„Starim studentima“ biće produžen rok za završetak studija za dvije godine

1. To je bilo negde ovih dana, kraj avgusta – početak septembra 1990. godine, u Karlovcu. To je leto bilo izvanredno toplo i produžilo se i u toplu jesen do prvih dana oktobra, onda je grunula kiša i doviđenja letu. Dakle, negde u tim danima sedeli smo ispred “Nebodera”, društvo koje se okupilo spontano i neplanski, ali društvance mladih među kojima sam najmlađi bio ja a najstariji jedan koga smo zvali Stari (no on je taj nadimak, pretpostavljam, dobio zato što je imao običaj da se muškom sagovorniku, ako je bio njegovih godina ili nešto stariji od njega a bio mu dobar znanac ili drug obrati sa “stari”, ili inače da upotrebi tu reč, u trenucima kada bi govorio karlovačko-kajkavskim dijalektom, koji bi ubrzo zamjenjivao sa književnim govorom i tako naizmenice, kako mu je kad volja) mada ni on u to vreme nije mogao imati više od 24 do 25 godina. Tih godina je negde bio i izvjesni Jovan, koji se takođe pridesio u društvu, kao i neki Peurača, a ostali su svi bili mlađi, mada su, sem mene i mlađe od mojih sestara (koju smo ja i moja druga sestra zvali Seja) ipak svi bili stariji maloletnici a neki već i punoletni. No, sve u svemu, za jednog npr. 35-godišnjaga mi bismo svi bili “balavurdija”. Sad nije bitno kako smo se okupili na terasi ispred “Nebodera”, neko je čekao autobus – “Neboder” je bio nedaleko od autobuskog kolodvora – neko je onako šetao gradom po toplom i prijatnom vremenu (a bilo je već kasno popodne), neko pošao u grad kakvom obavezom itd. i sve tako, ovaj poznaje onoga, onaj opet poznaje nekog trećeg, prizovi i njega – jer se ovuda vrzmalo dosta sveta; kao što rekoh autobuski kolodvor je bio blizu – i tako se za nekoliko susednih stolova skupilo i častilo zgodno malo društvance, u kojem spočetka nije svako poznavao sve ostale, ali opet se mladi brzo spoznaju kroz razgovor a – da li da kažem hvala Bogu upitam se više pita kada se radi o tome – tada nije bilo mobilnih telefona kao danas pa da društvo sjedne u kafić, restoran i sl. a niko s nikim ne razmeni reč nego svi pilje u telefone, pipkaju prstom po ekranu i samo se ostalom društvu obrate ako imaju kakvu fotografiju, objavu da pokažu, pa opet zabiju noseve u mobilne; ne, nemajući mobilne, mi smo u to zlatno kasno leto 1990. pred “Neboderom” pili sok i razgovarali kao što se u društvu radi. A ko je sve bio u tome društvu? Osim mene i mojih dveju sestara, bio je tu i pomenuti Stari, zatim Jovan ili Jovo (mladić visok i skladan, tamnog lica sa ponešto spljoštenim nosom i sitnim živahnim očima, ponešto kosim; lice koje je podsećalo na Tatarina, pa je bio nalik na jednog prijatelja našeg ujaka, koga smo mi djeca zvali Mile Mongol zbog crta lica, upravo kao da mu je bio rodbina – a možda je i bio; inače skoro uvek nasmejan pa su mu se zubi zbog tamnog lica valjda činili jako beli); pored Jove bio je i neki mladić, Peurača (imena mu se ne sećam), takođe pomalo zagasit kao i Jovo ali ne toliko i ne sa tatarskim crtama lica; od muških takođe i naš bratić-genije, u to vreme još pubertetlija, bled u licu kao i uvek, sem što mu čelo beše osuto onim pubertetskim prištićima koji su par godina kasnije i mene nervirali pa sam ih prikrivao tamnom kosom, a koje ne dobijaju svi; od nas troje djece u našoj porodici starija od mojih sestara, koju sam specijalno ja zvao Dadom a ostali uglavnom imenom, “provukla” se bez njih a ja i Seja smo se bili osuli po čelu svako u svoje vreme; dakle naš bratić je po bledom čelu takođe bio našaran. Od ženskog dela društva tu su, pored mojih dveju sestara, tu bile još tri devojke: naša sestra od ujaka, zvana od svih Seka mada joj to nije bilo ime – ja lično sam do danas u životu upoznao tri ženske osobe koje se upravo zovu Seka; dve od njih su Srpkinje a trećoj je otac Hrvat a majka Srpkinja – zatim jedna Z. (to je bila Jovina cura), devojka svakako lepuškasta ali koja se ničim ne bi izdvajale od čitave mase takvih devojaka da nije imala crne, sjajne i vatrene oči kakve ja do danas još u žene nisam video; to je bio plamen a ne oči; inače je bila crnka i imala još tamniju kosu od mojih sestara i mene (a nama su svi govorili kako naša kosa nije tamnosmeđe, nego upravo crne boje, kao što je i bilo, a ova Z. nas je nadmašivala – đavo od devojke i po liku i po ponašanju; daleko od toga da je bila nepristojna, ali dozlaboga pričljiva tako da je od nje teško bilo doći do reči a govorila neobično brzo i jako piskavim glasom; inače dobre naravi); zajedno sa pomenutom Z. u ovo raspoloženo