Zukorlić: Autonomija Sandžaka je u interesu Bošnjaka u Sandžaku ali i Srbije i Crne Gore

27
99

Capture

Na portalu srpskog izdanje magazina Newsweek pnovo je objavljen intervju sa narodnim poslanikom Muamerom Zukorlićem koji je ovaj list prvobitno objavio avgusta mjeseca 2016. godine. Prenosimo najzanimljivije detalje tog intervjua:

„Srbija je prva zemlja u svetu u kojoj je predsjednik parlamentarnog Odbora za nauku i obrazovanje do prije nekoliko mjeseci bio vjerski vođa.“ Kako vam to zvuči?

Kao manipulacija. Jer, Njemačka je tek jedna od zemalja u kojoj je predsjednik države čovjek koji je nekoliko mjeseci prije izbora bio svještenik. Predsjednik Urugvaja je bivši katolički biskup. Uostalom, za srpsku tradiciju koja je dominantno percipirana kroz Svetog Savu i koja zna da je prosvetiteljstvo procvjetalo onoga momenta kad je Dositej Obradović izašao iz manastira, činjenica da sam bio „verski vođa“ ne bi trebalo da predstavlja problem. Naprotiv: ako hoćete da napravite pozitivan iskorak, morate povući neuobičajen potez. U ovom trenutku, najbrojnija stranka u Srbiji nije mogla učiniti ništa bolje nego da me predloži i izabere za predsjednika Odbora za nauku i obrazovanje.

Zašto bi to bio dobar potez? Šta vas to toliko preporučuje?

Uzimajući u obzir ko sam, činjenicu da iza sebe imam Bošnjačku demokratsku zajednicu Sandžaka, kao i bazu koja me je glasala, ja sam, vjerujte mi, odličan izbor. U političkom smislu, pritom, predstavljam neupotrebljenu, zdravu energiju. Aleksandar Vučić je to prepoznao i, kao pametan čovjek, sada razmišlja kako da tu energiju upotrebi. I to u korist ove zemlje, ne protiv nje.

Muamer Zukorlić; Autor: Zorana Jevtić

Foto: Muamer Zukorlić; Autor: Zorana Jevtić

Ne plašite se da bi vas Vučić, kao što je to učinio s manje-više svima koji su mu prilazili, mogao ne upotrebiti, nego zloupotrebiti i, kad mu obavite posao, otpustiti kao služavku?

Granica koja diferencira upotrebu i zloupotrebu uvijek je tanka i uvijek se vaga na dvijema vrijednostima – etičkoj i profesionalnoj. U pogledu subjekata, ona opet traži dvije stvari: jedna je želja da nekoga zloupotrebite, a druga je odlučnost da ne dozvolite da budete zloupotrebljeni. U tom smislu je ovdje rizik minimalan.

Zato što se vi tvrd orah za Vučića ili…?

Zato što u svojoj orijentaciji ni na koji način neću ugroziti liniju etičko-profesionalnih standarda i principa i što, kao dostojanstven čovjek, neću dozvoliti da me bilo ko zloupotrebljava. Uostalom, to dokazuje i moje iskustvo sa Zoranom Ðinđićem. Upoznali smo se, dakle, počela je veoma intenzivna saradnja, koja je dovela do toga da upravo Ðinđićeva vlada podrži osnivanje Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru. Brzo smo se zbližili, iako sam znao da bi za mene to zbližavanje moglo biti rizično. Tim prije što je, upoznavajući ga, slika koju sam o Zoranu stvarao sve manje ličila na onu koja je servirana u medijima. U Ðinđićevu korist, naravno. „Bije te glas da ljude iskoristiš, iscijediš i odbaciš“, rekao sam mu jednom.

Bili ste na „ti“?

Jesmo. „Ako namjeravaš da to pokušaš sa mnom, bolje da se odmah raziđemo“, predložio sam. „Prvo, to ćeš sa mnom veoma teško izvesti i drugo, mnogo će te koštati.“ „Da, ima i toga“, nasmijao se Ðinđić. „Uvek cedim do kraja i, kad prestane da kaplje, šta ću, odbacim; međutim, ako vidim da ima soka, zašto bih odbacivao?!“

Ako je već Zoran Ðinđić, kako kažete, odustao od namere da vas zloupotrebi, ako ste se zbližili…

Evo, ispričaću vam nekoliko događaja, pa prosudite sami. Dan prije nego što će na rekreiranju povrijediti nogu, Zoran i ja vidjeli smo se na Kopaoniku, u hotelu „Grand“, gdje smo, nakon ozbiljnog razgovora, izašli ispred, na hotelski plato, da popijemo čaj. Ne znam koliko dugo smo tu sjedjeli, ali znam da sam kasnije, u izvještaju o Ðinđićevom ubistvu, u koji sam imao uvid, pročitao da su nam ubice bile prišle na svega pet metara, držeći Zorana na nišanu. Baš tu je i baš tada Zoran Ðinđić trebalo da bude ubijen. Međutim, oko nas je bila napravljena tolika gužva – subota popodne, mnogo ljudi je provodilo vikend na Kopaoniku – pa su se atentatori očito bili uplašili da neće moći pobjeći.

Nakon toga, Zoran i ja smo se sretali dosta često; poslednji put pet dana prije atentata.

Foto: Muamer Zukorlić; Autor: Zorana Jevtić

Gde ste se viđali?

Uglavnom u njegovoj rezidenciji… Mediji su tih dana uveliko pisali o tome da je Ðinđiću život ugrožen. Koliko se sjećam, neko je čak i bio priveden. Pitao sam ga šta se događa, kakva je situacija.

