Restrikcije ublažene u dijelu Kašmira, pooštrene u drugom

1
3

U nekim područjima Kašmira, kako je i najavila indijska Vlada, ublažene su restrikcije: uspostavljena je komunikacija i ukinut policijski sat. Međutim, ograničenja su pooštrena u ostalim dijelovima te teritorije.

Al jazeera


Pogledajte vijest na izvornom sajtu:

Restrikcije ublažene u dijelu Kašmira, pooštrene u drugom


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

1 komentar

  1. Nakon što smo tokom “Oluje” pet dana (kao pet vekova) bili rastavljeni, sastadosmo se opet u Rumi 11. avgusta 1995. uveče kod majčine sestre i njenog muža (tetka “nemam reči”), s tim što sam ja stigao poslednji i “putujući” odvojeno od mojih još od rastanka na Vilinu Križu 6. avgusta poslepodne. Ruma je bila puna izbjeglica već par dana pre nego smo mi stigli, a nove su pristizale non-stop (Miloš G. je to izgovarao kao “nop-stop”). Tražile su se međusobno čitave porodice, zatim prijatelji, znanci i sl., raspitivali se kod ranije ili kasnije pridošlih da li su usput vidjeli ovoga ili onoga, brinuli se ne znajući ništa o njima, ili bi se radovali kad bi saznali da su bezbedno stigli tu i tu. Što se tiče moje bliže rodbine, kao što rekoh, moja porodica se smjestila u Rumu, tu su bili i đed i baba sa očeve strane – oni su se smestili kod “teteca” tj. očeve tetke u njenom staniću – dok su mamini roditelji i njena baba a moja i mojih sestara prababa smjestili se kod Beograda, kao i ujak i ujna i njihova ćerka sa njima, nakon što su u Rumi proboravili svega jedan dan i to još pre nego što smo mi stigli. Sem pobrojane, u to vreme ostale moje rodbine izbjegle u “Oluji” bilo je rasejano svuda: Ruma, Beograd, Žarkovac, Kraljevci, Putinci, Vrdnik, Kljajićevo, Loznica, Klenak, okolina Kragujevca i Kikinde, zatim Pirot, Lebane, Kosovska Mitrovica, okolina Valjeva, Sonta (u Bačkoj), Sremska Mitrovica, Požarevac itd., ko kod rodbine, ko kod stranih im ljudi, ko u kolektivnom smeštaju. Među mojom izbjeglom rodbinom bilo ih je koji su se smestili i u Republici Srpskoj, mada daleko manje, i to u dva mesta: Banja Luka i Brod (Bosanski Brod), a neki su se razmestili i u Sremsko-baranjskoj oblasti kao poslednjem slobodnom delu Krajine na koji “Oluja” nije ni bila usmerena; konkretno smestili su se u Vukovar. Tog avgusta 1995. u Rumi mi smo za većinu od njih, barem onih bližih, saznali gde se nalaze. Međutim, moja majka ništa tih dana nije znala o svojoj tetki (nju je ubila hrvatska granata u Roviškoj noću 6/7. avgusta, ali mi to tada nismo znali i saznali smo tek negde u septembru; do tada se vodila kao nestala). Raspitujući se na sve strane po Rumi o njoj, kod svih izbjeglica koje je znala i za koje je znala da su u Rumi, jedan dan – bila je velika vrućina, uostalom, cela ta druga polovina avgusta bila je vrela – naumi i da ode kod nekog Rade G., za koga se bilo čulo da su mu kroz kuću za ovo nekoliko dana prošle čitave porodice izbjeglica, i rodbine i “tuđice”, zadržavajući se ko duže ko kraće. Ja sam za Radu G. do tada znao uglavnom po čuvenju mada sam ga još za vreme Krajine bio na moment video. Bio je to rodom Kordunaš ali kolonizovan kao i hiljade drugih posle Drugog svetskog rata u Vojvodinu, Rade konkretno u Rumu. Bio je to u to vreme (1995) pristar čovek od svojih 60 godina, sa brčićima, nekako živahnih i prijaznih očiju, sijede i dosta proređene kose, nevelika rasta a kako je bio krivonog to se gegao kad bi hodao. Živeo je u Orlovićevoj ulici, već gore blizu vodotornja. Sa mamom krenemo i ja i mlađa od mojih sestara, Seja. (Mome ocu nisu u to vreme dozvoljavali naši domaćini a ni mi da bilo kuda krene, pa bilo to i sa našom “džetom”, jer se govorilo da arkanovci vrebaju i kupe vojno sposobne izbjeglice i šalju ih u istočnu Slavoniju; otac je nerado trpeo ovu “zabranu kretanja” i kršio ju je kad god je mogao.) Uđemo na Radinu kapiju. Unutra puno dvorište naroda, kao da je svadba ili, daleko bilo, sahrana. Naravno, znamo da su to izbjeglice, a ima ih svih mogućih uzrasta; tu je žamor, vika, priča, smeh… Neki su nam i poznati, što lično što iz viđenja, a većina i nije. Ima tu i neke naše podalje rodbine. U toj sajamskoj vrevi malo ko na koga obraćaše pažnju, te i naš