Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone
Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.
Marković je izlazio iz nekakvih kola, bilo je tu još nekih ondašnjih funkcionera SPS-a, mislim da je tu bio i Čović. On (Marković) mene nije video, a da me je i video, svakako ne bi imao pojma da mu je ovaj tankovijasti, beloliki šiparac nežna lika, tamna oka i tamne podugačke kose u uvojcima “nešto”. Osim Mihaila Markovića i tog nekog pilota kraljevske jugoslovenske vojske a kasnije oficira RAF-a, moj otac je među svojim daljim (a možda i bližim) krvnim srodnicima imao i jednu voditeljku koja je bila na RTS-u u prvoj polovini 90-tih godina prošlog veka, ali ne znam koja je to voditeljka i koju je emisiju vodila. Naravno, ni ta voditeljka nije imala pojma o nama, a Bog zna je li uopšte znala da ima na Kordunu ima rodbine, odnosno da li je uopšte i čula za Kordun. (Kad smo u leto 1993. godine ja, moje sestre i naša sestra od ujaka sedeli u jednom frizerskom salonu u Rumi, gazdarica, koja je volela da čavrlja i uvek od svoje radnice, mlade devojke, tražila “gde su moje makaze”, sa naglaskom na reč “moje”, razaznavši po govoru nas petoro da mi nismo iz Rume i Srema, upita nas odakle smo, a kad mi odgovorismo sa Korduna, ona upita je li to u Bosni, na što smo mi dokazali da je, upravo suprotno, Kordun na granici prema Bosni i tek kad smo spomenuli Plitvice – iako Plitvice zapravo spadaju u Liku – onda se orijentisala. Inače, par puta se dešavalo, barem meni, ali i mojima, da nas pomešaju sa Ličanima i Bosancima, mada se kordunaški govor razlikuje i od ličkog i od bosanskog; čak se jednako ne govori ni među svim Srbima na Kordunu – postoje razlike u izgovoru i pojedinim izrazima od jednog dela Korduna do drugog.) Odoh daleko, a govorio sam o svojim slavnim srodnicima, a nisam hteo ni to, nego me je do toga dovela opaska Kustudića o Sremcima izrečena u januaru 1995. godine u kući jednog koloniste u Rumi. (Što se tiče poznatih ličnosti, mene su u smislu fizičke sličnosti upravo u to vreme počeli uspoređivati sa jednim koji je u to vreme bio među najpopularnijima, i omiljen, pa i u Krajini – a srećom nije bio političar ni u bilo kakvoj vezi sa politikom – uz ogradu da sam ja dosta mlađi, samim tim i nežniji, i užega nosa, itd., ali opet neobično sličan da su me neki, odnosno neke, čak pitali u polušali da mi dotični nije neki rod – iako on nije bio Srbin – a meni, koji, osim tamne poduže kose nisam video neku naročitu sličnost, ipak je imponovalo da me upoređuju sa nekim tako popularnim u to doba, iako taj nije bio Srbin, ali šta mari! No, ipak se i iza moje nežne spoljašnosti krio “mali četnik” jer takvo je vreme bilo. I zato su mi prijale Kustudićeve pohvale srpskom narodu u Srpskoj Krajini i Republici Srpskoj kao jedinim Srbima koji se oružjem suprotstavljaju povampirenom zlu. Ali sam se odmah dosetio, što se tiče Austro-Ugarske i navodnog žala Srba iz Srema za njom, da sam slušao izvesnog Đeda Krsta kako hvali vremena dok je “Vranc” bio “naš” car-kralj, te da je jedan moj srodnik bio, makar i lokalni, činovnik u vreme Austro-Ugarske, a moj pradeda austrougarski vojnik, u tzv. hrvatskim domobranima, sastavljenim od Srba i Hrvata iz Hrvatske, boreći se sa Rusima oko neke tvrđave koju je Stanko Maslić bogzna kako izgovarao da ne bi lomio jezik nazivima mesta gde su ratovali. Upravo zbog toga, što su se naši Srbi sa Korduna vekovima borili za Austriju, zatim 1941. podigli, doduše, spontani ustanak prvenstveno protiv ustaškog terora ali ubrzo pretvoreni u partizane pod rukovođenjem komunista, rat za Krajinu i ja sam smatrao kao prvi rat u kojem Srbi u Hrvatskoj stvaraju nešto stvarno svoje i ne ratuju za drugoga već za sebe. Naravno da ja Kustudiću ništa od ovoga nisam rekao, on je bio čovek od preko 55, možda i 60 godina, a ja još uvek mlađi maloletnik, i to u tuđoj kući, prirodno stidljiv, i još je tu bio i “Tetec” koja se svakako ne bi složila da se balavac upliće u razgovor daleko starijih ljudi. A taj Crnogorac se nije ni obraćao meni, nego domaćinu kuće i njegovom već oženjenom sinu, kao i “Tetecu”. Mene jedva da je okrznuo pogledom, i to kad smo se pozdravljali. A tako i moje sestre, mada smo mi toga časa na tom mestu bili glavni izvor informacija o događajima u Krajini sa lica mesta.