„Ovoga puta su mi veoma blizu“, rekao je i pokazao mi nedeljnik Vreme, koji je stajao na njegovom stolu, a na čijoj je naslovnici bila nekakva užasna izjava Dobrice Ćosića. „Ako ovaj pobedi, gotovi smo!“, kazao mi je. To je mogao biti četvrtak, petak… U ponedeljak je održana sjednica Savjeta za visoko obrazovanje, koji je bio dio Ministarstva prosvjete. Na konsultacije o reformi obrazovanja Savjet je bio pozvao sve rektore i prorektore univerziteta u Srbiji, uključujući i mene, koji sam u to vrijeme bio rektor tek osnovanog Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru. Razgovarali smo nekoliko sati i sjećam se da je atmosfera na momente bila veoma mučna.

Zašto?

Zato što su prisutni uporno odbijali da prihvate bilo koji Ðinđićev prijedlog. U toj „aktivnosti“ naročito su se isticala pojedina imena koja danas potpisuju peticiju za moju smjenu s mjesta predsjednika Odbora za nauku i obrazovanje. Formalno, ti ljudi su bili na Zoranovoj strani; suštinski, djelovali su veoma destruktivno. Na kraju, praktično ništa od onoga što je predložio Ðinđić nije uspio da sprovede. Sreli smo se na vratima dok smo izlazili iz sale. „Vidiš li s kim moram da reformišem Srbiju?!“, rekao je, odmahujući rukom. Bio je, kažem, ponedeljak. Dogovorili smo se da mi u utorak pošalje neku važnu odluku koja se odnosila na predložene kadrove s područja Sandžaka u pojedinim ministarstvima. „Slušaj, ne mogu danas na posao, baš me boli noga“, pozvao me je tog jutra Zoran telefonom. „Izveštaj ti šaljem sutra, čim dođem u kancelariju.“ Sjutradan, to je srijeda, prisustvovao sam nekom skupu na univerzitetu u Sandžaku. Odjednom, u salu je ušao načelnik novopazarske policije, moj blizak prijatelj, i zamolio me da izađem. Bio je blijed kao krpa.

„Pucali su na premijera Ðinđića“, rekao mi je. „Pogođen je, vjerovatno neće preživjeti.“

Muamer Zukorlić; Autor: Zorana Jevtić

A da li je Vučić vas pitao šta danas mislite o autonomiji Sandžaka, zašto ste se protivili predlogu da ulica u Novom Pazaru dobije ime po Karađorđu, zbog čega ste podržavali podizanje spomenika Aćif-efendiji…

Znate li vi uopće ko je postavio ploču Aćif-efendiji? Postavio ju je ministar u Vladi Srbije Sulejman Ugljanin, ne ja. Ja sam samo branio princip, razlikujte to! Kao što ću ga uvijek braniti kad bude ugrožen zbog dvojnih standarda. Ne mogu se suglasiti sa šizofrenom politikom koja jedno govori o Srbima u Bosni, a drugo o Bošnjacima u Srbiji. Izvinite, moraćete primijeniti isti standard. Kad je riječ o autonomiji, i sada mislim da je autonomna prekogranična regija Sandžak, i to po modelu prekograničnih evropskih regija, interes i Bošnjaka u Sandžaku, i Srbije i Crne Gore. A Karađorđeva ulica? Ako u jednom gradu živi osamdeset procenata Bošnjaka i ako u njemu gotovo sto posto ulica, škola i institucija nosi ime po ličnostima iz srpske istorije i nasleđa, to onda pokazuje da u toj sredini nešto nije u redu. Zato sam bio protiv. S tim da sam tada bio frustriran, izazvan. Sad sam smiren.

Smirio vas je Vučić?

Vučić ima šansu da smiri i Bošnjake i mene.

Niste mi odgovorili na pitanje da li vas je Vučić pitao…

Ne, nije me, zamislite, ništa od toga pitao. Nepristojno je ljude koji kažu da su promijenili politiku tako nešto pitati. Neka takva pitanja postavlja poražena Demokratska stranka, ne Vučić, koji je napravio progres ka boljem, koji se promijenio…

Vučić se promenio?

Jeste.

Imam utisak da tako ne misli Ćamil Duraković, koji je poručio da ove godine u Srebrenici nisu poželjni oni koji negiraju genocid.

Gospodin Duraković, o kojem imam veoma dobro mišljenje, kazao mi je da niko nije spominjao ni Srbiju ni vrh Srbije, već da je Organizacioni odbor donio principijelan zaključak da u Potočarima više nisu dobrodošli oni koji negiraju genocid.

Nisu spominjali?! Izuzev Srbije, znate li državu u regionu koja negira da je u julu 1995. u Srebrenici počinjen genocid?

Samo vam prenosim ono što je rekao gospodin Duraković.

A ja vas samo pitam znate li još neku državu koja ne priznaje genocid u Srebrenici?

Znam da dio BiH, koji nije država, negira srebrenički genocid. Prema tome, nije poenta u tome znam li, kako rekoste, još neku državu ili da li mislim da je u redu da se bilo kome otkazuje gostoprimstvo…

U čemu je poenta?

Najvažnije je šta o svemu misle preživjele žrtve genocida. Za Srbiju bi bilo veoma važno da prizna i da prihvati činjenično stanje, to jest da potvrdi ono što piše u presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu. Uostalom, zašto me o tome pitate? Nisam preuzeo obavezu da branim Aleksandra Vučića, iako bih, kao što znate, to sjajno radio. Moja odbrana Vučića još nije dio našeg dogovora, a ja neke poslove ne volim da radim besplatno i nepozvan. S druge strane, pojedini stavovi Vučića mi, ponavljam, zaista daju za pravo da vjerujem u promjenu: od zalaganja za srpsko-bošnjački dijalog i pomirenje, do vođenja Srbije u evrointegracije. Iako to radi na svoj način, Vučić Srbiju sasvim sigurno vodi u EU.

