Sjedinjene Američke Države ne traže konflikt sa sirijskim snagama, ali imaju pravo na samoodbranu, saopćio je Pentagon.

1. Stali smo jer je HV opet bila zauzela centar Dvora i presekla put, mada su naši držali ceo deo puta od prelaza preko rečice Žirovac pa do mosta u Matijevićima. Tu je bilo nešto naše vojske, a među njima i jedan moj rođak, podoficir, koji je kasnije, u Srbiji, pričao sledeće. Naš komandant ovde bio je jedan omalen čovek, crne kose i taman u licu, žestoke naravi i strog (imao sam prilike da tog čoveka vidim nekoliko puta u Slunju i slušao sam o njemu kao strogom komandantu, ali poštenu čoveku, koji nije štedeo ni sebe ni druge u ratu). Iz Novog, preko mosta, pređe jedan podoficir Vojske RS, neko momče, kao kurir, da javi našima da HV šalje pojačanje svojima u Dvor. Naš komandant upita kurira zašto oni (Vojska RS) ne otvore topovsku vatru po toj hrvatskoj koloni. “Ja sam” govorio je naš komandant “prije nekoliko sati bio tamo kod vas, i vidio topove, pa što ste ih koji k…c i dovlačili kad na ustaše ne ispaliste ni jednu jedinu granatu?” Kurir se pravdao na sve moguće načine, a naš komandant grmnu: “Slušajde, dečko, što ti misliš, za koga mi izvlačimo tenkove i topove i prevlačimo tamo preko Une? Za nas možda? Krajina je pala, i samo da se ovo naroda i sirotinje spasi, ti misliš da ću ja ostati u Banja Luci? ‘Oću,” pa mu odmeri od šake do lakta “ja odo’ za Srbiju, samo ako danas izvučem živu glavu, a tako i skoro sva ova sirotinja, a topovi i tenkovi zna se kome će ostati! A vi ni p..išane granate da ispalite na ustaše, nego virite iz onoga grma i gledate kako se narod pati! Ne biste ni ono juče poslali dva aviona na ustaše da nije bilo to što je bilo, i fala vam i zato, ali ovo sad je teška sramota!” Kurir reče da je on vojnik i da je poslat od svojih pretpostavljenih da vidi kako stoje stvari sa leve strane Une i da javi da HV šalje pojačanje. A komandant: “Pa znate vi kako stoje stvari, vidi se to iz one šume i iz onije’ vrba, ne znam koji te k…c za to i šalju. Nego se ti vrati i reci svojim starješinama, ako ne misle pomoći, a ne misle, neka ne šalju štokakve kurire, znamo mi i bez vas da ustašama ide pojačanje! I to naglasi da ti je to rekao…” i reče svoje ime i prezime. A onda se okrete na ono naše vojske oko sebe – među kojima i moj bratić koji je ovo ispričao – pa reče: “‘Aj'mo, dečki, gore da spašavamo što se spasti dade, što možemo sami – možemo, nemamo koga čekati, ovi nam neće pomoći!” I, mahnuvši puškom, trkom krenu uzbrdo, i naši za njim. A arkanovci, koji su bili ovde sa našima, kao neka pomoć, čuvajući tobože prilaz mostu, nisu se od tog prilaza dalje ni makli, nego su se puškarali sa Hrvatima iz pristojne daljine, kad bi ih primetili da se odnekud pojavljuju. I to je bilo sve. Ovo je sve pričao moj bratić, koji je tog dana nekoliko puta prelazio preko mosta tamo-amo, izvlačeći narod. Sad se vraćam onome što sam ja doživljavao toga dana. Kad smo ponovo stali i izišli iz auta, zaklonimo se, ne znam više ni sam gde, a lako je zakloniti se jer je cela ulica zakrčena svim i svačim. Okolo tragovi borbe, polupana stakla, zidovi kuća izrešetani. Sa tavana jedne kuće, malo podalje, štekće hrvatski puškomitraljez, meci lete kao kiša, samo fijuču. Potrčimo da se sklonimo u jednu kuću. Pored te kuće jedan