
Najveća satisfakcija u ovom poslu, za Aidu i njen tim, je kada se pacijent zdrav vrati u bolnicu, samo da ih pozdravi.
„Oni se često, dve nedelje posle oporavka, vrate u bolnicu, ali u zelenu zonu, samo da nas vide i da se jave i zahvale. Naši pacijenti dođu da vide kako izgledamo bez maske i bez skafandera. Ponekad donesu neku sitnicu, kafu, bombonjeru… To su momenti za uspomene. Imamo na odeljenju i knjigu utisaka, koja je puna lepih reči i pozitivnih komentara“, kaže Aida Pučić.
(Nova.rs)
