Medvedi nasrću na stada oko Uvca

2
33

psiiiii

Nova Varoš – Medvedi opet seju paniku oko Uvca. U zaseocima nizvodno od brane na Radoinjskom jezeru kod Nove Varoši poslednjih meseci zaklali su oko 40 koza i ovaca, pa su meštani u strahu za svoju čeljad i stada.

U kuće se zatvaraju sa prvim mrakom i ne izlaze bez preke potrebe.

Кao i pre dve godine i ove jeseni je najviše štete bilo u stadima stočara iz Кlaka u Seništima, a medved je zulum čionio i njihovim komšijama u Mutavdžićima, Polju, na Tavniku… Štete trpe i seoska gazdinstva u Radoinji, na suprotnoj obali reke, a zver je letos kidisala i na stada u Кućanima.

-Meni je medved zaklao pet ovaca, i još jednu ranio ali je uspela da preživi. Na stado u toru kraj kuće udario je u sumrak, i pravo je čudo da ništa nisam čuo. Кomšijima Radomiru Mijajloviću i Radojki Čorbić zaklao je po četiri, a Slobodanu Žuniću jednu. Medved je ubio i ovna Miroljubu Mladenoviću, a pokolja je bilo i u drugim zaseocima, čak i gore oko magistrale– kaže Milanko Minić iz Кlaka.


