Uspostavlja li se direktna avio linija Rijad-Tel Aviv?

3
14

Izraelski list otkriva tajnu komunikaciju između Izraela, Saudijske Arabije, Sjedinjenih Američkih Država, Palestinske samouprave i Jordana koji planiraju da pokrenu direktne avionske linije između aerodroma Ben Gurion u Tel Avivu i Saudijske Arabije za transport Arapa iz Izraela tokom sezone hadža.

Ynetnews otkriva da Palestinci sa izraelskim državljanstvom će se morati nakratko zaustaviti na aerodromu Kraljica Alija u Ammanu zbog nedostatka diplomatskih odnosa između Izraela i Saudije prije nego nastave putovanje.

List citira neimenovani visoki izraelski izvor koji kaže da je komunikacija već dostigla poodmaklu fazu, dodajući da će, ukoliko dođe do realizacije plana, hadžije letjeti direktno u Mekku umjesto da idu kopnenom rutom.
Planovi dolaze nakon što je Trumpova administracija pozvala arapske zemlje da normalizuju odnose sa Izraelom i kako su Izrael i Palestinska samouprava nastavili pregovore.

Inače, let aviona američkog predsjednika Donalda Trumpa iz Saudijske Arabije do Izraela bio je prvi  izravni let između dviju država koje nemaju uspostavljene diplomatske odnose.

IslamBosna.ba


Pogledajte vijest na izvornom sajtu:

Uspostavlja li se direktna avio linija Rijad-Tel Aviv?


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

3 KOMENTARI

  1. Nismo se dugo ovde zadržali, jer je bilo već uveliko poslepodne, a narod se sporo kretao prema Šlivnjaku u dugoj koloni. Mira V. je otišla s nekim, moja sestra od ujaka se odvezla sa Milošem S. koji je bio sam sa ženom u autu, a onda krenemo i mi tata, mama,ja i moje dve sestre. Nemoguće je opisati rečima svu tu nesreću u toj nekoliko kilometara dugoj koloni, gde su čitave porodice razdvojene ne znajući ništa jedni o drugima. Mi smo do Vilinog Križa bili zajedno. A niko nije znao ni kuda ni dokle se beži. Izvesno je da je malo ko pomišljao na Srbiju kao krajnje odredište. Ali kolona se krenula, i išla sve dalje i dalje, otpor naše vojske sa leve strane Korane bio je gotovo potpuno slomljen, čak su se pronele glasine da su Hrvati ušli već i u Poloj. Kad smo se popeli na Marić Kosu, odozgo se vidio Veljun, i znam da se veliki stub dima dizao iz jednog dela tog sela. Mi smo pomislili da su ušli i u Veljun i da pale, ali to se kasnije ispostavilo kao netačno. U Šlivnjaku smo naišli na grupicu naše vojske, koja ni sama nije znala da li da beži ili ne, nego su kraj ceste nemo sedeli sa puškama u rukama, pušili i gledali preda se ili u kolonu. Bio je i neki niži oficir, neki Savo, koji na pitanje moga oca kud se ovo kreće samo slegnu ramenima i reče: “Brate mili, niko to ne zna!” Tu je bio i neki Zoran M. koji je pre rata živeo u Karlovcu. Kolona se povećavala sve novim i novim izbeglicama. Već se spuštala noć kad smo stigli na Vilin Križ, i tu smo odlučili da noćimo. Još se nekoliko auta i traktora tu zaustavilo, a drugi su nastavljali dalje. Sledećeg dana ja sam se ovde rastavio od svojih.

    0

    0
  2. Nije prošlo ni 15-20 minuta, kadli najednom zazvižda granata kroz vazduh. Neko je povikao: “Lezite, djeco!” što smo mi ionako nagonski uradili. Granata je pala u neku duboku dolinu, jedno 200 m ispod nas. Samo što smo se podigli, zazvižda druga granata. Pribismo se uza zid od štale, kamo nas povuče domaćin, a granata pade dosta blizu kuće, jer su se čuli geleri kako zvone po krovu. Domaćica stade zapomagati, ali od straha. Nas četvoro se izbezumismo. Ovo više nije bila “oaza mira”. Počeli su, znači, gađati i ovo zabačeno selo. Mirko P. reče nam da potrčimo ka susjednoj kući, koja je imala dobar podrum, a bila je stotinjak metara niže. Dok smo još nas četvoro bili u trku, pala je i treća granata. Domaći iz susjedne kuće odvedu nas četvoro djece u podrum (poznavali su mog oca, pa su znali za nas troje čiji smo, a mi kažemo da nam je ovo sa nama sestra od ujaka). Ali njihov podrum je imao jako velik prozor, i to se meni nimalo nije činilo kao bezbjedno mjesto, a granate su i dalje padale po selu. Domaćini odlučiše da nas jedna od žena iz kuće odvede na bezbjednije mjesto, tzv. Sikiričku dolinu, nekih pola sata hoda odavde, za koju mi nismo znali gde se nalazi. Rekoše da će kazati našima, kad dođu iz Slunja, da smo mi u toj Sikiričkoj dolini. I tako, žena pred nama, a mi za njom, jedno za drugim, idemo uskom stazom, sve kroz šumu, malo uzbrdo, pa nizbrdo, i sve tako. Ja sam se u gustoj šumi osećao sigurnijim ako bi, ne daj Bože, i ovde grunula granata. Visoke grate bukve bi ublažile dejstvo granate. Naprotiv, moje sestre su se uplašile još više, ali ih žena smiruje. Napokon, nakon jedno pola sata, izbismo iz šume preko doline do neke drvene kuće, i tu je bilo dosta naroda, pa i poznatih nam ljudi. Ona žena ponovi da će kazati našima kada dođu iz Slunja gde se nalazimo, i vrati se stazom kojom smo došli. Ovde smo se umešali među poznanike, nestrpljivo čekajući naše, sa zebnjom u srcu. Naroda se sabiralo sve više, gomile auta, traktora, neki su vodili i krave… Granate ovde nisu padale. Počnemo jesti šljive u šljiviku, iz drvene kuće donese nam domaćica, neka starica, hleba. Napokon se na putu pojavi bela “džeta” i u njoj tata, mama i neka Mira V.

