Iako je građevinska inspekcija uredno zatražila, asistencija novopazarske policije izostala je u slučaju zatvaranja gradilišta na trgu Isa bega Isakovića, objašnjava načelnik Gradske uprave Almir Leković. Leković ističe da je Građevinska inspekcija postupila prema zakonu, a zakon je isti za sve građane i mora se poštovati, izričit je Leković.
Zadatak Odjeljenja za inspekcijske poslove, te Građevinske inspekcije je da se doslijedno primjenjuju zakoni o izgradnji i inspekcijskoj kontroli. Zadatak nadležnih organa, policije i tužilaštva podrazumijeva da sarađuju sa Gradskom upravom u pogledu nelegalne gradnje, te pružanja asistencije u slučajevima rušenja nelegalnih objekata.
Nikakav odgovor nadležnih za pružanje asistencije u ovim slučaju Odjeljenju za inspekcijske poslove nije pristigao, a Leković podsjeća i na ranije ne pružanje podrške od strane policije, kada je trebalo uklanjati nelegalno sagrađene objekte.
(RTVNP)
Ovi inspektori nemaju pojma o verskoj autonomiji i da njihovo dvorište je u tom smislu zaštićeno od bilo čijeg mešanja.
Takodje Ejup Musovic u svojoj knjizi Etnicki Procesi Novog Pazara navodi da je dzamija Gazi Isa Bega podignuta kao prva gradjevina u novom naselju Novi Pazar na temeljima predjasnje crkve. U istom pasusu pise da je Antun Alem Dzamija podignuta na temeljima crkve, prijasnjeg Bogorodicinog Manastira gde je ostatak zivota provela Nemanjina zena Ana kao monahinja Anastasija. Sve to pise Ejup Musovic u svojoj knjizi.
….zadnj prasimovi..izdisaji..InshAllah….vidi i policija ….zato se i ne mijesa….jer kad Zorana krene da rusi nelegalne objekte u vlasnistvu SDP-a….e onda ce mu trebat pomoc i vise od policije…sve je prasim pokupovao..preko onog Dragolovcanina….i Pazariste…i Rajcinovsku banju…i po gradu na desetine lokala da ne spominjem sve lipine objekte ukjlucujuci i hotel Vrbak…a okomio se na ovaj krovic…..dako…se tu ….konacno…nasuce….krmak….vlaski..
Pošto je Nikodinović otišao u Beograd, i odatle blebeće o 1912. godini evo da mu ja nešto ipripovijedam o 1915…….tek toliko da ljudi vide kakav lažovčina i psihopata je ovaj (k)akademik:
Elem, u istorijama za 8. razred namjenjenim trovanju svijesti i savjesti mladih Srba nalazi se “čuveni” govor majora Gavrolivića koji je ovaj navodno održao braniocima Beograda1915. godine:
“Vojnici! Junaci! Tačno 3 sata neprijatelj se ima razbiti našim silnim jurišima,……….Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja. Naš puk je žrtvovan za čast otadžbine i Beograda. Vi nemate da se brinete za svoje živote koji više ne postoje. Zato naprijed u slavu!…….”
U čitankama stojim da je rečeni Gavrilović tom priliko poginuo zajedno sa svojim juncima, dakle 1915. godine!?
Dr Danilo Radojević je pokazao da je Gavrilovićevu naredbu u stvari napisao i prvi objavio kapetan Đorđe Ros u knjizi na Dunavskom keju (1930) od koga je preuzeo dalje Branislav Nušić u svojoj Retorici (1934), a potom Miloš Đurić u antologiji Besede 1966. (D.R. Crnogorci na Limesu, Podgorica, 1999, 164/165).
Dalje se ova mistika, nastavila u djelu Solunci govore A. Đurića (Gornji Milanovac, 1979) i u brojnijem radovima drugih pisaca. Nušić i čitav niz velikosrpskih mitotvoraca objavili su Gavrilovićevu smrt na Dunavskom keju 1915. koju su demaskirali dijelom R. Rotković i D. Radojević. Definitivno drugi život majoru Gavriloviću dao je pješadijski potpukovnik iz Beograda Dimitrije Trifunović koji je za godinu smrti ovoga kvazi heroja odredio 1945. u enciklopedijskoj jedinici o njemu (Vojna enciklopedija, Beograd, 1972, III, 174).
