Prijepoljski radikali dobili novo rukovodstvo

3

Prijepolje – Magistar geografskih nauka Dijana Milanović, dugogodišnja odbornica u lokalnom parlamentu, izabrana je za novog predsednika Opštinskog odbora Srpske radikalne stranke u Prijepolju. Dijana je dobila jednoglasnu podršku za predsednika na redovnoj sednici lokalnog odbora radikala.

Inače, radom ove stranke u gradu na Limu, od kraja aprila, nakon podnošenja ostavke Radomira Radivojevića, rukovodio je narodni poslanik i predsednik Zlatiborskog okružnog odbora Zoran Despotović.

Na poslednjim lokalnim izborima u Prijepolju, radikali su osvojili dva mandata i deluju kao opozicija.


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVITI ODGOVOR

3 KOMENTARI

  1. Dakle, borbe su tekle tako kako su tekle, stizali su i ovakvi i onakvi glasovi, i jedino je izvesno da su naši postigli uspehe pomaknuvši liniju fronta do pred sam grad Karlovac, ali taj, iz nekog razloga, nije zauzet. Naravno, tih par dana otpočela je žestoka pucnjava koja se više nije smirivala do kraja godine, mada se menjao njen intenzitet. Tih nekoliko dana kao da se zemlja tresla. Kako su Hrvati uzvraćali, kao što već rekoh, po Tušiloviću i Vojniću, to selo moga đeda i babe (maminih roditelja), gde smo mi boravili u to vreme po izlasku iz Karlovca, nije bilo na udaru, i neće biti sve do “Oluje” kad su hrvatske granate i ovde padale. Ali “Oluja” je bila tada 4 godine u budućnosti, i kako su naši te jeseni 1991. svakako napredovali, to su i glasovi koji su stizali sa ratišta – a koje su, interesantno, najmanje širili naši borci koji su bili na ratištu – bili puni euforije i da se sudilo samo po njima, moglo bi se vjerovati da Lozničani već “igraju moravac” na Jelačić placu u Zagrebu. Naravno, hrvatski radio – kako je tih par dana nestalo struje, slušali smo radio, pa tako i hrvatski, da čujemo šta i “njihovi” kažu – takođe nije govorio istinu, jer da se opet vjerovalo njima, izgledalo bi da naši ne samo da nisu napredovali nego su još i izgubili deo teritorija, uz ljudske gubitke koji se broje desetinama, i to nije važilo samo za karlovačko ratište, nego uopšte za celu Hrvatsku. Slušajući u to vreme (uglavnom uveče) Hrvatski radio i izveštaje njihovih ratnih reportera, ja sam – i ne samo ja, nego i ostala deca – već znao imena svih njih i odakle se ko javlja: iz Gospića Krunoslav Prpić, sa dubrovačkog ratišta Blaško Raguž itd. pa smo ih i imitirali (glasove i način pričanja), znajući da prećutkuju sopstvene vojne neuspjehe. Ali sigurno je da ni naši nisu tako i toliko napredovali koliko su to “znali” naši ljudi po selima, tj. neboračko stanovništvo koje je najviše širilo priče o nevjerojatno brzim uspesima naših. Ovo naročito žene, jer su stariji muškarci (uključujući i mog đeda) koji nisu bili na frontu odlazili uveče na straže, te su i sami na neki način bili vojnici. Ali niko se nije toliko angažovao u širenju takvih priča – barem ja nikog nisam čuo; ja govorim za okolinu u kojoj sam se ja onda kretao – kao V., devojka starija koju godinu od mojih sestara, lepa mada je doduše imala