I on je, kao i mnogi drugi Srbi sa Korduna, njegovi vršnjaci, bio 1914. mobilisan u tzv. hrvatsko domobranstvo (deo austro-ugarske vojske) i upućen na front. Njega je zapalo ratovanje protiv Rusa, a uspomena na to ratovanje dospela je do moga đeda i oca (mada je oca to manje interesovalo) preko priče nekog Stanka Maslića koji je sa njim bio u istoj jedinici i zajedno pali u rusko zarobljeništvo. Taj Stanko je, kažu, u svojim pričama o tom ratovanju navodio imena mesta gde su se borili protiv ruske vojske, naravno onako kako je njegovo uho čulo ta imena, a kako su se borili u Bukovini (to je izgovarao tačno) i po Poljskoj – koje onda kao države nije bilo – to su imena tih mesta u njegovoj interpretaciji zvučala ko zna kako, imena mesta gde se čitav niz šumnih suglasnika niže jedan za drugim. Naročito je, vele, spominjao neko utvrđenje koje su preotimali oni od Rusa i Rusi od njih, a koje je izgovarao na svoj način i koje je sadržavalo više slova “ž” i “š”, barem kad bi ga on izgovarao. Nebitno od priče Stanka Maslića, i moj se pradeda, eto, borio kao austrougarski vojnik, ne svojom voljom doduše. I, naravno, ta okolnost ga nije spasila ustaške kame 1941. godine. A on je samo jedan od hiljade i hiljade Srba Kordunaša koje je Austro-Ugarska u Prvom svetskom ratu slala da se bore za interese crno-žute monarhije, kao što su se borili i Srbi Sremci. Dalje, u vezi Kustudićeve priče o tome kako Sremci još uvek žale za Franjom Josipom, pala mi je na pamet priča izvesnog Đeda Krsta sa Korduna, u to vreme starca od preko 90 godina, koji je bolje pamtio događaje koji su se desili pre 80 godina nego one od pre 8 godina, bistrog starca. Njega sam do tog vremena imao priliku jednom da čujem kad je govorio upravo o vremenu Franje Josipa koje je pamtio (on je ovo ime izgovarao kao “Vranc” što će reći Franc, a titulisao ga je “car-kralj”, što ne znači da je on bio nešto iznad cara i kralja, nego da je u austrijskom delu države vladao kao car, a u ugarskom – kome je pripadao i Kordun – kao kralj). Govoreći o vremenu “car-kralja Vranca”, Đed Krst je napominjao da se živelo dobro, i da se uopšte “nije gledalo i d'jel'lo ko je Srbin, ko Kranjac, ko Turčin.” Naravno, u starčevom rečniku – i ne samo njegovom, nego većine starih srpskih seljaka sa Korduna – “Kranjac” je značilo Hrvat, a “Turčin” bosanski musliman. Uglavnom, Đed Krst je pohvalno govorio o tom vremenu. (On je umro u Beogradu par meseci nakon “Oluje”. Za vreme “Oluje” i on je bio u onoj našoj dugačkoj koloni koja se povlačila putem od Gline prema Dvoru na Uni. Putem su i na taj deo kolone napadali muslimanski vojnici Petog korpusa, pa se starac za vreme jednog takvog napada podvukao pod traktorsku prikolicu. Kako je došlo do pucnjave i bliske borbe između naših vojnika i vojnika Petog korpusa, to su poletele i ručne bombe sa jedne i sa druge strane, a muslimanska vojska je gađala cestu verovatno minobacačem – jer on je na onom brdovitom terenu i u onim uslovima najzgodniji za brzo prenošenje – pa su granate padale i blizu prikolice pod kojom je ležao starac, to je on posle pričao, ne od šale, nego što se već pomalo počeo “gubiti” što od godina, što od onog pretrpljenog zla i napora: “E, dika, ja ležim pod prikol'com, granata pade gore na prikol'cu a meni ništa!”) Ali “Oluja” je još uvek bila 7 meseci u budućnosti ispred događaja o kojem sam počeo priču, tj. Kustudićeve opaske. Palo mi je na pamet tog časa još nešto što sam slušao od mame, ali još više od njene majke a moje babe: kako je za vreme Austro-Ugarske, jedan mamin dalji predak i rođak, neki Janko Mihajlović sa Mihajlović Poljane, bio nešto u “općinskoj vlasti” u Slunju, čini mi se. Ja sam znao da sam imao “nekog” u tamošnjoj lokalnoj opštinskoj upravi (ili slunjskoj ili veljunskoj, ne znam tačno) za vreme Austro-Ugarske, a ime pomenutog Janka Mihajlovića našao sam u nekavoj staroj knjizi štampanoj oko 1900. godine, u kojoj su bila navedena imena i rang svih službenika tadašnje “Kraljevine Hrvatske i Slavonije”, a koju sam knjigu imao priliku da držim u ruci i prelistavam u Rumi 2002. godine kod izvesnog Đ.H., tražeći i našavši upravo Jankovo ime, koji je u vreme kada je knjiga “tiskana”, oko 1900. godine, bio nekakav načelnik općine, zamenik ili sl., nisam se toliko trudio da zapamtim položaj koliko da kažem mami da sam našao ime njenog nekakvog pradede ili šta li već među službenicima. Tako da sam ja imao jednog pretka, daljeg doduše ali opet! u lokalnoj austro-ugarskoj upravi. Naravno, sa majčine strane najpoznatiji moj rođak je narodni heroj Dušan Vergaš, koje srodstvo moja mama zna jasno da iskaže, a ja znam toliko da mi je Vergaš “nešto” (tako ja zovem rodbinu za koju ne znam jasno raspetljati u kakvom smo srodstvu). Uglavnom, i Janko Mihajlović i Dušan Vergaš (ovaj drugi je iz Široke Rijeke) su mi ne rodbina u smislu orođavanja (kao što su tetak, ujna, strina) nego direktna krvna rodbina, mada ipak dalja i po nekim sporednim linijama. I jedan i drugi sa mamine strane. Ali nije ni moj otac bio bez te rodbine koju ja podvodim pod “nešto”. On je više puta pričao da mu je (i znao dokazati u kom stepenu) pokojni akademik Mihailo Marković, koji je, kažu, u vreme Miloševića u stvari “vladao” i koji je rođen u selu Zagorju na Kordunu i za vreme rata dolazio u Krajinu, rodbina, ne baš bliska ali ne ni jako daleka. Preko tog srodstva sa pokojnim Mihailom Markovićem, moj otac je imao i jednog daljeg rođaka (koji je Markoviću bio bliski srodnik) koji je, kao pilot kraljevskog vazduhoplovstva 1941. godine, bio u pratnji aviona koji su obezbeđivali bekstvo kralja Petra II Karađorđevića iz zemlje. Ovaj pilot je kasnije stupio u RAF (britansko ratno vazduhoplovstvo) i ostao da živi u Londonu, dobivši neki čin u britanskoj kraljevskoj avijaciji, tako da ja i danas imam u Londonu rodbinu koju nikad nisam video kao ni oni mene i koji su danas verovatno već Britanci. Naravno, ni Mihailo Marković nikad nije čuo za mog oca i nikad ga nije ni video, mada je moj otac imao priliku da ga vidi u januaru 1994, kad je ovaj dolazio na Veljun, ali moj otac nije hteo da ide da ga sluša kako agituje za Martića (to je bilo u vreme u roku od mesec dana tri puta zaredom ponavljanih izbora za predsednika RSK) a protiv Milana Babića, za koga je bio ne samo moj otac nego, slobodno se može reći, većina srpskog naroda na Kordunu i šire u Krajini. I tako je moj otac propustio priliku da uživo vidi svog svemoćnog rođaka, ne žaleći naročito zbog toga. Inače, ja sam video Mihaila Markovića jednom u Beogradu, slučajno, u prolazu, nedugo nakon “Oluje”.