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

2 KOMENTARI

  1. Kao takvi, oni bi ponekad kazali “i mi smo Srbi” kad bi hteli da u Crvenom krstu nešto “izdramče” i za sebe, zbog čega se neki Jovica, plav čovek koji je radio na raspodeli, drao na njih (taj se svađao i sa izbjeglicama, ili izbjeglice s njim, kako već kome odgovara) i terao ih; međutim, robu (odeću) su slobodno prevrtali jer tu nije bilo pravila koliko koga sleduje kao što je važilo za brašno, šećer, ulje itd. Nego, pada u oči da se u Rumi moglo sresti daleko više Cigana koji su po ulicama tražili “neki dinar” nego pre rata u Karlovcu, tu su, dabome, i gatare koje gledaju u dlan, a – za Karlovac pre rata nepojmljivo – dosta je Cigana (ali ne samo njih!) tražilo i po kontejnerima otpatke, ovo naročito prvih godina po našem dolasku. Opet ću reći da sve ovo pišem bez nekog predubeđenja protiv ove etničke grupe, jer svi znaju njihov način života, kao što svi znaju i da su, s druge strane, nemalo puta najbogatiji ljudi, koji drže svadbe po sedam dana, upravo – opet Cigani, i da ih ima dosta i koji rade u inostranstvu. Kod njih neka sredina kao da ne postoji – ili bogatstvo ili siromaštvo. No, po kontejnerima u Rumi su, naročito tih godina po našem dolasku, kopali i ljudi koji nisu bili Cigani, i to je bila jedna nova slika za nas izbjeglice. A nismo ni mi, prirodno, materijalno dobro stajali (sem pojedinaca). Kad čovek ostane bez svog krova nad glavom, bez obzira koliki taj krov bio, on je već samim tim siromah. A moja porodica i ja smo dva puta gubili krov nad glavom u roku od (nepune) četiri godine. I tako nas eto u leto 1995. godine u Rumi. Naš Tetec je bio u boljem položaju – ona je po napuštanju Karlovca u avgustu 1991. proboravila na Kordunu neka dva mjeseca, a onda se zaputila u Rumu i kupila sebi stanić (garsonjeru) i imala svoja četiri zida. Ali mi smo, nakon “Oluje”, zaista bili u Rumi beskućnici skoro dve godine, doduše sa krovom nad glavom, ali tuđim krovom. Tatini roditelji su se po “Oluji” smestili kod Teteca u njenu garsonjeru, te su svo troje spavali u istoj sobi, dok smo nas petoro (mama, tata i mi deca) bili najpre kod našeg tetka “nemam reči” i tetke (mamine sestre), a kasnije još neko vreme menjali mesto boravka dok nismo stekli svoj krov – i ovo opet zahvaljujući u velikoj meri upravo Tetecu. Pa iako su naši domaćini bili ljubazni prema nama i imali razumevanja za našu nesreću, tuđa kuća je ipak tuđa kuća, ništa tu nije tvoje; sva imovina se svela na jednu “džetu dvojku”, nešto odeće, nešto novca (koji se, prirodno, topio), nešto dukata i dva pištolja donesena iz Krajine. Interesantno da ni mama ni tata nizašta na svetu ne bi prodali ništa od toga, mama dukate, a tata oružje ili auto. A znam odlično koliko je to za moga tatu, onakvog prilično ponositog i dostojanstvenog, bilo, pored ostalih nevolja izbjeglištva, čak i poniženje da živi u tuđoj kući, ne računajući da je u toj kući bilo još nekoliko ovakovih nesrećnika. No to je što je, iz te kože se nije moglo u drugu. Mi djeca smo se lakše privikavali na nove uslove života, koji su iziskivali izvesna odricanja. Ali neću o tome, nego o onome “Čovek je ovde pijan, spava.” To je bilo početkom 1996. godine. Praznici. Naši su svi, sem nas djece i naše bake (očeve majke) bili otišli da obiđu neke naše poznanike, prijatelje pa i rođake u Čonoplji, Kljajićevu, Somboru i uopšte na tom kraju, izbjeglice kao i mi. Taj obilazak je trajao dva