‘Nitko ne može tražiti da odustanemo”, rekao je Erdogan na zajedničkoj konferenciji za novinare s ruskim predsjednikom Vladimirom Putinom u Moskvi. “To je naše suvereno pravo”, dodao je.
Putin je rekao da je isporuka sustava Turskoj nacionalni prioritet.
“Prije nego naše zemlje održe ozbiljne razgovore o jačanju suradnju u vojnoj industriji, prvo i najvažnije je realizacija ugovora o isporuci S-400 Turskoj”, istaknuo je.
Dogovor Ankare i Moskve uznemirio je turske saveznike u NATO-u, posebno SAD koji pokušava uvjeriti Ankaru da odustane od kupnje ruskog sustava projektila zemlja-zrak S-400.
State Department je ovaj tjedan zbog toga suspendirao isporuku dijelova za lovac F-35 Turskoj.
Dokaz jačanja veza između Rusije i Turske je bilateralna trgovina koja je porasla za 15 posto te postigla vrijednost od 25 milijardi dolara, rekao je Putin Erdoganu u Kremlju.
Putin je kao primjer naveo plinovod TurkStream putem kojeg se prenosi ruski prirodni plin preko Crnog mora do Turske te prvu tursku nuklearnu elektranu Akkuyu, u čijoj izgradnji i Rusija pomaže.
Sjedinjene Države su zaprijetile Turskoj sankcijama ako se dogovor s Rusijom nastavi, a jedna od njih je i prestanak isporučivanja naprednih nevidljivih zrakoplova F-35.
Prošli tjedan je američki potpredsjednik Mike Pence rekao da Washington “neće stajati po strani” dok ta NATO članica kupuje oružje od protivnika.
Turska već duže vrijeme zamjera Sjedinjenim Državama podršku kurdskim snagama u susjednoj Siriji jer Ankara smatra da su te snage povezane s kurdskim pobunjenicima koji se bore za autonomiju u Turskoj.
Sirijske demokratske snage predvođene Kurdima proglasile su prošli mjesec pobjedu nad Islamskom državom u Siriji, otvarajući tako put SAD-u da započne s povlačenjem svojih trupa.
Postoji i zabrinutost da će Turska napasti američkog saveznika u trenutku kada se te američke specijalne snage povuku.
Putin i Erdogan su se ove godine već dvaput sastali kao znak jačanja odnosa. Oba sastanka su bila usmjerena na ratom razorenu Siriju. Prema turskim procjenama, zbog toga je sukoba više od 3,6 milijuna izbjeglica stiglo u Tursku.
Rusija i Turska, koje podržavaju različite strane u tom sukobu, prošle su kroz napet period tijekom 2015-16 nakon što su turske snage srušile ruski vojni avion na sirijskoj granici.
Sada surađuju kako bi se smanjile napetosti u Idlibu, blizu turske granice.
tportal.hr
Pogledajte vijest na izvornom sajtu:
Turska ne popušta oko kupnje ruskog sustava unatoč pritisku SAD-a
Svakako je i moj tata bio rusofil (zar je neko u Krajini mogao biti naklonjen Zapadu koji je bio protiv nas), samo što on, onako ipak širih vidika da tako kažem, za razliku od “zagriženih” rusofila nije očekivao da će Rusi pružiti bilo kakvu podršku Krajini i srpskoj stvari, zato što su zauzeti gomilom svojih problema, za razliku od onih koji su tvrdili da kad “Rusi krenu” opet će “zgaziti sve pred sobom”, “ući u Berlin” itd., ovo su sve doslovce citirane reči jednog inače dobrog prijatelja moga oca koji je sa njim po pitanju ruske pomoći imao ovakvu raspravu na samom početku rata. To ne znači da je moj tata bio neki ljubitelj Zapada (naprotiv!), po prirodi stvari, takav se u Krajini nije mogao naći. Takođe, i tata je želeo da Rusija bude jaka, a da se to postigne, i on je smatrao kao i svi drugi da treba srušiti Jeljcina koga nije voleo kao ni drugi Srbi. I zato je i moj tata te rane sunčane jeseni 