Foto: Zorana Jevtić

Ne smetaju vam Vučićevi česti susreti s Miloradom Dodikom?

Kad bih vam rekao šta mi sve smeta, ni vi ni ja se ne bismo dobro osjećali. Mislim da je Milorad Dodik veliko zlo za Srbiju i da Beograd mora prestati da ga podržava. Sreću Srbije nije moguće graditi na destrukciji BiH, što Dodik pokušava prijetnjama otcijepljenjem srpskog entiteta. Pritom, takav scenarij ne samo da nije moguć nego bi podrazumijevao nastavak nestabilnosti Srbije barem nerednih nekoliko decenija. Sve u svemu, ako saradnja s Vučićem bude dobro išla, kad god dobijem priliku, ponavljaću da je Dodik zlo, ne samo za Bošnjake već i za Srbe u Srbiji i u BiH.

Ako ideja pomirenja s Vučićem podrazumeva odustajanje od ekstremnih stavova, čega ste se vi odrekli?

Odrekao sam se oštrih reagovanja, uzvraćanja udaraca koji bi možda bili pravedni, ali ne doprinose pomirenju. Naoružao sam se strpljenjem, iako znam da kompromisi nisu mogući oko suštinskih etičkih principa.

Šta to znači?

To znači da nikada ništa neću uraditi na štetu vjere, kulture i vrijednosti naroda kojem pripadam. Istodobno, neću napraviti nikakvu ishitrenu reakciju, čak i u slučaju da ne naiđem na razumijevanje. Ako ne uspijem u misiji koju imam, zbog toga neću kažnjavati ni srpski narod, ni državu Srbiju. Ali ću, kao i do sada, debelo kažnjavati političare koji pokušaju da me prevare. Ako ne vjerujete, pitajte Borisa Tadića.

Izvor: Newsweek.rs


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

27 KOMENTARI

  1. AUTONOMIJA MULTIETNIČKOG REGIONA SANDŽAK I AUTONOMIJA MULTIETNIČKOG REGIONA “VRBAS” ( SADAŠNJA REPUBLIKA SRPSKA ČIJE ČE IME BITI USKORO IZMJENJENO) DOPRINJET ĆE STVARANJU STABILITETA I USLOVA ZA TRAJNI MIR I RAZUMJEVANJE U REGIONU …..

    • Smije se pljuvati i po islamu i bosnjacima i po poslaniku ali uputis li kritiku na izdajnicko-kretensku politiku vojvode sandzackog onda nepismeni kreteni u odoru mu-deratora odma cine sve sto je u njihovoj jadnoj (ne)moci da te u tome ospore.

      Eto, neka vam nikodinovica i milice, nek siluju sajt srbovanjem. Nek se zna da ste raaaaskapreSS. Samo vam stavljam doznanja da ako hocu – mogu zaobici sve vase jadne pokusaje automatskog banovanja na bilo kom osnovu.

  2. Турски окупаторски израз је некад значио име заставе којим су симболично дата овлашћења санџакбегу, а касније административни израз округ, срез.
    Но најбоље то објашњава следећи текст из књиге РАШКА ОБЛАСТ.
    ***

    ТУРСКИ ОКУПАТОРСКИ ИЗРАЗ САНЏАК КАО РАТНА ПАРОЛА

    Став Удружења Рас о неким аспектима политичке ситуације у Рашкој области која угрожава живот и перспективу Срба у овом делу Србије, првенствено презентована у интервјуу муфтије Муамера Зукорлића објављен у „СВЕДОКУ” бр .910911 од 24. децембра 2013.

