Sirija: Četvoro civila ranjeno u napadu na rusku vojnu bazu

1. To je sparno poslepodne 7. avgusta 1995. godine, četvrti dan “Oluje”, na Baniji, oko sela Žirovac, na cesti Glina – Dvor na Uni, kojom se povlačimo, civili, vojska, traktori, autobusi, kamioni, automobili… Kolona unesrećenih. U stvari, mi više nismo na cesti, jer su cestu iznenadnim prepadom presjekli muslimanski vojnici koji su nas već par puta napali ovog dana, par puta bili odbijeni, ali uporni su, i sad su nas evo potjerali sa ceste te smo bežali kroz neko trnje i kupinu, malom jedva vidljivom stazom koja izbija na nekakav put, a taj put opet gore više spaja se sa cestom prema Dvoru, a dole niže bogzna kuda vodi, zamiče iza neke povelike šume. U tu šumu sklonilo se, bežeći u panici, podosta našeg naroda, a mi koji nismo stigli do te šume posakrivasmo se ko je gde stigao: po jarugama, kupini, bujadi… I tako me evo sada u nekakvoj popriličnoj jaruzi, sakrivenog, ja i još jedan dečko i dve devojke (moji saputnici u Škljocinom “mercedesu”, moji sapatnici na ovom putu), a uz nas je tu još dvoje-troje izbjeglica, u onom strahu ne znam jesu li žene, deca, starci… Oko nas je kopriva, jedna od onih devojaka, kako je na njoj bila suknjica, a gola koljena, pa se dobrano ožarila na koprivu, ali stišće zube od muke da ne vikne, jer oni, Dudakovićevi, nisu daleko od nas, kojih 50 metara ispred nas, stoje u onom trokutu između ceste, sporednog puta i stazice kojom smo mi bježali. Jedni stoje tu, a drugi silaze niz poveće brdo iznad puta, upravo prema nama, ali oni nas ne vide jer je jaruga obrasla šipkom, trnjem, raznim raslinjem, i koprivom… A mi njih vidimo kroz ono trnje i raslinje, drže podignute puške u desnoj ruci a levom razmiču bujad, traže, traže oko puta i dole prema šumi. Molimo Boga da ne okrenu i na ovu stranu gdje smo se mi šćućurili. Iza nas je livada, preko nje bismo se mogli prebaciti u šumu, ali na toj bi nas livadi svakako upazili i pokosili. U šumi bi možda bilo sigurnije, tamo ima još naroda, neko je možda i naoružan. Inače naše vojske u blizini nema; doduše negde iza nas, dole niz cestu prema Dvoru, čuje se nekakva pucnjava, ali to je poprilično daleko. Poneki pucanj odjekne i sa ceste koja je nama sad sa leve strane ali koju odavde ne možemo da vidimo, osim jedan mali delić pored onog brdašca što je kojih 200 m ispred nas, a sa koga se spuštaju njihove grupice, vičući, dovikujući se, pa i pevajući. Sad već idu skoro potpuno slobodno, sigurni da u blizini nema naše vojske; ako je nešto i bilo na cesti, i to je uzmaklo prema onoj šumi. Pa zar samo nas šest-sedam nije stiglo do te šume? Ne verujem, mislim da po ovoj bujadi još ima naroda koji kao i mi viri na njih. A oni uporno istražuju oko puta i idu niz put, nestaju desno od nas iza nekakvih breza. A još dalje, desno od nas, u daljini, uzdiže se lanac povisokih brda, nešto kao Petrova Gora na Kordunu. Ko li kontroliše ta brda – naši, Hrvati ili niko? Jer od tih brda ne dopire nikakva pucnjava, puca se samo negdje dole, u pravcu koji vodi prema Dvoru, i ržu čak i puškomitraljezi. Ili se vodi borba ili – ubijaju? Koliko ima ovih ispred nas? Nema ih mnogo, mislim, ali slaba utjeha, za nas je dosta i da su trojica – u stvari dosta je i jedan, da nas otkrije, jedan rafal preko nas i kraj… Oni se dovikuju, pretražuju oko puta, ali ih Bog ne nanese na ovu stranu gdje smo se mi priljubili uz nekakvu crvenkastu zemlju, kao u nekakvom rovu, pa ih posmatramo kroz onaj gustiš. A možda bi oni okrenuli i u ovom pravcu, ali jedan njihov, da li oficir ili običan vojnik, ne znam, tek vojnik je bio, nešto sa onoga puta doviknu onima što su se rasturili, i oni svi potrčaše ka putu i dalje prema cesti. Neki prođoše, u trku, i ispred nas, tačnije iznad nas, jer mi smo sakriveni dole, na nižem terenu. Sad se začu i bliža paljba, ali gore negde oko onih gričeva, i vidimo da se i oni odozgo sa griča povukoše. Tako još prođe neko vreme, kadli se poče izvlačiti iz šume, iz bujadi, iz šikara narod. Izvukosmo se i mi, ali oprezno. Čuje se pucnjava. Iziđemo na put, vidim, ima krvi, a desno, u bujadi, nešto leži, ali okrenem glavu na drugu stranu. Upravo kretosmo putem, ali ne lezi vraže, eto ti jednoga u uniformi, mi stuknemo natrag brže u paprat, ali onaj u uniformi viče da se ne bojimo, da su naši. Idu za njim još trojica-četvorica u uniformi, stvarno vidimo oznake naše vojske, iziđemo opet na put. Dolazi i narod preko one livade, izlazi iz šume, neki bojažljivo, jer nisu sigurni da su ovo stvarno naši. Ali bili su, iz one grupe što je pošla preko Obljaja prethodne noći kad je HV ušla u Glinu (mi smo prošli Glinu još dok je bila slobodna mada pod granatama). Vele nam da se vratimo na cestu, jer da je ponovo drže naši, a da se muslimanska vojska povukla sa ceste. Na cesti haos: sve ispreturano, zapleteno, razbacane stvari… Tu i tamo čuje se još poneki pucanj, ali sad već tamo iz šumaraka sa druge strane ceste, tamo odoše i onih par naših vojnika, tamo se preneo okršaj sa ceste. Mi se civili počesmo okupljati svako oko svog vozila. Nađemo Škljocin “mercedes” kojim mi putujemo; Škljoco i Milić već su tamo, Škljoco zagleda da mu slučajno metak nije negde pogodio auto, ali nije. U stvari, taj deo izbjegličke kolone i nije naročito u neredu, kako je ko ostavio stvari bježeći sa ceste, tako ih je i našao; muslimanska vojska ovuda nije ni prošla. Najgore su prošli oni iza, na delu ceste između velike doline i gričeva pokrivenih nekakvom smrekom. Povadimo jedni drugima razno trunje koje se nakupilo po kosi provlačeći se kroz gustiš i trnje, dovedemo donekle i odeću u red – meni je kupina zakačila i malko rasparala i majicu na leđima, tu se već nije dalo ništa učiniti – i krenusmo dalje. Velika sparina beše, mada je nešto kasnije pala kišica, ali slaba, sve skupa nije padala ni 10 minuta, a onda opet sunce. Ovo je bio poslednji prepad na ovaj dio izbjegličke kolone, i svakako najveći strah koji sam do tada u životu pretrpio.

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.