Novi Pazar – Bošnjaci hoće istinu, nude je Srbiji i srpskom narodu, jer se samo na istini može graditi pravda, mir blagostanje i pomirenje, poručeno je danas na obilježavanju Dana sjećanja i učenja dove za nevino stradale velikane Sandžaka na Hadžetu u Novom Pazaru, od komunističkog režima tokom Drugog svjetskog rata, javlja Anadolu Agency (AA).
Među okupljenim građanima i ovog 4. septembra bili su članovi porodica ubijenih od komunističkih vlasti.
Nana Sadija Plojović je imala 18 mjeseci kada su partizani 1945. godine odveli njenog oca Muharema i nakon 12 dana torture ubili ga na Hadžetu.
Kako kaže ni sada ne znaju razlog zbog čega je mučen i ubijen. Sa svojom mlađom sestrom ostala je siroče. Oduzeta im je sva imovina. Zvanično su, kaže, dobili iz beogradskog suda da ne postoji dokument koji dokazuje njegovu krivicu, a u sudskom postupku za obeštećenje dobili su naknadu koja je iznosila gotovo koliko i troškovi postupka.
“Tu je sve bilo ograđeno žicom i on je, znajući da hoće da ga streljaju, prišao da me ljubi. Ostavio je amanet da me ne daju kod mojih daidža. Nikog nije ubio, niti je šta kome uradio. Tada se samo moglo čut da svi koji su nestali su bili odvođeni na Hadžet”, ispričala je Sadija ono što je kasnije o sudbini svog saznala od svoje familije.
Također nije uspjela ni da povrati konfiskovanu imovinu, iako se već 4,5 godine vodi sudski postupak. Sadija je posebno razočarana postupkom države i iskazuje svoje nepovjerenje.
“Da se to nikad više ne vrati, ali, Bog zna, i opet će. Nikom ništa ne vjerujem, nije me strah, iz sveg srca i uvijek o tome govorim i govoriću”, navela je Sadija.
Za šehide Hadžeta i ovoga puta proučena je zajednička dova. Tokom kretanje povorke i održavanje skupa, sem policajaca koji su regulisali saobraćaj, nije bilo većeg broja pripadnika MUP-a Srbije.
Prema podacima Bošnjačke demokratske zajednice (BDZ) i Instituta za istraživanje genocida i zločina na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru od 28. novembra 1944. do 21. januara 1945. godine komunističke vlasti likivdirale su preko 2.000 najuglednijih Bošnjaka novopazarskog, sjeničkog i tutinskog kraja i pokopale ih na vakufskom dobru ”Mearif“ na Hadžetu.
Iz tog period u ovom dijelu Sandžaka komunističke vlasti su bez suđenja, uz mučenje i torturu, ubile značajan broj ljudi za koje bi neko bio spreman da svjedoči. Od tada je u Novom Pazaru ostala zapamćena rečenica “dvojica bez duše, jedan bez glave”.
Prije šest godina, 4. septembra 2010. godine na stratištu Hadžet je zbog spora oko zemljišta između lokalne samouprave i Islamske zajednice u Srbiji došlo do sukoba vjernika sa pripadnicima specijalnih jedinica srbijanske policije. Zato je ovaj datum proglašen Danom sjećanja i dove za nevino stradale velikane Sandžaka na Hadžetu.
(Anadolija/sandzacke.rs)
Partizani su pobili nekoliko hiljada ljudi i u Beogradu kad su ga oslobodili, najuglednije ljude, intelektualce, a po Srbiji preko 20 hiljada. To nije imalo veze ko je koje vere, nego usijane glave, za neke ideale, uzas. Goli otok je bio pun pravoslavaca 80%, neponovilo se. Ekstremizam u bilo kom obliku ne valja, stradaju nevini. UVek je bilo daj coveku vlast i videces kakav je, nazalost i sad ima puno ostrascenih osoba koje kad bi dosle na vlast bilo bi zlo i naopako.