1993. podržavao te demonstrante ili šta je već bilo u Moskvi protiv Jeljcina i to je, kao i drugi naši susjedi u Slunju i poznanici, u govoru ispoljavao, nazivajući Jeljcina nimalo biranim rečima (ono, kad se uživiš u televizor, pa govoriš kao da te oni tamo čuju, nezavisno da li su oni tamo fudbaleri, političari ili glumci). Najfiniji tatin izraz za Jeljcina bio je “američka marioneta” (kad bi govorio sa onima našim ljudima koji su znali šta je “marioneta”; kad bi govorio sa onima manje obrazovanim da tako kažem podešavao je rečnik pogrda na račun Jeljcina prema njihovim intelektualnim sposobnostima.) Uglavnom, svi su se nadali da je došao kraj Jeljcinu, neki su bili i uvereni u to, tata možda nije verovao da mu je došao kraj ali ga ništa manje nije priželjkivao zbog toga. Pa i ja sam, kad bi bilo struje, posmatrao na TV ta dešavanja u Moskvi kad je Jeljcin poslao tenkove na parlament (opet tenkovi – u Banja Luci sam ih gledao uživo na ulici, a na TV sam gledao tenkove na moskovskim ulicama). Tenkovi na moskovskim ulicama su dovodili u ogorčenje naše ljude, jer su to bili Jeljcinovi tenkovi. U Banja Luci je prošlo sve mirno i bez žrtava i bilo je od manje ili nikakove važnosti za svet, naprotiv u Moskvi je bilo mnoštvo izginulih i ceo svet je pratio ta dešavanja, i što je Zapad više pružao podršku Jeljcinu tim više su naši Srbi podržavali njegove protivnike deputate, samo što se glas naših ljudi nije čuo dalje od kućnih zidova. Sećam se dobro jedne večeri u našoj kući u Slunju u vreme tih moskovskih događaja. Struje nije bilo. Na stolu je stajao cimplet pun pečenih kesteni koji su te godine sazreli ranije no inače. Bila je prisutna gotovo cela moja porodica, sem moje najstarije sestre, Dade, koja je bila u Banja Luci, i moga đeda za koga se sad tačno ne sećam gde je bio, najverovatnije negde u susjedstvu. Upravo se prihvatismo ukusnoga kestenja, kad eto ti nekog Đurende, očeva prijatelja, koji je takođe iz Karlovca izbjegao 1991. pa se nastanio u Slunju kad su naši zauzeli ovaj gradić, i sa njim neki Lošica, koji je Đurendi bio nekakav rod. Taj Lošica bio je stariji čovek (preko 60 godina), jake i guste, potpuno sijede kose; zelenih očiju iznad kojih su bile bijele obrve otužnog oblika; u licu crven; prilično mršav no žilav i okretan. On je znao štošta šaljivo pričati i bio je deci interesantan. Inače, on je bio zemljoradnik; iako je po godinama mogao mome tati biti otac, vrlo je cenio njegovu reč (i nije bio usamljen slučaj po tome pitanju). Đurenda je bio stariji od tate, ali od Lošice mlađi, upravo negde na sredini. Lošica je imao običaj, pre nego što će nešto vrlo važno i bitno (po njegovom mišljenju) reći, da napravi značajan izraz lica, stisne usta i šmrkne nosom. Ako bi tada u društvu bilo i pušača, zapalio bi i cigaru (uzevši je od drugoga jer inače nije bio pušač). Tako i sada, ušavši njih dvojica kod nas uz jedno “prijatno” i “fala, pridružite se” zbog pečenog kestenja, sede Lošica kraj prozora, uze cigaru od Đurende, metnu nogu preko noge, zagleda se značajno u moga oca i šmrknu nosom. Očigledno, bilo je nešto “važno”. Đurenda se nije činio tako tajanstven, naklopivši se na pečeno kestenje koje je moja baba pre nego što bi ih stavila da se peku (to je bio njem posao) znala kao niko zarezati nožem da se bez problema guli kad se ispeče. Reče Lošica mome tati: “Esi l’ čuo da su deputaki prob'li kordon?” Reč “deputati” on je