Srbija: Inspektori ove godine provjeravaju legalnost softvera u firmama

2

Poreska uprava Srbije je podsjetila privredne subjekte da korišćenje nelegalnog softvera predstavlja povredu zakonom zaštićenog autorskog prava, koja povlači odgovornost po odredbama Zakona o autorskim i srodnim pravima i Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visoko tehnološkog kriminala.

“Zato Vas pozivamo da u svom poslovanju koristite licenciran softver na računarima kako ne bi odgovarali za učinjeni prekršaj, odnosno privredni prestup”, navodi se u elektronskoj pošti pristigloj poreskim obveznicima.

Na internet stranici Poreske uprave objavljena je Kontrolna lista za kontrolu softvera kako bi mogli da se blagovremeno informišete o pitanjima i radnjama koje će primenjivati u redovnom inspekcijskom nadzoru.

Listu možete preuzeti putem linka: http://www.poreskauprava.gov.rs/aktuelnosti/Ostalo/3525/inspekcijski-nadzor—kontrolne-liste.html

“Samoproverom (popunjavanjem ove kontrolne liste pre inspekcijskog nadzora) možete proceniti stepen rizika i preduzeti mere za otklanjanje istog”, preporučuju iz Poreske.

Detaljnije informacije po pitanju prava intelektualne svojine na računarske programe i baze podataka možete pronaći na sajtu Poreske uprave:

http://www.poreskauprava.gov.rs/o-nama/softver/legalnost.html ili ih dobiti putem telefona: 011-39 50 630, 011-39 53 332, 034-33 78 64, 021-48 74 376, 018- 51 51 92

Portal kamatica prenosi da Poreska uprava Srbije planira da u ovoj godini 12 inspektora izvrši 100 kontrola legalnosti softvera na terenu kod poreskih obveznika, navodi se u Godišnjem planu poreske kontrole za 2019.

Reč je o inspektorima specijalizovanim zazaštitu prava intelektualne svojine na računarske programe i baze podataka.

“Kada inspektor dođe u firmu, nakon utvrđivanja osnovnih podataka o poreskom obvezniku, inspektor utvrđuje broj računara po popisnoj listi za prethodnu godinu i broj računara na dan vršenja kontrole i vrši kontrolu knjiženja softvera. Dakle, proverava konta 023-postrojenja i oprema, 103-sitan inventar i konta za knjiženje kupljenog sofvera: 014-ostala nematerijalna ulaganja, 559-ostali nematerijalni troškovi, 550-troškovi neproizvodnih usluga. Često, poreski inspektori zbog lošeg knjigovodstvenog vođenja broja računara pribegavaju fizičkom prebrojavanju kompjutera”, prenosi kamatica tekst Nove ekonomije.

– Inspektor utvrđuje broj i vrstu instaliranih softvera na svim računarima

Na osnovu izlistavanja putem softvera za izlistavanje instaliranog softvera ili putem računarske metodologije inspektor utvrđuje broj i vrstu instaliranih softvera na svim računarima, navodi se na sajtu Poreske uprave.

Kod poreskih obveznika koji poseduju veliki broj računara izlistavanje softvera vrši se na selektovanom broju računara prema proceni poreskog inspektora. Ukoliko se na selektovanom broju računara utvrdi nelegalan softver, vrši se izlistavanje softvera na svim računarima.

Dalje, poreski inspektor proverava legalnost softvera u zavisnosti od vrste softvera i proizvođača softvera.

Dakle, inspektor u postupku kontrole se pridržava pravila koje je propisao proizvođač softvera, te na primer proverava pravilnost instaliranog Windows operativnog sistema, office, aplikacija, razvojnih alata, pravilnosti instaliranog softvera kroz nabavku licenci putem ugovora o količinskom licenciranju, zatim softvera kroz nabavku serverskih i pristupnih licenci, proverava originalnu ambalažu za instaliran softver, CD medije, sertifikate, upoređuje i proverava serijske brojeve, postojanje hardlock-ova (na primer: hardverski ključ- USB) i druga pravila nabavke softvera i na kraju proverava račune – fakture o kupljenom softveru.