More kako je vreme tada bilo i kako su ti komunisti bili naostreni
dobro nije strado celi pazar novi, to je sreca brale..A ti komunisti nijesu znali ni za brata a kamoli nekog tamo acifa i daca ,hehhheh..,Ja mislim brale da je Draza bio umesto njih da ih ne bi streljo .samo bih ih potapso po ramena i reko BJEZ!..Ovako,ko se tada zamerio crvenima orostio se sa zivotom ..A imal li brale i muslimana medju partizanima ? Znam da ih je bilo podosta u cetnicima i u ustasama ,a nesto nisam cuo da su voleli te komuniste…
Памети се дозовите бушњаци, партизани долазе на сваких 50 година за фашистима и иперијлистима, а ви Јопет на њиховој страни, па кад вам се главурде велике бушњачке сударе са метком да Јопет неке нане не цвиле на неком хаџету!? И не заборавите колико је Муслимана било у партизанима и колико ће их Јопет бити против усташких и ханџарских кољача и њихових помагача!?
To su bili partizani koji su u poslednjem momentu presli iz cetnika u partizane jet su vidjeli da cetnici gube rat i na taj nacin nastaviti sa ubijanjem nastavili kao partizani.
А оно јес, Дрековићу, да је било доста југословенски опредјељених Муслимана у Дражиној ЈВО, посебно официрског кадра из војске Краљевине Југославије и на позив краља су 43. већином прешли у партизане! Било је и усташа и ханџараца заведених и насилно мобилисаних који се нијесу окрвавили и прешли су кад им се указала прилика. Остали су они окорјели ка ти и ето ђе су завршили! И ти си имао прилику да будеш код Бабе на правој страни, али те похлепа и издаја одала да си прави дрек који би и сада да окупља муџахиде у Турској за нови покољ у Босни, па кад дође вакат мораће се полагати рачуни за издају и злодјела и доказати поријекло имовине по Њемачкој и Турској, па пази да и за тобом неко не закука на неком хаџету!?
Koliko su partizani ljudi pobili samo bog zna ? Najvise ubijenih je srpske nacionalnosti.
ma da kako da ne a koliko su cetnici pobili u odnosu na partizane,vi nacionalisti ste najgori,jugoslavija je bila izgradjena od tih partizana e sad sto su branili veru to nije trebalo ali vi nepcetnici stalno kukate a ne pamtite ta vremena koja su neuporedivo bila bolja i ekonomski i ljudski
Ramiza Crnovrsanina sada bi trebalo izvjest na Hadzet i spalit ga na lomacu ov je za mnoge neduzne Bosnjake kriv sto su strijeljani!
Za te dvije hiljade dobrim dijelom je kriv Ramiz Crnovrsanin
Hamza u pravu si dragi ALAH je zastitio Bosnjacki narod Sandzaka da u tom vremenu nijesu bili na vlasti Susejtan Sulo Ugljesa i Prasac Rastko Kljajic inace bi se stradali Bosnjaci brojali na desetine hiljada.
Hamza u pravu si dragi ALAH je zastitio Bosnjacki narod Sandzaka da u tom vremenu nijesu bili na vlasti Susejtan Sulo Ugljesa i Prasim Rastko Kljajic inace bi se stradali Bosnjaci brojali na desetine hiljada.
Masovna strijeljanja Bošnjaka na Hadžetu u Novom Pazaru
Partizani su strijeljali skoro sve najuglednije Pazarce toga vremena i mnoge druge Bošnjake iz drugih sandžačkih gradova. Egzekuciju su vršili na Hadžetu, u Novom Pazaru. Savremenik tog doba poznati i cijenjeni Husein-Ceno Zatrić iz Novog Pazara kaže o tom vremenu sljedeće:
“Tada je predsjednik Prijekog suda u Pazaru bio neki Đorđe Peruničić koji je nagrdio naš narod. Na Hadžetu su pored Aćifa efendije, sjećam se, strijeljani i Ahmetaga Daca, Ćamil Karišik, Ibrahim-lbro Rasovac sin Salih-bega Rasovca, Abit Grbović – šećerđija, Azem Balinac, Mehmed Ćilerdžić, Hasib Nikšić, Iso Hrvaćanin, Amir Brunćević, Osman Zvizdić iz Sjenice i mnogi drugi. Bilo ih je grdno mnogo, ne mogu da se sjetim svih tih nesrećnika koji su izgubili glavu na pravdi Boga.”