povelik nos, što beše zajednička osobina i njena, i njenog starijeg brata i oca; mati joj već beše drugačija i V. u liku i nije bila nalik na majku. Ali ako i nije bilo fizičke sličnosti između majke i ćerke, obe su u to vreme bile oduševljeni “borci” i u tome su bile ne slične nego identične. A takva behu i preostala dva (muška) člana ove porodice, koja je inače kao i mi prebjegla iz Karlovca u Krajinu u ljeto 1991. (oni nekoliko dana posle nas; V-in brat poslednji jer se zatekao blokiran u kasarni “Petrova Gora”) i koja je još iz vremena od pre rata bila u dobrim odnosima sa mojom porodicom. (Ja sam u to vreme čak mislio da smo mi i nekakav rod, ali nismo, nego su oni neki dalji rod našem bratiću “genijalcu” što je sve znao i teoretski i praktički što naravno ne znači da su automatski i nama rod; ali da su se naše familije poštovale kao da su rod – stoji, mada moje sestre nisu nešto naročito volele V., da li što se pravila da sve zna, da li onako, iz nekih ženskih hirova, ko će ga znati; tek pravile su npr. šaljive opaske na račun njenog povelikog nosa koji joj je doista pomalo kvario inače lepo i pravilno lice mada su njene najlepše zelene oči na svetu nadomeštale taj nedostatak; pa ipak su se družile sa njom i ona ih je kao starija i iskusnija podučavala u raznoraznim ženskim stvarima – ipak je ona te 1991. bila već cela devojka a moje sestre još uvek maloletne; a opet je nas sve troje dece naučila npr. igrati “tač”.) Ja mislim – a nisam siguran – da je V. bila pre rata u Karlovcu i u folkloru; znam da je na zborovima ili svadbama, kad bi se ljudi uhvatili u kolo, ona igrala tačno po taktu, uhodano i školovano, a ne kao ostali kako ko zna pa onda uglavnom samo smetaju jedno drugom. (To važi za kola iz Srbije kao moravac ili užičko, ali što se tiče kola iz našega kraja, ja npr. nikoga nisam video da igra drmeš bolje od nekog M.Dudukovića mada sam ga samo jednom i video, ali pre bi se svirci zamorili svirajući no on igrajući – naravno, tu mora sa svake strane da bude i žensko, jer neće se u drmešu uhvatiti muškarac do muškarca oko pasa; ženske već mogu – barem sam ja tako vidio kad igraju. Ali je V. bila profesionalac za kola iz Srbije, te ja mislim da je ona to negde morala učiti, a folklor je bio najbolja škola za to. Kad spomenuh folklor, setih se kako je, već u vreme rata i Krajine, i pomenuti Stari pričao da je svirao u folkloru pred rat, a kad sam ja pitao u kom društvu, on reče “Matija Gubec iz Vukodera” – s tim da, veran sebi, on reč “Vukoder”, mesto koje zaista postoji kod Karlovca, nije izgovorio tako, nego je zamenio slova “d” i “r” sa druga dva slova pa je sve dobilo drugačiji smisao; ne znam da li je istina da je on zaista bio u kakvom kulturno-umetničkom društvu ili je to samo šala, i da li je u Vukoderu uopšte postojao folklorni ansambl i da li pod imenom Matije Gupca, inače čest naziv folklornih ansambala u Hrvatskoj u ono vreme a vjerojatno i danas; pa i u Rumi je, kad smo mi došli, postojalo – a postoji i danas – hrvatsko kulturno društvo pod Gupčevim imenom.) Dakle V-a je u jesen 