izgovarao kao “deputaki” i nije to bila jedina reč koju je krivo izgovarao. Sad se ne sećam šta je tata odgovorio, mislim da je odgovorio potvrdno, ali simptomatično je da je vest da su deputati (protivnici Jeljcinovi) probili kordon – vjerojatno policijski – bila toliko bitna za naše ljude, konkretno ovog Lošicu, koji se tog dana nekim poslom zadesio u Slunju, da je uveče došao kod nas da sa mojim tatom porazgovara o tome, uveren da je Jeljcinu došao kraj. Znam samo da moj tata nije delio mišljenje da je Jeljcinu došao kraj (mada mu ga je, ponavljam, priželjkivao kao i svi ostali naši ljudi tada). Đurenda se nije mnogo mešao u taj razgovar – biće šta bude – mumajući kestene i šaleći se sa mojom mamom, Sejom i sa mnom. A kad je Jeljcin kasnije poslao tenkove na parlament – bilo je struje pa smo gledali – uz opšte ogorčenje naših ljudi uključujući i moga oca, i kad se ne znam u kom smislu na vestima spomenula reč “Kuznjecov”, moj đed ozlojeđeno reče: “Đubre jedno” – tj. Jeljcin – “Kuznjecov nije sla’ tenkove na svoj narod!” Zaista, naši ljudi bili su se saživeli sa tom pobunom u Moskvi ili šta li je već bilo, nadajući se skorom Jeljcinovu padu kao spasu za Rusiju. Moj tata se razlikovao od ostalih jedino u tome što nije verovao u uspeh “deputaka”. A da je želeo taj uspeh – to je van svake dileme.
Bilo je to negde u ranu jesen ratne 1993. godine. Ta je jesen, barem spočetka, bila izuzetno topla kao što je, uostalom, i leto te godine bilo izuzetno žarko i ja mislim da na Kordunu u toku jula i avgusta doslovce nije pala ni kap kiše, tako da su se u zemlji pojavljivale pukotine široke par centimetara. A i septembar je počeo vruće u svakom pogledu. Osim temperature vazduha, opet su se između Krajine i Hrvatske usijali ionako neizglađeni odnosi, i krhko primirje bilo je prekršeno napadom HV na Medački džep u Lici. Time je opet započelo tek prekinuto ratno stanje, progovorilo je oružje na celoj liniji srpsko-hrvatskog fronta, pa i na Kordunu. Doduše, na Kordunu se opet sve uglavnom svodilo na artiljerijske okršaje. Na prostoru slunjske opštine, deo baterije kapetana Daria Malića smešten u selu Veljunu bio je otpremljen u pomoć napadnutim Srbima u Lici, dok je drugi deo nekoliko puta otvarao vatru (u Slunju se mogla čuti grmljavina naših topova na Veljunu) tukući valjda Ogulin ili njegovu širu okolinu. Ali po prvi put u toku rata HV je počela da koristi i svoju slabu avijaciju (doduše, RSK nije imala nijednog aviona), samo se taj angažman pokazao neslavnim jer su naši negde oko Vrginmosta oborili jedan hrvatski avion, a drugi je nekoliko noći nadletao prostor slunjske opštine, i naša PVO, smeštena na Šancu i u selu Primišlju, gađala ga noću (“divan” prizor svetlećih metaka) nakon čega je prestao sa svojim izviđanjima. U toku ovog septembarskog, uglavnom pasivnog ratovanja, koje je trajalo nekoliko dana kada je opet zaključeno kakvo-takvo primirje, na Kordunu je osim obaranja hrvatskog aviona svakako najznačajniji događaj bila i pogibija trojice naših boraca u Perjasici od hrvatske granate. (Jedan od te trojice bio je i neki Kosijer koji je mome ocu bio nekakav daleki rod; uz Miloša Matijevića iz Petrove Poljane, koji je bio nekakav brat mojoj mami a koji je poginuo u rano leto 1992. godine u borbama za Koridor u bosanskoj Posavini, bio je to drugi po broju moj rođak koji je poginuo kao srpski borac u ratovima od 1991. godine; kad bih računao