Šta se krije iza peticije akademika DUŠANA TEODOROVIĆA?

Refik Šećibović

Flexible Invisible College

Pročitavši intervju akademika Dušana Teodorovića iznenađen sam da se s jedne strane, tako kritički govori o državnim univerzitetima, a s druge strane, g. Teodorović za stanje u visokom obrazovanju nalazi krivca u izboru Muamera Zukorlića za predsednika Odbora za obrazovanje Skupštine Srbije. U intervju ističe da je pokrenuo peticiju da Zukorlić ne bude predsednik odbora za obrazovanje Skupštine Srbije, jer je to poniženje za prosvetnu i naučnu javnost.

Kao što to obično u Srbiji biva, kad god neko dobije više prostor a u medijima, očekuje se bura komentara. U ovom slučaju, g. Teodorović je dobio veliku podršku javnosti u Srbiji, što akademske, što one druge koja ne zna puno o obrazovanju, preciznije, gotovo ništa ne zna o obrazovanju i sistemima obrazovanja. Simpatija i antipatija su dva suprotna pola koja odlučuju o sudbini obrazovanja u nesretnoj zemlji Srbiji. Kritički stavovi, otvorena netrpeljivost, nedolične izjave su me naterale da se pozabavim logikom ove odlično organizovane akcije (čitaj: hajke) protiv izbora Muamera Zukorlića na mesto predsednika Odbora za obrazovanje. Želeo sam upravo da uhvatim vezu između kritike stanja u obrazovanju i izbora Zukorlića baš u ovom intervjuu, koji je dosta haotično raspravljao o različitim aspektima visokog obrazovanja. Postoje dva ključna razloga zbog kojih sam se zaista posvetio ovoj analizi: a) bavim se istraživanjima u obrazovanju i b) kao pomoćnik ministra u Ministarstvu prosvete (ministar Gašo Knežević je bio na čelu tog resora) u Vladi premijera Zorana Đinđića, pratio sam i pomogao da se osnuje Internacionalni univerzitet u Novom Pazaru. Pored toga, javnost treba da bude upoznata da nisam rodom iz Sandžaka (zbog imena su me u Srbiji za vreme obavljanja funkcije pomoćnika ministra mnogi pitali jesam li iz Sandžaka) i da sam ateista. Preko 20 godina se bavim obrazovanjem, radeći na Beogradskom i na Sarajevskom univerzitetu. Danas radim u okviru jedne male visokoškolske institucije i udruženja za razvoj obrazovanja i nauke.

Godinama pratim sprovođenje bolonjskog procesa na prostorima jugoistočne Evrope, a naročito u Srbiji, napisao sa nekoliko analiza u kojima sam jasno pokazao da ovakav sistem koji je projektovan od 2004. godine neće odgovoriti potrebama društva, a još manje ciljevima bolonjskog procesa. Odnosno, čitava transformacija nije izvedena po temeljnim principima bolonjskog procesa, već je ideja bila da se zadovolje potrebe određenih profesorskih struktura, pogotovu na Beogradskom univerzitetu.

U intervjuu akademika Teodorovića koji je objavio list Danas od 3. jula 2016. godine, on ističe mnoge od tih anomalija, ali prikriva pravu suštinu, a to je da sistemom visokog obrazovanja ne upravlja Vlada, niti država, niti univerzitetske upravljačke strukture, već jaki monopolistički lobiji sa državnih univerziteta, koji su na žalost u jakoj sprezi sa jednim brojem vlasnika privatnih univerziteta (iz određenih političkih stranaka). Ovde moram istaći, da se u sukobima između tih lobija, i na njihovoj meti, našao i akademik Teodorović. Jedno vreme je obavljao paralelno dužnosti prorektora Beogradskog univerziteta, a u isto vreme, bio i zamenik predsednika Akreditacione komisije (što bi moglo da se smatra i sukobom interesa), Sigurno da je pokušao za vreme svog mandata i pokusao da pokrene određene akcije koje su bile pretnja pozicije monopolista. Onog trenutka kada je počeo da ugrožava moć određenih fakulteta na Beogradskom univerzitetu, on nije dobio podršku za ponovni izbor za prorektora. Tu su nam mediji i akademik Teodorović ostali dužni, nisu nam rekli ko je bio protiv njegovih ideja na Beogradskom univerzitetu. Očito je kada bi g. Teodorović otvorio svu istinu o profesorskim lobijima na Beogradskom univerzitetu, bilo bi veoma lako prikazati sve greške koje smo napravili u implementaciji bolonjskog procesa.