društvo je dospela i S.T. Ona je bila Muslimanka iz Bosne (ne znam tačno iz kog mesta, a i nebitno je) i bila je jedina osoba u tom našem društvu koja nije bila srpske nacionalnosti (što je još manje bitno; na to u ovom društvu mladih niko nije ni obraćao pažnju niti je bilo razloga za to). S.T. je bila drugarica sa Z. – ne znam kojim načinom i gdje su se upoznale i sprijateljile – te samim tim i Jovina poznanica; ja sam S.T. do tada ovlaš video možda jedno dva puta u društvu Z., a i čuo za nju još ranije u razgovorima između Z. i mojih sestara, a ovo sada je bio prvi – i jedini! – put da smo sedeli u istom društvu; do izbijanja rata video sam je još možda jedan ili dva puta a posle više nikad. U to vreme, 1990. godine, to je bila devojka od kojih 18-20 godina, povisoka i dosta stasita; imala je belo, oblo lice, modre i sjajne oči koje su imale neki tužan izgled, nos fin i besprekorno pravilan, usne pune i savršene; dakle sve u svemu nežno i lepo lice uokvireno tamnosmeđom kosom. A blago i potiho se i razgovarala. Ja mislim da je ona čekala autobus za Zagreb kamo su valjda i Jovo i Z-a putovali. Dakle, društvo sastavljeno od nabrojanih osoba okupilo se ovde prvi a svakako i jedini put. U toj prijatnoj atmosferi i razgovoru prošlo je neko vreme, ali najednom se otuda od strane kuda se ide ka autobuskoj stanici začu nečija vika: “Ustaše, ustaše” praćena psovkama koje nisu za pisanje. Radoznalo se svi okrenusmo u tome smeru da vidimo šta je sad to i ko to i zašto viče. A u to vreme u Splitu je bilo, mislim, nekakvo evropsko prvenstvo, ili šta li već, pa su nekakve policijske jedinice odlazile prema Splitu (ili su došle iz Splita, sad tačno ne znam). U to vreme hrvatska policija je već nosila na kapama “šahovnice” – ne kao ove današnje, tada nije bilo one krunice od pet grbova iznad, nego sama šahovnica. Jer ja i još neki od nas (za našeg bratića-genija sam siguran, a mislim da je i Peurača bio s nama) ustadosmo iza stola i pođemo dole do autobuskog kolodvora da vidimo: policija ulazi (ili izlazi) iz autobusa, a nekakav postariji čičica viče “ustaše”, psuje majku i sl. Mi gledamo samo kad će ga neko opendrečiti, ali, istini za volju, oni skoro da i nisu ili nisu nimalo obratili pažnju na njega, a slabo je ko i od naroda koji se kretao kolodvorom obraćao pažnju na čičicu i njegovu dernjavu. Mi se vratimo našem društvu i kažemo šta je. Kad, eto ti čiče gdje ide iz smera kolodvora, sve se okreće i još uvek svejednako viče “ustaše, ustaše”. Veli Stari u svom stilu: “Sam’ poteraj!” Tako je čiča došao i do onog spoja dveju ulica kod kafane pa ne zna preko koje da pređe, kao da se dvoumi, ali se i dalje dere, mada manje (a po svoj prilici nije bio pijan). Reče Stari (kao čiči): “Stari, buš dobil po puklji, a i ovak te je Bog vudril u glavu!” A S-a T. upita Staroga: “Jel’ vi njega poznajete?” Stari na to odvrati glavu: “Ma ko će svaku benu poznavati!” Ali sad Z-a reče S-i: “Pa šta ti njemu” – pokazujući na Staroga – “persiraš?” S-a odgovori iskreno da ne poznaje čovjeka, da ga prvi put sada vidi i sl. “Pa dobro, a šta ti misliš, koliko on ima godina?” upita opet Z-a, na šta se i Stari zainteresova na ovaj razgovor o sebi. S-i je malo nezgodno palo ovo pitanje – i sam nikad nisam voleo niti danas volim kad me bilo ko, muško ili žensko, upita “šta misliš koliko ja imam godina” – pa se poče braniti u smislu: otkud znam, ne znam i sl., ali kad joj i Stari reče: “Bubni šta bilo, neću se ja ljutiti”, S-a oprezno, polako i kao bojažljivo reče: “Šta ja znam, imaš negdje oko trideset tri-trideset četiri.” Sad nastade opšta veselost, a Stari uzviknu jedno “kaj tak”, razvali svoja velika usta u osmeh pa reče: “Sad me dotuče potpuno!” Kad doznade da ga je “postarala” za jedno deset godina, njoj ne beše svejedno, ali opet dodade nešto kao “pa šta ja znam” i slično, maltene se izvinjavajući. Ali Stari se nije ljutio nimalo, nego još jednom razvuče ona velika usta pa dodade: “A morti tak zgledim!” tj. kao da su mu 33 godine. Posle joj u šali reče: “Ja rekoh ‘bubni’ a ti bogami i bubnu!” “Ćuti” veli mu Z-a veselo “treba da ti imponuje što izgledaš muževniji” i tako, bilo je dosta šale oko toga, jedino S. u tome nije učestvovala, misleći da je možda uvredila čoveka bez namjere da to učini. Ali nije se on ni ljutio ni uvredio, jer nije bio takav
   (odnosno nije u to vreme bio takav). Samo godinu dana nakon ovoga svi mi, osim S., već smo bili u Krajini, a trojica iz ovoga društva su držali puške u rukama.

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.