    0

    0
  3. Slunj, u kome sam živio od proljeća 1992. godine, napustio sam 5. avgusta 1995. godine, tokom akcije “Oluja”, nakon što su hrvatski avioni raketirali grad (dvije zgrade blizu Doma zdravlja). Prethodnog dana samo su moj đed i baba autobusom napustili Slunj i stigli u Banja Luku već sledećeg dana. Mi smo 4. avgusta još uvek ostali u Slunju, jer su se naši položaji još uvek dobro držali i branili, granatiranje nije bilo tako intenzivno, a nadali smo se i da će međunarodna zajednica zaustaviti hrvatski napad na Krajinu, tj. zonu pod zaštitom UN. Pored vojnika UNPROFOR-a, u Slunju je tog prvog dana još uvek bilo dosta naroda, mada su mnogi civili već prvog dana napustili grad. Drugog dana je većina naroda bježala iz Slunja, a pomenuti napad hrvatskih aviona, sve učestalije granatiranje i gotovo potpuni raspad naših odbrambenih linija uticali su na odluku da i mi što pre napustimo Slunj. Nekako baš tada neki Đurenda je išao na Veljun sa nekakvom porukom za tamošnju komandu, a on je bio dobar prijatelj moga oca, i on mu reče da, kad već ide za Veljun, poveze i mene, moje dvije sestre i našu sestru od ujaka do obližnjeg Sparednjaka, koji još uvijek nije bio na udaru hrvatske artiljerije, i da nas ostavi kod kuće nekog Mirka P., te da mi tamo čekamo njega i mamu, a onda ćemo dalje vidjeti šta će biti i kuda ćemo. Đurenda pristade, ali kako njegov auto ne htjede da upali, otac mu dade našu “džetu dvojku” da odveze nas četvoro, a onda da se vrati u Slunj. Uz “pomozi Bože” krenemo. Put prema Veljunu bio je pust. Nakon petnaestak minuta vožnje stigosmo na Veljun. Selo je bilo skoro prazno, osim nešto vojske i ponekog zaostalog civila koji je bježao. Rampa na cesti, gde je nekad bila straža, podignuta. Dok se Đurenda bavio u komandi, ja, moje sestre i sestra od ujaka sklonimo se (budući da je Veljun bio intenzivno granatiran) u podrum zgrade gde je bila školska dvorana za fizičko, a iznad dvorane još i nastavnički stanovi, tako da nam sklonište beše sigurno. Dok smo tamo bili jedno pola sata, čuli smo eksplozije jedno dve ili tri granate koje su pale za to vreme. Đurenda dođe iz komande i mi krenemo za Sparednjak. Reče Đurenda da je juče u Veljunu od hrvatske granate ranjen jedan stariji seljak (on je od posledica tog ranjavanja i umro u Beogradu godinu dana kasnije). Upravo kad smo bili kod Kranjičinog zida, jedna granata pade ispod Cimitera, uza samu cestu blizu crkve. Neki čovjek naoružan automatskom puškom i još jedan seljak, koji su stajali u blizini, prilegoše na zemlju, pa se ustadoše. Onaj naoružani reče da ide sa položaja, koji se rasturio, kući (negdje blizu kuće kojoj smo se mi zaputili) i Đurenda ponudi da ga poveze, ali on odbi, reče da će popreko pešice. I zaista, pohita putem ispod groblja, pa iznad Panovca i ubrzo nestade u šumi. Ovo je put za pešaka, dok je cesta kroz Birtoviće, kuda mi idemo, direktno na nišanu hrvatskih snaga koje su, zauzevši Kestenak, imale ovu cestu “na dlanu”. Uz to, u blizini je bila baterija naših topova. Međutim, po riječima onog drugog seljaka, naši topovi, za razliku od jučerašnjeg dana, danas se gotovo i ne oglašavaju. (Ova se baterija pod zaštitom noći uveče izvukla prema Šlivnjaku). Mi ipak srećno stignemo u Sparednjak, gdje nas Đurenda ostavi, a on se vrati za Slunj. Tu nas počastiče i mi sjednemo napolju u hladovinu pod lipu, jer dan beše vreo. Ovde je bilo mirno, nijedna granata još nije bila pala. Razgovarali smo i slušali žestoku paljbu preko Korane. Domaćin je hranio krave u štali.

    0

    0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.