Međutim, akademik Teodorović vrlo dobro zna da ako bi izrekao sve opstrukcije koje postoje u modernizaciji visokog obrazovanja, da bi otvorio snagu pozicija i pojedinaca iz SANU, iz Nacionalnog prosvetnog saveta i određenih političkih struktura, naročito u periodu od 2004. do 2010. godine. Problemi visokog obrazovanja, o kojima govori akademik Teodorović nisu nastali ni danas, niti sa ovom vlašću, njihovo postojanje datira još od početka devedesetih godina, kada su sukobi sa vlašću (Miloševićevim režimom) pokazali da vlast nije u stanju da se adekvatno nosi sa problemima univerziteta i da nema adekvatna rešenja za moderno upravljanje visokim obrazovanjem. To je rezultiralo postojanjem dva procesa – partizacije pojedinih fakulteta i formiranja nacionalno-političkih profesorskih lobija koji preuzimaju polako vlast na državnim univerzitetima (naročito Beogradskom). S druge strane, režim razvija sistem privatnog obrazovanja koji danas rezultira nizom institucija koje su optužene za mnoge nečasne radnje. Miloševićevom sistemu privatne institucije su bile potrebne da bi ojačao svoje partijske redove sa nizom kadrova koji mogu da vrše različite funkcije, a oko njihovog školovanja ne bi morao da pregovara sa lobijima na državnim univerzitetima.

Akademik Teodorović ne pravi razliku između institucija po kvalitetu (bolonjski princip), već prema vlasništvu. To je klasična manipulacija profesora sa državnih univerziteta, koja monopolistički i populistički pokušava da svoje aktivnosti i krivicu, prebaci na privatne institucije. Pri kraju svog mandata pomoćnik ministra za visoko obrazovanje Srbijanka Turajlić u Ministarstvu prosvete i sporta uradila je dokument (naziv knjige je Visoko obrazovanje u Srbiji http://www.cep.edu.rs/public/10_Visoko_obrazovanje_Uporedni_pregled.pdf) koji je sublimirao otpore državnih univerziteta reformi visokog obrazovanja koja je rađena poslije potpisivanja bolonjske deklaracije:

„Konačno može se očekivati da u prvom trenutku transformacija univerziteta neće doneti neke značajne promene u njegovoj organizaciji. Odnosno, verovatno je da će većina univerziteta zadržati postojeću strukturu, s tim što će neke funkcije, precizirane zakonom kao funkcije koje obezbeđuju integrativnu funkciju samostalne visokoškolske ustanove, biti prenete na sam univerzitet. Međutim, Prednacrt daje osnova za buduće stvarne transformacije. Naime, realno je pretpostaviti da će u saradnji sa drugim evropskim univerzitetima, kao i u učešću u različitim međunarodnim projektima, postepeno jačati svest o prednostima integrisanog univerziteta. Konačno, i dolazak mlađih generacija koje će biti mnogo manje emotivno vezane za staru strukturu u čijem stvaranju nisu učestvovale, imaće svojevrstan uticaj na dalje transformacije (podvukao R.Š)“ Visoko obrazovanje u Srbiji, Ministarstvo prosvete i sporta Republike Srbije, Beograd, 2004. godine (http://www.cep.edu.rs/public/10_Visoko_obrazovanje_Uporedni_pregled.pdf pristupljeno 10. jula 2016. u 17 h )