    Реч санџак је турска окупаторска реч. То никад није била особена именица, географски појам за одређену територију Србије, већ заједничка, општа именица која се односила на све турске административне организације области ранга санџака, округа.
    При свакој административној организацији окупиране територије турска влада је администртивном старешини те територије санџакбегу уручивала заставу као симбол овлашћења (санџак на турском језику значи застава). Само на теритоји југословенских земаља било је 25 санаџака, а на Балкану 77 а у целом турском царству 390. Турска је укинула санџаке на целој својој територији. Ослобођењем Рашке области од турске империје израз санџак се губи у Србији.
    „Новопазарски санџак као административнотериторијална јединица основан је 1790. године, а укинут је 1817. године. Поново је установљен 1864/65 године (неки историчари наводе 1867. годину) и са једним краћим прекидом постојао је до 1877. године, када је био издвојен из Босанског санџака и припојен Косовском. Новопазарски санџак је био једна од многобројних санџака у Отоманској империји и није никада значио ништа посебно од осталих санџака (само по простору бивших и садашњих југословенских земаља било их је 25, а на Балканском полуострву 77 и у целом турском царству 390.) У почетку турске владавине санџак је значио на турском застава, на арапском лива (војнофеудално лено). Од реформи Омерпаше Латаса половином 19. века санџаци су добили значење округа (кајмекамлука, мутесарифлука). Овај санџак је често називан и Сјенички због тога што је Сјеница била његово седиште. После окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1878. године и западног дела Рашке области 1879. године издвојени су Пљевља, Пријепоље и Прибој у посебан Пљеваљски санџак 1880. године, а неке казе (срезови) су припојене Приштинском и Пећком санџаку (Нови Пазар, Беране, Рожаје Трговиште). Од остатака некадашњег Новопазарског санџака формиран је Сјенички санџак 1901/1902 године. Тако је остао до краја турске власти у Старој Рашкој 1912. године. После Берлинског конгреса 1878. године, велике силе, а посебно Аустроугарска и Немачка, су биле веома заинтересоване за Рашку област због својих планова продора на исток и спречавања уједињења тада наших једино слободних земаља Србије и Црне Горе. Због тога је Рашка област под стално форсираним именом Новопазарског санџака (или само санџака) била предмет сталних политичкодипломатских манипулација и сукоба интереса што се и данас по ко зна који пут понавља под видом наводне заштите „угрожених људских права”. (Салих Селимовић „Сјеница” Београд 2013.)
    632
    VIII Посебни ауторски прилози
    632
    Модерном територијалном организацијом своје државе Турска је укинула феудалну организацију државе поделом на пашалуке, санџаке војне експлоататорске системе и у изворној Турској, а на окупираним територијама ови системи су укинути ослобођењем окупираних држава. Данас нигде на свету више не постоји санџак, ни као појам субјекта, ни као израз. Једино у Рашкој области националисти исламизираних Срба манипулишу овим турским окупаторским изразом као средством политичке борбе.
    Као логистичку организацију народно ослободилачкој борби партизани су 1943. основали административну организацију ЗАВНОС (Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Санџака) са седиштем у Пљевљима. У састав тог Већа су били углавном Срби. Ни тада није био територијални појам, већ адмиснистративни. Када је престала потреба за том организацијом одлуком врховне команде партизанског покрета је 1945. укинута. Не ради се о било каквој аутономији, већ о војној логистичкој организацији са циљем да се помогне народно ослободилачкој борби. У њеном руководству је било 9 Срба, сви ратно ангажовани. И више никада израз санџак није коришћен у Србији ни као организација ни као посебан географски, или геоплоитички израз. Међутим муслимански националисти су почели да тај турски окупаторски израз санџак користе за своје политичке циљеве, зависно од чврстине власти у Србији, која се политичким околностима повремено мењала. Кад год је власт била чврста она се и поштовала, а када је била слабија онда су се потурале националистичке жеље и задовољавала сујета. Тако су муслимани, који су 9 пута мењали национални идентитет, будући да нису Турци ни Шиптари, а Босанци нису имали националност у пуном појму те речи, а нису никада хтели да признају да су потомци исламизираних Срба, били су на сталној жеравици тражећи себе под условом да буду што даље од своје браће Срба. Стално су се, увек неосновано, осећали да су угрожени од Срба само зато што су малобројни, па и данас у Србији има их мање од 2%, осећајући психички притисак и тескобу сујете, и страх да њихова националистичка тежња не буде откривена, хтели су да буду нешто посебно. Ми Срби нисмо их никад ни мрзели ни презирали, само нисмо дозвољавали да нам праве штету. Сасвим људски. У том настојању исламизирани Срби у посебности су углавном упорно копирали Турску: турске изразе у поздрављању, у начину седења, начину пијења кафе, обедовању, кухињи и исхрани, азијскоевропској мешавини одевања (носили су некад фес или ћулаф, а пошто је то била сељачка капа муслимана, почели су да носе беретке, а отменији шешире). Својим радњама локалима су одреда додавали реч санџак, са намером да се вежу за Турску и да истакну да су нешто посебно, другачије од Срба. Стално су јачали своју верску, исламску, организацију, ревносно обављајући верске обреде и тиме консолидујући хомогенизацију и сегрегацију исламизираних Срба. Ослобођењем Рашке области 1912. године генерал Михаило Живковић је заджао исламизиране Србе да се не селе у Турску са одступањем турске војске, како су их наговарали турски генерали. Зато су исламизорани Срби најгушће насељени у Рашкој области. Муслимански политичари Србије, у намери чврсте идентификације са Турском, почели су у задње време да јавно говоре како су они турски баштиници, наследници, односно власници бивших окупираних територија Србије. То би
    633
    10. Др Добросав Никодиновић
    требало да значи да су турски држављани, а не грађани државе Србије, истовремено уживаући све благодети и права као и сви други грађани Србије. Никад се нису мирили чињењицом да су једнаки са Србима, којима су до „јуче” Турци били господари, а они, исламизирани Срби, аге, бегови, субаше, а православни Срби турска раја. А и они су, ето, некад били Турци, мада их Турци никада нису признавали себи равним и дали су им погрдно име (Речник, Вук Караџић) бош њак. Ми Срби смо све то тумачили њиховим „жал за пусто турско”. Кад је потпуно ослабила комунистичка власт онда су и друштвеним државним организацијама додавали реч санџак, па велико транспортно предузеће у Новом Пазару су назвали „Санџактранс”, кафечајнице, трафике, трговачке радњице и све остало где год су могли у називу су додавали реч санџак. Упадљива је општа поплава назива који садрже реч санџак. Обавезно, искључиво, се писала латиница, јер су веровали да је само ћирилица српско писмо, а не и латиница. Ваљда им је поплава „санџакизације” Србије, то била нека тактика расрбљивања Србије, или омеђавање територије своје будуђе државе. У свакодневној конверзацији реч санџак они би намерно употребили безброј пута. Лако се запажало да намерно праве рогобатне реченичке конструкције само да би се употребила реч санџак, што је код саговорника изазивало безазлен подсмех. Било је и личних имена деце која су се звала санџак. Имају снажну жељу да се реч санџак дубоко уреже у свест и исламизираних и православних Срба. Појавом такозване демократизације друштва, вишепартијског система, све муслимаске партије су