dana. Drugi dan dođemo mi djeca (ja i moje dve sestre) kod Teteca u stan, koji niti je bio blizu ali ne ni previše daleko od kuće našeg tetka “nemam reči” gde smo još uvek prebivali. Tako smo sedeli u stanu, Tetec, naša baka, moje sestre i ja. Dve babe, dve devojke i jedan dečak. Oni čavrljahu tamo u onoj sobi što beše i dnevni boravak i spavaća soba, a ja sam sedeo u kuhinji sa mlađom od mojih sestara – Sejom. Šta je ona tačno radila ne znam, možda je jela, a ja sam čitao biografiju kapetana Džejmsa Kuka u jednoj od onih brošura što ih dijeljahu “novovjerci”, da li je to bila “Kula stražara” ili šta li već. (Premda je tata savjetovao – prvi put da je on nju savjetovao – Teteca da nema nikakvog posla sa tim “novovjercima” i da ne prima od njih nikakve brošure ili knjižice koje su oni delili po ulicama, smatrajući ih sektašima, naš Tetec je ipak, kad bi joj ponudili – u stvari ponudile, jer su to uglavnom bile žene – na ulici ovakove štampane stvari, to uzimao i donosio u stan. Nije ona to radila iz neke blagonaklonosti prema anabaptistima i kako su se već nazivali, daleko od toga, nego je ona u to vreme sve radila kako bi nekako pokrenula pitanje stana koji joj je ostao u Karlovcu, kao i naše obiteljske kuće koja je također tamo ostala, pa je mislila da bi joj na neki način možda i ovi mogli pomoći kad su, veli, “rašireni po toliko država”. Uostalom, Tetec je u to vreme kontaktirala i rumskog župnika za koga se tada pričalo da posreduje u razmeni stanova i kuća izbjeglih Srba iz Krajine i Hrvata iz R.Srpske. Ja i moje sestre smo je slušali kad je razgovarala sa “gospon župnikom” – tako ga je oslovljavala – a možda je odlazila i u župni dvor. Stoga je ona smatrala i “novovjerce” kao neku uticajnu grupu, mada župnik nikakve veze sa njima nije mogao imati, pa bi prihvatila kad bi joj ponudili ove brošure uobičajenim rečima “makar pročitajte”. Par godina kasnije, kad su ovi imovinsko-pravni odnosi koji su 1996. mučili Teteca ali i nas bili regulisani, ona će ovim istim “novovjercima” – nekim dvema ženama – u neku ruku verbalno očitati bukvicu, ne baš svađati se s njima, ali voditi prilično neprijatan razgovor s njima. Tetec inače ne beše neki preterani vernik; ona je bila SKOJ-evka tokom NOB-a, primala boračku penziju, držala do Titovog imena, a o četnicima uvek govorila u negativnom smislu do kraja svoga života; ipak, 1991. nije želela da ostane u Karlovcu, pod HDZ vlašću. U vezi vere, da kažem još kako je jednom prilikom jedan Rumljanin – čiji su roditelji, doduše, kolonisti sa Korduna – meni rekao kako mu se čini da smo mi, Srbi iz Hrvatske, veći vernici nego Srbi iz Srema, smatrajući to našom vrlinom. A ja sam odgovorio samo: “Čini ti se”, jer meni to tako nije izgledalo; naprotiv, meni se činilo da Srbi u Sremu više drže do same crkve i vere, dok je kod nas Srba iz Hrvatske moguće samo više raznih narodnih običaja koji su se sačuvali uz pojedine verske praznike, dok o samim osnovama pravoslavne vere ljudi malo ili nimalo znaju.) I tako, sjedeći mi u stanu, kad najedanput zazvoni zvono na vratima. Ustade Dada, starija od mojih sestara, da proviri kroz “špijuna” na vratima ko je, i vrati se s rečima: “Ma opet ona Cigančad.” (A bila je skupina od jedno troje-četvoro ciganske dečice koji su kružili po ovom kvartu i bogoradili; već smo ih zapamtili, naročito stoga što im kao neki vođa bejaše jedna devojčica od svojih 12-13 godina, ostali behu mlađi i manji. Tetec na to reče jedno nemarno “ah” i nastavi prekinuti razgovor sa bratovljevom ženom (našom babom) ali Cigančići nastave zvoniti
