Prošle godine u Siriji poginulo 7.000 civila

1. Meni je sad jasno da je ova baba Hrvatica – ja bih njenom logikom trebao reći “katolikinja” – i to za mene nije značilo ništa, jer ja ipak nisam bio u mržnji prema nijednoj naciji u celini – kao ni danas – a rat i politika su nešto drugo. Ja se nisam plašio da će me govor – živeći u Rumi primio sam uglavnom srpske izraze mada ne i tamošnji naglasak – odati, uostalom, ja sam još u Karlovcu kao dete naučio i hrvatski književni jezik, “kajkao” doduše nisam ali znao sam sve lokalne izraze i mogao ih po potrebi koristiti, nego mi je bilo neobično što sam, eto, i ja iste nacije kao taj njen susjed koji je umro, i ja sam taj “pravoslavac” (teško joj prevaliti reč Srbin), a ona me, očigledno, smatra za njenog sunarodnika iako ništa ne zna o meni. I iako sam ja crna oka i kose (nisam žut kao “Kranjci” što bi rekli naši ljudi)! Naravno, ja lično nisam pristalica ovakvih “rasnih” teorija, video sam u životu dosta plavokosih Srba i tamnokosih Hrvata, a mene su lično bezbroj puta upoređivali sa… No, taj svojevremeno popularni i obožavani lik (nije političar u pitanju!) svakako nije bio Srbin, ali… Uvek postoji ali; uglavnom, bezbroj puta su mi rekli mnogi da sam isti on, samo, dabogme, mlađi, nježniji, manje tubasta nosa, bez vražjeg znaka i šta ja znam šta sve ne, mada ja lično tu sličnost sa dotičnim i nisam uočavao ali opet mi je imponovalo donekle da me upoređuju sa nekim toliko popularnim devedesetih godina, i u Krajini popularnim, u Srbiji valjda obožavanim. Naročito me je lepši pol upoređivao sa njim, a neki su me neretko u početku smatrali za devojčicu pa devojku, što mi se naravno već nije dopadalo, mada sam znao da svojim nežnim izgledom nisam neki “mrga” (mada sam bio povisok, ali tankovijast). Neću o tome, nego, evo, vraćam se u čekaonu karlovačkog kolodvora. Šta odgovoriti starici na ovo, a nešto se mora odgovoriti? Ništa, kad me već, eto, smatra za “njihovog”, tj. Hrvata, ja ću to i odglumiti, pa rekoh: “A ima i među njima dobrih ljudi, nisu svi isti.” (U stvari, ja sam govorio ono što mislim, što bih, kao Srbin, govorio pred drugim Srbinom za Hrvate. Samo, ovde sam svoje sunarodnike imenovao reči “njima”.) Baba to potvrdi, ne znajući da je “njihov” pored nje. Uzgred me upita čekam li ja autobus. Ne znam šta mi je bilo pa odgovorih “da” (to sam već lagao) a na pitanje već dosadne starice – mada učtivo pitanje – kuda, ja lupih da čekam autobus za Slunj (u ratu sam tamo živio 3 godine). “Vi ste iz Slunja?” Ja potvrdih, ne znam ni sam zašto. Sad sam već “postao” čisti Hrvat iz Slunja. Kako su Hrvati iz Slunja i okolnih hrvatskih sela uglavnom izbjegli ispred naših snaga u jesen 1991. godine, to kod starice moja napomena da čekam autobus za Slunj izazva nekakvu potrebu da i o poslednjem ratu kaže koju, pa mi sažaljivim tonom reče otprilike ovo: “Joj, Vi ste sigurno bežali u ovome ratu!” Ja potvrdno i zamišljeno potvrdih glavom (pa to i nije bila laž, stvarno sam bježao iz Slunja, samo ne 1991. nego četiri godine kasnije). Baba napomenu da sam u to vreme svakako bio dete a morao bježati što ja opet potvrdih klimanjem glave – jer nisam ništa lagao; druga je stvar što ja nisam bežao sa staričinim sunarodnicima nego ispred njih, ali dobro, izbjeglica je izbjeglica, ta nevolja ne zna za nacionalne i druge podjele. Baba, uzimajući u obzir valjda što sam bio dijete tokom rata, ne htede pobliže da me ispituje o mom bjekstvu iz Slunja 1991 (šta bih joj odgovorio da me je pitala sam Bog zna), nego poče kako je i ona u jesen te godine bježala iz svog sela (ali ipak ne dodade pred kim, mada se podrazumevalo da je bežala ispred Srba, a u toj vojsci koja je u jesen 1991. napadala i zauzela ta hrvatska sela kod Karlovca bio je i moj otac, mada se nije ogrešio ni za jednu viljušku ili žlicu, ne zato što je moj otac pa ga branim nego se nikad ne bi prihvatio za tuđe, a što je bio krajiški teritorijalac to je bila normalna stvar u to ratno vreme). Još je pričala kako je bila neko vreme u Karlovcu u izbjeglištvu, pa