Od depresije do anksioznosti i poremećaja pažnje – sve više dece na Zapadu dobija dijagnozu psihičkih poremećaja i propisanu terapiju. Da li je mentalno zdravlje najmlađih zaista tako slabo?
Džejms Dejvis, psiholog koji je radio u britanskom Ministarstvu zdravlja, u opširnom članku objavljenom u listu Daily Mail tvrdi da su ovakve dijagnoze posledica nedostatka etike u psihijatrijskoj struci.
Samo u poslednjih 10 godina dijagnoze poremećaja pažnje (ADHD) tako su porasle, da se smatra da u Evropi gotovo pet posto dece pati od ovog poremećaja, a da gotovo 15 odsto dece ima neki od mentalnih poremećaja.
Kada je reč o odraslima, u Velikoj Britaniji čak četvrtina njih mogla bi se smatrati obolelim od bar jednog psihičkog oboljenja.
Pedesetih godina prošlog veka bio je svega jedan oboleli od 100 građana. Zašto se onda broj tako drastično promenio?
Objašnjenje leži u tome da većina znanja o postavljanju dijagnoza mentalnih poremećaja nije naučno utemeljena, tvrdi dr Dejvis.
Za razliku od drugih oblasti medicine u kojima lekar može naložiti analizu krvi i urina za utvrđivanje fizičkog osnova za postavljanje dijagnoze, kod psihijatara takvi metodi ne postoje.
“Kada pogledamo u poreklo Priručnika za dijagnostiku mentalnih poremećaja vidimo neke vrlo uznemirujuće činjenice. Intervjuisao sam dr Roberta Špicera, psihijatra sa Univerziteta u Kolumbiji koji je bio zadužen za sastavljanje trećeg izdanja Priručnika, koji je bio prekretnica u psihijatrijskoj praksi.
On i njegov tim naveli su 80 novih mentalnih poremećaja. Na primer, posttraumatski stres sindrom i depresija, postali su tako rasprostranjene dijagnoze, kao i prehlada”, kaže dr Dejvis.
“Kada sam pričao sa dr Špicerom on mi je rekao: ‘Postoji svega nekolicina mentalnih poremećaja u Priručniku koji imaju jasan biološki uzrok a među njima su epilepsija i Alchajmerova bolest. Sve ostale nemaju ni jedan biološki uzrok’. Drugim rečima definicije su napravljene na osnovu toga šta su članovi komiteta za sastavljanje Priručnika želele da u njega uđe”.
Rene Garfinkel, psiholog koja je učestvovala u dva komiteta za sastavljanje priručnika rekla je Dejvisu: “Ono što sam videla na sastancima komiteta nije bilo naučnog karaktera – sve je više ličilo na to da se grupa prijatelja dogovarala gde će da ode na večeru.
Jednom prilikom postojala je diskusija o tome da li određeno ponašanje može biti klasifikovano kao simptom određenog poremećaja. Na moje zaprepaštenje, jedan od članova je rekao: ‘Ne, mi ne možemo uključiti to ponašanje kao simptom, jer se i ja tako ponašam’. Zato je odlučeno da to ponašanje ne može biti uključeno u priručnik, jer se podrazumevalo da ako ga neko iz komiteta ima, ono mora biti normalno”.
Dr Dejvis primećuje da je rezultat sve većeg broja poremećaja u Priručniku to da raste broj pacijenata sa dijagnozom, a time i onih koji dobijaju lekove za mentalne bolesti.
Duševni bol kao bolest
Ovog meseca objavljeno je peto izdanje Priručnika koje je izazvalo i najviše polemike, budući da bi moglo da dovede do toga da milioni ljudi bez realne potrebe dobiju dijagnozu psihičkih bolesnika.
Jedan od poremećaja naveden u novom priručniku čak je i tuga uzrokovana gubitkom bliske osobe, a ukoliko se simptomi iste (nesanica, plač, nemogućnost koncentrisanja, umor i slab apetit) budu pojavljivali i posle dve nedelje od smrti voljene osobe, ožalošćeni dobija dijagnozu depresije.
Za svaki od poremećaja iz priručnika, postoji po lek, koji navodno uspostavlja “hemijsku ravnotežu” u mozgu.
Međutim, uprkos čak 50 godina istraživanja teorije o hemijskom disblansu kao uzroku psihijatrijskih problema, nije pronađen ni jedan dokaz za to, tvrdi dr Dejvis, dodajući da to naročito važi za antidepresive.
Farmaceutska industrija dobija više od 15 milijardi evra godišnje samo od prodaje antidepsesiva, u čiju su efikasnost lekari ubeđeni.
Dr Dejvis, međutim, kaže da naučna istraživanja pokazuju suprotno.
“Da bih to dokazao, posetio sam profesora Irvinga Kirša, direktora Medicinskog fakulteta na Harvardu i možda jednoj od najistaknutijih naučnika u savremenim istraživanjima o antidepresivima.
Kirš je analizirao da li su antidepresivi efikasniji od placeboa i otkrio da razlike u delovanju gotovo da nema”, kaže Dejvis.
Zašto onda lekari propisuju tako mnogo lekova, ako nema dokaza za njihovu delotvornost?
Gotovo sva istraživanja psihijatrijskih lekova potiču iz farmaceutske industrije, čime su kompromitovani naučni standardi, a ispitivanjima manipulisano u cilju povećavanja profita, tvrdi Dejvis.
Članak objavljen u Medicinskom žurnalu Nove Engleske 2008. sastoji se od analize više od 70 studija o efikasnosti antidepresiva, a otkriveno je da više od 33 odsto njih ne pokazuju pozitivne rezultate u lečenju, kaže on.
Ipak, do izražaja dolazi i jedan pozitivni trend: mali broj psihijatara počinje da se protivi pristupu “više dijagnoza, više lekova”, a jedan od njih je i dr Sami Timimi, psihijatar i direktor medicinskog obrazovanja u Ministarstvu zdravlja Velike Britanije.
“Rekao mi je: ‘Sadašnji okvir dijagnoza ne pomaže pacijentima. Naprotiv!’ Prema njegovom mišljenju, dokazi pokazuju da problem nije dijagnoza i propisivanje lekova, nego etiketiranje ljudi i medikalizacija problema, koji po svojoj prirodi nisu medicinski”, kaže dr Dejvis.
(B92)
