U osnovnoj školi Vuk Karadžić dodijeljene su nagrade učenicima koji su ostvarili zapažene rezultate na opštinskim i republičkim takmičenjima iz različitih predmeta. Ujedno je otvorena i izložba učeničkih i radova nastavnika u holu škole.
Škola Vuk Karadžić jedna je od uspješniji škola kada je u pitanju broj osvojenih mjesta, ističu njeni predstavnici i naglašavaju da su ponosni na svoje učenike i njihov rad. Učenicima su uručene zahvalnice i simbolični pokloni odnosno knjige, što, kako kažu nastavnici, treba da bude podrška i satisfakcija svim učenicima koji se trude da postignu uspjeh.
U holu škole izloženi su radovi nastavnika i učenika koji su uglavnom radili akril na platnu uz instrukcije nastavnica likovnog u ovoj školi. Škola ima dvije hiljade učenika zbog čega se, kako kažu nastavnici, u njoj otkrivaju brojni talenti iz različitih oblasti.
(rtvnp.rs)
Kada smo ja i moje dve sestre na samom početku 1995. godine, u vreme praznika, bili u poseti kod tetka i tetke u Rumi, obišavši i ostalu bližu i dalju rodbinu, bili smo, naravno, i kod očeve tetke, među nama interno zvane “Tetec”, koja je napustila Karlovac u ono isto vreme kad i mi, avgusta 1991. godine, i proboravivši u Krajini vrlo malo vremena, otišla u Rumu gde je kupila mali stanić. Došavši mi kod nje jedno veče (nismo toga put ni bili duže u Rumi od nekoliko dana), ali ona iznese na stol nekakve papire – uvek je terala nekakvu papirologiju – i prizove pre svega moju najstariju sestru, Dadu, da nešto popuni. Bili su to nekakvi papiri za izbjegla lica u Srbiji, gde su bila postavljena nekakva pitanja na koja je trebalo odgovoriti pa to predati u komesarijat za izbjeglice ili gde li već – kada smo i mi u “Oluji” došli u Srbiju nekoliko su nas puta popisivali za Bog te pita kakvu svrhu, davali nam raznorazne kartone, sortirali nas na više grupa i podgrupa itd. No, početkom 1995. mi, za razliku od Teteca, još nismo bili izbjeglice u Srbiji, nego izbjeglice iz Karlovca u Krajini. Dakle, iznevši ona te papire i prizvavši Dadu, reče joj da treba to da se popuni i dade joj olovku da ova to učini umesto nje jer, veli, bolje vidi i sigurnije piše (Tetec beše na pragu osme decenije), a bolje i razume o čemu se radi – čudnovato priznanje od strane jedne osobe kakav je bio naš “Tetec”.Ova dakle uzme olovku i počne popunjavati onaj deo koji se odnosio na lične podatke o “Tetecu” (ime, prezime, datum i mesto rođenja itd.). Sad dođoše pitanja o datumu napuštanja mesta stanovanja u Hrvatskoj, dolasku u SRJ, sadašnjem boravištu itd. Sve se to popuni bez problema. Međutim, dođe pitanje o razlogu napuštanja mesta stanovanja u Hrvatskoj (u Tetecovom slučaju konkretno Karlovca). Ovde je bilo ponuđeno (kao u kakvom testu) više odgovora od kojih je jedan trebalo zaokružiti, ovisno o tome zbog čega je već ko napustio svoje mesto boravka u Hrvatskoj. Otprilike, “odgovori” su bili – provokacije na poslu, fizički napadi, šikaniranje i sl. Tu Tetec naredi Dadi da pažljivo čita, naglas, jedan po jedan odgovor. Kad dođe na red “provokacije na poslu”, Tetec reče: “Ta kakav posao, ja sam u penziji!” (Imala je ona i boračku penziju kao SKOJ-evka tokom NOB-a.) Na to će Dada: “Pa dobro, tetka” – ona, Tetec, nije dala nikome da je oslovljava sa “baba” – “nije ovaj formular napravljen specijalno samo za tebe!” “Znam ja to bolje nego ti! Čitaj dalje!” Kao jedan od mogućih razloga navodili su se i fizički napadi ili nešto u tom smislu. Ne znam šta je Tetec pod tim “fizički napadi” shvatila, tek zgranu se kad to ču pa reče: “Naopako…” I tako ne ovo, ne ono, a čuvši sve navedene ponuđene moguće razloge navedene u formularu, Tetec se zamisli šta bi bilo najprikladnije da se zaokruži, odnosno šta je najbliže uzroku njenom napuštanja Karlovca 1991, priupita: “A šta to veli: ‘osećaj…’?” Dada: “Osećaj nesigurnosti!” “Pa to je, a, šta ti misliš?” “Ja sam to htjela