SJEDINJENE DRŽAVE zatražile su potpunu obustavu prodaje iranske nafte velikim uvoznicima poput Kine i Indije, koje su dosad bile izuzete od sankcija, a cijene sirove nafte porasle su najviše u posljednjih šest mjeseci zbog straha od nestašica.
Državni tajnik Mike Pompeo rekao je danas kako je cilj zaustaviti iranski izvoz u cijelosti kako bi se pritisnulo Teheran da ograniči svoj nuklearni program, testiranje projektila te uplitanje u sukobe u Siriji i Jemenu.
Trumpova administracija naglasila je kako surađuje s vodećim izvoznicima nafte Saudijskom Arabijom i Ujedinjenim Arapskim Emiratima kako bi osigurala da je tržište nafte “dovoljno opskrbljeno”, no tržište strahuje od nestašica, a raste i skepticizam oko toga hoće li Rijad dovoljno brzo povećati proizvodnju i izvoz.
Sankcije iz studenog
Sjedinjene Države ponovno su nametnule sankcije na izvoz iranske nafte u studenom, nakon što se u svibnju Donald Trump jednostrano povukao iz nuklearnog sporazuma iz 2015. između Irana i šest svjetskih sila. Trump je nakon obnove sankcija dopustio iznimke za osam glavnih uvoznika tijekom perioda od šest mjeseci, koji završava u svibnju.
“Idemo do nule”, rekao je Pompeo, objasnivši kako Sjedinjene Države nemaju namjeru uvoditi dodatno razdoblje izuzeća od sankcija nakon 1. svibnja. Pompeo je kazao kako je cilj uskratiti Iranu 50 milijardi dolara godišnje zarade na prodaji nafte.
Međunarodna cijena barela nafte u ponedjeljak je porasla na više od 74 dolara, što je najviša cijena od studenog, zbog nesigurnosti povezane s povećanim izvozom iz Saudijske Arabije i zemalja OPEC-a, dok su cijene u SAD-u porasle iznad 65 dolara po barelu prvi put nakon studenog.
Pompeo je rekao kako je uvjeren da će Rijad osigurati dovoljnu opskrbu tržišta nafte.
Saudijski ministar energetike Khalid Al-Falih rekao je u ponedjeljak kako će se OPEC uskladiti s drugim proizvođačima nafte kako bi osigurao ravnotežu na tržištu. Rekao je kako OPEC “prati razvoj događaja na tržištu nafte” nakon američke izjave, bez fokusiranja na povećanje proizvodnje. Sljedeći sastanak OPEC-a zakazan je za lipanj.
Iran prijeti blokadom važnog tjesnaca
Iranska revolucionarna garda zaprijetila je zbog američkih sankcija blokadom strateški važnog Hormuškog tjesnaca.
“Prema međunarodnom pravu, Hormuški tjesnac je morski prolaz te ćemo ga zatvoriti ako nam bude onemogućeno njegovo korištenje”, rekao je general Alireza Tangsiri u ponedjeljak, zapovjednik mornarice Revolucionarne garde, prenijela je iranska agencija Fars.
“U slučaju bilo kakve prijetnje, nećemo nimalo dvojiti kako bismo zaštitili iranske vode”, dodao je Tangsiri.
Agencija Tasnim citirala je neimenovani izvor koji smatra kako će se iranski izvoz nafte nastaviti bez obzira na američke odluke te kako o obustavi izvoza nafte mogu odlučivati samo iranske vlasti.
“Pratili smo i analizirali sve moguće scenarije i uvjete oko iranskog izvoza nafte te su poduzete potrebne mjere. Iran ne čeka američku odluku ili njezin izostanak u pogledu izvoza nafte”, citirala je neimenovani izvor agencija Tasnim.
Iako se očekuje da će Saudijska Arabija povećati proizvodnju, analitičari strahuju kako bi američki potez, zajedno sa sankcijama na venezuelsku naftnu industriju, mogao rezultirati nedovoljnim zalihama nafte u svijetu.
“Zajedno s opadanjem zaliha sirovine, nastavkom gubitaka venezuelskom proizvodnjom, kao i mogućim nestabilnostima u Libiji, obustava uvoza iranske nafte predstavljat će izazov za stabilnost globalnih cijena nafte”, ocjenjuju analitičari.