posle u Nemačkoj – sve je ona govorila gde i čak kod koga kao da ja poznajem njenu rodbinu (a muž joj je, reče, umro još pre rata pa nije dočekao zlo). Samo me učtivo zapita gde sam ja bio u izbeglištvu a ja rekoh da sam bio u Karlovcu, znajući da su Slunjani tamo otišli masovno i zaposeli napuštene srpske kuće i stanove, među kojima je bila i naša kuća. Moram napomenuti da baba ipak nijednom ne pomenu izraz “četnici” nego je govorila “oni” za našu vojsku. Nije tu bilo mržnje u njenoj priči, mada je bilo ogorčenosti, što sam ja mogao da shvatim jer sam i ja znao kao i ona šta je izbjeglištvo (samo sa suprotne strane). Kad je baka iscrpla sve što se moglo reći o nevoljama poslednjeg rata, najednom se prebaci u onaj prethodni rat, tj. Drugi svetski rat na ovim prostorima. Iako taj rat nije bio potpuno rat između Srba i Hrvata kao onaj iz 1991, ipak su na Kordunu (a Vukmanić i okolina takođe pripadaju Kordunu) i u tom ratu Srbi i Hrvati bili uglavnom na suprotnim stranama – Srbi u partizanima, a Hrvati uglavnom na onoj drugoj strani, uz nešto malo koji su bili u partizanima. Sad baba reče kako su “oni” (Srbi? Komunisti? Partizani?) ubili dosta nedužnih ljudi u njenom kraju pod optužbom da su ustaše, iako, veli, nisu bili ustaše nego domobrani, a i to su bili zato što su morali. Meni pade na pamet koliko su nevinih Srba poubijale ustaše tokom toga rata (među kojima i mojih bliskih srodnika) i to bez ikakve optužbe, a nisu bili ni pripadnici bilo kakve vojne formacije, nego civili, seljaci, koji su čak spočetka i prihvatili uspostavljanje NDH bez otpora, ali ne rekoh to svoje mišljenje jer sam tog časa “bio Hrvat”. Baba reče i jedan primer iz 1945. godine kako su “oni” (baba uporno tako nazivaše tu vojsku, svakako partizane) jednog čoveka iz njenog sela, nabeđenog da je ustaša – “a nije bio” – ubili na kućnom pragu doslovce, pred ženom i decom, pa ga nisu dali ni sahraniti na groblju, nego je sahranjen kod kuće. (Ja sam mogao reći kako su ustaše ubijale i ljude, i žene, i decu.) Ali, baba priznade da je bila nečasna uloga i pojedinih njihovih susjeda, Hrvata – naime, dovoljno je bilo da neko s nekim nije bio u dobrim međuljudskim odnosima, pa da upre prstom u njega i kaže vlastima “taj je bio ustaša” da bi ga “oni” bez suda likvidirali. Dovoljna je bila najobičnija dostava da bi neko dobio etikeciju ustaše i likvidiran. To je bio smisao bakine priče. Doduše, ja sam iz priča naših starijih ljudi ranije čuo da su ovi Hrvati iz karlovačkog kraja i bili uglavnom domobrani, a časni izuzeci kao stari Ivan Ribar sa oba sina (Lolom i Juricom) partizani. “Moji” Slunjani su, više-manje, nosili “U” na kapi. Babinu priču prekide poziv mog prijatelja, koji mi na mobilni javi da me čeka ispred autobuskog kolodvora, i tu se ja rastadoh učtivo sa staricom, ostavivši je u uverenju da je stvarno bio Slunjanin pored nje, mada joj inače ništa drugo nisam slagao: stvarno sam bježao za vreme rata, pa bio sam i tri godine stanovnik srpskog, krajiškog Slunja. U stvari, u smislu mesta stanovanja (i rođenja) iskreno sam se osećao jedino Karlovčaninom, mada danas ne mogu da doživim taj grad kao svoj, i to ne samo zbog toga što u njemu ne živim već skoro 30 godina, nego i zbog mnogo drugih stvari. I mislim da danas ne bih mogao više da živim u Karlovcu, i pored toga što ne smatram naše Srbe koji su se vratili gore “idiotima” (kao što ih smatra neki Stari i još pojedini). Ova baba što mi je na kolodvoru pričala celu istoriju, vraćajući se iz izbjeglištva u svoje selo – ne znam da li Vukmanić ili neko u okolini – svakako je imala osjećaj da se vraća na svoje ognjište, a ja, na žalost, i pored toga što su mi preci stotinama godina unazad živeli na toj istoj kordunaškoj zemlji, nikako ne bih mogao imati taj osjećaj (ovo je moje lično razmišljanje). Jednostavno, znam da hrvatska država ne želi Srbe, a ni ja ne želim tu državu. Mada uvek ostaju pohvale koje ja upućujem ljubaznosti i savesnosti njihove administracije, koja je, uzgred rečeno, daleko manje brojna nego kod nas.