1991. bila veći borac od onih naših teritorijalaca po rovovima. Borac na jeziku, dabome, i upravo sam od nje najpre i čuo za ono što su Lozničani navodno rekli. A volela je da priča o tim ratnim stvarima; ja ne znam da li sam joj u to vreme verovao ili ne, ali verovatno jesam; ja sam osjećao nekakvo strahopoštovanje prema toj devojci što zna sve, ma šta god moje sestre pričale o dužini njena nosa (Stari je imao običaj da dugačak nos zove “puškom” a taj su običaj od njega primile i moje sestre, te su govorile kako V. ima “pušku”). I upravo tih dana kad su se okončale borbe oko Karlovca koje su obe strane smatrale uspjehom – a u kojima su naši nesumnjivo ostvarili značajan pomak linije fronta te samim tim i osigurali rubna srpska sela od eventualnog upada sa hrvatske strane jer su sada držali položaje uglavnom u osvojenim hrvatskim selima, ali je Karlovac ostao u hrvatskim rukama – i kad je tata došao na par dana kući sa položaja prvi put nakon početka borbi, škrto govoreći o borbama u kojima je bio – pođemo mi u šumu kupiti kestene. To je sezona kestenja (ne mogu a da se ne sjetim kolača sa kestenom u Barišićevoj slastičarni u Karlovcu i onih uličnih prodavača kestenja na izlazu Radićeve na Korzo; bilo je lepo u Karlovcu, ne može se poreći, onoliko koliko ja pamtim a pamtim ipak nešto, ali ipak nema tih para za koje bih danas pristao da živim u njemu). Išli smo u šumu prema Kozlinama, tamo preko doline ima dosta kestenovih stabala rubom šume pa sve gore prema Kozlinama, uz stazu i pored staze. Išle su moje dve sestre, ja, naša sestra od ujaka, naš bratić “genijalac”, nekakav dečak iz sela, mlađi od mene koju godinu, žut, zelenook, mršav i veoma živahan, te V. Sedmero nas, a među nama su V. i naš bratić bili najstariji (negde istih godina; oni su bili, kao što sam rekao, nekakav rod). Od Karlovca se čuje tutnjava topova, jer je artiljerijski dvoboj nastavljen, i šum VBR-ova sa vremena na vreme. Naše uši su se već privikle slušajući danima ovu “muziku” pa ne bismo to ni komentarisali mnogo; rat je i šta tu ima mnogo da se priča, mada se sve to dešava u stvari u našoj blizini. Ali da! ne može to da prođe a da V. ne priča skoro sasvim o tome kao kakav ratni reporter (a kako je i njen otac bio došao sa položaja pa napričao čudesa, to sad ona nama prenosi premda smo i mi već čuli tu priču). Ona priča kako su Hrvati imali ogromne gubitke tokom ovih borbi, kako su njihovi rovovi bili puni izginulih – pobila ih, veli, naša artiljerija još pre nego je krenula naša pješadija
    u napad – ali oni to kriju, a, u stvari, to, veli, i nisu toliko Hrvati (jer oni čuvaju svoje) koliko Šiptari koje oni stavljaju u prve borbene linije da ginu. Pa onda priča kako su njihovi bježali preko mosta na Kupi i kako su Lozničani došli do kolodvora, a onda je, veli, …ić naredio povlačenje iz Karlovca, tj. izvršio izdaju jer… itd. itd. priče koje smo mi već sve čuli i znamo a u koje i jesmo i nismo vjerovali, a nismo ni mnogo razmišljali o tome. Nama je bilo bitno što nam nitko drag nije stradao, a što je Karlovac ostao “njima”… pa ima života