у своме имену имале реч санџак. Касније у јавним наступима на трибинама реч снаџак је безброј пута упортебљена и кад треба и кад не треба. То је јасно изражвало психичку тескобу саговорника и јасну опредељеност у намери да се покаже да је таква особа емоционално далеко од Србије и да жели да се што више удаљи од Срба и Србије једноставно невербална порука је требало да покаже да он, муслиман, не припада држави Србији и да жели да се одвоји од Србије, а да је ту неко други привремено (Срби). Ето, они муслимани су ту само игром прилика судбине, а не по природном припадању Србији. Вршен је такав притисак на медије да су и медији и српски политичари у своме полтронству све ређе користили назив Рашка област за овај део Србије, а све више санџак. Никад нисте могли чути ни једног муслимана Србије да помене Рашку област, која представља назив за Немањићку Рашку, или да каже овде је формирана српска држава Рашка, а простирала се одатле дотле, односно на простору Рашке области. Ни један једини муслиман никад не би то рекао. Једноставно хтели су да покажу да то за њих не постоји, већ само оно што је остало иза турске окупације. А то су они, са свим овим што видите. Јасно се може закључити да се турски окупаторски израз санџак користи као порука, синоним, муслиманска држава, муслиманска област, муслиманска својина, муслиманско првенство, њихова предност у односу на Србе који случајно живе на овој територији, поручујући Србима да су уљези и да им се тиме даје до знања да су ту само привремено и чак се изражава чуђење шта се чека, што се ви Срби не селите, обично кажу, „у Србију”, дајући до знања да овај део Србије, Рашка област, није Србија, већ турска провинција. Запажа се тежња муслимана Србије да се вежу за Босну и Херцеговину, али нерадо, не баш са искреном жељом
    634
    VIII Посебни ауторски прилози
    да буду и грађани БиХ, истичући како једино муслимани Србије немају своју државу. То значи не и да се преселе у своју државу БиХ, већ да створе своју државу и у Србији. А иначе сасвим слободно по своме нахођењу и жељи остварују све везе са Босном без икаквих сметњи од стрне Србије. Тако реч санџак заиста значи мусли маснски ратни поклич, ратна парола муслимана Србије којом се поручује да ту Србима нема места. Често излажу и теорије како су муслимани Србије богoмилског, илирског па чак и римског порекла, износе генетску ДНК статистику! Истичу да су аутохтони становници у Рашкој области, да су овде у Рашкој области били давно пре Срба. Опет то је порука Србима да у Рашкој области Срби немају шта да траже, да немају никакво право на ову територију, да ту нема ништа њихово, да су уљези, а уљезима нема ту места. Нарочито опасну конотацију реч санџак има у последње време, која заиста значи позив на рат, јер позива муслимане у борбу за слободу, на ослобођење санџака од вековног окупатора Србије, на ослобођење од српске окупаторске чизме! Ова реч се све чешће користи као појам поробљених и обесправљених муслимана у Србији, које њихове вође „с природним правом на људска и национална права” позивају на борбу за слободу! Од кога, против кога да се боре за слободу, за која права, за коју слободу, кад је очигледно да у сваком облику доживљавају препород који никада до сада нису имали, имају сва права која нема ни једна нациоанална мањина на свету. Оваква злоупотреба речи санџак наравно да код муслимана Србије изазива снажну мржњу према српској власти, према Србији и српском народу. Повећана је дистанца од комшија православних Срба, нарочито омладине.
    Тврдња „да је нама украдено 100 година државности, националности и културе. Сто година својеврсног заробљеништва…” јасно као дан ова порука показује шта мисле, шта осећају, шта желе муслимани Рашке области. Питање је само да ли се ради само о опакој, злој, деструктивној намери, или тешкој заблуди. Убеђени смо да се ради о тешкој заблуди чији је извор овако опака, зла, деструктивна намера. Осећа се у ваздуху, над нашим главама, мирис заједничке несреће и православних и исламизираних Срба. Питање је шта је ту болесно, а шта здраво, а шта плаћена надница. О чему се овде ради, шта је крајњи циљ свега тога? Управо се ради о процесу формирања исламске државе у Рашкој области и комплетирању зелене трансферзале и Исламске федерације на Балкану од Велике Албаније, Косова, Санџака, Босне и Херцеговине. То је њихов прави, истинити, крајњи циљ који остварују муслимански лидери манипулацијом сопственог народа, манипулацијом републичке власти Србије и међународне заједнице са неизбежним непредвидивим а извесним људским жртвама. И далеко су одмакли у стварању услова за формирање исламске државе у Рашкој области. Знају да им је за то потребна нација, територија, војска и организација власти. И одабрали су бошњачку нацију, територија је Рашка област, војска 20.000 фанатизованих острашћених младића (муџахедина, вехабија?), власт, влада исламизираних Срба је БНВС. Политички су се комплетно организовали, стоврили су посебне организације свих категорија својих грађана, освојили су власт скоро у свим општинама Рашке обалсти, упорно стварају исламски миље свога окружења, поред легитимне власти створили су паралелну ислам
    635
    10. Др Добросав Никодиновић
    ску власт преко БНВС, које доноси извршне одлуке, обједињава лидерску улогу муслимана, изградила је правну шеријатску исламску инфраструктуру, донели листу муслиманских, бошњачких празника, чак су одабрали и датум „ своје државе Санџака”, установили су мусламанске награде и одликовања, политичким средствима створили су „свој босански језик” фалсификујући и турцизмима деформишући свој матерњи српски језик, основали су свој школски систем образовања, од обданишта до универзитета, створили су све своје културне институције, аматерске и професионалне, исламска заједница у Рашкој области се понаша аутономно од власти Србије, закони Републике Србије се игноришу и у свим приликама заобилазе, настоје да пред светом прикрију и оправдају свој сепаратизам као тобож угрожена људска и национална права мусламана у Србији, оптужују Србију за своје фингиране међусобне поделе и несагласности, пронашли су у свету изворе финасирања свога националног пројекта, Турска се самовољно поставила у улози ментора и мецене, заштитника муслимана Србије, изразито је активна у Рашкој области. И створена је снажна свест муслимана Рашке области да су дубоко у праву за све што раде и што желе да остваре и да је питање само времена када ће имати своју државу у Србији. Држава у Србији од пар десетина хиљада и неколико стотина муслимана! Наравно да Срби Рашке области ни у лудилу не би учествовали у овом сепаратистичком пројекту, радије ће се сви иселити из Рашке области. Намеће се питање одкуда толика колективна суманута нереалност мусламана Рашке области? Извор и енергија те њихове сумануте нереалности је емоционална фрустрација чињеницом исламизацијом њихових предака у време турске окупације Србије, коју по цену великих жртава нису спремни да признају и да ту историјски турским терором изнуђену „грешку” исправе. Колико је у ту ирационалну емоцију улудо потрошено енергије, времена, материјалних добара и стоврено нових трагедија! То није ни паметно, ни добро, ни здраво, то не може донети срећу ни њима ни другима који су са њима, Србима православцима. Наш је једини мотив да се то заустави и спречи даље наше заједничко срљање у заједничку несрећу. Давнашња је идеја Срба Рашке области, да би се заштитили од претеће пошасти и да би опстали на својим огњиштима у Рашкој области, да би се обезбедили од прегласавањем добијене муслиманске легитимне власти, је једино могуће ако се формирају српске општине Дежева, Рогозна, Штаваљ, Баре и Штавица, јер је 67% површине Рашке области у поседу Срба. А све је очигледније да Срби Рашке области постају изразито безначајан чинилац, без политичке снаге, без власти, без економске моћи, постају истинити грађани другог реда, јер муслимани на свим изборима сваки пут повећавају своју изборну већину. Зато Срби желе да се што пре иселе продајући своју дедовину у бесцење, али муслимани неће да је купе иако је јефтина, чекају време када ће је добити бесплатно. Насупрот томе тренду постоји против чињеница, српска историјска и културна баштина Рашке области. И пре Немањића на овом простору постојала је српска држава. Шта да кажемо о српској држави која је постојала пре Немањића (кнез Мутимир каже да је 837. године у Расу постојала српска епархија, са седиштем у Петровој Цркви). Како да се заштити створена рашанска цивилизација насупрот заосталој последици турске окупације Србије која је угрожава.
