Sud BiH prihvatio je prijedlog odbrane da se Ćemal Prašović, Ibrahim Nuraj i Edževid Batkić, uhapšeni u akciji SIPA kodnog naziva “Zlatni karat”, brane sa slobode, uz mere zabrane.
Po saznanjima Avaza, Tužilaštvo BiH svu trojicu tereti za šverc zlata iz Turske u BiH, ali i za pranje novca i rasturanje neocarinjene robe.
Pronašli pištolj
Prema informacijama Avaza, ova trojka, koja je uhapšena prije dva mjeseca, bila je pod posebnim istražnim radnjama tužilaštva punih šest meseci, a kao vođa grupe navodi se 65-godišnji Prašović, penzioner rodom iz Sjenice, nastanjen u Novom Gradu u Sarajevu.
Kod Prašovića, zvanog Brzi, policija je tokom pretresa kuće pronašla pištolj i 10.000 maraka, a kod Nuraja, koji je državljanin Srbije i Turske i vozač autobusa na relaciji Sarajevo – Istanbul, skoro četiri kilograma zlata.
On je tokom saslušanja u Tužilaštvu rekao da nije znao šta se nalazi u paketima koje je prevozio iz Turske u BiH, što tužioci nisu poverovali.
Saznajemo i da je Batkić, vozač autobusa na relaciji Novi Pazar – Sarajevo, sarađivao s Prašovićem i Nurajom, a da je pretresom 54 lokacije koje se dovode u vezu s ovim nepravilnostima, oduzeto zlata u vrednosti od četiri miliona maraka.
Istragom je utvrđeno da oduzeto zlato nije imalo žig niti potrebnu ulaznu i izlaznu dokumentaciju, a da je Prašović od početka aprila prošle godine organizovao grupu posrednika i ljude koji su na određenim lokacijama u Sarajevu, prema dobro osmišljenom planu, preuzimali krijumčareni zlatni nakit.
Agencija za istrage i zaštitu utvrdila je da su krijumčareni zlatni nakit, koji je iz Turske stizao u BiH, prema prethodnim telefonskim dogovorima, dostavljali kupcima na područje cele BiH.
U dokazima Tužilaštva BiH navodi se da je reč o vlasnicima, odgovornim licima i radnicima više zlatarskih radnji širom BiH, koji su zatim krijumčareni zlatni nakit prodavali ne evidentirajući ga u poslovnim knjigama, čime su izbegavali plaćanje poreza.
Izbjegli porez
Ova je grupa, kako su istražitelji utvrdili, autobusima i automobilima prevozila za sada neutvrđene količine krijumčarenog zlata i izbegavala carinske kontrole. Sve ovo potvrđuju i presretnuti telefonski razgovori između Prašovića, Nuraja i Batkića.
Gdje su krili robu
Prema informacijama iz istrage, Batkić i Nuraj predavali su švercovano zlato direktno Prašoviću, a on je sve držao u garaži svoje kuće, ali i na drugim mestima na području Sarajeva.
Zlato su predavali i prema prethodnim telefonskim dogovorima, a Batkić je zatim zvao određene ljude, koji su sve preuzimali.
Podrska izgladnelim penzosima federacije.