neboračko stanovništvo bilo bi ih nešto više, među njima svakako najbliža rodbina je mamina rođena tetka koju je ubila hrvatska granata u okolici Gline tokom “Oluje”.) U to vreme, krajem leta i početkom jeseni 1993, opet je zavladala restrikcija električne energije (nije bilo struje), a zbog ratnih dejstava jedno vreme nije bilo ni škole što bi nas đake svakako radovalo u drugim prilikama, da nam starija braća, očevi i ostala muška rodbina sposobna za oružje nisu bili na frontovima; ova nam pak činjenica nije dozvoljavala da potpuno “uživamo” u produljenom “raspustu”. U to vreme, negde u prvoj polovini septembra te 1993, išli smo ja, moja srednja sestra (Seja), naša sestra od ujaka (Seka) i neki Vlado S. do Banja Luke, našom “džetom dvojkom”, koju je vozio pomenuti Vlado, nebitno zbog čega, i nemalo smo se iznenadili kad smo na ulazu u Banja Luku iz pravca Zalužana videli što na putu, što pored puta, a i u samome gradu, nekoliko tenkova i drugih vojnih vozila Vojske RS – čak ni Vlado, koji je po godinama bio poprilično stariji od nas (on sam imao je koliko ja i Seja zajedno, ako ne i više, samo bejaše neoženjen), nije tačno znao o čemu se radi i čak su nas vojnici RS jedva i pustili da uđemo u Banja Luku koja je takođe bila puna vojske, sve po grupama, mada ne po celom gradu. No kako je i ovde bilo ratno stanje (i više nego u Krajini; tamo su se smenjivala razdoblja mira, primirja i rata a ovde je rat konstantno bio u toku), to nismo kasnije ni obraćali mnogo pažnje na sve to, mada su tenkovi na ulicama Banja Luke bili nešto neobično jer je Banja Luka bila daleko od linije fronta. Tek kasnije smo posredno saznali da se radilo o nekakvom pokušaju (da li same vojske, jednog njenog dela ili je vojska bila samo oruđe u nečijim rukama) kao državnog udara u RS, zapravo doslovce se govorilo o “rušenju Karadžića” što je za nas u RSK bilo ravno izdaji jer smo Karadžića doživljavali gotovo više kao svog predsjednika nego Gorana Hadžića. Naravno, kako je RSK u to vreme bila u otvorenom ratnom stanju sa Hrvatskom, slabo se znalo a još manje govorilo o ovim događajima u Banja Luci koji su ipak prošli mirno i koji su u svim svojim aspektima i danas ostali nepoznanica za mene mada se danas mnogo (zapravo nimalo) i ne trudim da nešto više o tome saznam. Tek, ostalo mi je sećanje na tenkove na ulicama Banja Luke i na pravcu od Zalužana do Banja Luke. To je sve bilo pri kraju leta 1993, ali negde na početku jeseni te godine desi se nešto što je ipak donekle više privuklo pažnju naših ljudi u Krajini. U to vreme borbe na krajiškim ratištima su već bile obustavljene, zavladalo je primirje, počela je škola, jedino je snabdevanje strujom bilo i dalje jako neredovno; vodom još slabije ali je Kordun srećom pun vrela, potočića, potoka, rečica, a tu je naravno bila i Korana. Ja sam o značaju tih događanja najviše sudio po reakcijama starijih, moga oca kao “hodajuće enciklopedije” na prvom mestu. Dosta se te rane jeseni u Slunju govorilo o dešavanjima u Rusiji, o sukobu Jeljcina, ruskog predsednika, sa parlamentom, deputatima. Simpatije ljudi koji su o tome pričali bile su na strani tih deputata, zato što su ti deputati i njihove pristalice bili protiv Jeljcina, koji je među našim ljudima doživljavan kao izdajnik, američki čovjek, čovjek koji igra kako Zapad svira i upropašćuje Rusiju u svakom pogledu. A da su i Srbi u RSK bili rusofili razume se samo po sebi.