ulazak na kapiju prođe skoro nezapaženo – u onoj galami lupa kapije nije se mogla ni čuti. Ima tu i traktora, prikolica, auta… Nimalo nepoznata slika, ovako je bilo i kod mog tetka, mada ipak u prilično manjem obimu. Tu je u dvorištu postavljen i nekakav veliki sto prekriven stolnjakom – upravo kao da je nekakav radosni ili žalosni skup kao što rekoh; ali svakako je bila ova druga vrsta skupa jer se ovde prisutni nisu zadesili tu na nekakvom slavlju a da se i ne govori da tu nisu svojom voljom. Na stolu je ipak postavljeno svega i svačega za jelo. Nekako se, više i sam ne znam kako, neko nas je poveo mislim, i ja i moja sestra nađosmo za ovim stolom a mama je ostala stajajući (razgovarala je s nekim, u stvari sa više lica). Još je tu za stolom štokakvog naroda. Iznesoše lubenicu, ledenu, izrezaše je na kriške i jedna kriška dopade i mene a druga i moju sestru; ima tu i nekakvih kolača no ništa je to prema onoj ukusnoj lubenici, punoj soka i hladnoj, upravo ono osvježenje kakvo nam je i trebalo posle priličnog pešačenja po vrelom danu usijanim ulicama ovog sremskog gradića. Još se njih nekolicina – Bog zna ko su – naklopila na tu lubenicu, a jedna stoji nenačeta. Ljudi uokolo sjede, stoje, šeću, ulaze i izlaze iz kuće. Domaćih, koliko sam ja znao, bilo je petoro, ostalo su sve vjerovatno izbjeglice. Među tim izbjeglicama bila je i Radina nekakva sinovka (tako sam zaključio), žena otprilike maminih godina, samo više “ruralnog” izgleda i ponašaja – pod ovim ne mislim ništa omalovažavajuće, jer i moja mama je rođena u ruralnoj sredini što nikad nije ni krila niti imala razloga da to čini. Ako je uokolo bio opšti žamor i vika kao svugde gde ima dosta ljudi, ta je njegova sinovka (po viđenju je ona meni kao bila poznata od ranije, a po čuvenju takođe) grlenim glasom nadvikivala sviju, i ja sa određenom dozom stida moram priznati da mi je tada došlo da se nasmejem toj njenoj vici i situaciji koja je nastupila. Kažem “sa određenom dozom stida” da se nasmejem jer ta žena nije vikala iz nekakvog besa – mada sam slušao da je vika bila deo njenog života i pre, takve je naravi bila – nego stoga što je bila saznala da njeni roditelji (njen otac je bio Radin brat, da li rođeni, ne znam, ali mislim da nije rođeni nego da su bili stričevići) nisu uspjeli da u “Oluji” pobjegnu nego su ih negde usput zarobili hrvatski vojnici i vratili ih kući. Nije im se, dakle, ništa desilo, ali činjenica da su ostali “u hrvatskim rukama” svakako je u to vreme bila obespokojavajuća i njihova ćerka je imala razloga da brine za njihovu sigurnost (mada je njena rođena sestra a njihova druga ćerka bila udata za Hrvata i celo vreme rata ostala na onoj “drugoj strani”). Ali na koji je način ona tu brigu izražavala, to je ono što me je, pored sve muke – najviše zbog mame koja o svojoj tetki ništa nije znala u to vreme a kad je saznala, saznala je ono najgore – neodoljivo teralo da se smejem i jedva sam se suzdržavao. I premda su dvoje staraca po svoj prilici zarobljeni zato što su kasno napustili svoje selo, kad je HV već presecala sve slobodne pravce za izvlačenje, ova žena (koja se zvala Zagorka K.) je to shvatala na način da su oni kao zabasali, nisu znali naći pravog puta nego onog koji je vodio pravo u HV. A smatrala je da su zabasali jer su “dvije stare bene”, “budale”, “nesposobne budale”, “dva idiota” i još dosta sličnih naziva je našla za svoje roditelje, i to vičući iz svega glasa i – mora se priznati – zaplakujući se. Naravno, to su morali biti žestoki unutrašnji osećaji: i ljubav, i briga, i ljutnja, i nemoćni bes, sve u isti mah, koji su izazivali ovakvu erupciju koju su oni sa strane, oko ove žene, pokušavali da smire (i sam domaćin, njen stric, ju je smirivao) u smislu “bitno je da znaš da su živi i da im se ništa nije desilo”. A tada bi ona uzviknula: “Živi? A dokle će biti živi među ustašama? Ej, među ustašama!” Zatim bi opet nastavila: “Ma da samo oni, ej, samo oni, dva lazara, dva nesposobnjakovića, njesu znali kuda treba bježati! Cijeli narod zna’ je uteći, zna’ je kuda treba okren’ti, ali ne i oni! Ne i dvije bene” pa bi, bogme, i gadno opsovala. Svi okolo govore, i Rade, kako nisu jedini oni ostali, još je naroda ostalo, neće