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVITI ODGOVOR

2 KOMENTARI

  1. No, osim moje porodice, bilo je još onih koji su imali prilike da ih vide zajedno. Naravno, tu je bilo onih nevinih i tobože naivnih komentara, naročito od strane starijih žena, kao npr. od strane neke babe Dake, izbjeglice sa Korduna, koja je bila rodbina našeg tetka “Nemam reči” i koja je ovo dvoje slučajno i videla u tetkovoj kući (u kojoj je još uvek boravila kao izbjeglica u proleće te 1997. godine), da bi, kasnije, rekla Dadi, : “Mala, zgodan je ovaj dečko…” (mi smo se sa babom Dakom upoznali posle “Oluje” dok smo svi zajedno boravili u tetkovoj kući kao izbjeglice). Uglavnom su komentari bili da je već i red da “tak'a cura nađe sebi dečka” a oni retki koji su imali priliku da vide zajedno ovaj par (ako su oni to uopšte bili) su govorili da su taman kao stvoreni jedni za drugo. Ja ću dodati sa svoje strane da su zaista i predstavljali lepu pojavu – oboje visoki, stasiti, dok je onaj kontrast između njegove plave i njene zagasitotamne kose upravo još više doprinosio toj svojevrsnoj harmoniji. (U vezi ovog kontrasta – a kontrasti se uvek privlače – napomenuću jednu zgodu iz 2001. godine, kad su drugi, što u šali a što u zbilji, isto tako mene “ženili” sa jednom devojkom iz šire okoline Rume, nekom V.S., koja je bila Ukrajinka po nacionalnosti, ili joj je barem otac bio Ukrajinac: Ja tu devojku nisam ni poznavao lično, video sam je samo dva-tri puta prilikom seoske slave u njenom selu, kao i ona mene; bila je plavokosa i, kako su govorili oni koji su je poznavali, veoma vesele naravi; videla je i ona mene, ali poznavali se, kao što rekoh, nismo, mada su nas počeli “dovoditi u vezu” pa su tako i njoj napominjali i u šali i u zbilji za mene, i kako bismo nas dvoje upravo bili par – ona plava i, doduše, ne baš visoka ali ipak zgodna, a ja izrazito tamne kose i ne, doduše, dvometraš, ali tanak i povisok, a ona, kažu, rekla vragolasto: “Ja plava i malena, on crn i visok, kalva će nam tek deca biti!”) Jednom je moju sestru i pomenutog mladića (da li i njenog dečka to je teško bilo zaključiti, ali verovatno je simpatije bilo) video i naš prijatelj Stari, u Rumi, u Borovičinim kafićima, gore, na spratu. Njegov je komentar bio originalan, hoću reći sasvim u njegovom stilu. Naime, on je kasnije rekao mojoj sestri (tu sam bio i ja prisutan, ali to za njega nije predstavljalo problem) za ovog momka: “Čuvaj si dobro ovega, ovaj ti je…” pa malo zastade. “Šta je on?” radoznalo upita sestra. A on kao iz topa: “J.bač!” (naglasak je na poslednjem slogu, po običaju Staroga kad izgovara ovu kod njega čestu reč). Pa odmah nastavi da ovaj nije “šmokljan” kao “Lazin sin” (sin nekog Laze koji je govorio mom ocu još u vreme Krajine da bi on, Lazo, bio najsretniji čovek na svetu kad bi se moja sestra Dada udala za njegovog sina (zakonitog, jer navodno ima i nezakonitog, moja op.a.), onome, veli, “onako smotanome i ne treba takva cura”, ali ovo je, veli, nekakav j.bač i ako ga, veli, ne bude čuvala, lako će potrčati za drugom. “A ko ti” veli mu moja sestra razdragano “kaže da on meni nešto znači?” I tako, sve u nekakvom šaljivom tonu. Primetno je tih dana bilo to da je moja sestra, kad bi se pred drugima (njenim drugaricama naročito) povela priča o njenom “udvaraču” – koji za mesec dana “gostovanja” kod nas nikad nije ni reči proslovio mojim roditeljima o mojoj sestri i prirodi te veze a oni, naravno, nisu pitali – volela sa naročitom razdraganošću da mu pronalazi na