i van Karlovca. (Da, zaboravio sam reći: u to vreme je očeva tetka, naš Tetec, koja je takođe izbegla iz Karlovca, već bila otputovala za Rumu da traži stan.) Nama je interesantniji ovaj mali D., seosko dete, sa svojim dječjim šalama, sa svojim dječjim strahom da ne stane slučajno na “burnjaka” (daždevnjaka) kojih ima po šumi jer on, veli, onda “cikne tako da odma’ ogluviš!” (ovo su nama pričali i naši stari, i mi, premda nismo u to vjerovali, opet smo nekako gledali da slučajno ne napazimo na “burnjaka”), mi bi da pričamo o nečemu vedrijem (pa neka VBR-ovi sikću koliko hoće!), ali V. kao da toga puta beše više no igda raspoložena za ratne teme. Dan je bio mutan, prethodnu noć je dosta puhalo i palo je nešto kišice, pa je i kestenja bilo dosta, a poispadalo iz onih svojih “šešarica” pa preostaje samo da se kupi, mada je šuma puna opalog lišća, koje treba razgrtati. A mi na tu njenu priču odgovaramo sa “hm”, kao što se obično odgovara kad neko priča nešto što nas ne interesuje, a mi, iz učtivosti, nećemo da ćutimo potpuno, nego kao odgovaramo nešto. Pa dobro, nije upravo bilo tako da nas ne interesuje ta tema nimalo (jer naši najbliži odlaze na položaj i nose glave u torbi) ali mi svojom stalnom pričom o ratu niti ćemo učiniti da rat stane niti pomoći našima na frontu. Dabome, i mi volimo da naši napreduju, ali nam je još bitnije da sačuvaju glave. Istine radi, niko od nas nije sumnjao u konačnu pobedu naših, samo što niko nije znao kad će rat stati. Ali V-a čak kao da je i to znala. Tako se, par dana kasnije (a možda čak i toga istog dana) uveče dogodilo da smo se našli kod nekakvoga staroga Jove, starca bez zuba koji je zbog toga nekako šuštao i hujao kad bi govorio, i tu bilo prilično sveta i među njima V. – moguće da je došla i s nama, sad se upravo ne sećam – i kako beše došla struja u međuvremenu (na određeni period) gledali smo i dnevnik (TV Beograd) pa kako se govorilo o borbama oko Vukovara, kad završi dnevnik, upitaće neki momčuljak iz susjedstva, neki Jovin rod, upitaće onako, kao više za sebe, ne određeno nikoga (mada tu beše nekoliko ljudi iz sela) kako to da se taj Vukovar toliko dugo ne može zauzeti, na šta niko od tih ljudi, starijih i iskusnijih, ne reče ništa, ali zato ne prećuta – naravno, V-a, koja, sigurnim, vedrim i samouverenim glasom (kao da ga sad čujem; uostalom, videli smo se mi posle “Oluje” mnogo puta; ali ja kao da sad čujem ton kojim je polako tri reči, koje citiram doslovce) reče: “Čisti se polako.” Kao neki hladnokrvni vojskovođa koji vodi bitku koja je dosta teška, ali on vidi da će je ipak dobiti, da mu pobeda nikako ne može izmaći, i da protivnik nema nikakve šanse, te je vojskovođa stoga već unapred spokojan. Doduše, na kraju ovih zapažanja o V., ja moram napomenuti da je ona bila i odličan đak, i načitana (poznavala je književnost i znala sve godine od kad do kad je koji pisac živeo), poprilično i umjetnost, naročito 19. veka, pa i istoriju itd. Uostalom, i njihov stan u Karlovcu bio je pun raznovrsnih knjiga koje je ona, koliko znam, čitala više nego ostali ukućani.