Pogledajte vijest na izvornom sajtu:
SAD želi potpuno zaustaviti iranski izvoz nafte, Iran prijeti opasnim mjerama
Nastavljam priču M.D. Njih četvorica odoše do hotela na Mrakovici, pretvorenog u štab. Odoše pešice (a kako bi drugačije?) iako to nije bilo naročito blizu a i povisoko je iznad baraka gde se razmestila vojska, ali nema druge. Dođoše gore i nađu kancelariju generala Novakovića. Kapetan Malić, kao po činu i po godinama najstariji među njima četvoricom, reče im da oni ostanu pred vratima, a on će razgovarati sa generalom i izložiti mu u čemu je stvar. On uđe unutra, ova trojica ostanu napolju. Najednom Malić promoli glavu iz kancelarije pa upita M.D.: “Imaš li ti vozačku u sebe, znaš li voziti?” M.D.: “Ma imam, kako ne bi zna’ voziti.” Kapetan se povrati natrag, ali za malo izađe iz kancelarije pa im reče: “Ne moraš voziti, daće nam general svoje vozilo i šofera.” Malić im ispripovijeda kako je tekao njegov razgovor sa generalom Novakovićem. Ušavši on unutra i izloživši u čemu je njihov problem, upita ga general: “Imate li vi kakav drugi problem osim toga?” Tu se kapetan kao malo zbunio, misleći da to ovaj govori iz ironije, pa reče da nemaju. General: “Ja ću vam dati svoje lično vozilo, pa se vratite u Banja Luku po svoje stvari!” A onda je odlučio da im dade i svoga ličnog šofera da ih vozi. I tako se oni u Novakovićevom “čirokiju”vrate u Banja Luku, u kasarnu, po svoju prtljagu, koju i nađu u autobusu. Potpukovnika Podunavca nisu videli tako da mu kapetan Malić nije uspio očitati “bukvicu” koju je spremio za njega. Krenuše natrag za Mrakovicu. Već se bila uveliko spustila noć. Negde između Banja Luke i Kozarca na jednom mestu primetiše pored puta nekakvu jaku svjetlost za što u prvi mah nisu znali šta je. M.D. je govorio da to sve šljašti, sija… “Šta je sad ovo” zapitaju se u čudu sva petorica (peti je bio Novakovićev šofer, takođe Kordunaš koji kao i oni nije znao ništa o ovome području; “Oluja” ga bacila u Srbiju, otuda ga poslali u RS). “Ovo mora biti nekakva kafana” reče im Malić. Stvarno, uvjeriše se da je to nekakav ugostiteljski objekat, sav u svjetlosti “kao da je u Las Vegasu” kako je doslovce opisivao M.D. kasnije pričajući o tome. Malić navali da se navrate ovdje. “To da mi je neko priča’ ja mu ne bi vjerova'” govorio je M.D. kasnije. Nije to bila obična kafana, nego prava pravcata diskoteka, sva okupana u svjetlosti svih mogućih boja, a unutra muzika, omladina, momci uglađeni, zalizani, devojke obučene po zadnjem kriku mode, nafrizirane, plešu, smeju se, vesele… M.D., koji se pre dolaska u Krajinu školovao u Beogradu, dodavao je pričajući o ovome i sledeće: “Da nisam zna’ gde sam, ja bi’ pomislijo da sam u kakvoj elitnoj diskoteci usred Beograda; da me neko iznenada bacjo onde, u ono vreme, pa mi reka’: ti si kod Banja Luke, ja bi, majke mi, pomislijo ili da me laže ili da je skren'o!” Želeo bi, govorio je, da naglasi koji je to kontrast i podvojenost: naokolo rat, nestašica i beda svake vrste, jad, tuga, ruševine, žice se pružile po zemlji, struje ima i nema, a ovde raskoš svake vrste i radost bez ikakve dodirne tačke sa opštom nesrećom naokolo, kao da uopšte nije rat. Upravo zato je i bilo tako uočljivo, u mirnim prilikama bi inače to bilo nešto najnormalnije. Naravno, oni su pored ovog objekta morali proći i kad su išli za Banja Luku toga istog dana, samo tada nije bio tako upečatljiv, a i njihove su misli bile obuzete onom “siromaštinom” što im je ostala u busu. Sada su bili malo komotniji, te uđoše u pomenutu diskoteku. Kraj vrata stoje one mrge, izbacivači, pogledaše ih, ali ništa im ne rekoše iako su ulazili u uniformama i u čizmama u ovo fino mesto, ili upravo zato što su po uniformama videli da su vojnici (pa makar i vojnici bez oružja). Prođoše njih petorica u maskirnim uniformama između onih “frajera” i “riba”, nađoše nekakav odvojen separe te se tu malo potkrepiše posle onoliko trke toga dana. M.D. bi pričao i to kako im je sama od sebe dolazila misao na ovu nepravdu – njih petorica, eto, vršnjaci ove momčadi koja je svakako iz ovih krajeva, njih petorica rođeni zapadno od