lokal, razbijeno staklo svuda naokolo. I tu vidim jednog hrvatskog vojnika gde leži ranjen, i zapomaže, krv… Utrčimo u kuću i siđemo u podrum. Tu je bila i jedna Vesna, dobra drugarica mojih sestara još iz Karlovca a moja potajna “želja”, lepa i stasita plavokosa devojka, nešto starija od mojih sestara. Naši su sa više strana pucali na onu kuću gde je bio puškomitraljezac, ali nikako da ga “ućutkaju”. Dok najednom nešto zagrme, potrese se zemlja, a ona kuća gde je bio puškomitraljezac se pretvori za tren oka u ruševinu obavijenu dimom i prašinom, i puškomitraljez ućuta. To je gađao naš tenk koji se ukaza na ulici. Sad su već i naši krenuli odlučnije napred. Mi smo gledali iz podruma koliko se moglo dogledati. Iz centra se razlegala oštra puščana paljba, pa se malo smiri i pretvori u sporadične pucnjeve. Izađemo iz podruma. Hrvatska vojska se povukla iz centra u sporedne uličice levo, odakle su se branili iz kuća. Trebalo je biti oprezan, jer bi poneki metak još uvek prozviždao preko glavne ulice. Vidim kako sa balkona jedne zgrade jedan naš vojnik puca. Ovde su doprli i naši borci odozdo od mosta pod zapovedništvom onog komandanta što je izgrdio onog kurira Vojske RS. Naš dalji ujak B.M. ide posred ulice sa grupom naših boraca, stoji i nešto razgovara sa onim komandantom. Okolo neopisiv haos: vozila, rasturene stvari, polomljena stakla, rupe od metaka po zidovima kuća, ponegde se na ulici vide i domaće životinje koje tumaraju – konji i krave, koje je valjda neko vodio sa sobom, pa u onoj gužvi izgubio i zaturio, a između njih prolaze tenkovi, topovi i kamioni (koji žure dole prema mostu), dim i prašina… Pade naredba da se kreće dalje, premda se pucnjava i dalje čuje, ali slabije. Polako krenemo dalje, stojeći kad bi naišao koji kamion koji vuče top (jer su topovi i tenkovi imali prvenstvo prolaza!). Kod “kružnog toka” sam video najstrašniji prizor toga dana – dvoje preklanih starijih ljudi, muškarac i žena. Nisam mogao a da ne vidim, jer su im leševi bili pored same ceste. Još smo na jednom mestu stali, ali ovog puta zato jer su hrvatski vojnici pucali iz nekih novih kuća i bilo opasno za proći, dok i ta opasnost ne bi neutralisana. Sa strane sam vidio grupu naših vojnika koji su zauzeli položaj u nekakvoj bivšoj fabrici i odande pucali nekuda. (A sad ću da napišem o nečemu što nisam lično mogao da vidim, jer se odigralo na severnoj periferiji Dvora, a mi smo tad već prilazili mostu, ali sam čuo kasnije kako se pričalo o ovome. Naime, HV je svojima snagama u Dvoru poslala pojačanje, o čemu je izvestio onaj kurir Vojske RS. Sad naš dalji ujak Branko M. obuče hrvatsku uniformu i izađe na onaj put otkud je pomoć trebala stići, a naši zauzmu okolo položaje i prikriju se. Hrvatski vojnici naiđu, a on iziđe preda njih i, kako je živeći pre rata u Zagrebu odlično naučio zagrebači govor, počne razgovor s njima. Oni, videći na njemu hrvatsku uniformu, a čuvši besprekoran zagrebački govor, pomisle da je hrvatski vojnik, i kažu da su oni pojačanje. On im kaže da krenu za njim, i tako ih navede tamo gde su bili naši, koji ih dočekaju bombama i puščanom paljbom, i prisile ih na povlačenje. Poznavajući tog našeg rođaka, verujem da je bio sposoban za to – a bio je uz to ratnik iz Logorišta i sa Koridora. Uz to, o ovome nije pričao on, nego drugi koji su tu