    636
    VIII Посебни ауторски прилози
    Само Немањићи су преко 200 година владали Рашком. Шта да кажемо за ту огромну српску историју на овом простору, Немањићку историју, која је на овом тлу развила златну рашанску цивилизацију. Па дело Стефана Немање који је добио самосталност Србије, подигао многе велелепне манастире, створио све ентитете респектабилне државе. Његов син Стефан Првовенчани је у Петровој Цркви примио краљевску круну од папе Хонорија, и поново крунисан српском краљевском круном у Манастиру Жичи и још шест српских краљева који су рођени овде Расу и Свети Сава, први српски архиепископ самосталне СПЦ, државник и народн просветитељ, књижевник, неколико патријарха који су рођени овде у Расу (Арсеније Јовановић Шакабента и други), велики жупани, кнезови, који су сви за собом оставили трајна историјска дела, саркофагом краља Уроша првог, патријарха Јоаникија, краљице Ане Дандоло, краљице Јелене Анжујске, Стефана Првовенчаног српског краља, моштима Стевана Немање и његове супруге Ане, са градом Расом, двором Стефана Немање, па материјално богаство Рашке области, рудници, градови, утврђења, трговишта, многи манастири који имају статус светске кулртурне баштине, са јединственим фрескама, најлепшим на свету, црквама и црквиштима у сваком селу Рашке области, гробљима која су многа неистражена а многа додуше и уништена, о српском писму, српском језику, средњевековној књижевности, Мирослављевом, Вукановом и Радослављем јеванђељу, хрисовуљама, повељава, уопште о великој рашанској цивилизацији, једном речи о српкој души која је ту поникла и порасла; о Стефану Немањи који је још тада створио јасан српски идентитет и српску јасну националну свест, јер све до тада српски народ није био наци
    ја са јасним идентитетом. А нажалост, ето, наша браћа муслимани још и данас лутају и траже себе, траже нови национални идентитет одричући се својих православних предака и окривљујући своје претке што су их изгубили у времену, а идентификујући своје претке са нама савременим Србима и пројектујући њихову ,.кривицу” на нас. Куцају на отворена врата, жмуре отворених очију да не би гледали у истину која им је пред очима! То је велика, можда највећа, незавршена трагедија српскога народа. Питамо се даље, а шта ћемо са Србима који живе у Рашкој области? Око њих исламски националисти сужавају животни простор и суспендују нормалне услове пуног животног обима Срба за за развој, просперитет, културно стваралаштво и конзумацију културе. Не постоји ни једна изразито српска институција, ако се изузме културна баштина. Потиснути на периферијама урбаних средина, градова, без комуналне инфраструктуре суптилним притиском убија се душа Срба Рашке области, присиљавајући их на исељење. Број Срба у Рашкој области се прогресивно смањује до коначно етнички чисте Рашке области без Срба. У Тутинској општини исламизираних Срба је више од 98% укупног становништва ове општине. Пре доласка Турака у Србију у 14, веку није било ни муслимана, ни бошњака, већ само Срби, Власи, рудари Саси, Грци. Феудалноробовски турски поредак у Србији је вршио страховит притисак на Србе, потпуним одузимањем људских, националних, грађанских и других права, а потурченим, исламизираним Србима је дао иста права као и Турцима што је био мотив да су многи Срби примили ислам. Ову историјску чињеницу, поред бројних научника, доказали су и историчари др Ејуп Мушовић из Новог Пазара и Салих Селимовић
    637
    10. Др Добросав Никодиновић
    из Сјенице, који је истраживањем доказао да су цела Пештер и Сјеница била насељене искључиво Србима, а тек у 17. и 18. веку, после аустротурских ратова, под жестоким турским терором Срби су се масовно исламизирали, они Срби који се у великм сеобама 1690. са патријархом Арсенијем Чарнојевићем и 1736. са патријархом Арсенијем Јовановићем Шакабентом нису иселили у Аустроугарску.Сада ти исламизирани Срби углавном живе у Рашкој области, траже свој нови, несрпски идентитет. Многи муслимани Србије и данас знају своје српско порекло, памте своју крсну славу, скривено чувају иконе крсних слава, поштују неке заједничке обичаје и свеце са Србима православцима. Наравно да ми православни Срби и не доживљавамо их другачије већ као исламизиране Србе који вековима лутају тражећи свој нови национални идентет и кривца за своју вишевековну трагедију која је створила историјску душевну патњу исламизираних Срба. Па и сами исламизирани Срби у свакоднвеним комуникацијама нас остале Србе идентификују појмом „православни”, а не једноставно Срби. То показује да у подсвести себе сматрају Србима, иако исламизирани за разлику од православних. Значи разлика је само у вери, исламској и прадедовској. Нико од православних Срба нема ништа против да се исламизирани Срби врате своме историјском, природном српском националном идентитету. Религија је психосоцијална идеологија, променљива као свака идеологија и има мањи значај од националног идентитета, па свако може да исповеда веру коју жели без икаквих сметњи што је Србин. Неки народи стварају трагедију другим народима, као што су Турци учинили Србима, а неки народи сами стварају своју трагедију погрешним разрешењем својих контраверзи. Бо
    рити се против другог није тешко, али борити се против себе је најтеже, скоро немогуће. Победити себе је највеће људско јунаштво. Ко се искрено не диви снажној националној и моралној свести Емира Кустурице, Меше Селиомовића! Свакоме је јасно да се морамо сложити да је неопходно да се створе услови свим грађанима Србије за хармоничан живот, слободу, међусобно поштовање свих права грађана и доживљавање државе Србије као своје праве и једине домовине. Историја нас је научила да поделе међу народима увек воде у сукобе, сукоби доносе жртве, иза жртава остају бол и незалечене ране и даље поделе међу народом. И томе нема краја. Зато Срби Рашке области протестују, и позивају, и моле све грађане Србије да престану са употребом турског окупаторског израза санџак за територију Рашке облаасти, чиме утичу на свест слушалаца да верују да Рашка област није део територије Србије, већ бивша турска територија, турска провинција, са правом првенства исламизираних грађана Србије, умишљених баштиника Турске, да позивају на отцепљење од Србије. Једино право решење је брисање свих подела и антагонизама. На крају крајева, преко хиљаду година постоји држава Србија и национална и државотворна свест њених грађана, држава као највећа друштвена организација која штити свој суверенитет и територијални интегритет и националну цивилизацију, баштину и ствара системе за живот и просперитет свих њених грађана а тиме и државе Србије. То је најснажнији неприкосновени чинилац који мора да се поштује и трајно чува.
    др Добросав Никодиновић