    i dalje. U stvari, zvone i na vrata susjednog stana – čuje se unutra – i na vrata Tetecovog stana. (Tako su i imali običaj da rade, podele se u dve grupe.) Očevoj tetki dosadi ta zvonjava – a stvarno su bili uporni – ustade, otide do vrata, otključa, otvori i pita ih (ne vičući, jer to su samo deca) šta žele. U stvari, ne treba njih ni pitati, jer u koji mah otvori vrata, odmah progovori jedno – verovatno ona devojčica kao najstarija i kao neka vrsta dečijeg vođe – tražeći, naravno, koji dinar. Na to im očeva tetka blago odgovori: “Nemam vam ja što dati, i ja sam izbjeglica, stara, bolesna i u tuđem stanu.” Na ovo ja i mlađa od mojih sestara, koji smo sedeli, kao što rekoh, u kuhinji, nismo mogli a da ne pogledamo jedno u drugo i da se ne počnemo smejati, potiho. Jer od svega toga bilo je tačno samo to da je očeva tetka izbjeglica i da je stara (imala je u to vreme svojih 70 godina); stan je bio lično njeno vlasništvo a što se zdravlja tiče ono ju je, hvala Bogu, u to vreme još odlično služilo i ja ne znam da li je do tada popila ijednu tabletu u svom životu, a hodati je mogla kao vjetar; jedino što je bila prilično sitna ali takva joj je bila prirodna konstitucija; naš tata je u licu, uzgred budi rečeno, bio prilično na nju nalik, naročito oči, a i brz u hodu. Ona je mislila da se ovim rešila dece te zatvori vrata – ali hoćeš! Cigančad opet zvoni. Ona opet otvori i ponovi im istu priču kao i pre o starosti, bolesti itd. Vrati se u prostoriju, ali oni uporno zvone (čuje se na hodniku neki razgovor, valjda im je neko otvorio vrata i na susjednom stanu, ili neko naišao hodnikom pa prose i od njega). Kako oni ne prestajahu sa zvonjavom, Tetec reče svoju uzrečicu: “Jo Bogo, peljde”, a “peljda” znači nešto kao napast, zlo, pošast, a naša baba potvrdi sa prostodušnim “Je da”, a mi se deca u kuhinji smejemo svemu tome. Čujemo Teteca gde opet ode do vrata i otključa ih (treći put u roku od minut-dve), te će polako i tobože zabrinuto reći Cigančadi, ili upravo jednom od njih, vjerojatno onoj najstarijoj devojčici, koja je istupala u ime svih, doslovce: “Ne zvoni više, čovek je unutra pijan, spava; ako se probudi, svašta može biti!” E, ovo je već imalo efekta! Pred strahom od “pijanog čoveka” koji “unutra spava” Cigančići se skloniše sa vrata i prestadoše da zvone. Može se pomisliti kako smo mi djeca na ove Tetecove reči reagovali, mada se nismo smeli glasno smejati – to smo radili kad smo se vraćali iz stana tetkovoj kući. Ove smo reči našeg Teteca i ovu zgodu preneli nekolicini poznanika i prijatelja – između ostalih i našem bratiću “geniju” i Starom – i svi su se ovome nasmejali ali i pohvalili Tetecovu domišljatost (Stari rekao “Vaš je Tetec legenda”). I od tada je i ovo bilo kao neka vrsta uzrečice među nama; kad bi neko negde počeo jako glasno da govori mi kažemo “Čovek je unutra pijan, spava!” Što se tiče one djece, kad je nastupilo leto, oni su zalazili i na terase Borovičinih kafića pa bi se razmileli oko gostiju, a ta pomenuta devojčica je bila najupornija, zatim bi se opet sakupili u grupu – što sakupivši ponekad nešto a što najureni ponekad od strane devojaka i momaka koji su radili u kafićima – i krenuli dalje, ali ovi kafići su im bili centar interesovanja tog leta. A mi nikada nismo mogli kad ih ugledamo da se ne setimo pijanog čoveka koji spava…