stotine nedostataka, naročito u ponašanju i nastupu, pa i u fizičkom smislu (“bulji kao tele u šarena vrata”). No, upravo kad žena na muškarcu pronalazi silne stvarne ili zamišljene mane, nije li to znak da se “zagrijala” za njega? Ko će znati žensku narav, pa makar se radilo i o rođenoj sestri, kad se radi o takvim stvarima. Ja po prvi put shvatih to tada, mada me se nisu mnogo ticali odnosi ovo dvoje mladih (i zaljubljenih?); imao sam ja svoje male i tajne “simpatije” u to vreme i – skori kraj školske godine. Nego sad još nešto o našem genijalnom bratiću sa početka ove priče. Našao se i on jednom prilikom u društvu ovog mladića iz Zvornika. U stvari, bratić je bio kod nas, sedeli smo u majsko predvečerje na terasi ispred naše kuće, kad naiđe M. Tu se oni predstaviše jedan drugome, pa malo-pomalo zađoše u razgovor, onoliko koliko je ćutljivost sestrinog “udvarača” to omogućavala. Prisutni smo bili još ja i Dada. Ne znam kako njih dvojica u razgovoru dođoše do EU, tek povede se priča kako je ona osnovana i pod kojim nazivom najpre i koje su države bile prvi osnivači. “Udvarač” je smatrao da je i Velika Britanija među njima, a naš bratić je to odbijao (ja tada nisam znao koji je od njih u pravu, mada bih ipak, i pored sve genijalnosti mog bratića, pomislio da ovaj put greši; da to nisam počeo već navijati za “zeta”?). Kako je M. uporno ostajao pri svome, naš bratić genijalac navede i sve državnike koji su učestvovali u stvaranju EEZ, iz šest zemalja, bez Britanije. Ali moj “zet” tvrdoglavo uporan, dodade i nekakvog britanskog političara, ja mislim Nevila Čemberlena, te moj bratić stisnu usta i krajnjom snagom se suzdrža da ne prasne u smeh. No, na tome i osta. Svakako je naš bratić bio načuo o nekakvoj simpatiji između moje sestre i momka iz Zvornika, pa nije hteo dalje da mu protivureči, misleći da je moja sestra možda zaljubljenija nego što je bila (ako je uopšte i bila zaljubljena) pa da bi joj se mogao zamjeriti nekom vrstom bezrazložne rasprave sa tvrdoglavim i samouvjerenim vršnjakom, u neku ruku i svojim budućim zetom možda. Uto se upravo i moja sestra bila obukla za izlazak sa “dragim” – jednostavna kombinacija pristojne kratke suknje i patika, više sportski, ali ju je on ipak pratio zadovoljnim pogledom, zaboravivši valjda na EU, Britaniju i Čemberlena. Moja sestra reče bratiću neku učtivu oproštajnu frazu, tu se M. i naš bratić pozdraviše na rastanku, i oni izađoše na kapiju delujući kao stvarno savršen par, to moram priznati. Mi smo sa terase videli na kapiju, pre nego što su njih dvoje seli u njegov “audi” i okrenuli prema centru, kako nešto veselo čavrljaju, a on je nešto glavom pokazao prema “fordu” našeg bratića koji je tu bio parkiran, rekao i nasmejao se. (Očigledno, on u društvu nasamo sa mojom sestrom nije bio tako ćutljiv i “mučan”, kako ga je pred drugaricama nazivala moja sestra.) Kad oni odoše, onda se bratić rasmija – onaj suzdržavani smeh je provalio iz njega – pa reče kako M. spominje Čemberlena kao jednog od osnivača EEZ, od koga veli, u to vreme, “ni koščica u grobu više nije ostala”. A ja pitam je li Velika Britanija stvarno jedan od osnivača EEZ, a on mi reče: “Ma nije.” (Kasnije sam se uverio da je sveznajući bratić ipak bio u pravu, nasuprot mom “navijanju” za “zeta”.) Nego, par dana posle toga nađemo se u društvu moja sestra Dada, ja i ovaj naš bratić. Tu ti moja sestra, po običaju, hiljadu mana pronalazi svom “draganu”, pa kaže: “On se naša’ da pametuje tebi” tj. našem bratiću. Ovaj, opet, iz