Javno strijeljanje Aćif – efendije i Ahmeta Dace
(21. januara 1945)
Autentično svjedočenje o javnom pogubljenju dvojice najuglednijih pazarskih političara ostavio je, danas sedamdesetogodišnjak Jusuf Poplata, rođeni Pazarac, koji živi u Turskoj.
“Sjećam se ko danas, počinje Jusuf svoje svjedočenje, kroz čaršiju je prostrujala vijest da će se sutradan (21. januara) na Hadžetu streljati Aćif i Ahmet Daca. Ja sam u to vrijeme, kao petnaestogodišnjak, bio u partizanskoj miliciji. Iz znatiželje sam na Hadžet pošao sa mojim prijateljem Medom Rožajcem. Snijeg je bio napadao do koljena. Narod se bio iskupio na hadžetsku livadu koja se nalazila sa druge strane današnjih Bolnica. Tu je nekada bilo igralište. Na livadi je bilo, pored narodne mase, i oko 300 vojnika. Oni su bili postrojeni naspram nas. Svi smo gledali u pravcu gradskog zatvora odakle je trebalo da dođu Aćif i Ahmet. Nije prošlo mnogo kada su se pojavili sa vezanim rukama i nogama. Vojnici su ih priveli do telefonskih bandera i tu ih vezali lancima sa rukama otpozadi. Pala je komanda da se pristupi streljanju. Desetak vojnika je izašlo ispred njih. Partizanski oficir je izdao naređenje da se streljaju. Odjeknuli su pucnji i obojica se klonula glavom. Doktor Benčan, Slovenac koji je radio u Pazaru, je trebao da konstatuje njihovu smrt. Opipao je puls obojici i pokazao da je Ahmet Daca još živ, jer mu je srce još uvijek pulsiralo. Jedno partizanče, nije imalo više od četrnaest godina, prišlo je, skinulo sa ramena njemački automat i pucalo u Ahmetovu glavu. Iz raznijete glave poprskala je krv na sve strane. Poslije toga su im poskidali opanke, vunjene čarape, satove i kapute. Naređeno nam je da se raziđemo i šta je poslije bilo sa njihovim tijelima niko ne zna.” (13)
Kako su izgledala ova strijeljanja opisuje i sandžački književnik Omer Turković:
“… Tog trenutka se vojnici (partizani) postrojiše na ivicu kratera i repertiraše puške i bez komande iznenada suknu vatra. Svi su popadali u blato na dno jame bez ijednog glasa, nisu imali vakta ni šehade da provedu. Vojnici odložiše puške pored jednog mezara i uzeše lopate te svališe zemlju sa ivica na polegle leševe pokrivši ih blatom i ubrzo potom krenuše niz groblje ka čaršiji.” (14)
Među nevino ubijenim Sandžaklijama se nalazio i rahmetli Osman Zvizdić iz Sjenice. Ovaj čovjek se nikada nije bavio politikom, svi su to znali u Sjenici. Međutim, partizani su ga ubili jer je Osman posjedovao veliku imovinu, a nije im odgovarala ni činjenica što je upravo Osman bio rođeni brat čuvenog Hasana Zvizdića. Njegov sin, Husein Zvizdić (Mert), danas ugledni biznismen u Njemačkoj, sjeća se tog vakta i priča kako su partizani vršili masovne likvidacije na Hadžetu:
“Tijela obešenih i streljanih Muslimana partizani su bacali u velike rupe na Hadžetu koje su nastale nakon savezničkih bombardovanja krajem rata. Sutradan bi u čaršiji istakli spisak ubijenih koje su partizani nazivali “narodnim izdajnicima.”