Une poslati su ovde da brane njihove kuće dok se ta momčad provodi sa devojkama a hrvatska i muslimanska vojska otkidaju delić po delić zapadne teritorije RS, države te momčadi. Ali opet isto, šta je tu je, valjda tako mora da bude, njih petorica su vojnici i moraju da slušaju što im se naredi. Sedeli su tu oni nekih dva sata, kao svet za sebe, mada vršnjaci onih što đuskahu, a onda sjedoše u “čiroki” i pravac barake na Mrakovici, gde su se skupili Kordunaši i Ličani koji tek što behu izvukli glave iz jednog zla a već ih gurnuše u drugo. Mada, istine radi, treba napomenuti da je među njima bilo i onih koji su se, posle pada Krajine u “Oluji”, dobrovoljno pridružili Vojsci RS. Doduše, ti su bili daleko malobrojniji, ali bilo ih je. Među tima je bio i Branko M., neki dalji brat moje mame, dakle moj ujak, ratnik još iz kasarne “Logorište”, pa sa Koridora (gde mu je poginuo najmlađi brat), pa Dalmacije i ko zna gde sve nije bio. On je spavao u toj istoj baraki gde su bila i ova četvorica junaka ove priče. Došavši oni tu noć “iz provoda”, polijegaše onako umorni od svega da spavaju. Baraka prostrana, puna tek pristiglih vojnika, željnih sna i odmora. Ali da, moj ujak Branko se i u snu bori protiv “ustaša”, viče što ga grlo nosi: “‘Vataj ustašu! Eto ga! Drži! Ne daj! Opkoli!” I sve tako u snu proživljava i viče ono što je proživljavao i vikao i na javi tokom borbi. No san je bio jači od Brankove vike te savlada M.D. (Branko spavaše odmah blizu njega). Drugi dan ova vojska je odmah otpremljena na ratište (bez pušaka, rečeno im je da će ih dobiti “kad dođu”). M.D. je bio kod Sanskog Mosta, i mada je on nadugačko opisao i ovo “ratovanje”, ono se svodi na jednu noć provedenu u jednom popaljenom muslimanskom selu i na povlačenje odmah sledeći dan ujutru, jer se Vojska RS povlačila sa srpskim civilima gotovo i ne pružajući otpor hrvatsko-muslimanskim snagama koje su nastupale i koje zamalo što nisu zarobile M.D. i njegove saborce sa Korduna (ako se borcima mogu nazvati ljudi u uniformama kojima puške ni ovde, na frontu, nisu bile podeljene!). U poslednji čas su izbjegli, zahvaljujući nekakvom našem oficiru što se prezivao Beko. Kordunaše, među njima i M.D., vratiše na Mrakovicu, na Kozaru. Tek tada, kad ih drugi put dovedoše na Kozaru, dobiše oružje. U međuvremenu je NATO otpočeo sa vazdušnim udarima na teritoriju RS, pa kako su se u blizini Mrakovice nalazili centri veze Vojske RS, isti su bili na udaru američkih aviona, ali same barake gde su boravili Krajišnici nisu bile gađane, pa su bili relativno bezbedni. Iako je strepnja od NATO avijacije svakako bila prisutna, M.D. je govorio da je veći problem bila hrana. Ona je bila raspoređena, kako je on to govorio, “danas riža, pa sledeći dan riža, a onda treći dan opet riža, i tako naizmenično.” Samo bi ujutru ponekad dobili nešto marmeladice i margarina, a za ručak i večeru zna se – riža, bez i jednog jedinog komadića mesa. Kad je riža već dosadila, jednog dana, za promjenu, krenu se M.D., kapetan i Grijak da hvataju puževe (moja pokojna prababa, mamina baka, govorila je “spuž”), po šumi i da beru gljive. Nahvatali su, veli, nekih četrdesetak puževa. Od gljiva vrganja nisu našli, ali su nabrali lisičarki, a i one su ukusne, mada ne kao vrganji. Kad su puževima odstranili kućice, koje se ne jedu, tih četrdesetak puževa bilo je, veli, upravo za jednu čašu od jogurta. Puževe i lisičarke su kuvali u limenci od municije, pa kad se tome dodalo još malo kapule, to je, veli, bio pravi “delikates”. Naklopila se tu i ostala vojska da jede (iako puževe ogromna većina njih u životu nikad nije ni probala; gljive su već nešto drugo) “i mene” veli “ne dopadoše nego dva puža”. Prišao je tu i moj već pomenuti ujak Branko M. pa ih upita: “Dečki, šta to jedete?” Oni mu rekoše da su puževi i gljive. “A-ha, puževi i gljive, to je dobro, dobro, odlično” reče on, na šta ga oni ponudiše da se prihvati. On, veli, stavio jednog puža u usta, pa stavio zatim gljiva, počeo sve to žvakati, žvaće i žvaće, ali sve više i više kolači oči. Najedanput kao da proguta, pa reče: “Gljive odoše, ali puž osta!”
