Nakon dugogodišnje eksploatacije šuma došlo je do oštećenja mnogih putnih pravaca u planinskim predelima Prijepolja, Nove Varoši i Priboja. Kako bi donekle ublažili nedaće žitelja koji žive u selima gde su putevi pretrpeli najveća oštećenja JP Srbijašume ŠG Prijepolje poslednje sunčane dane koristi je za revitalizaciju jednog dela uništenih drumova u ove tri opštine kaže direktor ŠG Prijepolje Nikola Jelić.
– Ako ne možemo asfalt da krpimo jer po zakonu nemamo pravo na to onda možemo da saniramo oštećene puteve. Izvlačenje građe, zatim sneg i kiša uništavaju drumove zbog toga smo rešeli da to saniramo. Uradili smo više putnih pravaca ove jeseni. Saniran je put u Smudinogama u dužini od 5 kilometara, ta domaćinstva su naprosto bila odsečena od sveta puštanjem jezera Kokin Brod. Nedavno smo završili sanaciju puta u Babinama koji spaja opštine Prijepolje i Priboj u dužini od oko 3 kilometra. Takođe uradili smo put koji vodi od crkve na Zlataru prema Tripkovića kućama gde se nalazi veliko vikend naselje, dužina saniranog puta je 2,5 kilometara – ističe Jelić.
On kaže da je u toku izrada plana radova za iduću godinu. – Kao JP u obavezi smo da do kraja oktobra pošaljemo plan rada za narednu godinu Vladi Srbije na usvajanje. Mi ćemo sasvim sigurno biti servis lokalnim samoupravama, uputio sam pismo svim predsednicima opština i sastao se sa njima kako bi se dogovorili oko udruživanja sredstava i određivanja prioritetnih planova rada na sanaciji puteva, sve to u zakonskim okvirima – dodaje Nikola Jelić. PP Media
(PP Media)
Navešću jedan rani primer “nacionalizma” (tako je u to vreme događaj okvalifikovan) na Kordunu za koji sam saznao tek za vreme Krajine, a koji se zbio na Đurđevdan 1986. godine. Mesto radnje bio je ugostiteljski objekat izvesnog Dragana O. (koga sam tokom Krajine često viđao u Slunju gde je živeo), Srbina rodom iz Like, a objekat se nalazio u selu Kremen kod Slunja, koje je nacionalno bilo mešovito, ali ipak sa dosta više Hrvata nego Srba. Protagonisti ovog “nacionalističkog” ispada bili su Srbi, odnosno grupica od desetak omladinaca srpske nacionalnosti, od kojih je samo jedan imao više od 20 godina, a ostali su bili srednjoškolci, rodom iz srpskih sela u blizini Slunja. Uglavnom se radilo o momčadiji sa kojima su u društvu bile i 2-3 devojke. Dakle, skupivši se uveče 6. maja 1986. godine u lokalu Dragana O. (koji je ujedno bio i harmonikaš i pevač po lokalnim svadbama a i u samom svom lokalu), oni su, veseleći se, a malo i “cugnuvši” (za njihov uzrast i previše), ne misleći ništa zlo i nemajući nameru da vređaju bilo koga, počeli da “srbuju” – kako bi se to reklo u ono vreme “bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti”. Počeli su, naime, da pevaju neke pesme koje su u stvari sasvim nevine pesme, i koje su se mogle čuti u to vreme i po srpskim svadbama po Kordunu, a tu su ih najvjerovatnije i čuli. Bile su to pjesme “Beogradski mali pijac potopila Sava”, “Odakle si sele”, “Oj vojvodo Sinđeliću”, “Pekove su divizije zauzele Terazije” itd. Sve u svemu, najmanje je bilo borbenih pesama, svega dve, od kojih je jedna (o Peku Dapčeviću) bila i partizanska. Neki od njih nisu ni znali ko je bio Peko, ni Sinđelić, ali znali su da se ne radi o nikakvim zvanično “nepoželjnim” ličnostima dočim su ulice, škole itd. nosile njihova imena, a znali su da su i u školi nešto učili o njima, makar toliko su znali da nisu bili pomenuti u negativnom smislu. U stvari, kako su pričali akteri