Za Stevana se pričalo da je bio daleko najbogatiji čovek u svom selu a i u širem prostoru. Bavio se – prenosim priču kako sam je ja čuo – trgovinom, nabavljajući meso za austrijsku vojsku, a trgovao je i preko ondašnje austrijsko-turske granice, sa “Turcima” iz Cazinske krajine. Imao je petnaestak slugu koji su mu obavljali sve poslove oko kuće i na njivama – a imao je mnogo zemlje. On lično bi samo ponekad sejao ječam, pa i to bi radio jašući na konju. Svake noći bi po trojica naoružanih slugu čuvali njegovu kuću u kojoj je živeo sa ženom i dva sina. Trgujući je stekao veliko bogatstvo, što dukata što papirnatih novčanica, a ovih poslednjih je, kažu, bilo toliko mnogo poslaganih na gomili da ih je čak vlaga uhvatila, te ih je jednom iznesao napolje i sušio prema suncu. Ovako se pričalo, a da li je bilo upravo tako ili ne to niko nije mogao znati, tek činjenica je da je Stevan Varašin bio najbogatiji čovek u tom delu Korduna. A zašto je njegova čukununuka sušila novce (u što sam se već mogao uveriti lično svojim očima)? Objasnila je: stavila je veš da se pere, a tu su bile i “dedičine” (tako je zvala muža – dedica) pantalone, u čijim se džepovima, koje ona pre pranja nije pregledala, zadesilo nekoliko novčanica, turnutih onako, bez novčanika, što je ona primetila tek kad je sve bilo oprato i novčanice mokre, pa ih je stavila da se suše kao što je nekad, navodno, uradio njen predak iz drugih razloga. To je i sama napomenula kroz šalu, kako je on sušio zbog vlage jer ih je imao mnogo, a uz njih je imao i dosta dukata, a oni – njen muž i ona – dukata nemaju, a novaca imaju malo, pa i to malo zamalo da propadne. Grdila je muža – koji nije bio došao kući za ono malo koliko smo mi posedeli – zbog takve aljkavosti i zaboravnosti. Bilo je tu šale, od strane moje mame i tetke Dragice, da “ko zna kako i zašto” su ti novci dospeli u taj džep od njegovih pantalona i da “ne treba njemu vjerovati” tj. Miličinom mužu. (Milica je napomenula kako je Varašin imao i dukata, a ona ih nema; ti su dukati u njegovo vreme, naravno, bili platežno sredstvo. U naše vreme na Kordunu je takođe bio kao nekakav običaj da ženska deca imaju dukate, mada se, naravno, devojke nisu njima kitile kao nekada. I moje su sestre imale svaka po nekih petnaestak dukata, još u Karlovcu, koje je čuvala naša baba, očeva mama, i ona je i donela tih tridesetak ili nešto manje tih dukata iz Karlovca kad smo 1991. godine napustili grad; mislim da im je i “Tetec” svakoj dala po dukat. One za te dukate nisu mnogo marile, mada se to smatralo isključivo njihovim vlasništvom. Ja, kao muško dete, nešto takvo nisam imao u vlasništvu, ali je moja mama imala jedan veliki dukat, veći od tih, koji je dobila od naše babe, svoje svekrve, kad se udala za našeg oca, i koji je čuvala da ga jednog dana, ako Bog da, daruje svojoj snahi, tj. mojoj boljoj polovini. Ovi su svi dukati, uključujući i taj veliki mamin dukat, dospeli u Rumu zajedno sa nama, i dalje kao vlasništvo mojih sestara odnosno naše mame, i tako je i danas, osim što je onaj mamin veliki dukat prešao u vlasništvo moje male Dalmatinke, “Sektora Jug” kako sam je ja nazvao, crnke koja mi je osvojila srce unatoč mojoj većoj sklonosti plavušama. Svi su ti dukati iz vremena Franca Jozefa – “Vranc” kako je govorio pomenuti Đed Krst – sa njegovim likom na jednoj a habzburškim orlom na drugoj, austrijski dukati koji su što se zlata tiče daleko ispred turskih dukata; sećam se odmalena kako se o tome pričalo i da je turski dukat bio manje cijenjen; ja nisam poznavao na Kordunu nikoga ko je imao ovih drugih ili ih kupovao. Od starijih novčića mi smo imali i 2 krajcera iz 1816, prilično dobro očuvan, ali taj je ostao u Krajini 1995. godine kad smo bježali. Novčić od 2 krajcera je bio probušen pri vrhu, dok ovi dukati imaju “prikalemljene” alke na vrhu; ovim se novcem nekad neko kitio; ponavljam, moje sestre nikad nisu mnogo marile za dukate koji su bili njihovo vlasništvo pod čuvanjem naše babe, i jedva da bi ih u godini dana jednom pogledale; sa mnom je bilo drugačije: ja sam im u neku ruku kao dete zavideo na njima, a što je mama onaj najveći čuvala za moju suđenicu – slaba uteha, on svejedno nije lično moje vlasništvo.) I tako smo, posedevši malo, otišli od Milice ne videvši T. Ja, ponavljam, kod te kuće posle više nisam