Za vreme rata 1991-95. i postojanja RSK, na samom početku 1995. godine, u vreme praznika, moje dve sestre i ja, bili smo u poseti kod rodbine u Rumi, koja i nije tako malobrojna, ali najbliži rod bila nam je naša tetka, starija mamina sestra, i njen muž, naš tetak “nemam reči”, u čijoj smo kući i bili tih par dana koliko smo boravili u Rumi taj put. Od našeg roda u Rumi tada beše i sada pokojna očeva tetka, “Tetec”, izbegla iz Karlovca u leto 1991. kad i mi, samo što je ona odmah otišla u Rumu – gde je i naš tata imao rodbine – a mi smo ostali u Srpskoj Krajini, obilazeći s vremena na vreme naše u Rumi, Beogradu, Novom Sadu… Kako je u Rumi više od pola stanovništva bilo sastavljeno od kolonista posle Drugog svetskog rata, od kojih su ogromna većina bili Srbi sa Korduna, iz Like, Banije, Dalmacije, Bosanske Krajine itd. – ukratko Srbi “zapadno od Drine” – a te 1995. je većina tih prvih kolonista bila još uvek u životu (što danas već nije slučaj), i kako su svi oni imali rodbinu koja je ostala u starome kraju, ništa čudno nije bilo da je dolazak nekoga iz starog kraja u Rumu, naročito u to ratno doba, izazivao živo interesovanje kod njih da iz prve ruke saznaju informacije kako su njihovi u starom kraju i kako je inače tamo (u RSK i RS). Tako je bilo i sa našim dolaskom, i mnogi su nas pitali: “Kako moj (taj i taj)”,”Kako je moja (ta i ta”), a mi, deca, do 1991. živeći u Karlovcu i ne poznavajući većinu tih ljudi za koje su nas pitali, odgovarali smo za one koje smo poznavali. Ti su kolonisti sa svojim pitanjima što dolazili u tetkovu kuću, a kod nekih smo bili pozivani u goste, mada nismo tog puta ostali u Rumi neka tri najviše četiri dana. Naravno, pozivali su nas oni koji su znali čija smo mi deca, ili koji su poznavali mog tetka a on im rastumačio ko su naši roditelji. Tako smo jednog dana bili u poseti kod jednog od tih kolonista, Kordunaša koji je bio dobar poznanik našeg đeda i kao dete došao posle 1945. godine, pa na temeljima “švapske kuće” kasnije podigao veliku kuću na sprat. A dopratio nas je “u goste” naš tetak (“nemam reči”), koji je i sam bio dete kolonista za Korduna, u stvari i rođen na Kordunu pa kao dete došao sa roditeljima u Srem oženivši se sestrom naše mame. U tom društvu u kom smo sedeli našao se i naš “Tetec”, a kako je kuća, kako rekoh, bila kolonistička (sve Kordunaši, samo je jedna od snaha bila iz zapadne Slavonije, ali takođe Srpkinja i izbjeglica još s kraja 1991. godine – mi onda još ne besmo izbjeglice, mada ćemo par meseci kasnije postati), bili smo svi “svoji”, tj. Srbi Krajišnici. (Mada je u Rumi bilo mnoštvo mešovitih brakova i vladala velika sloga i dobrosusedski odnosi između pripadnika svih mnogobrojnih nacija; kažem mnogobrojnih ali u Rumi su Srbi ipak činili i čine preko 75% stanovništva, a mi smo ih svojim dolaskom u “Oluji” brojno dodatno ojačali). I pored sve sloge i prijateljstva sa Mađarima, Hrvatima, Slovacima i ostalima ipak se “najkomotnije” moglo razgovarati kad su u društvu sve Srbi, pogotovo Krajišnici. Bio je, doduše, u tom društvu i jedan Crnogorac, neki Kustudić, domaćinov poznanik a i našeg tetka “nemam reči”, a s njim se upoznala i naša prodorna i snalažljiva “Tetec” (najsposobnija od sve očeve rodbine, odnosno od onog dela te rodbine koji sam ja lično poznavao) – tada nisam mogao ni slutiti da će me taj isti, taksista po zanimanju, 11. avgusta te iste, 1995. godine, u vreme naše neizmerne krajiške