bili sa njim. Na ovaj način su nama na glavnoj cesti omogućili da nesmetano prilazimo mostu.) Vidio sam kamp danskih “mirovnjaka”, ali ne i njih (jer su se povukli u kamp tokom borbi u Dvoru). Kad smo prišli mostu, bilo je kasno poslepodne, a nebo je postajalo sve oblačnije. Čekali smo dok je preko mosta prešla u RS kolona naših tenkova i topova. Hrvatski tenk (Škljoco i Milić su po nečemu zaključili da je u pitanju tenk) odnekuda iz pravca severa gađao je po svoj prilici most, ali nije mogao da dobaci, pa su granate padale dobrih pola kilometra nizvodno, tamo gde se Una nazirala kroz vrbake. Kad su naši tenkovi i topovi konačno prešli u RS (a odmicali su prilično brzo), onda je ostao jedan tenk koji je odgovarao na hrvatsku paljbu. Bila je tu i jedna naša “praga” sa druge strane. Krenula je i tužna kolona civila u autima, traktorima, kamionima, autobusima preko mosta. Spuštao se sumrak i počela je da sipi kišica. Iza nas, dokle god je pogled sezao gore uzbrdo, pružila se ta kolona izmučenih ljudi koji su izgubili sve osim glave, a takođe i napred, preko mosta, gubeći se na drugoj obali, obali spasa. Pored puta, sa licem nadole, ležao je poginuli hrvatski vojnik, a pored njega je ležala njegova puška. Bio je to treći mrtav čovek koga sam video tog dana. Nastupismo na most, kojim su peške prelazili i naši vojnici, pojedinačno ili u grupama. A kad pređosmo na drugu obalu, nisam mogao a da ne zadržim suze, radosnice zbog toga što izvukoh živu glavu, suze što ne znam ništa o mojima koji su, u najboljem slučaju, još uvek u Dvoru, a možda još nisu ni ušli u Dvor, a možda… Ovo poslednje nisam smeo ni pomisliti. A bile su to i suze saznanja da sam definitivno istrgnut iz svoga krajiškog zavičaja. Slično, ili isto to, verujem da su osećali i moji saputnici – sapatnici, osim Škljoce, kome je familija živela u Banja Luci, kuda smo se sada mi vozili kroz kišnu noć, ćuteći, osim što bi Škljoco i Milić s vremena na vreme tiho prozborili poneku reč…

   Odgovoriti

2. Jedan od najgorih, ako ne i najgori dan u mom životu bio je 8. avgust 1995. godine, dan definitivnog napuštanja Krajine u “Oluji”. Pa da je i sve prošlo mirno, bilo bi teško, strašno i bolno, a kamoli napuštanje Krajine kroz pakao u Dvoru na Uni pomenutog dana. Opisaću ovde prvenstveno ono što sam lično video i doživeo, dodajući ponegde šta sam slušao od drugih svedoka tih događanja, uglavnom radi dopune mog pričanja, jer ja nisam mogao onog strašnog dana sve vidim i nađem se u svakom delu gradića Dvor na Uni, poslednjeg krajiškog naselja kroz koje sam prošao na dugom putu od Slunja do Rume koji je trajao šest dana, od 5. do 11. avgusta. Počinjem pričanje. Zanoćivši, posle paklenog dana 7. avgusta, uveče u nekakvom seocetu, ili šta li je već, na ulazu u Dvor, u čijem su se jednom delu nalazile hrvatske snage koje su nam presekle odstupnicu u Rep.Srpsku, negde iza ponoći trže me iz sna (a sklonio sam se u neku veliku kuću pored puta, gde beše mnoštvo naroda, takođe izbjeglica sa Korduna, jer se stanovništvo Banije većinom već bilo povuklo) žestoka pucnjava iz pravca Dvora na Uni. Pucalo se iz sitnog oružja, ali je gruvala i artiljerija. Ne znajući šta je ono, odem do “mercedesa” moga rođaka zvanog Škljoco (a mi smo ga, zbog prilične fizičke sličnosti sa Radovanom Karadžićem, zvali “Karadžić”) sa kojim sam i putovao još od Vilina Križa, u društvu još jednog dečka, dve devojke i nekog Milića, Škljocinog rođaka. Tu se oko kola okupismo razgovarajući šta bi ono moglo biti. Tu je i mnoštvo drugih izbeglica, traktora, auta i drugog, sklonjeno sa strane jer je nekoliko naših tenkova tu veče bilo prošlo, a najzgodnije im je bilo cestom, jer je s leve strane prema Dvoru teren pun nekih strmih dolina, a desno je dosta močvaran. Prošlo je prilično vremena, a pucnjava se svejednako čuje, dok se raznese glas da je general Mile Novaković sa svojom jurišnom grupom noćas izvršio napad iz Novog, preko mosta na Uni, na hrvatske snage u Dvoru radi deblokade mosta na Uni i ceste. Ova jurišna grupa bila je sastavljena isključivo od vojnika SVK, potpomognutih sa nešto Arkanovih dobrovoljaca iz Srbije. Svedoci kažu da su, pre napada, naši oficiri u Novom Gradu uzalud tražili pomoć Vojske RS, pa im je rečeno da je ne mogu dobiti jer se boje da bi hrvatska artiljerija uzvratila po Novome, i da će samo u slučaju da HV napadne i teritoriju RS i oni ući u borbu. (Hrvatski avioni su taj dan, negde poslepodne, bili bombardovali izbegličku kolonu istočno od Novog, na šta su dva aviona Vojske RS ispalila dva projektila na jednu kolonu hrvatske pešadije koja se kretala prema Dvoru, ubivši dva-tri hrvatska vojnika i nekoliko ranivši, i to je bio sav njihov angažman, osim što su sa druge strane Une osmatrali kretanje HV i javljali našima u Dvoru; inače su držali položaje na desnoj obali reke i mirovali, dok se u Dvoru odigravala drama i završni čin naše krajiške tragedije.) Napad jurišne grupe generala Novakovića bio je potpomognut našim tenkovima koji su se takođe povratili iz Novoga kud su bili prešli ranije, a u napad su se uključili i tenkovi smešteni jugozapadno od Dvora, gde se očekivao napad Petog muslimanskog korpusa, ali neki dobrovoljci iz Srbije, koji su se onu noć prebacili onuda, javiše da se muslimanske jedinice polako kreću niz Unu, da su još poprilično daleko od granice i da nema šanse da 8. avgusta stignu do Dvora, te se tako sva krajiška vojna sila skoncentrisana ovde može upotrebiti protiv hrvatskih snaga u Dvoru – koje u prvi mah i nisu bile velike. Dakle, udar na hrvatske snage u Dvoru bio je snažan i, kako su kasnije priznavali i sami Hrvati, izveden vešto, uz dobro sadejstvo pešadije, tenkova i artiljerije, tako da su hrvatske snage to jutro odbačene podaleko od mosta na Uni, isterane iz centra Dvora i potisnute severno, gde su zauzeli nove pozicije očekujući pojačanja. Nakon proboja hrvatskih linija general Novaković je sa tenkovima produžio dalje cestom prema Žirovcu, u čijoj su okolini muslimanske snage opkolile drugi deo naše izbegličke kolone. (Ja tog dana nisam uspio da vidim generala Novakovića. Vidio sam ga par puta pre “Oluje”, zatim dva dana kasnije u Banja Luci i nekoliko puta posle, do njegove smrti pre dve i po godine.) I tako ujutru 8. avgusta nama javiše da možemo da produžimo prema Dvoru na Uni, mada se pucnjava iz tog smera i dalje čuje, ali sad već prilično dalje, na levu stranu. Krene se kolona dalje, pa i nas šestoro u Škljocinom “mercedesu” sa banjalučkim tablicama, jer je Škljoco živio sa porodicom u Banja Luci, a “Oluja” je njega lično slučajno zadesila u Krajini. (Nedugo pre “Oluje” moj ujak hteo je da