   Odgovoriti

2. Kad sam u jesen 2002. godine bio u Karlovcu (bio je to moj drugi ili treći odlazak u moj rodni grad i grad moga najranijeg djetinjstva nakon izbjeglištva iz njega u leto 1991), našao sam se u maloj nezgodi – nije reč o nikakvoj provokaciji, što se toga tiče, ja, budući da nastojim da se držim isključivo istine, po istini kažem da nikad posle rata ja lično nikakvu provokaciju nisam u Hrvatskoj doživeo posle završetka rata, odlazeći tamo, zbog toga što sam Srbin – doduše, moje godište dokazuje da u vreme srpsko-hrvatskog rata nisam mogao biti “četnik” – a iz ličnog iskustva tvrdim da su hrvatski službenici daleko ljubazniji (i savjesniji u poslu) od naših. Kod toga ostajem dok me događaji ne demantuju, a još me nisu demantovali. Hrvatska politika prema Srbima i Srbiji je već nešto drugo, ali neću o njoj. Vraćam se na onu pomalo neprijatnu situaciju u kojoj sam se našao u jesen 2002. godine u Karlovcu, a koja ipak ima itekako veze i sa ratom (ratne uspomene su tad bile još daleko svježije nego danas i kod našeg i kod hrvatskog naroda). Toga puta ja sam u Hrvatskoj boravio nekakvim ličnim poslovima (već sam imao ovdašnje državljanstvo i odužio dug ovoj državi u Vojsci Jugoslavije) sa mojom mlađom sestrom (Sejom, ona još beše neudata u to vreme), jednim bratićem i jednim prijateljem, koji nas je i vozio svojim kolima. E sad, došavši gore, na Kordun, rasturismo se ko kuda svojim poslom ili onako, bez posla, kao Seja što ode kod nekakve svoje predratne prijateljice itd. a ja se nađoh na autobuskom kolodvoru – Bože, kako je bio skoro prazan, a i danas je takav, a kako je do 1991. vrvio od svijeta što je putovao i dolazio sa svih strana! – čekajući onog prijatelja (bratić je bio na selu kod nekakve svoje rodbine), pa kako je bilo poprilično hladno, uđem u čekaonu, javivši preko mobilnog (koji onda ne behu celi kompjuteri kao danas nego samo četiri osnovne radnje: nazovi, javi se, primi i pošalji poruku) da ću biti tu i tu. Kolodvor, osim što je bio poluprazan, beše još tmurniji zbog tmurnog vremena, onaj sat što je stajao gore na krovu ne ide (pre rata je išao), u čekaoni takođe sat ne ide, sveta malo (uglavnom starci preko 60 i više godina, ja sam možda bio ubedljivo najmlađi), tamo gde su se pre rata ostavljale stvari na čuvanje ne beše ništa i, premda je Hrvatska i onda bila uređenija od Srbije, u usporedbi sa stanjem pre rata Karlovac beše katastrofa u svakom pogledu – takav je skoro i danas, jeste izgrađeno mnogo toga posle rata, ali pre rata on je bio uredniji grad, ili se meni tako čini. A da se ne govori da su karlovačke ulice danas prazne u odnosu na ono stanje kad sam i ja bio stanovnik ovoga inače lepog grada na četiri reke (mada sam grad Karlovac baš i nije na reci Dobri ipak se kaže “grad na četiri rijeke” jer je i Dobra tu u blizini). Nezavisno od toga, on je lep grad sa lepom okolinom, naročito kad se pogleda sa staroga Dubovca, oku se pruža pitom i lep pejzaž. No, ja se popeh iz čekaone u kolodvoru na Dubovac. Dakle, vraćam se u čekaonu u jesen 2002. godine. Sednem na lošu dotrajalu stolicu koja je zaostala još iz predratnih dana i stanem onako gledati u pod zadubljen u neke druge misli koje su me tada zaokupljale – nisam mislio o ovome što malopre napisah o zapuštenosti