Sirija i Iran kažu da SAD vode “EKONOMSKI TERORIZAM”

1

Obelisk Vašington_foto Wikipedia

Sirija i Iran su saopštile da Sjedinjene Američke Države vode “ekonomski terorizam” protiv zemalja koje imaju različita mišljenja i umesto toga treba da slede svoje ciljeve kroz diplomatija. 

Sirijska državna novinska agencija SANA citirala je predsednika Bašara al Asada koji kaže da je odluka Trampove administracije da iransku Revolucionarnu gardu proglasi terorističkom organizacijom “neodgovoran potez”, preneo je AP.

Asad je govorio na današnjem sastanku sa iranskim ministrom spoljnih poslova Mohamadom Džavadom Zarifom, koji je rekao da je potez SAD “glup”.

blic.rs


Pogledajte vijest na izvornom sajtu:

Sirija i Iran kažu da SAD vode “EKONOMSKI TERORIZAM”


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVITI ODGOVOR

1 komentar

  1. Nezaobilazan pratilac svakog rata je i pljačka. Ona usledi nakon osvajanja neprijateljeve teritorije. Ni Krajina u toku 1991-95. godine nije bila iznimka u tom pogledu. Kako nema vojske koja ne pljačka (jedino sam slušao da se u 2. svetskom ratu kod partizana pljačkanje kažnjavalo smrću, u stvari da se gubila glava za jednu jedinu ubranu jabuku), ni naša ni hrvatska vojska nisu bile imune od toga. A za vojskom bi nagrnuli civili. U početku rata – sad govorim konkretno za područje Korduna, a tako je bilo i u ostalim delovima Krajine – naši su bili sretnije ruke što se tiče pljačkanja, budući da su imali i više ratnog uspjeha (u jesen 1991. naši su najpre zauzeli hrvatska sela u jugoistočnom delu karlovačke opštine, odakle je dosta ljudi radilo u inozemstvu te su ta sela bila dosta bogata, a nešto kasnije te iste jeseni naše snage zauzele su i Slunj sa okolnim hrvatskim selima, od kojih neka behu bogatija a neka siromašnija). Doduše, Hrvatima je ostala imovina Srba izbjeglih iz Karlovca kao npr. naše porodice a ona je samo jedna od mnogobrojnih srpskih porodica koje su napustile ovaj grad. Kad su JNA i naši teritorijalci ovladali hrvatskim selima na Kordunu, usledila je, naravno – pljačka. Neki su išli više u pljačku, neki manje, neki nikako, ali da je bilo – bilo je. Pri tome je prilično zanimljiva činjenica da napuštene hrvatske kuće nisu pljačkali samo Srbi (što vojska što civili, s tim da su civili krenuli kasnije u ovakve “pohode”) nego i ono malo Hrvata što je ostalo po tim selima nakon ulaska naše vojske u ista. Slušao sam kako su krajem 1991. godine dvojica Srba, muškaraca, civili (svakako naoružani), bili u “šopu” – ta pljačka hrvatske imovine zvala se podrugljivo “šop” – od kojih je jedan bio čovek ugledan pre rata na prostoru slunjske opštine, uvažavan i od Srba i od Hrvata među kojima je imao mnoštvo poznanika i prijatelja, a posle ulaska naše vojske u Slunj u jesen 1991. čuven po čestim odlascima u “šop” (mada mu nije bila potreba za tim) poznavajući odlično hrvatske kuće na terenu; onaj drugi je s njim išao više onako, da mu “pravi društvo” – od tog drugog sam i slušao ovu priču u Rumi posle “Oluje”, jer je taj drugi bio u Rumi u izbjeglištvu. Vozikajući se tako po hrvatskim selima (u kolima onog prvog, uglednijeg) i tu i tamo ugrabivši kakvu sitnicu, naročito onaj prvi, dođu u jedno hrvatsko selo blizu samog Slunja, čije je stanovnike onaj odlično poznavao. Iziđu iz kola i krenu po pustome selu i kućama čiji su stanovnici pobegli kojih mesec dana ranije. U jednoj garaži začuju nekakvu lupu i preturanje. Oni unutra – verovatno sa pištoljima – kad tamo jedan Hrvat iz toga sela, koga je onaj prvi od njih dvojice