Stari Pazarci, očevici ovih masovnih pogubljenja, tvrde da se na Hadžetu nalazi nekoliko masovnih grobnica u koje su bacani ubijeni Bošnjaci. Djelimičan spisak strijeljanih Bošnjaka objavio je historičar Mijo Radović u svojoj knjizi “Hronika Novog Pazara u NOB-u”, iz 1960. godine. Među onima koji su pobijeni, a koje je osudio Vojni sud Divizijske oblasti u Novom Pazaru, nalaze se i ova lica:
Alibašić Hivzo (strijeljan 21.12.1944.),
Rašljanin Huso (21.12.1944.),
Adžović Azem (21.12.1944.),
Hamzagić Mehmed (21.12.1944.),
Nikšić Hasib (21.12.1944.),
Gargović Džemo (21.12.1944.),
Karišik Ćamil (21.12.1944.),
Rasovac Ibrahim (21.12. 1944.),
Hrvaćanin Iso (21.12.1944.),
Hudović Džibo (21.12. 1944.),
Bakračević Mika (21.12.1944.),
Buhić Šećer (21.12.1944.),
Ljajić Ejup-aga (21.12.1944.),
Poturović Abit (21.12.1944.),
Brunčević Amir (21.12.1944.),
Vučelj Meho (19.01.1945.),
Ganić Tahir-beg (21.01.1945.),
Grbović Abit (29.12.1944.),
Rugovac Rifo (29.12.1944.),
Jejna Uzeir (29.12.1944.),
Skarep Uzeir (29.12.1944.),
predratni komunista, Zejnelagić Hakija (29.12.1944.),
Krnjojelac-Turković Šućo (29.12.1944.),
Dražanin Husko (21.01.1945.),
Društinac Ćamil (21.01.1945.),
Zolotarevski Vladimir (21.01.1945.),
Gorjanstov Aleksej (29.01.1945.),
Ladonja Bela (19.01.1945.),
Ladonja Marija (19.01.1945.),
Ljajić Abit (21.12.1944),
Muminović Medo (16.03.1945.),
Mumdžić Feho (21.01.1945.),
Plojović Muharem (17.02.1945.),
Nokić Šerif (17.02.1945.),
Paljevac Latif (21.01.1945.),
Paljevac Ramiz (21.01.1945.),
Saračević Hamdo (21.01.1945.),
Solinger Marija (19.01.1945.),
Ćilerdžić Abdulaha Mehmed (21.01.1945.),
Petlača Ibro (21.01.1945.),
Daca Ahmed (21.01.1945.),
Hadžiahmetović Aćif (21.01.1945.),
Džanefendić Osman (19.01.1945.). (15)
M. Radović iznosi podatak da je od ulaska partizana u Novi Pazar, u novembru 1944. do sredine maja 1945., javno streljano ili ubijeno, bez znanja javnosti, svega 150 građana Novog Pazara i Deževskog sreza. Nekada istaknuti političar u komunizmu, a sada advokat Ramiz Crnišanin, piše da su u to vrijeme “odluke o životu i smrti donosili pojedinci. Naročito je bio ozloglašen Đorđe Peruničić, major OZN-e, kao i neki Rade Obradović, porijeklom iz Bijelog Polja, koji je odlazeći iz Novog Pazara poneo čitav karavan čilima i drugih opljačkanih stvari.” (16)
Da bi prikrili ovaj strašni zločin počinjen nad bošnjačkim narodom, komunisti su nakon rata na Hadžetu podigli stambeno naselje! Međutim, ovaj zločin genocida sandžački Bošnjaci nisu nikada zaboravili.