razloga koji sam gore naveo, misleći da će se zameriti mojoj sestri ako bi se rasmejao za ono o Čemberlenu (a vidim da najradije bi) reče blago kako je onaj ipak pogrešio, naročito u vezi Čemberlena koji je već bio umro kad je osnivana EEZ (ne reče, naravno, da nije od njega već bilo ni “koščice na koščici”). Sestra: “A šta on, jadnik, zna, zaboravijo mu je đed valjda o tome pričati!” aludirajući time na one česte izjave momka iz Zvornika kako mu je o tome i tome pričao njegov otac, mati, đed itd. Na to će moj bratić, ne želeći ipak valjda da produžuje priču o M. (jer ko zna, možda se moja sestra ismejava s njim upravo zato što ga voli i verovatno ne misli tako kao što priča) reče kako je nekakav Rora gore u Krajini uvek pričao kako je njegov “ćaća bio najpametniji čo'j'k” ne objašnjavajući zašto najpametniji – taj Rora bio je grub i sirov mada u suštini nije bio zao čovjek. Sestra uporno nipodaštavaše “dragoga”: “O, koji Rora, Rora je za ovoga intelektualac!” Tu se bratić kao malo nasmeja pa reče kako je on (M.) pogrešio samo utoliko što je mislio da je među prvim osnivačima EEZ i Britanija. Ali sestra napadno (indikativno) nastavi: “Pa što on zna od Evropske zajednice, jedino što je čuo za nju, i to možda od tebe prvi put!” Bratić: “Ma nije, pa učio je u školi!” Sestra: “Njegova je škola ista kao i S., samo drugi grm!” Tu se naš bratić rasmeja, u stvari sve troje nas. Naime, naši stariji su nam pričali za toga S. što ga sestra spomenu kako je on išao u školu, bolje reći kako nije išao: S. je išao u osnovnu školu odmah po završetku Drugog svetskog rata, gore blizu sela naše prababe na Kordunu; krenuo bi rano ujutru u školu odozgo sa brda sa ostalom djecom, pa bi štuknuo u grm jednoga od porodice Karan, i tamo bi šetao oko bukava – vidjeli ga ljudi – dok se djeca ne bi oko podneva vraćala iz škole, onda bi se i on vratio s njima u svoje selo. Kad se naš smeh poutiša, onda bratić upita: “A što je M. onu veče nešto pokaziva’ na ovu moju krntiju” tj. auto “i smija’ se?” Tu sestra ipak ne htede po svoj prilici tačno reći sve šta je onaj rekao, ali kaza: “Ma lupeta bez veze, pušti ga! Bože mili, možeš misliti, kao da on vozi nešto bolje! Vozi ‘askonu’ možda koju godinu novija nego tvoj auto!” Bratić: “Al’ je novija i ne tandrče kaj ovaj moj vrag!” Sestra: “Zato on tandrče!” (tj. njen “dragi”). Pa započe govoreći bratiću: “Ta ti si ‘uskrisio’ veš mašinu…” – tu se rasmejasmo sve troje što smislu ove rečenice (jer je bratić bio osposobio onu veš mašinu kao što sam već opisao) što reči ‘uskrisio’ koju je Tuđman češće koristio u svojim tiradama kad bi napominjao kako su on i HDZ ‘uskrisili’ Hrvatsku, tobože vaskrsnuli je iz mrtvih, te zbog smeha ona ne dovrši ono što je htela reći. Verovatno nešto “na štetu” njenog “udvarača” iz Zvornika. Bilo kako bilo, tako napadno se ismejavajući s njim kad njega tu nije bilo tu, a ipak rado odlazeći skoro svako veče s njim u grad, a možda i nekud dalje od Rume. Bilo kako bilo, tek negde krajem maja on je prestao da dolazi, a ja na mojoj sestri nisam primetio da žali zbog ovog “raskida” pod uslovom da je tu uopšte i bilo neke ljubavi – a naklonosti je svakako bilo. Naravno, ja je ni za živu glavu ne bih pitao nešto za što nisam mogao garantovati da je neće povrediti. U stvari, ona je tih mjesec dana delovala nekako tajanstveno i zagonetno, ja je nisam znao do tada kao takvu, a nakon toga je opet postala kao i pre, nastavljajući pratiti “Kasandru” (koju su u ono vreme pratili svi, pa i ja, i to redovno).

