Nakon lokalnih izbora u Mionici, predsednik SDPS-a Rasim Ljajić istakao je da njegova stranka nudi politiku „dijaloga i pomirenja“, tvrdeći da je to put kojim bi Srbija trebalo da ide.
I dok ova izjava zvuči pomirljivo, politički analitičari ističu da je riječ o jasnom pokušaju kopiranja politike koja već postoji i funkcioniše – politike pomirenja koju je utemeljio rahmetli muftija akademik Muamer Zukorlić kroz Stranku pravde i pomirenja. Dok SPP gradi prisustvo u lokalnim zajednicama kroz stvarne akcije i saradnju sa građanima, Ljajić se u nedostatku sopstvene vizije oslanja na tuđe koncepte, pokušavajući da ih prikaže kao svoj autentični doprinos.
Ovakav pristup, prema kritikama, pokazuje karakteristiku bezličnog političkog manira: u nedostatku ideja, tuđa rešenja postaju sopstvena. Ljajić je decenijama poznat po tome da prati, a ne inicira političke tokove, i njegova sadašnja „politika dijaloga i pomirenja“ ne predstavlja ništa drugo do recikliranje ideja koje su odavno prepoznate kao uspešne u okviru SPP-a.
Politički stručnjaci ocenjuju da ovakvo ponašanje potcrtava njegovu slabost da stvori sopstvenu strategiju i profil, dok SPP ostaje autentični nosilac politike pomirenja u regionu.