im biti ništa, a ona: “Ćića, zna’š ko je jedino osta’ još?! …” – ovde je ona navela ime jednog čoveka koji je zaista ostao i za koga su svi tvrdili za vreme Krajine da nije upravo sasvim svoj – “i ludi…” – isto sledi jedan nadimak – “onaj što je u Njemačkoj…” – i to je rekla direktno i naglas; ja moram prećutati što je dalje rekla mada je rekla istinu. Obojica ovih ljudi su i danas u životu; sa prvim nikada nisam izmenio ni jednu reč jer se i ne poznajemo a ne poznajem ni drugoga sem što sam slušao o njemu i što sam imao prilike da ga gledam i slušam kad priča (tačnije kad laže). Kad je to rekla, za ovu dvojicu, moj nagon za smehom postade još veći, ali sam čeprkao nožem po lubenici i vadio koštice (za koje mi – uzgred – pre jedno dvadesetak dana, u stvari upravo u Krušedolu 4. avgusta, starija od sestara, Dada, dakle ne ova što te 1995. godine sjeđaše kraj mene dok je Zagorka grmjela, reče da se jedu i da su zdrave, da joj je to rekla jedna njena prijateljica, Srpkinja poreklom iz Bosne) nastojeći da ostanem ozbiljan. Jer, zapravo, ova je situacija bila jedna velika naša opšta tragedije, samo ovisi kako se ko ponašao u toj tragediji. Ova je Zagorka grdila svoje roditelje koji ostadoše – ne svojom voljom – u Hrvatskoj. Pa ne bi dosta što spomenu onu dvojicu, nego kroz suze (istovremeno i od tuge i od nemoći valjda) jeknu: “Ma kad su Milan i Zumra znali doći, a nji’ dvoje njesu, pa šta ja da pričam dalje!” Ja ne znam određeno ko su Milan i Zumra niti zašto ona naglašava to “kad su oni znali doći”; Zumra je očigledno muslimansko ime a na Kordunu, među Srbima, bilo je slučajeva da su neki momci oženili bosanske muslimanke (mada je daleko više njih, koji su se oženili nesrpkinjama, uzelo Hrvatice); verovatno je to neki bračni par; ja znam za jednoga koji se oženio bosanskom muslimankom ali se ta zvala Hajkuna i dobjegli su takođe u “Oluji” ovamo, tj. u SRJ. Dobro sad, ona je znala ko su dotični Milan i Zumra i što ih tako naglašava da su i oni čak znali doći, i to mi i ne bi bilo toliko smešno jer ne znam o kakvim se osobama radi, ali tada se umeša njen stric Rade, kao malko zabezeknut, a i da je smiri: “Neka sad, Zagorka, smiri se, mani se Milana i Zule, kakav te Zule spopa’, ta od Zule više koščica na koščici nije ostala! Zule uteka’, a Zule umro već ima…” reče on koliko godina ima kako je taj Zule umro, ja sam zaboravio koliko reče, ali znam da je dosta. Očigledno, Rade (pomalo tvrd na ušima) je njeno “Zumra” razumeo kao “Zule”, a Zule je verovatno bio nadimak nekog njegovog davno preminulog poznanika sa Korduna – jer i moj đed kao da je ponekad spominjao nekakvoga “pokojnoga Zulu” – te se Rade kao uprepastio što Zagorka upliće čoveka umrloga još pre rata u bežaniju u “Oluji”, a o pomenutom Milanu i Zumri verovatno ni on nije znao ništa kao ni ja (davno je on otišao sa Korduna i slabo poznavao mlađe generacije rođene u starom kraju). Ova njegova zaprepaštenost što mu sinovka spominje mrtve ljude – iako nije bilo tako, ona je jasno znala na koga misli – i pretvaranje žive žene Zumre u “pokojnoga Zulu” u njegovim ušima, tek to me je (a i moju sestru) neodoljivo teralo da se smejemo, ali ipak nismo; sprečavala nas je koliko pristojnost toliko i pomisao na stvar zbog koje smo mi i došli kod ovoga Rade G., pogled na zabrinuto mamino lice bio je dovoljan da ostanemo ozbiljni. Mama ovde ništa nije uspela da sazna o tetki, i tek u septembru je, kao što rekoh, čula od očevidaca šta se desilo u Roviškoj, kada je hrvatska artiljerija granatirala zaostali deo izbjegličke kolone koji se izvlačio iz Gline. Zagorkini roditelji su, iako zarobljeni, dobro prošli, vraćeni su kućama i tamo su i umrli, ali nakon dugo godina, od starosti, neuznemiravani od bilo koga, koliko znam. Ali ona njena vika, onakvo “čašćavanje” roditelja, kao i spominjanje one dvojice što su ostali i nisu bežali (a naročito onog što mu je ime ostalo u vezi sa Njemačkom), te Zumra koja postaje u Radinom uhu “Zule” – sve i da nije bio nagluv, u onoj opštoj priči mogao je krivo da čuje, premda je Zagorka nadglasala sviju – ipak nije moglo a da mi ne bude smešno, u svoj toj tragici.

    0

    0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.