Namerno ili nenamerno, iz znanja ili neznanja, u priču se uvlače pravnici, kojima se zaista ne može prigovoriti nepoznavanje „akademskog jezika“! To je jedna od najvećih neistina koje je izrekao akademik Teodorović. Pravnici koje je još 2001. godina okupila koleginica Srbijanka Turajlić u Ministarstvu prosvete, koji su bili na više edukacija i radionica u Evropi, su vrsni stručnjaci koje bi poželeo svaki moderan sistem. Ta ekipa je 2003. godine napravila do sada najbolji Prednacrt Zakona o visokom obrazovanju koji se ikada pojavio u Srbiji (videti u pomenutoj knjizi Visoko obrazovanje u Srbiji, http://www.cep.edu.rs/public/10_Visoko_obrazovanje_Uporedni_pregled.pdf). Kada je taj predlog Zakona stigao do radne grupe Beogradskog univerziteta, oni su uništili kompletnu suštinu reforme i postavili ultimatum Ministarstvu da može proći samo ona verzija koja se dogovorila sa njima. Na kolegijumu Ministarstva prvi sam se pobunio uz obrazloženje da svaki kompromis sa profesorima BU je dobitak za njih, a gubitak za čitavo društvo. Te stavove sam ponovio i u tekstovima od 2003. do 2010. godine, u dnevnim novinama Blic (od kojih je najpoznatiji Teror Beogradskog univerziteta ).

Međutim, postavlja se pitanje: ko je pisao predloge Zakona visokom obrazovanju od 2004. godine? Glavni kreatori tih zakonskih odredbi bili su profesori državnih fakulteta, kojima su tu ulogu velikodušno davali ministri i skupštinski odbori. Taj „pravnički“ jezik kako kaže akademik Teodorović, oni su iskreirali, i ne samo to, oni su iskreiraili i suštinu akreditacije, po kojoj je radio akademik Teodorović, pa čak i pisao članke o tome. Međutim, sada posle sugestija ENQA (European Association for Quality Assurance in Higher Education, ENQA – Evropsko udruženje za osiguravanje kvaliteta u visokom obrazovanju), jasno je da je sistem akreditacije imao prilično slabosti, i da u suštini ne uključuje ostale društvene strukture u proces osiguranja kvaliteta. Na žalost, to smo znali od početka, ali moćni lobiji to nisu dozvolili.

Sam postupak akreditacije je vrlo specifičan u Srbiji, nedorečen bez državne agencije za akreditaciju, bez odnosa akreditacionih tela i institucija u jačanju pozicija osiguranja kvaliteta. Kada je počela priča o postupku akreditacije u Srbiji bilo je jasno da ideja sa jednom komisijom koju čine samo profesori univerziteta neće moći da odgovori na sve izazove. Posebno zakonska regulativa je na vrlo niskom nivou što priznaje danas i koleginica Sofija Pekić: „Predvideli smo formiranje samostalnog nezavisnog državnog regulatornog tela – Agencije koja se sastoji od organa upravljanja, organa poslovođenja, ekspertskih i stručnih organa: Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta (KAPK), Komisije za žalbe i Stručne službe. KAPK je ekspertsko telo Agencije koje obavlja procese evaluacija i koje nezavisno donosi odluke. Sastoji se od 5 potkomisija za određena polja, potkomisije za spoljašnju proveru kvaliteta (u čiji rad su uključeni privrednici i studenti) i potkomisije za akreditaciju naučnoistraživačkog rada u visokoškolskim ustanovama. Izbor članova KAPK je po ustaljenoj proceduri. Komisija za žalbe je drugo nezavisno ekspertsko telo“ Sofija Pekić Quarrie, Član KAPK, Nacionalna kontakt osoba u ENQA i EQAR „ČLANSTVO KAPK U ENQA I EQAR – OBAVEZA ODRŽANJA NACIONALNOG SISTEMA OBEZBEĐENJA KVALITETA U VISOKOM OBRAZOVANJU I IZAZOV ZA NJEGOVO UNAPREĐENJE“ XXII Skup TRENDOVI RAZVOJA: “NOVE TEHNOLOGIJE U NASTAVI”, Zlatibor, 16. – 19. 02. 2016. http://www.trend.uns.ac.rs/stskup/trend_2016/radovi/T2.2/T2.2-1.pdf Pristupljeno 10. Jula 2016. u 18 30 h. ILI NA SAJTU KAPK nova prezentacija o promenama zakona o akreditaciji http://www.kapk.org/index.php?option=com_content&task=view&id=13&Itemid=26 .