tragedije, u svom starom “mercedesu” voziti iz Bijeljine do Rume kroz onu masu unesrećenih ljudi kojima sam i ja tada pripadao. Ali da se vratim kod našeg domaćina u januar 1995. godine. Dakle, sedelo je društvo Kordunaša što kolonista što onih koji su živeli u starom kraju (Dada, Seja i ja od ovih), “Tetec” kao izbjeglica iz 1991, snaha Slavonka, takođe izbjeglica iz 1991, i pomenuti Kustudić. On je, rekoh, bio Crnogorac, i to, mislim, baš sa Cetinja, ali on je bio Crnogorac koji je to bio u smislu čoveka rođenog u Crnoj Gori, dok je po političkoj i nacionalnoj orijentaciji nesumnjivo bio Srbin (uvek je, govoreći o problemima koji su se sručili na naš narod, ili o našoj mučnoj istoriji koju je dobro poznavao, a što mu je bila omiljena tema, govorio “mi Srbi”). On je u tom razgovoru koji se neizostavno tad poveo o politici, o Krajini, Republici Srpskoj, ratu, Miloševiću, temama aktuelnim u to vreme, Miloševića nazivao “ovaj pas iz Beograda” zbog sankcija koje je Milošević, bio uveo Republici Srpskoj, a nas Srbe iz dveju zapadnih srpskih država – Krajine i RS – smatrao je za istinske branioce ugroženog Srpstva i pravoslavlja, koji ga branimo svojom krvlju, i da svojom borbom protiv Tuđmana i Alije branimo i Srbiju “koja spava”. Najveći srpski izdajnik za njega u to vreme bio je Vuk Drašković. Ovo je, više-manje, bila poenta njegovog razmišljanja – mi Srbi u Krajini i RS smo najbolji Srbi itd. Kako u ovom društvu ne beše nijednog Sremca (u Rumi, zapravo, ima najmanje “čistih” Sremaca i na ulici se, naročito među starijim ljudima, skoro češće može čuti bosanski, kordunaški, lički itd. izgovor nego “lalinski”), koje je on smatrao za “manje Srbe” od nas, to ovaj Crnogorac reče da njima (Sremcima) ne treba vjerovati jer, reče, oni još uvek potajno žale za Austro-Ugarskom i Franjom Josipom, i da i danas (to je, ponoviću, bio januar 1995) oni ponosno drže na zidovima svojih stanova uramljene slike svojih očeva, dedova, pradedova u uniformama austro-ugarske vojske kojoj su verno služili, i od koje su dobijali razne krstove i odlikovanja koje njihovi potomci čuvaju. Od takvih ljudi (tj. Sremaca) se, po njemu, ne može očekivati da nešto urade za zajedničku srpsku stvar, što samo uvećava značaj i veličinu borbe “zapadnih Srba”. Ovo je bila suština njegova govora koji sam ja pažljivo slušao (tada sam ovog čoveka i video prvi put, a drugi put u onim navedenim tragičnim okolnostima) ne toliko zbog onog što je pričao koliko iz učtivosti. A on je opet govorio jednim dijalektom koji se razlikovao i od sremskog i od onog našeg kordunaškog. Nego, na ovaj njegov govor o Sremcima kao “slugama” Austro-Ugarske i “nostalgičarima” za vremenima Franje Josipa meni, koga je istorija oduvek zanimala, odmah, istog časa, pala je na pamet jedna činjenica koju je Kustudić prevideo: pa i mi Srbi iz RSK živeli smo na području koje je nekad pripadalo Austriji, i naši preci su se takođe nekad davno borili u toj austrijskoj vojsci širom Evrope, od Španjolske do Rusije. Jedino što gore kod nas niko nije imao fotografiju nekog svog pretka u austro-ugarskoj uniformi i sa odlikovanjima, jer ako ih je i bilo, sve je izgoralo u plamenu kuća tokom Drugog svetskog rata. A ne verujem ni da ih je bilo (fotografija). Ali ostale su priče o tim vremenima. Pa i moj pradeda, očev deda, borio se kao austro-ugarski vojnik (mobilisan, naravno) u Prvom svetskom ratu, i to na istočnom frontu protiv Rusa.