bio. Moja mama i tetka Dragica odoše kućama (jadne nam kuće kad u to vreme još nismo imali svojih kuća; u stvari imali smo ih, ali na stotine kilometara odavde, u Karlovcu, samo što nismo u njima živeli već skoro pet godina – niti smo imali nameru da ikada više tamo živimo), a nas četvoro mladih odemo još u kafić “Kazablanku”, na poziv našeg “genija”: “Idemo” veli “tamo iako Antina slika visi na zidu!” (To je kafić u kojem je slika Hemfrija Bogarta sa nekakvom šapkom, kapom na glavi, a naš bratić rekao u šali da je to slika Ante Pavelića kad je prvi put bio u ovom kafiću; lepo uređen kafić, uostalom, kao i svi kafići u centru Rume koji su nazivani Borovičinim; u ovim kafićima se i moglo češće puta videti tog malog čoveka sa bradom koji je slovio za najbogatijeg i najmoćnijeg u Rumi i Sremu u ono vreme što je, bez sumnje, i bio.) Kad mi tu posjedasmo, R. reče mojoj sestri (a govorila je brzo, rafalno): “Pa ima li iko poznat, moćan i bogat odozgo” misleći na Kordun “a da tebi nije rod?” “Kako?” upitaće Seja. Ova navede imena narodnog heroja Dušana Vergaša, akademika Mihaila Markovića, Janka Mihajlovića koji je bio nekakav načelnik u slunjskoj opštini oko 1900. godine i “sad ovaj” veli “što je sušio novce?” “Varašin? Pa on meni nije ništa!” “Kako” veli R. “nije ništa, kad je njemu…” pokaza na našeg bratića “no, šta ti dođe?” Bratić: “Ne znam ni ja šta mi dođe, nešto dođe, ali njima” misleći na mene i Seju “nije ništa!” Ona opet: “Pa kako nije? Ako je tebi, onda je i njima!” “Pa nije on nama rođeni brat pa da, ko god je rodbina njemu, mora biti i nama, i obratno” veli joj Seja. A R. reče da je mislila da je taj Stevan Varašin i nama nešto. Na to moja sestra reče da nije ništa, nego samo što smo čuli za njega za vreme Krajine. A ova ostala trojica koje je nabrojala R. stvarno jesu naša rodbina, s tim da je Mihailo Marković naša rodbina sa očeve strane; Janko nije ništa našem “geniju” a nama je neki dalji rod s mamine strane, dok je Dušan Vergaš naš dalji rod takođe s mamine strane, a našem bratiću daleko bliži. “Ali novce je sušio samo taj njegov Stevan Varašin!” reče R. uz osmeh. Meni tada pade na pamet ono što je tata nekoliko puta pričao, da je jedan od njegovih rođaka (i akademika Markovića) bio pilot kraljevske avijacije i u pratnji kralja Petra II kada je 1941. bežao iz zemlje a posle stupio u RAF, ali jedno što sam bio stidljiv u prisustvu devojaka (a R. beše lepa devojka samo što je previše brzo i previše piskavo govorila) a drugo što bi to ispalo kao nekakvo hvalisanje prećutah. Pa bio je tu i nekakav mamin stric u Argentini, koga je mama ponekad napominjala mada ja ne znam kako su dospjeli u Argentinu, mislim da je neko od tih bio trgovački putnik, i jedno vreme ujak je bio u kontaktu sa njima, a posle se ta veza prekinula. Uostalom, imao sam ja daleko bližih rođaka, u to vreme (a i danas) živih, koji su u ovom poslednjem ratu verovatno bili u redovima neprijateljskih vojski, hrvatske a pretpostavljam da mi je jedan bratić bio i u redovima muslimanske vojske na jednom aktivnom ratištu prema Srbima. (Do ovoga je došlo putem mešovitih brakova, od čega nije bila imuna ni moja rodbina.) Spomenuh jednog pilota jugoslovenske kraljevske avijacije a kasnije RAF-a koji je bio “nešto” mom tati, i pade mi na um kako je neki, sada pokojni, Nikola V., kolonista u Rumi, inače rodom Srbin iz Bosne, iz nekog sela u okolini Bihaća, stariji čovek koji se bio sprijateljio sa mojom porodicom kao i sa porodicom našega “genija Mikija”, a koji je voleo da svima daje razne nadimke, uglavnom prema nekoj ličnoj osobini dotičnog ili onako, pa nikog nije ni zvao imenom u razgovoru nego po nadimcima, našem bratiću dao nadimak “Astronaut” i tako ga nazivao sve do svoje smrti pre nekih 11-12 godina. A tako ga je zvao jer, veli, “on uvijek nešto raducka, istražuje i eksperimentiše, taj će na kraju dospjeti i u svemir, gore na Mesec, što onaj pjeva ‘Vodiću te mala do Meseca!’ Tako i ovaj vaš Astronaut!” A za muža one Milice što je sušila novce, budući da ih je lično poznavao i bio dobar s njima, imao je ne baš laskav nadimak koji mu, svakako, nije rekao u oči niti ga je pred svima tako nazivao, nego samo pred onima za koje je bio siguran da mu neće preneti; njega je zvao “Balonja” zato što se T., navodno, često ušmrkivao i trao nos maramicom.