kupi od Škljoce taj “mercedes” – bio je to stariji tip, 300D, negde sa početka osamdesetih, ali odlično očuvan jer ga je Škljoco pazio kao oči u glavi – pa se nisu mogli nikako dogovoriti oko cene, jednome malo, drugome puno, jedan malo smanjuje cenu, drugi bi da mu smanji još, i na tome se raziđoše.) Kolona se kretala polako, jer je bila ogromna, zbijena, a i oprezno jer pucnjava nije prestajala nikako. Prednji deo kolone je već prošao kroz Dvor i preko mosta na Uni prešao u RS, bez problema, kad smo mi tek ulazili u mesto. Levo od nas se pucalo. Oko ceste je bilo napuštenih vozila, razbacane svakakve robe i stvari, a samo mesto pusto (jer su stanovnici Dvora bili izbegli ranije, njima je to bilo daleko lakše nego nama, budući da im je RS bila pred nosom). Ali zato je bilo puno izbjeglica koje su pridolazile i polako se kretale glavnom cestom dole prema mostu (koji i nije u samom mestu, nego par kilometara niže, uzvodno uz Unu). I onda otpoče pakao. Najednom poče da se puca u našoj neposrednoj blizini, a pade i poneka granata. Sad nastade opšta strka naših vojnika, kojih je bilo sa obe strane glavne ceste. Saznadosmo da su Hrvati dobili pojačanje, da su potisnuli naše i da su tu, u neposrednoj blizini ceste, i da je opasno produžiti dalje dok se ne ponovo ne potisnu dalje od ceste. Toga časa postao sam svedok, da kažem, uličnih borbi, pa makar to bilo i u omalenom mestašcu kao što je Dvor, borbi u kojima nije bilo jasno definisane linije fronta, jer su pojedini delovi Dvora, pojedine kuće, po više puta prelazili iz ruke u ruku. Škljoco i Milić uzeše pištolje i iziđoše iz kola, a nama rekoše da se sklonimo iza desne strane auta. Iziđemo i čučnemo pored auta. Meci zvižde na sve strane, a s vremena na vreme fijukne granata pa grune negde iza ili ispred nas. Glavna cesta je bila zakrčena vozilima i narodom koji je zapomagao, vikao, čuo se vrisak i plač na sve strane. Ljudi su se sklanjali gde su mislili da je najsigurnije (a nije sigurno nigde). Moja torba u kojoj su bili nekoliko trulih jabuka, tvrdog kruha i pištolj koji mi je otac dao ostala je u kolima. Ne znam kud su se Škljoco i Milić izgubili, a mi ih čekamo. Protrčavaju naši vojnici tamo-amo, dovikuju se, kleče po cesti, stoje iza kuća, pucaju nekuda levo od ceste. A puca se i otuda. Valjda su se Hrvati opet povukli (ja ih još nisam video), jer je pucnjava jenjavala i postajala sporadična. Vratiše se i ona dvojica i mi ponovo uđosmo u kola i nastavismo dalje, kao i cela kolona. Jedan naš vojnik stoji pored ceste, maše rukom kao saobraćajac, valjda pokazuje da se brže kreće, šta li. Škljoco i Milić rekoše da su u sporednoj uličici videli par hrvatskih vojnika koji su iz dvorišta jedne kuće pucali u pravcu glavne ulice. Nismo prešli ni 200-300 m, pa i to tek za par minuta, kad opet moradosmo stati. Čuje se napred jaka pucnjava. Iziđemo, i pognuti pretrčimo do najbliže kuće desno, jer tu vidimo našeg vojnika koji je sa prozora pucao nekuda prema napred. Sklonimo se u kuću u čije zidove s vremena na vreme udari poneki metak. Vidim jedno stotinjak metara napred neke vojnike koji pretrčavaju preko ulice, pognuti. Onaj naš vojnik reče da su ono “ustaše” i to je prvi put da ugledah i njih. Nestadoše negde u jednoj uličici desno od glavne ulice. Otud se začu pucnjava. Vidio sam još jednu