Bajro Župić, heroj Partizanovog juga: Otkriva kada su ga zavoleli navijači i koga mu je bilo najteže da čuva

0
798

Nikada nije postigao gol, nije odigrao najviše mečeva ili protivnike izluđivao lucidnim driblinzima, ali gotovo da nema navijača Partizana koji se i posle skoro 40 godina sa osmehom ne seća Bajra Župića, beskompromisnog plavušana koji je poslednji atom snage ostavljao na terenu u crno-belom dresu.

Rođen 1960. godine u Novom Pazaru, fudbal je počeo da trenira sa 12. Već kao srednjoškolac je bio u prvom timu, pa je dobrim igrama u Drugoj ligi dobio poziv u Olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije. Crno-bela priča počela je 1985. godine.

– Tražili su me Radnički Niš i Dinamo Zagreb, ali sam ja samo hteo u Partizan, sanjao sam još kao vojnik u Beogradu da istrčim na teren JNA u crno-belom dresu. U Beograd su me odveli Momčilo Moca Vukotić i Nenad Bjeković, pri kraju prelaznog roka, strahovali su da me neko ne “otme” – priseća se Bajro.

Odlaskom Miodraga Ješića i Nikice Klinčarskog u inostranstvo za plavokosog halfa odmah se oslobodilo mesto u prvom timu. Debitovao je protiv Budućnosti iz Podgorice, u poslednjem meču Dragana Mancea, a već na sledećem, protiv Osijeka, poneo je epitet najboljeg igrača.

– Naredno kolo igrali smo protiv Hajduka iz Splita, a meni je zapalo da čuvam Blaža Sliškovića, “balkanskog Maradonu”. Čuvao sam ga toliko dobro da me je iz nemoći udario i rasekao mi glavu. Stave mi zavoj, ja se vratim na teren, zaletim se ka njemu i uklizam. On ostavi loptu i pobegne, a ja završim u reklamama. Jug je eksplodirao i tad sam kupio navijače koji su mi skandirali, spevali pesme. I dan-danas mi se javljaju, šalju poruke – priča Bajro.

Verujem Piksiju, Srbija može daleko

UBEĐEN je Bajro da Srbija može do dobrog rezultata na Svetskom prvenstvu u Kataru.

– Srbija je uvek imala dobru ekipu na papiru, ali je nešto falilo. Mislim da je Piksi to doneo i zato očekujem dobar rezultat u Kataru. I Hrvati mogu daleko, a da se nije raspala Jugoslavija, siguran sam da bismo uvek bili među četiri najbolje ekipe na svim takmičenjima – ubeđen je Bajro.

Bio je deo generacije crno-belih koja je posle tri decenije osvojila Kup maršala Tita i prvenstvo Jugoslavije.

– To je bila liga, među najjačim u Evropi. Tadašnji Crvena zvezda i Partizan bi lagano pobedili današnje, taktički i tehnički su to bile bolje ekipe, a i fizički smo bili spremniji, na tom polju smo parirali i ostrvskim klubovima. Partizan je više trčao nego Seltik ili Kvins Park rejndžers – ubeđen je.

Sećaju se navijači Bajra kao nekog ko je na terenu imao najteži zadatak, čuvao je najbolje igrače i najveće zvezde nekadašnje Jugoslavije – Stojkovića, Prosinečkog, Savićevića, Baždarevića, Sliškovića.

– Uvem sam imao zadatak da čuvam najbolje tehničare, a najteži za čuvanje su mi bili Piksi, Prosinečki i Vladimir Skočajić iz Veleža. NJih nisam smeo da pustim da prime loptu, okrenu se i nestanu u trenu, zato sam bio stalno uz njih. Mislim da se nisu naigrali dok sam ih čuvao. Piksi i Prosinečki su bili vešti sa loptom, a Skočajić, kao i Baždarević, brz, sa niskim težištem, fizički spreman – priseća se bezbroj duela sa svojim rivalima.

Iako ga bije glas da je bio grub, istina je potpuno drugačija.

– Nisam nikada nikog povredio, nikada niko nije povređen u duelu sa mnom! Više sam ja ispaštao zbog tih klizećih startova, povređivao sam sebe i zato su mi sad kolena propala. U karijeri sam dobio jedan jedini crveni karton i to zbog svađe sa Nedićem iz Sarajeva – priča Bajro i dodaje da je danas u kontatku sa mnogim saigračima i rivalima, da niko na njega nije ljut, niti on na nekog.

Preko 100 mečeva, nikad strelac

BAJRO je u dresu omiljenog kluba odigrao preko 100 mečeva, ali mu se nije dalo da postigne gol i proslavi ga sa navijačima na jugu!

– Postizao sam golove u prijateljskim mečevima, ali u zvaničnim mi se nije dalo, pogađao sam stative, prečke, ali nije htela lopta u mrežu – priča Bajro.

Nakon Partizana, nastupao je u austrijskoj Alpini, ali su ga povrede sprečile da ostvari značajniju inostranu karijeru.

Sada u matičnom Novom Pazaru vodi brigu o omladinskoj školi. Kaže da se vreme mnogo promenilo, da deca i roditelji imaju različita razmišljanja nego u njegovo vreme.

– Deca su pod pritiskom roditelja koji maštaju o milionima, a meni su moji samo rekli “idi, sine, bori se, ne svađaj se i poštuj trenera”. Sad su tu od malih nogu menadžeri, priče oko transfera, novca, a ne mogu svi biti kao Dušan Vlahović ili Adem LJajić, kojeg sam ja otkrio. Mnoge talente posle pokvare i društvene mreže, novac, prerano odu u inostranstvo i zadovolje se time, ne rade na sebi, ne napreduju i zato nestanu – kaže Bajro.


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.