ovog “srbovanja”, njima je bilo dovoljno da se u pesmama pominju “beogradski mali pijac”, “sele iz Srbije”, “Terazije”, “srpski sin od Resave ravne” (šta je Resava, ne verujem da je iko među njima znao) i inače pojmovi vezani za Srbiju (prema kojoj se uvek nekako naginjalo među Srbima u Hrvatskoj, čemu sam i sam bio svedok kao dete pre rata). Uostalom, u to isto vreme na radiu se, kad bi bile želje i čestitke, mogla češće puta čuti i neka pesma kojoj ne znam reči ni ko ju je pevao, znam samo da se govorilo u toj pesmi “oj Hrvatsko, ja te uvijek volim” ili tako nekako, i nije izazivala nikakvu sablazan – nije bilo ni razloga, zašto Hrvat da ne voli Hrvatsku? Vraćam se društvu u lokalu u Kremenu. Među gostima lokala bila je i neka Jelena, Hrvatica po nacionalnosti, što i nije možda bitno za celu priču (ili jeste?) nego je bitnije to što je ona bila “nešto” u opštinskoj organizaciji Saveza komunista u Slunju (čiji su članovi bili i većina ovih srpskih omladinaca) koja nije bila lenja, nego istu veče prijavi u Slunju kako se tu i tu sastala grupa omladinaca koja pjeva “četničke pjesme” (ona ih je doslovce tako nazvala). Dođe milicija iz Slunja i privedu na informativni razgovor svu momčadiju Srbadiju (devojke nisu, jer one nisu ni pevale nego slušale, na njih se prijava nije odnosila) i sa njima gazdu lokala koji dozvoljava da mu se u lokalu širi četništvo, nacionalizam, mržnja prema Hrvatima itd. Nisu ih dugo ispitivali, jer kad su čuli koje su pesme pevali, tj. pesme u kojima se ni jednom jedinom reči ne pominju četnici, Draža, Hrvatska, Hrvati, ustaše, klanje i sl., i da je jedna od tih pesama čak i o slavnom partizanskom komandantu, oslobodiocu Beograda od fašista 1944. godine, nisu ih čak mogli ni rečima ukoriti, jer nisu imali zašto (jedino ako su kao maloletnici pili alkohol – i to ako su – pa i to više ide prekor gazdi nego njima), nego ih maltene odmah puste. Kad sam ovu priču slušao pet godina kasnije u Krajini, kad je već bio rat, od osobe koja je bila u toj grupi, taj se smejao pomenutoj Jeleni, aktivistkinji SKJ, do suza, govoreći kako aktivista SKJ “ne zna ko je bio Peko Dapčević, ne zna da je bio partizanski komandant, nego mislila da je bio četnik”, pa bi se smejao i tome što je mislila i da je Stevan Sinđelić bio četnik, iako je živeo 150 godina pre Drugog svetskog rata. “Ona je čula” kaže on “onu r'ječ vojvoda i odma’ misli da je u pitanju neki četnik!” A šta reći za to što je i “Beogradski mali pijac” i “Odakle si sele” proglasila za četničke pesme, dodavao je pomenuti akter ovog “srbovanja”. Bilo nas je tad više koji smo ga slušali, i on za “neupućene” ispriča ko je bio Sinđelić, i njegov podvig na Čegru kod Niša u Prvom srpskom ustanku, mada nas je većina to znala. Tako je prošlo ovo njihovo “srbovanje”, jedno od prvih na Kordunu, koje u stvari i nije bilo to. Kasnije, negde 1989. godine, kao posledica opštih događaja u SFRJ, i na Kordunu je počelo da se “srbuje” malo više, pa su se već čule i pesme kao “Ko to kaže, ko to laže”, ali i ova pesma se, te godine, budući da je još uvek bilo “bratstvo i jedinstvo”, pevala obavezno sa ovim završetkom: “Četrdes’ prve Hitler udario, četrdes’ pete Tito pobedio!” Naravno, ovi poslednji stihovi su ubacivani iz taktičkih razloga, kako one koji su pevali ovu pesmu niko ne bi mogao optužiti za neki nacionalizam. Kao što je pomenuta Jelena 1986. godine dovela miliciju u ugostiteljski objekat u Kremenu zbog “četništva” pa na kraju ispala neuka.