    0

    0
  2. Moj bratić, neki dalji rođak sa mamine strane, koji je po “Oluji” takođe živeo u Rumi i koji je, kad smo u jesen 1996. godine sedeli u hotelu u Rumi na muzici, videvši među gostima jednu grupu lepih i zgodnih devojaka, doteranih i u “minićima”, u šali potiho ih tobože mamio “Pi, pi, pi, pi…”, bio je isti onaj koji je, kad smo se u leto 1992. godine u Krajini kupali u Korani na Veljunu, na moj upit šta bi moja prababa (mamina baba, koja je tada još bila živa, umrevši u Srbiji u izbeglištvu početkom 1997. godine, a koja je i njemu bila neki rod) rekla da vidi izvesnog nastavnika V.Vukelića koji se tu kupao u običnim bijelim gaćama i bi li ga pljunula, odgovorio da bi ona popljuvala nas sviju da nas onde u Korani vidi onako oskudno obučene (kao “starinska” žena da tako kažem, sa pogledima na svet i društvo koji su na selu važili pre Drugog svetskog rata kad je ona bila mlada). To je bio plavokos, povisok momak, pomalo mršav, i dosta bledunjav u licu, povijenih obrva i umnih smeđih očiju. Naravi je bio uglavnom vesele, mada je znao biti pomalo podsprdljiv prema drugima, ali i na svoj račun. U vreme “Oluje” bio je negde u ranim dvadesetim godinama. Pa njegove smeđe oči ne samo da su gledale umno i pametno, nego je on u neku ruku bio univerzalni genije, da tako kažem. Na stranu to što je on u školi bio, kako bi se to ovde reklo, “vukovac” (izraz koji sam prvi put čuo ovde), nego se on razumevao u sve i svašta, ne samo teoretski, nego i praktički. Taj je od detinjstva uvek nešto kuckao, raduckao, stvarao, popravljao… Struja, mehanika, kućanski aparati itd., sve je to njemu bilo u malom prstu. Uz to, razumevao se i u društvene, ne samo prirodne nauke. Po dolasku u Rumu 1995. godine, oni su stanovali u blizini kafića “Galerija”, kao podstanari u dvorišnim zgradama kod nekih gazda koji su takođe svojim poreklom bili što iz Bosne, što sa Korduna, kako je to već u Rumi, gde je bilo mnoštvo kolonista iz zapadnih srpskih krajeva posle 1945. godine koji su se mešali što međusobno što sa starosedeocima, bio veoma čest slučaj i u Rumi je bilo najmanje onih koji su mogli za sebe reći da su “čisti Sremci”; nov talas iz tih istih zapadnih krajeva bili smo mi, srpske izbjeglice iz ratova 1991-95. godine. No nije mi namera pričati o mešanoj strukturi stanovništva Rume, jer sam počeo o mom genijalnom bratiću, u stvari mi (moje sestre i ja) smo njega više doživljavali kao dobrog prijatelja nego kao nekakvu rodbinu, a tako i on nas. On je tih dana po našem izbjeglištvu a i za vreme Krajine vozio nekakvog starog “Forda”, dugačkog, ko zna koji model i iz koje godine, spolja doduše očuvanog i doteranog ali u stvari što se motora tiče ruiniranoga i stoga je uvek vršio na njemu nekakve popravke (srećom pa se u to odlično razumeo). Bio je to neki model možda iz kasnih 1970-ih; znam da je moj ujak rekao tom našem bratiću – koji mu je, uostalom, bio neki rod – jednom, za vreme Krajine, onako u polušali da “zbilja imaš auto kao što su oni u američkim filmovima, što jurnjaju po ulicama, znaš ono kad policija lovi kakvu bandu pa samo jure i okreću se a gume škripe.” Gde je on nabavio taj auto ja ne znam; oni su do rata imali sivog “jugića”, u stvari i tokom rata paralelno sa “Fordom”, pa “jugić” tokom “Oluje” ostao u Krajini a “ford” stigao do Rume. Isti taj naš bratić je, po dolasku u Rumu, u tim dvorišnim zgradama gde su živeli prvih par godina (dve lepe sobice kao mali stan) osposobio za korišćenje nekakvu staru veš mašinu koju su domaćini već bili odbacili i nameravali da je dadu Ciganima u “staro gvožđe”, te su je on i njegovi koristili. Imao je čudesne ruke – što očima vidi rukama popravi. Bio je zato cenjen i često pozivan u komšiluk da štošta popravi, što je on radio sa zadovoljstvom i ni za kakvu platu. Pravi momak, odslužio vojsku (u Krajini), još samo je ostalo da se oženi, ali tih godina posle “Oluje” on još uvek nije pomišljao na ženidbu mada je sredina treće decenije života već bila tu što su mnogi naši ljudi smatrali kao vreme kad jedan mlad muškarac treba da svije porodično gnezdo. Moj tetak “Nemam reči” iz Rume, koji je njega cenio kao “univerzalnog genija”, govorio bi za njega u to vreme sa osmehom: “Nemam reči, Miki bećarina, neće da se ženi!” Ali ako naš bratić “nije hteo da se