Ne piše mi se,
Ne slika mi se,
Pobrkao sam i one sitne misli,
Koje dodirkuju vidljivo i nevidljivo,
Budim neke uspavane snove,
A budnu javu u žudnji mamim,
Kako bi je u snovima istopio,
Da bi korakom pokrenuo,
Dugo putovanje ka bistroj nadi.
Ne piše mi se,
Ne slika mi se,
Ne znam sakriti ono što znam,
Niti znam izraziti ono što ne znam,
Stao sam na pola koraka,
A nitko mi nije tako blizu,
Da prepozna onu daleku,
Lijepu i dirljivu tačku,
Koja me u budućnost upija,
Kao što je Muftija prepoznavao.
Muftija je otputovao,
Ostavio nam je budne snove,
Označio je na ponos i nadu,
I sada nas uči,
Kako da porastemo sa sobom,
I do sebe,
Sa bistrim pogledom ka nebu,
Sa brižljivim korakom ka tački,
Koja nas u budućnosti upija,
I pokazuje na naš zadnji cilj.
