Selektor ili dirigent

Šta je u fudbalu važnije – znati himnu ili znati postići gol?

Građanin Srbije Adem Ljajić otjeran je iz fudbalske reprezentacije Srbije zato što je druge vjere i nacije.

Da se ne lažemo, otjeran je. Ma, kakve gluposti o nepoštovanju nekog besmislenog ”sporazuma” o nametnutoj obavezi pjevanja himne ”Bože pravde” pred svaku utakmicu ”orlova”.

Da je brinuo o fudbalu, dakle zbog onog zašta je doveden na tu funkciju, novi selektor ne bi napustio teren u Sent Galenu kao očerupani ”orlić”. Zadatak vođe tima izabranih fudbalera jedne države valjda je da trenerskim iskustvom, znanjem, autoritetom i strategijom vodi ekipu kako bi postigla dobre rezultate i time podigla ugled države, ne nacije. Novoizabrani selektor opredelio se za početak, umesto struke, za političku estradu – da homogenizuje fudbalere na nacionalnoj osnovi. Kao da će oni na terenu poneseni emocijama o ”božijoj pravdi” sad napuniti mrežu svakom rivalu s kojim budu delili megdan i kao da će fudbalska reprezentacija Srbije da pobeđuje sve rivale na terenu kad u nacionalnom transu fudbaleri prethodno izedklamuje stihove pomenute pesmice. To im, na primer, nije pomoglo u duelu sa Španijom u Sent Galenu gde je (kako se moglo videti) ”bilo pjesme, ali ne i igre”. A trener je podvijena repa izjavio ”da ne zna zašto je Srbija izgubila”.

Besmisleno je primerima objašnjavati Fudbalskom savezu Srbije sastave nacionalnih fudbalskih selekcija Engleske, Francuske, Nemačke, Švacarske, Austrije… Besmisleno, jer je Fudbalsku savez Srbije već napravio dve neoprostive greške kad je stao iza selektorovog nametnutog ”sporazuma” igračima i kad je dozvolio da selektor oterao Adema Ljajića.

Fudbal je odavno biznis. I to zna i novoizabrani selektor. Da su ga kao fudbalera kroz taj biznis vodile samo nacionalne emocije plaćao bi porez u Srbiji. Nije on jedini koji se busa u nacionalne grudi a bankovni račun i poresku obavezu ”drži” daleko od Srbije.

Možda u slučaj hora srpskih fudbalera, Fudbalski savez i selektor reprezentacije nisu povrijedili ljudska prava Adema Ljajića. I ne radi se o tome.

Ovde je riječ o nečem drugom. Šta ćemo da radimo ako sutra neki selektor nekog tima napravi sporazum po kome za tu ekipu mogu da igraju samo oni koji imaju plave oči i svijetlu kosu? Ili da na stadion pred svaku utakmicu dolaze u ”bridž” pantalonama i opancima? Šta bi selektor i FSS radili ako bi Runi, Mesi, Neimar, Ibrahimović… izrazili želju da igraju za fudbalsku reprezentaciju Srbije a Ivica Dačić im uručio državljanstvo? Da li bi im Fudbalski savez Srbije, pre davanja državljanstva proveravao znaju li da pjevaju ”bože pravde”?

I o još ponečemu je ovde riječ.

O pokušaju da se u sport inflitrira filozofija krvi i tla, čista rasa (nacija).

Mislite da su to prejake riječi?

Možda.

Ali zašto onda građanin Srbije i rođeni Beograđanin Miralem Sulejmani, već dugo sezona najbolji strelac Ajaksa, ne dobija pozive da igra za fudbalsku reprezentaciju Srbije?

Jedan pokušaj dominacije rase i nacije nad sportom završio se neslavno. Kad god neko danas pokuša da oponaša ideje i praksu Adolfa Hitlera, demonstrirane na Olimpijadi u nacističkoj Njemačkoj, doživi prezir.

To je najmanje što zaslužuju, ne oni koji su izgubili od Španije (to je normalno i uobičajeno u sportu), već ovi koji ”božiju pravdu” guraju tamo gde joj nije mjesto. Uostalom, zar nam takvi nisu zagorčali živote ’90-tih godina prošlog vijeka kad su fudbalske stadione koristili kao bojna polja za istrebljenje navijača drugih nacija i vjera.

U fudbalu je jedino važno znaš li da ga igraš i da pobjeđuješ. A ne da li znaš da – pjevaš.

Autor: Miša Brkić