    0

    0
  2. Početak oktobra 1991. godine doneo je, pored ostaloga, prve veće oružane sukobe i na našem terenu, tj. karlovačko-kordunaškom ratištu. U stvari, radilo se o ofanzivnim dejstvima JNA (Lozničke brigade) i naše lokalne Teritorijalne odbrane Vojnić sa ciljem deblokade karlovačkih kasarni JNA koje su bile pod opsadom već duže vreme – zvanični cilj, a nezvanični je bio izbijanje na desnu obalu Kupe kao prirodne granice između tada još uvek SAO Krajine (republika je proglašena u decembru) u sastavu Jugoslavije i R.Hrvatske. Iz svih priča, glasova i glasina koje su kolale tih par dana dok su vođene poprilično žestoke borbe oko Karlovca i južno od rijeke Kupe teško je i danas razlučiti istinu od laži, želje od stvarnosti i sl. Neosporna je činjenica da su naši – u to ratno vreme nije bilo treće strane, postojali su samo naši, tj. JNA i TO Krajine (tim više naši što su se naši očevi, stričevi, braća i dr. nalazili u tim redovima; od mojih najbližih u krajiškoj TO su bili moj tata i ujak, a što bliže što dalje rodbine na desetine) i njihovi, tj. hrvatske (para)vojne snage u kojima je svakako bilo i onih Srba koji su iz različitih razloga ostali po hrvatskim gradovima, među kojima je bilo i nešto moje rodbine – mada daleko, daleko manje nego u Krajini, i nije isključeno da je neko od muških članova te moje rodbine bio i među hrvatskim “braniteljima” što ništa ne menja na stvari, u ratno vreme ko god se bori na drugoj strani je neprijatelj – od hrvatskih snaga preoteli skoro svu teritoriju južno od Kupe, od kojih su najveća naselja Vukmanić i Skakavac (na ovom delu ratišta se nalazio tata; ujak je bio na drugom delu ratišta, bliže Korani, gde su naši također napredovali zauzevši Škrtiće i okolinu). Neosporno je da su naši stigli sve do mosta preko Korane na Turnju i da su zauzeli i Šćulac brdo, i to se sve odigralo u jedan do dva dana (oko 4. i 5. oktobra), a da li su stvarno, kao što se onda pričalo, prešli i ovaj most, pa onda i onaj drugi na Mrežnici i ušli i u sam grad, štaviše navodno stigli i do autobuskog kolodvora koji je otprilike u centru Karlovca, to je već teže ustanoviti jer naši krajiški teritorijalci nisu nadirali prema samom Karlovcu, već su zauzimali hrvatska sela južno i jugoistočno od grada i taj zadatak, kao što sam već naveo, obavili brzo i bez nekih većih borbi i, mislim, bez gubitaka (doduše, poginuo je neki Ivošević – ime mu ne znam; njegova mati je posle “Oluje” živela u Rumi a da li je još u životu to ne znam – ali nejasno je da li na ratištu ili ispred svoje kuće, koja se nalazila pre Oparničkog križa i gde je tokom borbi pala jedna od onih par granata koje su Hrvati uputili na Tušilović i Vojnić tokom ovih borbi a koje samom Vojniću nisu nanele nikakvu materijalnu ni ljudsku štetu, jer su popadale po okolnim brdima, dok je u Tušiloviću bila malko oštećena benzinska crpka). Na sam Karlovac išla je Loznička brigada JNA (oni su imali i tenkove i topove; naši teritorijalci samo minobacače), a kako sama koordinacija i nije bogzna kako funkcionisala, teško je proveriti da li su, kao što rekoh, Lozničani zaista ušli u Karlovac pa ga po “višoj” naredbi napustili u vreme kada su se hrvatske snage u panici povlačile i preko mosta na Kupi, na Baniji – gde je i trebala biti buduća “granica” – kao što se govorilo po našim selima (govorilo se i ko je i zbog čega naredio povlačenje iz već osvojenog grada; u pitanju su navodno bili privatni, porodični interesi jednog visokog oficira JNA u Karlovcu). Doduše, kolale su i priče da je Loznička brigada napustila osvojeni grad (pod uslovom da su zaista prodrli u njega) i razljućena činjenicom da naši teritorijalci navodno više pažnje poklanjaju pljačkanju zauzetih hrvatskih sela nego ratnim operacijama (govorilo se da u pljački, koje je svakako bilo, prednjače Vojnićarci) rezonujući: zašto da se mi borimo za njih kad se oni sami ne bore? (Ovako su – to sam već slušao svojim ušima od par boraca – govorili u proleće 1993. godine naši borci sa Korduna koji su bili poslati u Sjevernu Dalmaciju na koju je HV bila izvršila agresiju, i stvarno su Kordunaši negodovali da se “Kninjani”, kako smo mi zvali sve Srbe iz Dalmacije, uopšte