odlično poznavao, ušao u garažu pa pretura po alatu i raznim sitnicama koje behu još ostale neopljačkane. Hrvat koji je ostao u Krajini, dakle, došao u kuću svoga komšije, takođe Hrvata, koji je pobegao ispred naše vojske, da pljačka! Već je bio sumrak, oni verovatno sa pištoljima, a on, siromah, uplašen već samim tim što je Hrvat, nenaoružan (oni retki Hrvati koji su ostali pod krajiškom vlašću, između ostalog, nisu smeli da poseduju nikakvo vatreno oružje), svakako, istinu govoreći, građanin drugog reda u Srpskoj Krajini, sav se paralizovao od straha iako je poznavao onoga prvoga od dvojice Srba, pa jedva promucao nešto kako mu je, eto, zatrebalo nešto od alata (naš narator koji nam je ovo pričao u Rumi je i rekao šta, ali ja se ne sećam, a nije ni bitno za samu priču) pa došao da vidi kod toga i toga (narator je rekao ime Hrvata čija je to garaža bila) da slučajno nema. To, veli, pričaše taj Hrvat, a kapi krvi u obrazu od straha nemaše. Ali na to mu reče onaj prvi od Srba, nasmejavši se: “Samo ti traži slobodno” i oslovi ga po imenu. I njih dvojica odoše dalje cunjati po drugim praznim kućama. Tako su, eto, i oni Hrvati koji su ostali po selima koristili priliku kad su mislili da niko od naših nije “u šopu” da ponešto ugrabe iz kuća svojih izbjeglih suseljana, i sunarodnika k tomu. I to je valjda zakon rata i pljačke. Kad je 1995. prohujala “Oluja”, situacija se preokrenula. Mi, većina Srba, napustismo Krajinu (moja porodica i mnogo drugih srpskih porodica izbjeglih 1991. iz hrvatskih gradova bile su tako po drugi put u toku rata izbjeglice), a zanemarivi deo Srba osta, i to većinom na taj način što su ili zarobljeni tokom bežanije ili su imali sinove i kćeri po hrvatskim gradovima; većina tih malobrojnih koji ostaše bili su stariji ljudi. Sad su srpska sela na Kordunu došla u poziciju hrvatskih četiri godine ranije – izložena hrvatskoj pljački ali i… i onih malobrojnih Srba koji su ostali, a kad se pojedini malobrojni Srbi – opet mahom stariji ljudi – od 1996. počeše vraćati u bivšu Krajinu, sada Hrvatsku, pridružiše im se i oni u toj raboti. Evo jednog primera iz moje najbliže okoline, koji i ne predstavlja klasično pljačkanje. Ovo je priča koju sam slušao od moje babe (mamine majke): Ona je, iz izbjeglištva u široj okolini Beograda, prvi put došla da obiđe njenu i đedovu napuštenu kuću na Kordunu negde u jesen 1997. godine. U njihovo selo se bilo vratilo nešto malo ljudi. Ništa od đedove i babine kuće i gospodarskih zgrada nije bilo porušeno ni zapaljeno, ali zato nijedna vrata ni prozor nisu ostali na njima. Moja baba je noćivala tih par noći kod jednih komšija koji se behu vratili. Ovde moram napomenuti da su đed i baba imali u dvorištu kuće posađenu jednu mladu kajsiju koja još nije bila rađala u vreme “Oluje”. Domaćin kuće kod koje je moja baba noćivala, neki stari D.S., koji se bio vratio iz Srbije godinu dana ranije, reče mojoj babi: “Ja ne znam, ja njesam proba’, ali svi vele kako ta vaša kajsija slatka!” (Kajsija je bila počela rađati u međuvremenu.) I tako su joj, pričala je moja baba, govorili skoro svi drugi, kako su “čuli” da je ta kajsija slatka. Jednu veče skupiše se na razgovor u kući kod jednog komšije (upravo ih je toliko malo i bilo u selu da se uveče maltene celo selo moglo okupiti u jednoj kući), i govoreći o svemu i svačemu, i kako žive naši koji su u izbjeglištvu, kako oni što su se vratili itd. nekako dođe razgovor i na tu kajsiju i moja baba, valjda u šali, reče kako “svi znaju da je naša kajsija u dvorištu slatka a niko je