odmah zaokružiti, ali ti…” “Dobro, dobro, ne pričaj, nisi ti pametnija od mene, ti si juče ispala…” pa zastade uz jedno “mh”, a zatim nastavi “a meni evo sedamdeseta…” itd. Uglavnom, rešeno je da je “osećaj nesigurnosti” razlog Tetecovog napuštanja Karlovca. Ovde prekidam ovaj razgovor i vraćam se u 1991. godinu, kada Karlovac nije napustio samo naš “Tetec” nego i moja porodica i mnoštvo Srba. Da li je osećaj nesigurnosti stvarno bio prisutan? Odgovor je: naravno da jeste, mada nas, tj. moju porodicu, niko direktno nije ni uvredio ni dirao. Ali još od dolaska HDZ na vlast u Karlovcu u maju 1990. polako i sistematski stvarana je psihoza straha i nepoverenja između Srba i Hrvata. Uz neke sitnije, naizgled beznačajne ekscese, pritisak na Srbe manifestovao se na niz načina, a najdrastičnije su bile degradacije na poslu. Veštački je stvaran strah i kod hrvatskog stanovništva, kao u proleće 1991. godine kada je nezvanično lansirana vest kako su šume tamo preko Švarče i čak gore prema Ozlju pune “četnika” (iako u na tom pravcu nema nijednog jedinog srpskog sela koliko ja znam). Ne znam otkuda je ova glupa glasina potekla ali svakako nije bila dobronamerna. A kad smo mi u avgustu 1991. odlučili da napustimo grad, kakva je bila situacija i atmosfera u Karlovcu? Izbijanje rata, koji je već besnio u nekim delovima Hrvatske, bilo je izvesno i na Kordunu. U stvari, i na Kordunu su već bile pale prve žrtve i sa naše i sa hrvatske strane, neka vrsta linije budućeg fronta je već bila uspostavljena, mada je saobraćaj glavnom cestom Karlovac – Slunj još uvek tekao, ne bez rizika. Potpunim prekidanjem svake veze između Karlovca i kordunaškog zaleđa našli bismo se sasvim odsječeni u Karlovcu. A Karlovac je već bio neka vrsta hrvatskog vojnog logora, mada kasarne JNA još uvek ne behu blokirane. Živeti u kući i kretati se samo u krugu nekih 300 metara oko nje, u našoj i nekoliko obližnjih ulica, svakako nije privlačno. A tako smo mi živeli, sem tate i mame koji su tog avgusta još odlazili na posao. Naravno, nije hrvatska vlast ograničavala slobodu kretanja Srba po gradu, ali sretati gomile raznoraznih hrvatskih paravojnika svaki dan na svakom koraku (nisu to više bili uglavnom Hercegovci kao spočetka, nego su i domaći Hrvati sve više pristupali tim formacijama) nije bilo ugodno. Biti noću na oprezu da li će neko hitnuti kamen u prozor takođe je mučno (pojedinačni napadi na neke srpske lokale su se već desili; tako su razlupana stakla na kafiću “Sirena” u ulici Vladimira Nazora i taj za ono vreme jedan od prestižnijih kafića je već danima bio zatvoren). Iako policijski sat nije bio uveden, kao da jeste, mi bi se već svečera potpuno povukli unutar ograde naše kuće. (Tata je već mesecima spavao sa pištoljem u fioci do samog kreveta, to sam znao sigurno mada sam se pravio da ne znam.) Kontakti običnih građana, Srba i Hrvata, kad bi se sreli na ulici, sveli su se na obične pozdrave reda radi i eventualno par fraza o zdravlju i vremenu (meteorološkim prilikama), pa i to sve u prolazu. Mi, srpska deca, smo prekinuli svaki kontakt sa našim dojučerašnjim drugovima Hrvatima, kao uostalom i oni sa nama. Nije više bilo zajedničke igre, druženja, izlazaka… Uostalom, kome je uopšte i bilo do igre i izlazaka u takvom ozračju. Uz to, svaki dan bi saznali kako je ovaj ili onaj od Srba napustio grad. Interesantno je da ovo nije rađeno po nekom zajedničkom planu, niti je naša Crkva pozivala da se napušta grad – uostalom, naš vladika Nikanor je među poslednjima napustio Karlovac, i to navodno nakon pokušaja klanja od strane hrvatskih ekstremist, priča za koju ja ne mogu reći je li istinita ili ne, tek, tako se pričalo u septembru 1991. kad je i on pošao za svojom pastvom u Krajinu. I tako, usled takvog stanja koje nije obećavalo ništa dobro, napustili smo i mi, tj. moja porodica i ja grad dok se još moglo izaći. Uglavnom, i