  3. ljubim ruku mom sultanu, ALLAH dragi da nam te cuva i podari najboljim zdravljem da nam zivis vjekovima ti Muamere Zukorlicu jedina nado svih Sandzaklij

  4. Ex – Муфтија би требао да прочита песму:

    КАД БИ…

    Кад би јелен имо крила,
    то би брза птица била.

    Кад би лутка знала шити,
    могла би ми шваља бити.

    Кад би лебац падо с неба,
    свак би имо колко треба.

    Кад би млеком текла Сава,
    сир би био забадава.

    Кад би увек био мај,
    пећима би био крај.

    Кад би Дунав био врео,
    свак би рибље чорбе јео.

    Кад би… ал’ што не мож’ бити,
    о том немој говорити!

    Јован Јовановић – Змај

      • Шта се ти Јужни уопште јављаш?! Да су Јужни гласали да се Црна Гора не одцепи од ex-муфтијине идеје би можда још нешто и било. Овако мрка капа… Важно вам је било да учините пакост, уживајте…

  5. Veljko Vlahovicu,kako se vidi iz ovog portala ti si zalosna neiskoristena osoba.Javi se Tomi ili Vulinu za ministra u vladi da bih poboljsao odnose sa Kosovom,neka te vode u Briselu na pregovore sa Tacijem jer ti si toliko jadosjetan mozda bih mogaonesto izmust kod Tacija,i doprinijeti boljim odnosima u regijonu.Sandzak je mala regija pa nam nijesi potreban mi cemo naci resenje koje ce odgovarati za sva tri naroda. Tako da si slobodan,trazi posao ondje gdje mos nesto zaraditi,a ne da visis na portalu Sandzakpres non stop.Ako to tako nastavis bices fukara najgora u regijonu.

  6. „Uvek cedim do kraja i, kad prestane da kaplje, šta ću, odbacim; međutim, ako vidim da ima soka, zašto bih odbacivao?!“

    E ovo je stvarno živa istina od svega sto je rekao. On samo cedi ljude finanskijski i kad nestane para odbaci ih. Narode moj stoko moja ?