Ovo je priča M.D. o događajima sa kraja leta ratne 1995. godine. M.D. je, u to vreme star nekih 23-24 godine, u “Oluji” bio dobjegao sa Korduna, iz Krajine, u SRJ, i provevši u Rumi, u kojoj smo bili i mi, malo vremena, pokupe ga zajedno sa još nekim našim Srbima izbjeglim iz Srpske Krajine i upute ih natrag u Republiku Srpsku, kao pomoć, jer su u to vreme hrvatsko-muslimanske snage napredovale na teritoriju RS. Ovo je dakle njegova priča: Autobus koji je vozio njega i jednu grupu Kordunaša, a koji je trebao da ih otpremi na Kozaru, nekih par kilometara od spomenika na Mrakovici, zadrži se usput u Banja Luci, u tamošnjoj kasarni. Tu su slušali generala Mrkšića koji im je pričao o ciljevima borbe koja se vodi, da se odbranom RS stvaraju uslovi i za obnovu RSK i sl. u šta oni nisu mnogo verovali, u stvari nimalo. Odnekud se tu bio stvorio i naš bivši predsednik Martić te im je i on držao nekakva “predavanja”. Polazak iz Banja Luke najavljen je za dva časa poslepodne, pa kako je do časa polaska bilo još prilično vremena, to se pomenuti M.D., u društvu kapetana Malića, zatim nekog M.Grijaka te Siniše T. (svi su oni bili vojna lica) zaputi u neki kafić ne mnogo daleko od kasarne. Kad je bilo oko petnaest do dva, krenu se prema kasarni. Prilazeći kasarni, vide gde se otvori kapija i iziđe iz kasarne neki autobus i ode ulicom. M.D. reče: “Pa ono je naš autobus što ode!” na šta dobi odgovor od svoga društva da to ne može biti, jer još nije vreme za polazak na Kozaru. Naročito kapetan dokazivaše: “Nije, nije, evo ima još deset minuta do dva!” “Ljudi Božji, kad vam kažem, ono je bio naš autobus!” Dođoše u kasarnu i pitaju dežurnog kakav ono autobus iziđe iznutra. Ispostavilo se da je to stvarno bio njihov autobus, a potpukovnik Simo Podunavac, koji je bio kao neki vođa puta, ne sačekavši 14:00 h, je bio naredio polazak autobusa iz Banja Luke prema Mrakovici, a da nije ni utvrdio jesu li mu svi “putnici” prisutni. I tako su njih četvorica ostali u Banja Luci. Na ovo kapetan Malić, inače živa vatra, planu pa poče vikati “pa kako to, pa još nije dva sata, rečeno nam je da se kreće u dva a on krenuo deset minuta ranije, pa kako je on to mogao učiniti i s kakvim pravom, pitaću ja njega samo kad ga vidim” i sl. misleći na potpukovnika Podunavca. Sad se njih četvorica zabrinu kako će stići iz Banja Luke do Mrakovice, to je udaljenost od kojih 50-60 km koja u normalnim uslovima ne bi bila problem, ali u ratnim prilikama… Za Mrakovicu se skreće desno idući putem Banja Luka – Prijedor, kod Kozarca, velikog muslimanskog sela koje je bilo razoreno (putujući za vreme Krajine u Srbiju i natrag sećam se i ja ovog sela: dugi niz porušenih kuća, uglavnom spratnica, a skoro na svakoj ruševini bio je utisnut nekakav znak, kao grafit, da li je to bila oznaka srpske jedinice koja je zauzela i spalila ovo selo ili nešto drugo, ko će znati). Od Banja Luke do Kozarca ima nekih pedesetak km, a od Kozarca gore do Mrakovice na Kozari još nekih 10 a možda i više. Kako preći taj put. Doduše, u kasarni je bilo dosta vozila, što vojnih što običnih civilnih automobila, ali sve je to uzalud, neće niko da ih vozi bez da plate, zapravo neće nikako da ih voze, rezonujući “ko im je kriv što nisu pazili na svoj autobus”, a i inače, ratno stanje, slabo ko mari za koga, naročito za četiri mlada čoveka iz propale RSK, iako su oni ovde