Prije dvadeset i kusur godina, u pripremama za “antibirokratsku” revolucioju, TV Beograd je reklamirala jetrenu paštetu iz proizvodnoga asortimana Fabrike Gavrilović iz Petrinje rijecima: “Odlično je, Gavrilovićevo je”. Novom Obiliću – Gavriloviću bila je posvećena samo obicna jetrena pašteta. Možda i u tome leži kraj višedecenijskog mita o “drugom” i dugom životu ovoga kvazi heroja.
Moj Nikodinoviću, fukaro zaslijepljena patološkom mržnjom prema islamu i Bošnjacima…..
svaka cast Amere..mozes tako odgovoriti jer pozanjes materiju njihih lazi …sta su sve pisali i govorili za te protekle 535 g boravka Turaka na ovim prostorim pa to nisu patoloske lazi…to ni vanzemaljci se nebi usudili da izmisle… tamo neki Obilic sve pobio sabljom britkom ili pritkom, te braca Jugovici ,te crni karamo ga djordje… i na kraju bitka na gazimestanu izgubljena..naravno da je izgubljena jer nije ni vodjena…kako oni da vode bitku…pa 535 g alo bre nikodinovicu skote jbt gavrilovic
Opste je poznata cinjenica, a to svi stari pazarci znaju, da je na mestu danasnje zgrade Islamske zajednice se nalazila crkva kao da je Ejup Musovic pored same zgrade islamske zajednice, nasao tu prilikom istrazivanja pravoslavno groblje, sto je brze bolje za vreme komunista sakriveno i zabasureno.
Kad nedaju dobrovoljno dozvole za izgradnju onda se gradi kao sto bivši Gradonacelnik Dr. MEHO MAHMUTOVIC to uradi sa vikendicom.
Decko ti si naogriso na vutru
Što ovaj pijani (k)akademik i ovaj ćirilični mogu natrabunjat, to pas s maslom pojesti ne može. Sad on kao Deretić lupa da je tu bila sagradjena crkva a turci je uništili kao i svaku drugu crkvu.
Kad je tako – što je Petrova crkva ostala netaknuta?
Kad je tako “graditelji” – što ste ( VI A NE DRUGI) srušili tudju bogomolju a na tim ruševinama sagradili Petrovu crkvu?
Kad je tako – što su Turci sakupljali pare za obnovu vaših manastira?
Što lažeš za tu povelju kad je to bilo pismo na arapskom nadjeno u tim temeljima?
Što lažete da mi tražimo drugo osim ono što je uvakufljeno – znaci nečija svojina predata u ruke IZ – TO I JESTE UVAKUFLJIVANJE – VAKUF (a ne oteta i predata itd)?
Zar je to pravda što vi crkvi vraćate i ono što nije njeno – Motel kod manastira Sopoćani itd a nama bi da otmete i ono što je ZAKON OVE DRŽAVE REKAO DA SE VRAĆA IZ?
Blic piše : Srpska pravoslavna crkva je jedno od najuspešnijih “preduzeća” u Srbiji i po prihodima nalazi se na trećem mestu, odmah iza Naftne industrije Srbije i Elektroprivrede Srbije. zaradjuje 150 mln godišnje, vi joj OVDE (a ko zna još gde) poklanjate tudj motel?
Da je države (k)akademiče uzeli bi ti tu nadri titulu i strpali u zatvor za širenje profašističkih ideja.