  7. Veljko Petrovicu pitaj tvog paroha sta znaci izreka kod srba prosetaj opanke oko kuce.Onda neces piskarati razne gluposti.Bilo bi ti korisno za smirenje tog izopacenog temparamenta da das svoj DNK na analizu,vidim da se to moze uraditi u Novom Pazaru.

    • Хехехееееех, шпицару Рожајски, Јопет хрокћеш, нисам луд да дам на анализу ДНК па да ми после увалиш твоју децу и сестриће!? Она су сад по свим законима твоја и дужан си да их издржаваш, а ја сам само мало комшијски припомогао, што је била моја комшијска дужност да се нађем комшиницама у невољи!? 😉

  8. На једној од страница овога портала већ написах да је образован човек паметан само онолико колико је свестан свог незнања, а јака личност велика онолико колика је свесна своје маленкости!!!
    „i sada mislim da je autonomna prekogranična regija Sandžak, i to po modelu prekograničnih evropskih regija, interes i Bošnjaka u Sandžaku, i Srbije i Crne Gore“
    Где то у Европи постоји „аутономна прекогранична регија“ и то још са страним називом поражене окупаторске геноцидне Османлијске империје која је те државе држала у 500-годишњем ропству и још све то „у интерсу“ тих европских држава и њихових већинских народа?????? 
    „S tim da sam tada bio frustriran, izazvan. Sad sam smiren.“
    Фрустрација је психичко стање човека у немогућности или осујећености да задовољи неки свој активни мотив. Фрустрционе поремећаје најчешће изазива несклад између жељених циљева и реалних могућности, као и самопрецењених могућности саме личности у окружењу великих „техничких грешки“. Тежи облици фрустрација се психијатриски лече релативно успешно.
    Стога, могло би се закључити да војвода санџачки, у свом неспорном образовању није свестан свог незнања и да, код своје релативно јаке личности, није свестан своје људске маленкости и да није Посланик, него посланик, а та несвесност неминовно доводи до стања стања фрустрираности које се још погоршава самонаметањем усиљене неприродне смирености, доводеђи до рапидног слабљења самоизграђене личности!
    Држи голуба у руци да ти се на главу не унереди голуб са гране!

    • Veljko srbine TURSKE krvi
      U vasoj istoriji lepo pise da su svi casni i cestiti srbi izginuli tako da su samo ostali misevi izadjice. Istina?
      Ostaje zakljucak da ti nemas srpske krivi ni gene, deda ti bio neki Turcin jer si vidim hrabar.
      Jbg tako je kako je nemoze se menjat sada. Nije to malo 500 godina, ipak je to nekakvih 7 generacija.
      Pozzdrav srbine Turske krvi ?

  9. Milice cobanice butun dunja zna sta je vjecni Sandzak!cak i cetnici su znali pa tako u jednoj cetnickoj pjesmi se spominje Sandzak.Djurisicu mlad majore komandante crne gore crne gore i Sandzaka!vidis Milice da su i kjafiri znali

    • Тако је Мујо. Онда вам је командант био мајор Ђуришић, а сад ће хајдук Вељков унук јер је његов ђедо избријао оне твоје дивље садисте бркате Османлије, испратио их у Анадолију и утешио све уцвиљене ханумице. И још, да би и његов унук имао шта да теши, осравио је понеког припитомљеног Османлију поптут твог Кара-Мустафе који му је дао и своју ханумицу:
      Расло ми је бадем дрво, Танко високо.
      Под њим лежи хајдук-Вељко С лепом Туркињом.
      Душек им је детелина Трава зелена, трава зелена.
      Јорган им је росна грана Слатког бадема
      Јастук им је десна рука Хајдук-Вељкова
      Болан ми лежи, море, Кара-Мустафа, Болан ми лежи, море, хоће да умре,
      Бре, ђиди, дели, Кара-Мустафа. „Кој’ да ти љуби, море, та верна љуба?“
      „Нека гу љуби, море, тај Ајдук-Вељко, Јербо је бољи јунак од мене!“
      Зато се џаба буниш што ти сад деца и сестрићи читају на глас хајдук Вељка, јер више ни Ђуришић не може да ти поврати турски санџак? 😉

  10. Srbi nece da zive u autonomiji vec u Srbiji.
    Iz njegove perspektive je to sasvim realno ali je zaboravio da Bosnjaci ne zive sami na prostoru Rasko-Zlatiborskog okruga.Ima i drugog naroda.A taj drugi narod nece nikad ni pod kojim uslovima da pristane na autonomiju.
    Na popisu iz 2011. u Rasko-Zlatiborskom okrugu zivi oko 440.000 Srba.Ukupna populacija okruga je 580.000 stanovnika.
    Ako od ovih 440.000 Srba nadjete samo 10 koji iskreno podrzavaju autonomiju onda povlacim sve sto sam napisao.
    Zato je najbolje da Zukorlic sam izglasa autonomiju.Zasto da je trazi od Srbije i Srba kad moze sam da je izglasa?

    • mijesas slano i kiselo sa slatkim ne moze to tako nametnuto oteto i lazno bi da prikazes kao stav normalnom covjeku -budaletine su to i ne glupiraj i sebe i svoj narod odrasti vec jednom dragoslave

      • Mi necemo autonomiju vec samo Srbiju.Ako Bosnjaci imaju pravo da nesto hoce onda Srbi imaju pravo da nesto nece.
        Izvolte pa sami izglasajte autonomiju.

  11. Аутономија Санђака ? Шта је уопште Санџак ? У ПП, ПБ и НВ су Срби већина и уопште не желе ни да размишљају да је то Санђак некакав. Само негатвну крв стварате међу људима безпотребно

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.