Žene koje žive u ruralnim područjima čine jednu od najugroženijih grupa u pogledu jednakih mogućnosti u svim oblastima javnog i privatnog života – od mogućnosti da ravnopravno učestvuju na pozicijama moći i odlučivanja u državi, zajednici i porodici., pristupa zdravstvenim, obrazovnim, socijalnim i drugim uslugama, finansijama i resursima, kao i nasleđivanju gazdinstava i druge imovine.
Vera Baković, iz sela Brajkovac, kod Prijepolja detaljno je opisala jedan svoj uobičajen dan.
„Ustajem u šest, uglavnom svako jutro u isto vreme. Sa suprugom popijem kafu, onda on ide kod ovaca, a ja idem kod krava. Dok namirim njih, dok počistim štalu, pomuzem krave, dok su bile svinje i njih namirim i već prođe pola dana. Hoćeš da spremiš nešto da se jede, nekad da očistiš, uvek ima i posla na polju… Ma posla uvek ima tako da nemam slobodnog vremena po ceo dan. Uveče kad dođeš ne možeš ponekad ni da večeraš od umora. I tako svaki dan, sve isto.“
Prostim rečima – stil života seoskih žena je patrijarhalan i tradicionalan, one su supruge, domaćice, majke. Obično prve ustaju, a poslednje idu na spavanje. Prve su u njivi, voćnjaku, štali, kuhinji. Često rade izuzetno teške fizičke poslove i po 16 sati dnevno, a nemaju ni slobodno vreme ni godišnji odmor. Većina njih skoro da nikada nije ni bila u radnom odnosu, a ako i jeste, uglavnom je radila neprijavljena, i bez upisanog dana radnog staža. Njihov rad u porodici je neplaćen, a smatra se da je briga o deci, porodici i domaćinstvu njihova obaveza… Većina sela, bar kad govorimo o selima jugozapadne Srbije, udaljena je od gradova i po desetak – dvadeset kilometara. Putevi do tih sela su u lošem stanju, a često ne postoji organizovan lokalni prevoz što otežava pristup gradovima, samim tim i bolnicama, školama, Centrima za socijalni rad i drugim lokalnim institucijama što dalje vodi do socijalne isključenosti žena sa sela.
Glavne izvore prihoda jednog broja žena na selu čine skromne, pretežno poljoprivredne penzije ili socijalna primanja, a često su u potpunosti ekonomski zavisne od muških članova porodice – supruga, oca, sina. Zbog patrijarhalnih normi, muški članovi porodice najčešće nasleđuju imovinu tako da oko 88% kuća u ruralnim područjima je u vlasništvu muškaraca.
Žene koje žive u ruralnim sredinama, posebno starije žene, su u većem riziku od izloženosti nekom vidu nasilja upravo zbog ekonomske nezavisnosti. U malim sredinama se o nasilju retko govori, a još ređe se prijavljuje. Zbog takve situacije nemoguće je definisati njegovu rasprostranjenost, teže je sprovesti preventivne mere na sprečavanju i delovati na njegovom suzbijanju. Familija, komšije, koji su upoznati sa slučajevima nasilja ga ne prijavljuju jer smatraju da je bolje ne mešati se, a žene, žrtve nasilja, ne prijavljuju jer su naučene da tako treba ili ih je stid i traže način da ga opravdaju. Mnoge žene nisu ni upoznate sa svim oblicima nasilja, kao ni kome mogu da se obrate za pomoć. Institucije su retko uključene. O slučajevima nasilja uglavnom saznaju putem medija koji najčešće ovoj temi prilaze senzacionalistički tako da do njih stiže iskrivljena slika o ženama žrtvama nasilja, borbi za prevenciju i aktivnostima i radu organizacija koje se ovom temom bave. Jer opšte je poznato da mediji u velikoj meri utiču na stavove i mišljenja građana i građanki.
Takođe, reklamna industrija pomaže stereotipnom predstavljanju žena kao manje ambicioznih i sposobnih, a neretko je prisutan i sekstistički pristup.
U medijima su nedovoljno zasupljene i žene iz ostalih višestruko ranjivih grupa, samohrane majke, Romkinje, žena sa invaliditetom…
Kao i u medijima, žene su nedovoljno zastupljene i na mestima odlučivanja. U Srbiji uspešnu političarku ili poslovnu ženu, koja ima zavidne uspehe i dobre ideje, retko će u nekom intervjuu zaobići pitanja o porodici, modi, usklađivanju poslovnih i porodičnih obaveza…
