Novi Pazar – Jutro u hotelu je bilo nekako isto kao i svako drugo ali već na prvom koraku na ulici osetilo se nešto što je svojstveno samo mesecu Ramazanu.
Nije bilo onih ljudi na mostu koji prodaju motorne testere, vile i sekire. Nije bilo onih starih ljudi u kafečajnicama sa kojima sam uvek razgovarao na putu do kancelarije, od kojih bi čuo najnovije vesti, od toga ko je preselio na ahiret pa sve do toga ko je kupio kuću, automobil ili livadu.
Ovoga jutra ulice su bile skoro puste. Tek kod Pošte sam sreo prvog čoveka koji mi je poželeo dobro jutro i pitao me da li ću ga snimiti i ovog puta, valjda je to navikao od mene. Kaže da je srećan što je živ i što ima priliku da uživa u blagodetima Ramazana. Iako star, navršio je osamdesetu deceniju ovozemaljskog života, Ahmed je vitalan, vredan i nasmejan. Pričao mi je o tome kako je nekada bilo teško biti musliman, nisi smeo postiti, kaže Ahmed, nisi smeo javno obavljati dnevne namaze… Pričao bi on još ali sam ga morao pozdraviti.
Trg u Tutinu, onako lepo uređen, odavao je sliku simpatične varošice u kojoj se ljudi poznaju, pomažu i druže. Nisam ja ovde novi lik, poznaju i mene. Onako u prolazu, meštani me pozdravljaju, čini se da su još pospani. Sretoh neke kolege koji hitaju ka svojoj televiziji. Pripremaju Ramazanski program koji će ove godine obilovati brojnim verskim predavanjima, ilahijama i poučnim pričama. To me navelo da u mislima odlutam da Novog Pazara. Ređale su se slike i to munjevitom brzinom. Prijavnica, radio Novi Pazar, redakcija, uredništvo, snimateljska soba, studio, režija, montaže… Znam da su i moje kolege u Regionalnoj televiziji u gužvi, pripremaju Ramazanski program. Trgla me je vibracija telefona. Galib. Novi urednik programa Regionalne televizije, ali pre toga moj veoma dobar prijatelj. Čestita mi Ramazan a onda me pita da li ću mu poslati snimke iz Tutina, priprema emisiju za večeras.
Kamera, stalak, mikrofon i moji saradnici u Tutinu, novinarka Ševala Zukorlić i snimatelj Selvet Košuta, spremni su za novi radni dan. Šta snimati a da to najbolje oslikava havu Ramazana u Tutinu? Terase i bašte od kafića bile su prazne. Iako ugostiteljski objekti rade, konobari posla nemaju. Narod posti. Prvi kadar bio je trg. Ljudi hitaju nekud, nose kese sa namirnicama. Osećam da će večeras, na iftaru, sofra biti bogata.
Posle podne. Miris pitica, somuna, osvajao je centralne ulice Tutina. Već se polako formiraju redovi ispred pekara. Nema ih mnogo, dve ili tri, ali dovoljno. Popularne Ramazanke se peku u starim pećnicama, na kamenu. Posute ćeragotijama prosto mame i teraju svakog prolaznika da ih kupi.
Pričam sa ljudima. Nisu nervozni. Smeju se i pozivaju me da iftarim kod njih. Svi bi da me ugoste. Hanume se grupisale i pričaju o jahniji, mantijama, đuveču i nekom kiselom mleku. Bilo je prijatno slušati taj razgovor jer sam se setio svoje majke koja je, tvrdim, za mene najbolja aščinica koju poznajem. Sve joj polazi za rukom. Njen đuveč bih jeo 365 dana u godini. Svojim rukama pozlati svako jelo. Pomalo sam tužan što ovog Ramazana neću iftariti sa svojom porodicom. Babo je zadužen za pitice, on zna gde su najbolje. Poznaje babo svakog pekara. Mlađe sestre i ja imamo tu sreću što potičemo iz stare Pazarske porodice koja je uspela da sačuva tradiciju Bošnjaka. Sva tradicionalna jela su nam poznata pa nam bude smešno kada na nekim soframa u Novom Pazaru vidimo njoke, taljatele ili špagete aglio e olio. Znamo i mi šta je to ali nam je jahnija slađa.
No, polako se razilazi gužva ispred pekare. Ptice skoro rasprodate. Za par minuta ulice su postale puste. Svetle lampe ali i domovi Bošnjaka muslimana. Sofre se polako postavljaju. Ispred mene ponosno se uzdižu minara centralne džamije. Ne skidam oči sa njih, čekad da čujem ezan. Čekam da vidim svetla sa kandila.
Vreme je. Lepota džamije, ezan i kandila čine da poletim, da u mislima obiđem ceo svet, da na tren vidim porodicu u Pazaru koja se hurmom iftari i koja je pomalo tužna što nisam pored njih. Moje mesto za sofrom ostalo je upražnjeno.
Ezan je osvajao svaki delić mog tela, kandile mi punile srce. Tutin je nestao u glasu efendije koji je ponosno, hrabro i glasno učio ezan. Stajao sam tako na sred trga i uživao. Zaboravio sam na vreme, na osećaj gladi i žeđi. Želeo sam da upijem svaki glas sa minara i ponavljao za hodžom reči na arapskom jeziku. Bio sam srećan, smiren, ispunjen. Želeo sam da to potraje, želeo sam da se oporavim od svega što me je pritiskalo tokom godine. Želeo sam i uspeo. Sada imam snage za sve. Mnogo lakše ću praštati ljudima, vezati se za one kojima je stalo do jedinstva i ljubavi. Osećam se dovoljno moćnim da okupim sve one ljude do kojih mi je stalo, da spojim Beograd i Novi Pazar, jer tamo su oni koje volim, istinski i najiskrenije.
Nakon iftara sve je oživelo. Ulice pune ljudi, terase prebukirane. Konobari sada imaju posla, eto bakšiša i za njih.
(RTV)