Dakle, i sama Akreditaciona komisija priznaje da sistem akreditacije nije bio u skladu sa evropskim principima. Upravo ovde dolazimo do osnovnog dela priče, dvostrukom moralu i dvostrukim standardima koji su nas doveli do stvaranja sistema u kome će se graditi kvalitet. Namerno ili nenamerno uplela se priča o ideji Bošnjaka da dobiju svoj univerzitet i da se obrazuju na svom jeziku.

O svim tim aspektima pisao sam u knjizi „Tvrđava lovaca u mutnom“ (izdanje Čigoja Štampa , Beograd 2009), ukazujući da su se lobiji na univerzitetima potpuno odvojili od strateških pravaca razvoja moderne Srbije. Kada je knjiga objavljena kao feljton u dnevnim novinama Politika, izdavač je zbog pritisaka odustao od doštampavanja, a drugu knjigu „Tvrđava dosade“ već godinu dana niko ne sme ili ne želi da objavi u Beogradu.

ENQA stavlja primedbu na odvojenost Akreditacione komisije od evropskih tokova, pre svega otvaranjem sistema prema drugim partnerima. ENQA preporučuje Akreditacionoj komiisji promene u zakonskoj regulativi i to na promenu onog dela koji se odnosi na uključivanje društvene zajednice u sam proces i to preko studenata i predstavnika privrede. Preporuke ENQA otkrivaju suštinu čitavog problema akreditacije. Akreditacija je u Srbiji pretvorena u inspekcijski posao grupe profesora, koji nemaju stratešku viziju razvoja čitavog sistema i njegovih delova. Kad su pretvorili posao u inspekcijski nadzor, oni su počeli da lutaju između evropskih trendova u razvoju obrazovanja i potrebe da disciplinuju sistem. To lepo priznaje i Sofija Pekić Quarrie samim naslovom svoje prezentacije „Kontrola kvaliteta u visokom obrazovanju – da li je Srbija u Evropi?” http://www.kapk.org/index.php?option=com_content&task=view&id=13&Itemid=26

Težnja Srbije da postane deo Evrope zahteva prihvatanje evropskih principa u procesu akreditacije, kojim se inače Srbija i obavezala, potpisivanjem Bolonjske deklaracije. Imperativ je razvijanje kulture kvaliteta i izvan učionica i studijskih programa, pre svega na tržištu rada i društvu u celini. Tu čak i akademik Teodorović priznaje da je nelogično da samo predstavnici akademske zajednice stavljaju primedbe na doktorate (u suštini i na sve vrste ishoda), već da sav proces treba otvoriti društvenoj zajednici.

Sofija Pekić Quarrie je još konkretnija u svom istupu na Konferenciji NOVE TEHNOLOGIJE U NASTAVI – TREND 2016 XXII Skup TRENDOVI RAZVOJA Zlatibor, Hotel “Ratko Mitrović”, 17.-20.02.2016. http://www.trend.uns.ac.rs/stskup/trend_2016/Sadrzaj-2016.html na kojoj je prikazala potrebe izmene zakona na polju akreditacije, sa jasnom percepcijom na rad agencije, a ne na rad profesorskih tela. Međutim, ono što može biti veoma sporno je u pokušaju da stari način rada uklopi u novu organizaciju.

Zato početkom godine, Akreditaciona komisija predlaže izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju (članovi od 13 do 17) prema preporukama i sugestijama ENQA. Sugestije pohvalno govore o određenim tehničkim detaljima i ostvarivanju procesa, ali sugerišu nedostatak (što i piše u izveštaju ENQA za Srbiju) da nema strateškog i ozbiljnog planiranja rada na sprovođenju procene kvaliteta. To je u stvari sublimiran odgovor na sve zablude akademika Teodorovića.

U tom smislu postaje važan skupštinski odbor, od njega zavisi hoće li se usvojiti predlozi akreditacione komisije o načinu funkcionisanja nove agencije za osiguranje kvaliteta. Na žalost, ovi predlozi imaju manjkavosti sistemskog karaktera, jer pokušavaju da zadrže jedan deo sistema i upakuju ga u novu formu (agenciju). To je opet stvaranje hibrida i borba za kvalitet, za koju se svi zalažu, a postaje skoro nemoguća misija.