i pustoši lepoga rodnoga mi grada. Trže me iz misli ženski glas kraj mene koji je rekao otprilike ovo: “Godinama nisu u stanju da zamene taj sat!” Po tonu zaključim da je to upućeno meni – a nije nas ni bilo četiri-pet duša u čekaoni – pridignem glavu i vidim gde je kraj mene sela neka starija žena od svojih sedamdesetak godina, sa poprilično vrećica i torbi oko sebe, naočale na nosu, i pokazuje prema satu u čekaoni na suprotnom zidu koji je, ipak, dva puta dnevno pokazivao tačno vreme – jer je stao, a po rečima stare žene, to je eto već godinama tako. I stvarno ona je to govorila meni. Ja samo slegnuh ramenima (šta ću drugo, ja im nisam za to kriv!) ali me ona učtivo zapita koliko ima sati na što ja učtivo i odgovorim, nastavljajući dalje svoje misli koje su se vrzmale 400 km odavde po Rumi oko jedne druge ženske osobe, svojih 50 godina mlađe od ove kraj mene, a i onako, o mojim ličnim stvarima. K vragu i stari sat koji ne ide, šta da o njemu razmišljam, ušao sam ovde slučajno gde sam i pre rata retko ulazio i gde možda neću više ni ulaziti. Ali baka (možda čeljade željno razgovora, a po mojoj blagoj i nežnoj vanjštini valjda zaključila da moram biti i blage naravi i da ću je rado slušati i biti sagovornik iako je mnogo starija od mene) nastavi, čuvši koliko je sati, da ima još (čini mi se) pola sata i više do polaska autobusa koji ona čeka – a putovala je za Vukmanić, ili je barem bila iz nekog od sela iz njegove okoline. Znao sam da je to više-manje hrvatski kraj na Kordunu koji su naši bili zauzeli u oktobru 1991. godine i držali do “Oluje”, pa i moj otac je učestvovao u borbama u tom kraju (u stvari on je bio oko Skakavca, ali sve je to tamo na istu stranu, jugoistočno i istočno od Karlovca desno od Kupe), bilo je iz tog kraja i učenika koji su išli pre rata u školu sa mnom, ali opet zbog toga nisam obraćao veću pažnju na babinu priču osim učtivog klimanja glavom. Doduše, bilo je u tom kraju i nešto Srba pre rata, ali ja toga časa uopšte nisam razmišljao o tome, jer su mi misli, kao što rekoh, bludile drugim stranama. Baka (ona meni govoraše “Vi” kao kakva karlovačka purgerka; imam informacije “iz prve ruke” da je pokojni Berislav Anzić, koji je predavao pravo u Ekonomskoj školi “Mile Mraović Simić” u Karlovcu, učeniku se obraćao sa “Vi” iako je bio starac od ohoho godina, u stvari upravo zato – stara karlovačka “bečka škola” pristojnosti) malo poćuta, prebirući po onim vrećicama, po novčaniku, zvoneći sitnim kunama ili čime li već. Nije dugo trajalo, kad ona – s neba pa u rebra – reče, polako, tiho i učtivo: “Znate, sad je u mom kraju umro jedan moj susjed, bio je pravoslavac, ali ipak pošten čovjek!” Tu se ja opet malo trgoh iz svojih misli, jedno zbog toga što ona to reče bez ikakvog prethodnog razloga i uvoda u to – uostalom, između nas i ne beše pravog razgovora, barem ne sa moje strane, osim što sam joj učtivo odgovorio na njeno pitanje koliko je sati; ostalo je sve bilo njena priča a moje klimkanje glavom i sleganje ramenima – ali još više mi nekako zapara uši da je taj što je umro bio “pravoslavac” (ne htede reći Srbin!) i dobar čovek “ipak” (znači “pravoslavci” – Srbi – su loši ljudi, ali eto, “ipak” ima i dobrih među njima!).

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.