skupinu hrvatskih vojnika, nešto dalje, neki od njih su nosili crvene trake oko ruke, valjda oznaku neke jedinice, šta li. I oni su pretrčali na ovu stranu ulice gde smo i mi. Sad mi istrčimo iz kuće pa se sakrijemo iza nekog kamiona, i tu je bio i neki S.M., civil, ali naoružan. Škljoco i Milić kažu meni i onim dvema devojkama da ostanemo tu, a oni se sad prebaciše napred do nekog drveta pa ispališe par metaka. Puca i S.M. sa vremena na vreme, mada se sad hrvatski vojnici ne vide, ali pucnjevi koji sporadično dopiru i meci koji fijuču otuda govore da su napred. Jedan od naših vojnika trči odozdo i veli da su se hrvatski vojnici dokopali desne strane ulice i onog “kružnog toka” u Dvoru, a da navaljuju i prema mostu. Masa naroda, žena, dece, staraca trči odozdo i svi se povlače u pravcu otkud smo došli. Mi ne znamo je li bezbedno iza onog kamiona, jer meci zafijukaše mimo nas i sa leve strane, a otud se povuče i par naših vojnika. Sve se to sabilo pred centrom grada, i sad nam je jasno da su Hrvati opet presekli put i zauzeli i centar grada, odakle dopiraše jaka pucnjava. Jauci, dozivanje, plač na sve strane. Pucnjava se malo utiša, odjekne tek poneki sporadični pucanj, a onda se opet razgori novom snagom, još jače. Ponekad zašišti i granata pa tresne desno od nas. Valjda Hrvati granatiraju onaj deo Dvora koji naši sad drže, tako neki misle. Raširio se i glas da je most srušen, što nas je užasnulo (na sreću, posle se ispostavilo da je bila lažna vest, možda nastala u onoj panici). Sad se više ne zna ko odakle puca, iza onog kamiona vidimo kako pretrčavaju i iza kuća nestaju čas naši, čas hrvatski vojnici. Izmešali su se i svaka linija fronta, ako je uopšte i postojala, sad se izgubila. Mi se povukosmo još iza, “mercedes” ostade ispred nas, a mi se pešice vratimo i sklonimo u dvorište neke kuće, gde se nije toliko pucalo, mada i ovde fijukne poneki metak. Ovuda se cestom oprezno privlači grupa naših vojnika, tu je bio i naš dalji ujak B.M., koji je imao neki čin, i još jedan naš rođak. Ovde je i jedan naš tenk, ali ne puca, jer se napred više ne zna gde su naši a gde Hrvati, nema linije fronta, nego se puca iz jedne kuće na drugu. Upotrebljavaju se i ručne bombe. Budući da sam pre prolazio kroz Dvor više puta (u ratu, a pre rata nikad nisam putovao ovuda) znao sam gde je autobuska stanica, i iz tog smera se dizao gust oblak dima u vazduh. Inače je dan bio sunčan i vruć. B.M. i njegova grupa boraca skrenuše udesno i nestadoše sa vidika. Civili su se uglavnom natiskali ovde, u pozadini. Naš tenk stoji na istom mestu, jedino što se kupola polako okrenula nalevo pa najednom opali iz topa nekud u smeru odakle su s vremena na vreme doletale granate koje su padale po periferiji grada desno. U dvorištu kuće ima još naroda, kao i u kući. Pucnjava napred se pojača i sad ne prestaje nikako. Odjekuje dovikivanje, psovke. Granate više ne padaju, ali ponekad grmne ručna bomba. Ne znam koliko je trajalo, dok opet stiže naređenje da kolona krene, ali brže, jer su Hrvati potisnuti, ali sve je to privremeno, jer je uočeno da se nove njihove snage približavaju Dvoru. Krenemo pešice napred do auta, koji beše nekih dobrih stotinjak metara ostao ispred nas. Ali nismo daleko odmakli, a opet moradosmo stati.

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.