Bilo je to u drugoj godini našeg izbjeglištva u Rumi, dakle 1996. godine, negde na samom početku juna. Ovo znam po tome što je par dana pre toga bila neka dečija manifestacija na glavnom trgu u Rumi – koji je tada još uvek bio urađen stepeničasto; kasnije su ga radikali, došavši na vlast u gradu, prepravili i dali mu današnji izgled – koju je vodio danas nažalost pokojni glumac Milorad Mandić-Manda, a kako je ta manifestacija bila na samom svršetku maja, a ovo bilo par dana docnije, to je znači moralo biti početkom juna. Jednog popodneva vraćali smo se sa male šetnje iz Borkovačke šume mama, ja, mlađa od mojih dveju sestara (Seja), naš bratić “genije” Miki, njegova mama (koja je nama deci bila neka dalja tetka) te jedna Sejina školska drugarica još iz Karlovca, pa iz Krajine i na kraju i u Rumi, izbjeglica naravno kao i mi, neka R., lepa belolika devojka na kojoj je najlepša bila duga sjajna tamna kosa i senzualne usne. Prolazeći pored kuće nekakvoga T.D., navratimo se kod njih, jer njegova je žena Milica bila nekakva rodbina majci našega bratića “genija” (valjda nekakva tetka, bliža ili dalja to ne znam niti je bitno), te ova predloži da se navratimo kod njih tek onako, u prolazu. Ja do tada (a ni posle) u toj kući nikad nisam bio, jer T.D. i Milica su mi bili nepoznati ljudi – samo što sam čuo u govoru za njih – koji sa nama nisu bili u nikakovom srodstvu. Oboje njih bili su kolonisti sa Korduna, došli kao mladi bračni par posle Drugog svetskog rata sa njegovim roditeljima. T. je sa nekih 14 godina bio otišao u partizane 1942. godine ubivši vilama jednoga ustašu koji je hteo njega da ubije i čini mi se da je učestvovao u oslobađanju Trsta 1945. godine gde je bio i rođeni stric moga đeda sa očeve strane (te se tako skoro doslovce obistinilo ono kako je četrdeset pete moj đed ušao u Trst a ja devedeset pete ulazim u Crveni krst). T. i Milica behu te 1996. godine dakle stariji ljudi na izmaku sedme decenije života. (U blizini njihove kuće bila je i kuća Petra K., Crnogorca, taksiste koji je mene 11. avgusta 1995. godine, u onim strašnim danima naše nesreće, dovezao iz Bijeljine u Rumu svojim starim belim “mercedesom” a sve zahvaljujući upornosti našega “Teteca” – očeve tetke.) No ja sam odlutao daleko u priči, pa se vraćam na ono vrelo popodne početkom juna 1996. godine kad smo nas šestoro gore pobrojanih navratili kod T. i Milice. Oni su živeli sami, roditelji T. su pomrli još pre rata 1991, a ćerka jedinica im je bila udata u Rumi, čini mi se u Lenjinovoj ulici. Njihova kuća bila je omalena, obična kuća kakvih je u Rumi tada bilo bezbroj, sa pridodatom letnjom kuhinjom u nastavku. Baka Milica je bila sama kod kuće, a T. je bio otišao nekud, u susjedstvo ili kud li već. Sad mi, ne ulazeći u kuću, prođemo dvorištem do letnje kuhinje gde odlučimo da sednemo napolju u hladovini lisnatog oraha (u Sremu kažu “oraj”), jer bolje je napolju nego u kući po ovakvoj vrućini. (Slično dvorište sa orahom i letnjom kuhinjom bilo je i kod mog tetka “nemam reči”, samo što je njegova kuća bila velika i na sprat te nas je, po “Oluji”, kod njega bilo nikad ispod devetoro-desetoro izbjeglica, barem u onom početnom periodu.) Nakon što se predstavismo ko smo i čiji smo (naš bratić “genije Miki” i njegova mati, prirodno, nisu morali da se upoznavaju jer im je Milica bila rodbina), reći će Milica – starija ali “gradska” žena, bez rubca, smeđkastocrveno ofarbane kose i sa naočalima – svima nama, govoreći nekakvom mješavinom sremskog i govora