O nedjelima koja su partizani počinili poslije 1945. kada je završen rat u Sandžaku, pisao je Husnija. H. Čengić u “Muslimanskom glasu” 05. jula 1991. godine:
” Kada su četnici prestali sa klanjem, započeli su partizani da se obračunavaju sa Muslimanima. Oni su ubijali samo odrasle, umne, viđene ljude, one koji se nisu slagali sa komunističkom ideologijom. Njih su ubijali po jednostavnom postupku. Odvodili su ih iza kuće, hapsili na brzinu, saslušavali, “sudili”, osudili i streljali… Ovaj komunistički genocid je znatno manjeg obima, ali po kvalitetu daleko teži. Tako je na Hadžetu u Novom Pazaru ubijen veliki broj šehida, ljudi koji su nedužno platili ceh zato što su se borili protiv četnika … Četnike su hvatali, iz šume dovodili, saslušavali i dobro im priprijetili da se ne šale i ne vraćaju u četnike. Njima je bio oprošten svaki grijeh! Jer novembra 1944. godine su amnestirani četnici, ali ne i Muslimani…” (17)
Pazarcima je trebalo skoro 50 godina da smognu snage i rehabilituju Aćif efendiju koji predstavlja jedan od najsvjetlijih likova novopazarskog kraja. Bošnjački narod je to učinio preko svojih predstavnika u Muslimanskom Nacionalnom Vijeću Sandžaka (danas BNVS), 11. maja 1991. godine. Međutim, sandžački intelektualci još uvijek oklijevaju da se uhvate u koštac s tom temom i naučno obrade ulogu i značaj Muslimanske milicije u Drugom svjetskom ratu. Neki od časnih izuzetaka su dr. Mustafa Memić, mr. Safet Bandžović kao i historičar Esad Rahić. Gospodin Rahić se s pravom pita: Da li su lokalni “kvislinzi” poput Aćifa-efendije Hadžiahmetovića, Bika i Deka Dreševića zaista bili izdajnici, ili obratno, vrlo hrabri ljudi koji su žitelje našega grada i okoline spasili od potpunog genocida? Ova i mnoga druga pitanja i dileme može razriješiti samo jedna cjelovita, jezgrovita i na kriterijima historijske istine zasnovana “Historija muslimanskog naroda.” (18 )
reference
12 Iz izjave Huseina-Cena Zatrića date autoru u ljeto 1996.
13 Izjava Jusufa Poplate data autoru krajem decembra 1999. godine.
14 Omer Turković, knjiga Velika ćuprija, str. 214, Novi Pazar 1995.
15 Tekst mr. Safeta Bandžovića u časopisu “Mak” broj 21- 22, febr.- april 1998.
16 Ramiz Crnišanin, Priče iz Tijesne čaršije, str. 108-109, Beograd, 1995.
17 Harun Crnovršanin, Nuro Sadiković, Navedeno djelo, str. 106-107.
18 Iz teksta historičara Esada Rahića, Nezavisna revija Sandžak, br. 23 iz 1993
Aferim na ovom textu.
Bravo za tekst!
Ма што нам то наприча, јадо и велиш – “Ja sam u to vrijeme, kao petnaestogodišnjak, bio u partizanskoj miliciji” … која је са све петнаестогодишњим “партизанским милицајцима” стријељала по Хаџету!???? 🙂
Е, на то могу да се приме само ова наша ханумица Белмица којој глава служи само за фризуру и глуперда бушњачка коме комшија Жико пази жену док се он ође диви таквим умотворинама наопаког бушњачког постања! 🙂
Sreca nasa pa Ugljanin nije bijo tada medju zivim mnogo bi nas vise stradalo neduznih Sunita. A Rasim bi tu doprinijo malo oni koji mu poliricji smetahu tako da je moglo i gore da bude!
Mogo bi muftija da se angazira oko oslobadjanja samira nadarevica koji je uhapsen u turskoj zbog navodnog ucesca u pucu protiv erdoana.
stoko jedna glupa…tesko tebi. to odje pises munafiku jedan.
Ako je ucestovao da Bog da zivu glavu ne izvukao!
Pa, jel učestvovao?
Zbog cega muftija Zukorlic bolji su prijatelji Rasim i Suljo sa Turskim vlastima. Da je to u Arapskom svijetu OK!