ne bore, nego piju bevandu, ganjaju djevojke i sl. dok Kordunaši vode borbe i ginu za njihova sela; kad spomenuh kako smo mi njih sve zvali “Kninjanima”, da još kažem da sam dva-tri puta čuo, posle “Oluje”, u Srbiji, da sve nas Srbe izbjegle iz bivše RSK nazivaju “Kninjanima” i “izbeglicama iz Kninske krajine”, iako je Knin od Korduna udaljen kojih 200 km.) A opet, neki su naši pričali da je upravo Lozničanima pljačka bila glavni cilj. Teško je ustanoviti šta je stvarna istina, jer su, kao što rekoh, nastupali odvojeno jedni od drugih na poprilično dugoj (jer je bila nepravilna i izlomljena cik-cak) liniji fronta. Svakako da je artiljerija (topovi) Lozničana dosta pomogla našim teritorijalcima da brzo realizuju svoj deo ofanzivnog plana i ovladaju područjem do Kupe i malim delom na desnoj obali Korane. Kako ni moj otac (koji je i tada nerado govorio o borbama u kojima je bio, a i sad je takav – a do sad je možda ponešto već i zaboravio kao ipak već stariji čovek na pragu sedme decenije, mada je u ono ratno vreme bio “živa enciklopedija”) ni moj ujak tokom tih dan-dva borbi nigde nisu dolazili u direktan dodir sa Lozničanima, to ni oni nisu znali šta se dešava na pravcu koji direktno vodi u Karlovac. Naš prijatelj, Stari, takođe izbegao iz Karlovca, učestvovao je i sam u ovom pohodu da ga tako nazovem, ali ni njegova jedinica nije išla direktno na grad Karlovac, nego oko Skakavca gde je bio i moj otac (i gde je Stari u nekom osvojenom hrvatskom selu, možda upravo Skakavcu, ugrabio “opel kadet” – dokaz da je pljačke bilo), te ni sam ne zna je li zaista tačno da je Loznička brigada nakratko bila ušla u Karlovac. Ono što je takođe sigurno, to je da je Loznička brigada bila ovladala Turnjem do mosta, a šta je dalje bilo – ne znam. Kad spominjem borbe koje su naši teritorijalci vodili zauzimajući taj uski pojas hrvatskih sela južno od Kupe, sećam se da je tata, u onim svojim šturim “izveštajima” o borbama u kojima je bio, napominjao da neprijatelja skoro da nije ni vidio, jer su se oni brzo povlačili i tek tu i tamo došlo bi do puškaranja. Svakako je artiljerija JNA bila presudna u napredovanju naše TO. Danas sve to više i nije bitno, ali malo da opišem atmosferu koja je tih nekoliko ratnih dana u ranu jesen 1991. vladala na Kordunu, barem onoliko koliko sam i šta sam ja video i doživeo, kao dete u to vreme (a deca su se više interesovala od odraslih; za nas je to bila neka vrsta ratne igre kao one kojih smo se igrali u predratno vreme). Da će se “ići na Karlovac” bilo je jasno danima unapred, po gomilanju i raspoređivanju artiljerije na brdima oko Vratnika, te po dolasku sve većeg i većeg broja Lozničana u Vojnić. Masakr na Koranskom mostu 21. septembra još je više podjario duhove; kao da je pozivao na “osvetu”. Očajan položaj opkoljenih kasarni u Karlovcu, naročito kasarne u Logorištu koja je bila najbitnija od svih, takođe je terao da se nešto preduzme. Mi Srbi izbegli iz Karlovca očekivali smo od ovog pohoda da nam donese povratak u rodni grad. U danima pred početak napada pričalo se kako su Lozničani govorili da će “odigrati moravac” – doslovce citiram – na Jelačić placu u Zagrebu kroz nekoliko dana. Pričalo se, a da li su stvarno tako govorili – to ne znam. Imao sam priliku da ih vidim u Vojniću, bilo ih je svakojakih: od onih uredno obučenih, obrijanih, ošišanih, kao pravi pripadnici JNA, a čemu kriti, bilo ih je (mada ipak u manjini) i neobrijanih, neurednih, poneki su nosili prebačene redenike, pištolje, bombe, noževe… Slabo se naše lokalno stanovništvo i mešalo sa njima, ili se meni tako činilo. Kada je početkom oktobra prekinuta škola – koja je ionako trajala svega nekoliko dana do tada – na veliku radost nas đaka, bilo je već jasno da sledi napad naših prema Karlovcu. Moj tata otišao je u jedinicu, kao i uvek uredan, obrijan, i onako mladolik u to vreme, u uniformi JNA, skoro da je ličio na mladog vojnika koji služi redovan vojni rok. Ujak je otišao u svoju jedinicu sa svojom “kninskom kapom” – koju je kupio godinu dana ranije na jednome narodnom zboru – na glavi, koju je i inače često nosio, pa tako i na položaj.

    0

    0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.