starog kraja kao i većina starijih kolonista u Rumi: “Gledajte šta ja radim, ovo verovatno nikad u životu niste videli!” Pa pokaza na štrik razapet između oraha i garaže, gde se sušio veš posle pranja. U prvi mah mi to nismo upazili, suši se veš, ništa neobično niti zanimljivo, ali na kanapu visi i nekoliko dinarskih novčanica te se i one suše (u to vreme je, mislim, još uvek novčanica od 20 dinara, sa likom pesnika Đure Jakšića, bila “najveća” novčanica). “Vidiš, Dragice” nastavi ona dalje obraćajući se majci našeg bratića, svojoj nećaci, tihoj maloj ženici, lepuškastoj i veselih očiju “kako to ide podumjentom: vako je nekad i Varašin sušio novce, a sad sušim ja, vidiš” nastavi “da krv nije voda!” Tu njih dve i naš bratić prasnuše u smeh, a nas četvoro ostalih se blago nasmejasmo, pri čemu smo mama, ja i moja sestra znali tu priču o Varašinu, nekom daljem rođaku našeg bratića, a R., kako se kasnije ispostavilo, do tada nikada nije ni čula za tog Varašina a kamoli za njegovo navodno sušenje novca. U nastavku razgovora saznadosmo da je taj Varašin čukundeda ove Milice u pravoj liniji (naš bratić “genije” i njegova mama su bili već sporedna linija). A tu priču o Stevanu Varašinu ja sam čuo još za vreme Krajine. O tome je znao da priča neki starac koga su zvali Đed Krst, a koji je umro u izbjeglištvu u Beogradu četiri-pet meseci posle “Oluje” u dobi od preko 90 godina. Taj je starac pamtio mnogo toga, i ono čemu je sam bio svedok i ono što su mu pričali njegovi stari. Logoraš u nemačkom zarobljeništvu u Austriji u periodu Drugog svetskog rata, on je imao začuđujuću memoriju kakva se retko sreće i koja ga je služila skoro sve do kraja života (jedino se za vreme “Oluje”, već pri kraju života, bio malo “pogubio”, pa je tako pričao – ovo sam i sam slušao direktno iz njegovih usta – kako je tokom “Oluje” pala granata na prikolicu, a on bio pod prikolicom i ništa mu nije bilo; u stvarnosti se, prema pričanju očevidaca koji su bili u njegovoj blizini kad se to dešavalo, radilo o tome da se, prilikom jednog od mnogih napada muslimanskih snaga iz Bosne na srpsku izbjegličku kolonu koja se tokom “Oluje” povlačila preko Banije ka Republici Srpskoj, Đed Krst bio podvukao pod nekakvu prikolicu na cesti da se zakloni i prikrije, pa kako su muslimanske snage tukle iz minobacača po cesti, to je jedna od granata verovatno pala blizu prikolice pod kojom je bio đed, a može biti da je i ručna bomba eksplodirala, jer je u bliskom okršaju između naše i muslimanske vojske došlo i do bacanja ručnih bombi sa obe strane; bilo kako bilo, tle se i pod đedom dobrano potreslo a njemu se u strahu pričinilo da je to ruknula minobacačka granata u samu prikolicu pod kojom je on bio a njemu, eto, ne bi ništa – kao ni prikolici). Dakle, on je umro u Beogradu nekih pet-šest meseci pre ovog Miličinog sušenja novčanica u Rumi, a neki su govorili da bi on još živeo da nije bilo “Oluje” i da ga je ubila ta velika promena – stari čovek iz svog rodnog sela, punog zdravog, svežeg i oštrog brdskog vazduha, šuma itd. odjednom prebačen u bučni velegrad, u stan na spratu (i to kako “prebačen”!). Bilo kako mu drago, od njega se, između ostalog, mogla čuti “istorija” o Stevanu Varašinu koju je on opet čuo od svojih starih. Ja ovu istoriju nisam čuo direktno od njega, ali sam je upamtio. Ako je Stevan Varašin bio čukundeda rečene Milice, koja je 1996. godine imala blizu 70 godina, lako je zaključiti da je on živio u doba austrijske vladavine nad prostorom Korduna.