Šta je Priboj bez FAP-a

0
6

Priboj,-pogled-na-novi-deo-grada,-snimio-Slobodan-JovicicPriboj – Nevesela dešavanja oko FAP-a, poslednjih dana, gurnula su u žižu javnosti varoš na Limu, već godinama jednu od najsiromašnijih u Srbiji.

Da li bi posrnuli Priboj, čije srce je FAP, mogao opstati da su ovu onemoćalu fabriku poslovne nedaće ka stečaju pogurale?

Na tu mogućnost, izgleda, ovde niko ne sme ni da pomisli, bez obzira što celu deceniju ovo preduzeće opstaje isključivo uz državnu pomoć, uz neznatnu proizvodnju, i tek što su presahnule slavine za subvencije ovde zavladaše nevolje. Svaki peti zaposleni Pribojac radi u FAP korporaciji, koja broji oko 1.500 radnika, a od sudbine te fabrike i druge preostale pribojske firme zavise.

„Ako ugase FAP, Priboj je mrtav grad“, jedna je od omiljenih radničkih parola uzvikivanih tokom minulih protesta na pruzi. Ali to nije samo stav nezadovoljnih radnika, koje je izdalo strpljenje u dugom čekanju makar na jednu od pet neisplaćenih plata i pravo da se, kao i svi drugi, leče uz overene knjižice. Slično su govorili i oni što vode ovu lokalnu samoupravu.

„Opština bi bez FAP-a bankrotirala. Od čega bi kupili mazut i ko bi plaćao grejanje ako FAP ne primi platu? Kako trgovac da nabavi robu i plati poreze ako FAP-ovi radnici robu uzimaju na veresiju? Priboj nije Kruševac ili Trstenik, nema selo ili kakvu zaleđinu kao drugi da bi narod mogao da se snađe“, upozoravao je javno ovih dana Lazar Rvović (SNS), predsednik opštine Priboj.

Sada, poslije dogovora sa Aleksandrom Vučićem da se neisplaćene radničke plate do 1. marta podmire a knjižice odmah overe, te dolaska predstavnika „Mercedesa“ u Priboj i obelodanjivanja namjera o istinskom a ne fiktivnom restrukturisanju FAP-a, sve najednom izgleda drukčije. Strah ljudi od stečaja fabrike polako nestaje, u mislima su planovi kako uz državnu pomoć uzdignuti fabriku. Oživele su nade da bi nemački automobilski gigant mogao da pomogne pribojskom preduzeću, pri čemu se pominje mogućnost da uposli desetak odsto ovdašnje proizvodnje. Vicepremijer je upozorio radnike FAP-a da im naredna četiri meseca neće biti lako, uz minimalne plate, ali obećao da će biti pronađen strateški partner i vremenom, do 2015. godine, ova fabrika postati profitabilna.

No dok FAP zaista ne živne, a to nimalo neće biti lako jer proizvodnja mesecima stoji i problemi su dugotrajni, pribojska stvarnost je i dalje u znaku snalaženja da se preživi. Teško u gradu na Limu može da se zaradi koji dinar kakvim fizičkim radom, kao u drugim mestima. „Kako da nekome ponudim da mu za pare istružem drva kad svi to ovde sami rade, od čega drugome da plate“, jada nam se jedan prolaznik.

Sve više je molbi opštini za socijalnu pomoć, a tanak je opštinski budžet da podmiri potrebe armije siromašnih. Okolna brdska sela su zapustela, ljudi se u njih nerado vraćaju. Varoš jedino živne kad su plate u FAP-u ili kad stignu penzije, ali i to nakratko. Privatni sektor je slabo razvijen: privatizacija je upropastila nekadašnje veće firme, a pojedine što još nekako odolevaju, poput „Poliestera“ i Fabrike sedišta, sasvim su sa FAP-ovim opstankom povezane. Opština Priboj je spala sa 37.000, na oko 27.000 stanovnika.

To „nekad“ i te kako ometa ovdašnje privikavanje na život u siromaštvu. Sa aktuelnim podsećanjem na tačno 60 godina od početka proizvodnje u FAP-u, niko ne može da zaboravi „zlatne dane“ Priboja i te fabrike, kad je s njenih traka izlazilo preko 7.000 kamiona i autobusa godišnje, a 40 miliona maraka vredni delovi za kamione odavde se isporučivali za potrebe montaže „Mercedesa“ u Štutgart.

– Bila su to nezaboravna vremena za Priboj kada je FAP finansirao gradnju oko 2.000 stanova u ovom gradu. Radili smo nekad kao „Jugoslavija u malom“, bili osnova zajedničkog preduzeća u kome su, uz nas, bili i bosanski „Famos“, Tvornica autobusa Zagreb i Fabrika autobusa Skoplje. Sve u Priboju je oko FAP-a razvijano, sav život i privreda. Naši majstori i inženjeri bili su na najboljem glasu jer su radili po standardima „Mercedesa“ i visokim standardima SNO-9000 naše vojske – sjeća se Vitomir Pjevac, svojevremeno generalni direktor FAP-a, sada član Opštinskog vijeća u Priboju.

Kad je Pjevac s kraja devedesetih vodio FAP, u preduzeću je bilo 6.903 radnika. Kasnije, od 2000. naovamo uz razne socijalne programe taj broj je pao na 1.500, a proizvodnja se sasvim smanjila.

– Još 2009. godine, kad sam predsedavao opštinskom skupštinom, lokalna samouprava je, u formi preporuke, donela zaključak da treba urediti zakonski ambijent da bi FAP i druge domaće firme bolje mogle da posluju. Ali država na to nije reagovala. Davala je za fabriku prilično novca, koji je uglavnom trošen na plate radnika, a nedovoljno za proizvodnju i razvoj. Stanje je otežavalo to što svaki vapaj „kupujmo domaće“ nije mogao da se čuje, jer je u sukobu sa zakonom o javnim nabavkama koji ni u čemu ne daje prednost domaćim proizvođačima – podsjeća Pjevac, pa dodaje: Priboj samo sa FAP-om ima kakvu-takvu budućnost. Bez njega bi bio grad muzej, pustinja u betonu, naselje gladnih ljudi bez perspektive.

(Politika)


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.