ženi” u to vreme (ipak, učinio je to negde neposredno uoči NATO agresije na SRJ, kad je već imao svoju kuću i nije više bio podstanar, a nije više ni živeo u Rumi iz koje su otišli 1998.), pojavio se u Rumi 1997. godine jedan momak, negde njegov vršnjak, koji je možda i imao nameru da se oženi, i to – možda – sa starijom od mojih dveju sestara, Dadom kako sam je ja zvao odmalena ne znajući zašto. Ona je 1997. godine već bila devojka u ranim dvadesetim godinama, po opštoj oceni veoma privlačna, a očeva tetka, naš “Tetec”, smatrala ju je po godinama već “starom curom” – citiram doslovce pokojnu očevu tetku, Bog joj dušu blagoslovio, jer ona je nas decu volela više od svojih očiju i upravo stoga bi nas znala i žestoko kritikovati kad bi smatrala da nismo “okrenuli pravim putem” – još jedan njen omiljen izraz; nemajući svoje dece i porodice ona je našeg oca volela kao svoga sina i tako ga gledala a, razume se, obožavala je i nas troje, njegovu decu. Po njenim merilima, žensko dete trebalo bi da se uda do svoje 20, eventualno 21. godine. Zato i nije odobravala što je moja sestra odbijala “prosce” koji su se sve češće javljali – stavio sam znake navoda jer nisu to bili prosci u pravom smislu reči, nego momčad što je počela da kruži oko moje najstarije sestre. I tada se, negde u maju 1997. godine, pojavio on, koji je – možda – prvi ozbiljnije privukao pažnju moje sestre. Bio je to neki M., a imao je dosta čudno prezime koje ja sad ne pamtim; momak od svojih 25 godina, rodom iz RS, da li tačno iz Zvornika ili iz okoline Zvornika ne znam tačno ali uglavnom iz toga dela Bosne, Srbin po nacionalnosti. Spoljnim izgledom beše pristao momak: visok, tanak, plave kose, privlačna lica sa finim pravilnim nosom i inače pravilnim crtama lica; jedino su mu tamne oči gledale nekako kao malo splašeno i začuđeno u isti mah. Ja tačno ne znam (niti je moje bilo ni onda ni sad da ispitujem to) gde se i kako on upoznao sa mojom sestrom, tek znam toliko da je on nekakvim poslom bio došao u Beograd, pa obilazio rodbinu koje je imao dosta po Beogradu, Novom Sadu i u Sremu (mislim u selu Dobrincima), te je negde video moju sestru koja mu se, po svoj prilici, dopala, a mislim da ni ona nije bila ravnodušna prema njemu. Bio je to period kad smo već i mi u Rumi konačno imali svoju kuću, te on poče skoro redovno da dolazi kod nas, tih toplih majskih predvečerja 1997. godine; posjedio bi malo, dok se moja sestra ne bi spremila za izlazak, a zatim bi njih dvoje seli u njegova kola (imao je “askonu” boje višnje) i otišli, pa bi je on vratio kući – nikad jako kasno doduše. Bio je on kulturan i fin, u stvari malo je i govorio, za celo to vreme dok je trajala ta njihova veza – ako je to stvarno bila veza – znači nekih mesec dana, sa mnom je npr. prozborio svega par reči, kad me pitao u koju školu idem i kakav sam đak. Nije ni sa mojim ocem prozborio mnogo više reči – najrečitiji je bio, Bog zna zašto, kad se jednu veče raspričao o svojstvima kaljeve peći. A merio je sve stvari po sobi onim začuđeno-splašenim očima – kao neka pronicljiva osoba – mada je, izgleda, najradije pogledom merio moju sestru. Šta reći? Moji roditelji nikad nisu ni pomišljali da svom detetu po tim pitanjima nameću svoju volju, a ovaj mladić im je, lep i stasit mada možda pomalo čudan, ipak izgleda “ušao u volju”. Što se mene tiče, ja o njemu nisam mnogo razmišljao niti sa sestrom razgovarao mnogo o njemu – skoro nimalo (moja druga sestra, Seja, u tom pogledu je svakako bila obaveštenija od mene). Da, imao je ovaj mladić još jednu karakteristiku: kad bi pričao (ono malo koliko je pričao) češće bi napomenuo za nešto “meni je govorio…” ili “meni je govorila…” pa bi onda naveo već ko mu je govorio – njegov otac, mama, baba, deda, ujak, stric, strina itd., cela uža i šira familija – u vezi neke određene stvari o kojoj se govorilo. Očigledno, cenio je mišljenja svojih starijih. Raščulo se bilo među našim poznanicima, rodbinom, prijateljima itd. po Rumi i oko Rume kako je moja sestra “našla dečka” (svet ih je, po običaju, već video kao momka i devojku, a oni “dalekovidiji” već i pred oltarom, pa čak i oni koji ih nisu imali nikad prilike ni videti zajedno – a takvih je, zapravo, bila većina!).

    0

    0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.