dovedeni da brane ne svoje kuće, nego upravo RS. Na to im dežurni reče da se strpe jedno dva sata, ići će nekakav kombi na Mrakovicu, pa će povesti i njih. Šta je tu je, nema druge nego čekati. I zaista, za jedno dva sata pokupi ih nekakav kombi i poveze na odredište na Kozari. Još nisu bili stigli do Kozarca, kadli ih susrete njihov autobus koji se vraćao u Banja Luku. Nisu ga na cesti niti mogli niti imali kad zaustaviti; autobus protutnji mimo njih. Njima četvorici je najveći problem bio što su u tome autobusu bile njihove stvari koje su poneli sa sobom iz Srbije, tačnije nešto preobuke i najosnovnijih potrebština; oružje oni još nisu bili dobili, jedino što su bili u maskirnim uniformama sa činovima pokazivalo je da su oni nekakva vojska. Sad se njih četvorica stadoše među sobom zabrinuto razgovarati da li su njihovi “saputnici” izvukli na Mrakovici i njihove torbe iz gepeka, jer ako nisu, moraće se opet vraćati u Banja Luku, pošto su tu noć šofer autobusa i potpukovnik Podunavac trebalo da prenoće u Banja Luci a sutradan da produže natrag za Beograd. Pričajući ovo posle rata, M.D. je dodavao da je njemu bilo najgore, jer njegova transportna vreće nije ni bila u gepeku od autobusa, nego gore u kabini, pa sve da su ovi i izvukli sve torbe iz gepeka teško da su primetili i nju u kabini zataknutu gore gde putnici drže stvari. Ali opet, šta je tu je, ne znajući ništa dok se ne osvjedoče, produžiše ka Mrakovici. Stigoše tamo. Kombi se vrati odmah za Banja Luku. Na Mrakovici je bio ogroman prostor, baraka do barake, puno vojske, i oni jedva pronađoše svoje društvo koje je s njima putovalo iz Beograda. Zapitaju ih jesu li oni istovarili i njihove stvari. “Bo'me nismo.” Na to kapetan opet planu “pa kako niste” i ospe ih grditi, a ovi se brane da je svako izvlačio sam svoje stvari. “I vi niste vidjeli da je unutra još ostalo torbi?!” “Što mi znamo.” Nije vredelo svađati se, opet to je što je: njihove su se stvari (M.D. je govorio u priči “ona naša siromaština”) vratile u Banja Luku, ali mala iskra nekakve nade bila je što će šofer i Podunavac, kao što je rečeno, pre povratka za Beograd tu noć prenoćiti u Banja Luci. Samo – čime će se njih četvorica odvesti do Banja Luke? Kapetan Malić, po činu najstariji među njima četvoricom, a i po godinama (on je tada imao kojih 28-29 godina, i ja sam ga pre toga vidio u Krajini više puta, dosta visok čovek glatke, jako crne kose pričešljane prema napred) reče im: “Ništa, idemo gore u Hotel Mrakovicu, tamo je Novaković pa ćemo mu reći šta je.” U tom hotelu, koji je bio još gore više, iznad ovih baraka, bio je, naime, glavni štab i u njemu general Mile Novaković, koji je do “Oluje” bio general Srpske vojske Krajine, a zatim na raspolaganju Vojsci RS. (I njega sam imao prilike videti uživo u Krajini; upravo je najviše njegova ili čak isključivo njegova zasluga što je 8. avgusta 1995, u vreme “Oluje”, snažnim protuudarom iz smera Novog, preko mosta na Uni, prema Dvoru i Žirovcu, probio obruč hrvatskih i muslimanskih snaga sklopljen oko naše izbjegličke kolone te nam oslobodio put i omogućio da se prebacimo u RS, inače bismo nas hiljade i hiljade izbjeglica sa Korduna onde zaglavili ili ko već zna šta bi od nas bilo; inače moja najstarija sestra je volela da imitira njegov specifičan način govora; ovo sve ja lično napominjem uzgred; za samu priču M.D. je to nebitno.)