Eto objašnjenja zašto je pokrenuta pobuna protiv poslanika Muamera Zukorlića kao novog predsednika Skupštinskog odbora, znajući šta se sve događalo sa Univerzitetom u Novom Pazaru. Zakonske izmene mogu otvoriti pandorinu kutiju kako na državnim, tako i na privatnim fakultetima, ali i onesposobiti političko-profesorske lobije da funkcionišu u novom sistemu procene kvaliteta.

I na kraju nešto što liči na šovinizam.

Izbor za predsednika Odbora muftije Muamera Zukorlića, otvorilo je pitanje ko može da se bavi obrazovanjem i naukom. Već na samom početku znalo se da će osnivanje Internacionalnog univerziteta biti problem i da će imati strahoviti otpor nacionalističkih struktura na državnim fakultetima. U proleće 2002. godine u razgovorima sa Kabinetom premijera Đinđića, bilo je jasno da se Premijer ne boji tih pritisaka i da neće odustati od ideje da integriše Bošnjake u državu Srbiju.

Pokojni premijer Srbije dr. Zoran Đinđić je našao rešenje, kako jednostavno i brzo uključiti nacionalne manjine u državni sistem. On nije imao problem sa činjenicom da je osnivač Univerziteta, Islamska zajednica. Njegova odluka da se da saglasnost na otvaranje Univerziteta u Novom Pazaru, bila je potpuno motivirana potrebama da Srbija kao celina funkcioniše, čak sa željom da se jednim javno-privatnim partnerstvom podigne nivo obrazovanosti. Želja da se mladi Bošnjaci obrazuju u Srbiji, a da ne idu ni u Sarajevo ili Tursku, prosto je bila vizija da se kroz obrazovanje stvori populacija koja će moći da odgovori povezivanju Sandžaka i Srbije.

Ako na YouTube poslušate i pogledate izjavu g. Teodorovića o Reformi srpskih univerziteta, shvatićete zašto je peticija i pokrenuta o „Reformi srpskih univerziteta“. U evropskim okvirima akademik Teodorović bi bio osuđen za svoj šovinistički ispad. Na žalost, on je heroj u narodu koji ne poznaje tendencije modernog obrazovanja u kome nije nikakav problem da osnivač univerziteta bude i islamska zajednica. Koliko je besmislena priča o dogmatici i obrazovanju čine dva primera: 1. uključivanje Bogoslovskog fakulteta u Beogradski univerzitet i 2. jedan od predvodnika bolonjske reforme u Evropi je i Katolički univerzitet u Luvenu u Belgiji, gde o reformi visokog školstva pišu i mnogi teolozi.

Paolo Freire je odavno dao taj odgovor: Obrazovanje je sloboda!

Univerzitet je Bošnjacima simbol slobode u Srbiji! Voleli to ili ne, vodio ga muftija ili neko drugi. Bilo bi dobro da postoji još neki manjinski univerzitet jer bi time predstavnici tih manjina imali mogućnost da napreduju. Moderna država i većinski narod može samo da dobije sa uključivanjem manjinskih zajednica u svoj razvoj, ako to hoće. Posle dr. Zorana Đinđića ova vlast ima istorijsku šansu da to ostvari. A državni univerziteti mogu dati ogroman doprinos tom procesu, ne gušenjem, već stvaranjem uslova da ovaj prostor umesto omalovažavanja i rivalstva dobije podršku u ostvarivanju kvaliteta.

Teodorović kaže da je tolerantan čovek i da bi prihvatio LGBT populaciju i istospolne brakove, a ne kaže da li bi prihvatio da ima adekvatne institucije koje ne moraju biti „srpske“ i da li bi on seo sa tim kolegama i gradio mlade kadrove koji će graditi i raditi u zemlji Srbiji.

Ili je ovo samo šovinistička farsa, u strahu da se ne otkriju nečasne radnje profesorskih lobija?