drugi su ga ostavljali iz istih razloga nesigurnosti (a neki su doživeli i određene provokacije pa i napade čega je moja porodica, ruku na srce bila pošteđena). Kasnije, kada je rat počeo i u Karlovcu i oko Karlovca, napuštali su grad i neki Hrvati koji nisu želeli da idu na ratište – odlazili su mahom u Sloveniju. A sa njima je odlazilo u Sloveniju (kome je pošlo za rukom) i ono nešto malo Srba koji su bili ostali u Karlovcu i nisu sa većinom prešli u Krajinu. Dakle, postojao je osećaj nesigurnosti, nepoverenja pa i straha, uz staru i nikada do kraja prevaziđenu hrvatsko-srpsku netrpeljivost čiji su koreni dublji od Tuđmana i HDZ-a koji su je samo osvježili nakon četrdeset i nešto godina “bratstva i jedinstva”. Sad ću se prebaciti u godine nakon “Oluje” i opet u vezi našeg Teteca, očeve tetke, a tiče se ovog osećaja nesigurnosti kod Srba u Karlovcu 1991. godine. Scena o kojoj ću nešto reći odigrala se negde 1998. godine, i iako o njoj znam posredno, preko Tetecove priče, znam da je istinita jer Tetec nikada nije lagala a i slaže se sa njenom naravi da kaže bilo gde i bilo kome otvoreno šta misli, naročito kad je u pitanju neka nepravda (u tome su joj saveznik bile njene poodmakle godine). Dakle, ona je te, 1998. godine bila u Karlovcu u vezi rešavanja svojih imovinsko-pravnih i sličnih pitanja i problema. Ne znam sad u kojoj je ustanovi u Karlovcu bila, što je i nebitno (ona je obišla mnoge ustanove od Karlovca do Zagreba) i izlagala svoj problem, kadli joj jedan od službenika, veli, ironično reče da li je ona u jesen 1991. išla u Srbiju brati kukuruz i dodao ozbiljno i ljutito da je i on te iste jeseni bježao iz svog sela ispred “tvojih”, kako joj je kazao, koji su mu opljačkali i zapalili kuću (valjda je bio iz nekog hrvatskog sela jugoistočno od Karlovca, koja su naši teritorijalci zauzeli u jesen 1991, kad su Lozničani išli na Karlovac). Tetec je nama pričala: “Sad, ja sam znala šta bi njemu odgovorila, ali vidim da nema jedne ruke, a kaže da ju je izgubio u ratu, a i veli da je i on izbeglica, pa prešutim. A i nije mi svejedno, malko se i bojim.” A kad su je zapitali u ustanovi zašto je napustila Karlovac, odgovorila im je “zato što mi je kraj zvonceta od stana nacrtan križić” i kako je na jednoj zgradi tu i tu u Karlovcu pisalo velikim slovima “Srbe na vrbe”. Znajući, kako rekoh, njenu narav, verujem da im je tako odgovorila, a križić kraj zvonceta i ovaj natpis su nesporne činjenice koje sam i ja lično vidio. Mada, istini za volju, što se tiče grafita, bilo je u to vreme pred rat po Karlovcu prilično i onih “četničkih” grafita (tako je npr. neko na nadvožnjaku kod “Že-Čea” neko bio nažvrljao “Miloševiću šalji nam salate, biće mesa klaćemo Hrvate”). Samo što je osećaj nesigurnosti, strana i nepoverenja kod dva naroda nastajao iz drugih razloga, a ne zbog tih žvrljotina pored kojih su normalni ljudi, bili oni Srbi ili Hrvati, prolazili uglavnom ne obraćajući pažnju na njih. Mada su, u stvari, i ti grafiti simptomatični sami po sebi, kao odraz opšte atmosfere jednog društva. A nesigurnost je kod nas Srba bila svakako veća jer su institucije vlasti u Karlovcu bile “njihove”, kao i sve te policijske, specijalne, ZNG-ovske i ostale naoružane formacije po gradu, dok je JNA sa svojih pet kasarni u gradu i dve u blizini još uvek zvanično zajednička sa svakako još uvek velikim brojem vojnika hrvatske nacionalnosti. A JNA uostalom nije mogla, sve i da je htela, da štiti svaku srpsku kuću ili stan u Karlovcu i da sprečava antisrpske ispade koji su bili sve češći, a počinioci ekscesa nisu se privodili pred lice pravde od strane HDZ vlasti. U takvoj situaciji, postojao je izbor ili ostati u gradu gde nam se možda (ali ovo je samo jedno “možda”) i ne bi dogodilo ništa ili preći u Krajinu svojima dok su putevi još slobodni. Mi smo izabrali ovo drugo, kao i veći broj naših sunarodnika.