    0

    0
  2. Kao što je rečenica “Sini, Mišane” ušla u “antologiju” izreka mojih sestara i mene, te naše sestre od ujaka, nešto slično je i sa rečenicom “Čovek je ovde pijan, spava”. Obe rečenice su izgovorene, u različito vreme, u različitim okolnostima, na različitim mjestima i u različite svrhe od strane naših bliskih rođaka. Prvu je izgovorio jedan bratić naše majke sa prezimenom koje je i djevojačko prezime naše majke, dok je drugu izgovorila sada pokojna tetka našeg oca, naš “Tetec”, čije su zasluge za nas djecu i uopšte našu porodicu posle tragične “Oluje” neizmjerne, a za mene naročito kada me je 11. avgusta te tragične ’95. godine pronašla u Bijeljini pa sam se sa sada takođe pokojnim jednim Crnogorcem, taksistom, dovezao u Rumu starom “mečkom” uveče toga dana, inače bih u Bijeljini možda dočekao i veče idućeg dana u jednom kamionu, kakva je gužva i stiska bila i kako su sporo i ne bez priličnih problema puštali kolone unesrećenih preko Rače. Tetec se izborila sa svim tim i izdejstvovala prolaz za nas (možda su pomalo pomogle i tablice Rume, tadanja SRJ, ko će znati, ali se energičnost Teteceva svejedno ne može poreći). Ali ja sada neću o “Oluji” mada njena gorepomenuta rečenica “Čovek je ovde pijan, spava” ima neke daleke veze sa ratom iz 1991-95. godine, jer da nije bilo tog rata Tetec nikada ne bi napustila Karlovac i došla u Rumu, kao uostalom ni mi, a pomenuta rečenica je izgovorena početkom 1996. godine u Rumi od Tetecove strane. Dakle, o čemu se radi? Unapred da kažem da nemam ništa protiv Roma (Cigana) niti neke predrasude prema njima, odnosno gledam na njih kao i većina ostalog stanovništva koje ne pripada ovoj etničkoj grupi – oni su tu, pored nas, žive tako kako vole ili kako moraju, pa neka ih, neka žive, i oni su na ovim prostorima još od “bir zemana”, kako bi rekao neki M.Sikirica. Naravno, Cigana je bilo i u Hrvatskoj – ima ih i danas – a u mom rodnom gradu, Karlovcu, većinom su bili skoncentrisani u naselju Orlovac, koje leži preko Kupe, znači ne na našoj, kordunaškoj strani Karlovca da se tako izrazim (RSK je tokom rata polagala pravo na deo Karlovca do Kupe gde je, navodno, bilo više Srba negoli Hrvata; da li je to tačno ne znam, konkretno moja porodica je imala dobre poznanike i prijatelje Srbe i sa one druge strane Kupe, pa čak i u samom Orlovcu, dok je opet, sa druge strane, ogroman broj Hrvata, tadašnjih naših poznanika i prijatelja, živeo na “našoj” strani Kupe – prava je istina da u Karlovcu nisu postojala neka srpska ili hrvatska naselja, sve je to bilo nerazmrsivo izmešano; ni sam pomenuti Orlovac nije bio cigansko naselje, nego je većina karlovačkih Cigana bila tu koncentrisana, kao što su u Rumi gore na Bregu, na kraju grada). U stvari, Cigani u Hrvatskoj su u potpunosti bili katolici, pravoslavnih Cigana nije bilo ni u Karlovcu, ni na Kordunu, ni uopšte u Hrvatskoj. (Ljudi koji su pamtili Drugi svetski rat, kojih ima još i danas ali jako, jako malo, čak su pričali da je bilo Cigana i u ustaškim redovima, barem na Kordunu; pominjao se neki Vale Cigan iz Pavlovca ili iz Hrvatskog Blagaja, ne znam tačno, koji je bio ustaša; u to je vreme nešto Cigana bilo i po selima – hrvatskim.) Stoga se za vreme trajanja RSK na njenoj teritoriji nije mogao sresti ni videti nijedan Ciganin (u stvari, znam samo jednoga, koji je živeo u Slunju pre rata, pa kad su naši zauzeli Slunj u jesen 1991, nije bežao nego je ostao; pre rata je, vele, bio instruktor u vozačkoj školi, a za vreme Krajine je bio naizmenično šofer i kondukter u “Saobraćaju Slunj” – to je neki Valent B., inače rodom negde od Čakovca ili Varaždina). Ja sam u Karlovcu živeo prilično kratko, rat je izbio dok sam bio dete, ali opet sam dosta popamtio iz poslednje dve-tri mirne godine pred rat, i nekako se, sem oko gradske tržnice, slabo sretalo Cigane i na karlovačkim ulicama, a i ako su se sretali, nisu to bili oni “imaš li neki dinar” nego uglavnom žene-gatare, koje su gledale u dlan “da ti kažem zašto si nesretan(tna)”. Govorilo se da su ovi sa Orlovca išli po okolnim selima oko Karlovca, kako srpskim tako i hrvatskim, te skupljali raznu starudiju od seljana a ako im se ukaže prilika – krali, barem se pričalo kako je jedna mlada Ciganka htela nekom M.Dudukoviću, starijem čoveku, da ukrade kokošku a on je video pa u zadnji mah oteo joj “plen” sve bijući je metlom po leđima; pričalo se a ja tu nisam bio da kažem da li je istina ili ne. Ali gatare sam video po Karlovcu, mada u daleko manjoj meri nego kad smo po “Oluji” došli u Srbiju, ja konkretno u Rumu. Kao što sam već rekao, u Krajini Cigana nije bilo po samoj prirodi stvari jer su kao katolici ipak ostali na hrvatskoj strani. Samim tim, nije ih bilo ni među izbjeglicama tokom “Oluje”. (Ja sam se udaljio od priče o Tetecovoj rečenici, ali ovo je sve kao neki uvod.) “Oluja” mene i moju porodicu dovodi u Rumu. Kao što rekoh, Cigana među izbjeglicama nije bilo, ali kad bi se u Crvenom krstu dijelila humanitarna pomoć, znali bi da dođu i rumski Cigani, naročito kad bi se dijelila kakva odeća (ja sam dva puta bio prisutan kad se dijelila odeća: jednom kad su na školskom igralištu “Zmaj Jovine” škole u leto 1996. iskrenuli čitavu gomilu razne robe, i još jednom pre toga, negde odmah kad smo došli, u nekakovom dvorištu blizu Radio Srema u Glavnoj ulici; u Radio Sremu je jedno vreme radila kćerka Pere K., Crnogorca baš sa Cetinja, i mene su ljudi po običaju “ženili” sa njom, da budem “crnogorski zet”, a devojka je, kako su govorili, zaista lepa i zgodna i uz to jedinica a otac bogat; no to je sve bilo kao šala jer je ta devojka ipak bila starija od mene par godina te je možda već i imala momka kad smo mi stigli u Rumu, a ja je uostalom nisam ni poznavao mada sam je možda i video neki put ne znajući da je to Perina ćerka, ja sam još bio učenik a ona već zarađivala u Radio Sremu). Rumski su Cigani, naravno, pravoslavne vere, osim što su ponekad znali da naiđu, ali u prolazu, mađarski Cigani što skupljaju perje, stare bojlere, veš-mašine itd. pa to objavljuju i na srpskom i na mađarskom jeziku. Ali u samoj Rumi Cigani su, kao što rekoh, svi pravoslavne vere.

    0

    0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.