8. Januar 2020

Ko ode u inostranstvo kajaće se, ko ne ode kajaće se još više“ – kaže Sead Badić, rođen 1978. godine, učitelj u sandžačkom selu Delimeđe.

Sead je nekoliko puta odlazio na privremeni rad u Nemačku i vraćao se u rodni Sandžak, a pitanje gde se oseća bolje – da li onde gde je rođen ili onde gde bolje zarađuje – ne prestaje da ga zaokuplja. On je već tri puta boravio i radio u Nemačkoj, ali se vraćao jer nije mogao da izdrži želju za rodnim krajem.

Sead se seća kako je kao student učiteljskog fakulteta u Prištini prvi put otišao u Nemačku: „To je bilo 97. godine kad sam prvi put otišao u Berlin, tamo sam bio za vrijeme raspusta dva i po mjeseca i radio sam kao građevinski radnik na crno, sad slobodno mogu reći. I to mi je omogućilo da, eto, neki dinar zaradim i donesem i nastavim školovanje i platim školarinu za još dvije godine. Do bombardovanja, napravio sam pauzu malo dužu. Za to vrijeme sam utočište potražio u Nemačkoj, gdje sam boravio dvije i po godine, opet u Berlinu, tad sam imao status izbeglice.“

Nemačka kao „sigurna kuća“

Ipak, Sead je rešio da se posle boravka u Berlinu opet vrati u zavičaj. Završio je fakultet i zaposlio se kao učitelj u Delimeđu. Radno vreme se završavalao u podne, tako da je Sead imao dosta vremena da se posveti porodici, prijateljima i pčelama, o kojima brine u slobodno vreme. Posle trinaest godina rada u prosveti, 2018. godine, nezadovoljan platom i uslovima života, opet je spakovao kofer:

„Onda sam odlučio da odem ponovo u Nemačku, kao neka moja sigurna kuća (smeh), ako tako mogu da kažem, u nekim vremenima koja su teška. Potražio sam neki drugačiji, bolji život, pošto je zakon u Nemačkoj odobrio da ljudi mogu preko firme da ostvare boravak i dobio radnu dozvolu. Onda sam stupio u kontakt sa mojim rođakom koji živi i radi tamo već duže vremena , da li on može u njegovoj firmi da me zaposli i primi me, na šta je on potvrdno odgovorio.“

Učitelj – građevinac

I tako je Sead uzeo neplaćen godišnji odmor u školi u Delimeđu i otišao u Nemačku da radi kao građevinski radnik. Imao je obezbeđen stan i prevoz do posla, račun u banci je otvorio za dva dana – sve je bilo savršeno organizovano.

Samo što mu je nedostajao zavičaj i posle godinu dana je odlučio opet da mu se vrati. Sead se rado seća svojih kolega građevinaca: „ Posebno me oduševilo to što sam primetio da Nemci cijene čovjeka i po njegovim profesionalnim osobinama i po obrazovanju. Recimo, zadnjih pola godine moje kolege nisu znali da sam ja učitelj, bilo nas je desetak u firmi – pola su bili Nemci, pola ljudi iz Sandžaka. Kada sam rekao da ću da se vratim kući na svoj stari posao i da sam po struci učitelj, tog dana su me ljudi na gradilištu nekako više poštovali

.“ Sead Badić je odlučio da se vrati u rodni kraj, ali ne krije da to nije konačna odluka i ne kaje se što je radio u inostranstvu. „Svaki mlad čovjek mora da ode da potraži nafaku u nekoj zapadnoevropskoj zemlji. Za čovjeka koji je na pola životnog vijeka – ne znam koliko je to pametno. Još uvjek sam u dvoumici šta da radim, da li da ostanem ili da se vratim. Čini mi se ko ostane kajaće se, ko ne ostane kajaće se još više. (smeh). Tako da treba puno mudrosti, ali ne znam… Ja sam odlučio da se vratim i nastavim posao učitelja, ali to nije definitivna odluka. Još jedanput ću razmisliti… šta mi valja činiti.“

Poslušajte audio izjavu : Ovdje

(WDR)

Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone



Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVI ODGOVOR

No more articles