nije proba'”. Tu njima kao beše kao malo neugodno, a neki M.K., takođe povratnik, navalio uporno ponavljati i pitati šta ona hoće da kaže s tim, šta to znači i sl. “pa ne zna više stati” – govorila je moja baba. Moja baba na kraju im je svima rekla: “Jo, pa ja i volim da je neko bra'” – kajsiju – “nego da propada; meni sve'dno ništa ne vredi nit’ koristi, đe sam ja, čet'risto i više kilometara daleko!” Tako se taj razgovor o kajsiji i završi. Ovo je pričala moja baba, a kad sam ja 2001. godine prvi put posle “Oluje” došao u Hrvatsku i obilazio i rodno selo moje mame, reče meni taj isti M.K. jedno veče u razgovoru (bez da je bilo uopšte govora o pljački): “Dijete moje, ođe u selu što gol je opljačkato sve je pljačkala njeva vojska” – hrvatska – “a mješćani, mi, njesmo ništa!” Ja njega, rekoh, nisam uopšte pitao za pljačku niti bih ga pitao (sve i da nije čovek 40 godina od mene stariji, može mi deda biti), ali “neki vrag” mu očigledno nije dao mira; tada meni pade na um što je moja baba pričala za kajsiju i njegovu reakciju na njene reči upućene ne lično njemu nego svima okupljenima tu veče 1997. godine. Što se tiče pljačkanja srpskih kuća u Krajini posle “Oluje” od strane Srba koji su ostali, u jednom delu slunjske opštine se, po opštoj priči, osobito isticao neki Mićo, inače i lažov na glasu, i to lažov na veliko, “na kvadrat”, što bi rekla neka pokojna baba Draga. Za njega se pričalo da je navukao čitavo mnoštvo kaca, buradi, vrata, prozora… iz kuća svojih izbjeglih suseljana, pa čak u njihovim šumama i drva sebi rušio. Bilo kako mu drago, tek u leto 1997. godine dve starije žene koje su bile iz njegovog sela ili iz obližnjeg sela, odu iz Rume, gde su bile u izbjeglištvu (ovu sam priču slušao iz usta jedne od njih, neke babe D.) da obiđu svoje kuće i selo na Kordunu, i, normalno, nađu kuće potpuno opljačkane. Obilazeći svoje selo i obližnja sela, sretnu se negde sa rečenim Mićom. Mićo im reče: “Kume moje” – njemu su u govoru svi bili “kumovi” – “ja sam vaše sve sačuva’!” (tj. od pljačke). Reći će mu na to pomenuta D.: “Ma bježi, što si ti sačuva’, eno niđe ništa u kući nema.” A on se kao malo lecnu, ali se brzo pribra pa obrnu priču: “E, kuma-D…, znaš kako je, njesam ja ima kad na sve pajz'ti, mora sam ja čuvati i mojije'…” – tu reče prezime jedne brojne zadružne porodice koja je sa njim bila u nekakvom srodstvu, a koja se u “Oluji” rasturila što po Sremu (jedno od njih i u Rumi), što po Banatu (negde oko Kikinde) – “… kuću!” Ja sam imao par puta priliku i videti i čuti toga Miću, koji svojim licem kao da potvrđuje teoriju da su čovek i majmun potekli od istog pretka. I za kraj još jedna zgoda koja ima veze sa pljačkom tokom krajiško-hrvatskog rata. Nekoliko godina posle “Oluje”, jednom starcu, Srbinu, nekom Dušanu Gvozdiću iz okoline Slunja, koji se beše vratio iz izbjeglištva u Srbiji, reče, pola u šali pola u zbilji, neki njegov predratni znanac i prijatelj, Hrvat po nacionalnosti: “Dušane, mi smo bolje prošli: vi ste devedeset prve pljačkali naše, a mi smo devedeset pete pljačkali i vaše i naše!” Hteo mu je reći kako su 1991. Srbi pljačkali i napljačkali hrvatske stvari, a Hrvati su, pljačkajući 1995. po srpskim kućama, opljačkali i onu srpsku imovinu koju su Srbi imali i pre rata plus stvari koje su Srbi dovukli iz hrvatskih kuća četiri godine ranije. Naravno da nisu pljačkali ni svi Srbi a verovatno ni svi Hrvati, ali ne može se ni poreći da nije bila široko rasprostranjena pojava.

    0

    0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.