Znamo mi da vama smeta sve stoje Islamsko ali sta cemo mi moramo branit Vakufsku imovinu svim raspolozivim sredstvima pa ako zatreba i zivotima svojim. Nego vi pakujte polako stvari naredu je opstoinska zgrada i u njoj otvaramo InshaAllah fakultiet Isllamskih prava a vi mozete i u neke brake jer za bolje i nijeste!
https://youtu.be/d_UpMa_HKtc?t=145
Bilja Albanska Teljevizija na Pesteri svi znaju Albanski
SDPeovci vi dobro znate da ni SDSovci nijesu uspjeli srusit ni jedan Islamski objekat u Sandzaku a kako bi to onda vi uradili. Nama rusenja vi ste mislili otisao Zukorlic i mozete radit sta vi hocete e Sojici nece da moze on je ostavijo iza sebe sigurno vjerne i odane vodje Islamske zajednice. Nego na red ce doci i ta zgrada opstinje polako pa cete morat u nekim barakama radit dok ne napravite nesto na opstinskom zemljistu a posto vi to sve rasprodali necete imati je gdje ni napravit.
Рачунају да је све вакуфско што су Турци присвојили окупацијом Србије. Чак и и римска Новопазарска Бања.
Турци су протерани 1912. , генерал Михаило Живковић је вратио исламизиране Србе који су пошли у Турску за турском војском у повлачењу, српски војници су им сачували сву непокретну и покретну имовину. Зато муслимана има у Србији само у Рашкој области.
Рас је био ту где је данас Нови Пазар, Турцу су само променили име Раса (види академик Јованка Калић ,,Епископси градови …) , Турци нису ништа градили, чак ни џамије, већ су цркве претварали у џамје. па је једну цркву у Расу која је била на месту данашњег Исламског факултета, Исабег претворио у своју џамију која се срушила од дотрајалости у време Краљевине Србије. На том месту је подигнут Хотел Београд, а при копању темеља наишли су на темеље цркве и откопали ктиторску повељу на мермерној плочи. Хотел Београд је био касније робна кућа, а муфтија је наоружаним телохранитељима и присталицама отео ту зграду иако је власник познат. Стално нешто дограђује и прерађује без грађевинске дозволе, јер нема доволе без доказа власништва, а себе правда што јавно изјављује да њему не треба довола окупаторске државе Србије, јер му је отела државу и 100 година држи муслимане Рашке области под окупаторском чизмом (од 1912.).
Видео је да без власти и политике нема ништа, бацио је мантију муфтије и сваког дана моли Вучића да га прими у Владу. Неко рече да је већ примљен. Понудио је своју ..идеју помирења”, мисли да ће тим Тројанским коњем освојити Србију, односно јавно мњење.
Вук длаку мења, а ћуд никако – вук био, вук остао.
Увек је у Србији на власти нека ,,ћорава влада”. Ко прогледа биће спашен, ко не прогледа живеће у мраку.
@ДН
Ja znam samo da ti veći Turčin od nas u Sandžaku, možeš dnk test da uradiš ako ne vjeruješ.. Ako se budeš pitao otkud, onda su ti prađedovi zaboravili ispričat da su pijani guslali uz vatru, dok su im žene obilazile turske šatore..
Bolje da ste se islamizirali, makar bi imali čestito potomstvo, ovako ćete zauvijek ostat turska kopilad.. Boli, znam 🙂
DN, pocela okupatorska cizma da propusta. Zali se sindikat policije da je ministarstvo unutrasnjih poslova falcifikovalo certifikat. Mos mislit! 😆 😆
…SAKA JADA…
Napelo vam se g*vno a mislite da je srce… 😉 😛
ДН@
Poznato je da akademici Jovanka Kalić i Marko Popović godinama već vode bitku gde je to taj Ras. U osmanskim defterima jasno stoji da se Novi Pazar nalazi u nahiji Ras ako to niste pročitali gospodine D.N. deftere u šake i naučite nešto. Sumarni popis Sandžak Bosna 1468/69 godina str. 8 Naveću vam samo jedan citat kako to radi vaš arčeolog M Popović. Izgleda da nije prošla ona priča D.Premović da je Altun Alem Džamija građena na temeljima crkve pa sada pokušavate da izmislite nešto opet na nekim vašim imaginarnim temeljima koju vam došapnu vila Ravijojla na krilatom šarcu.
Kako je Marko Pacov iskopao novac
Kako je penzionisani arheolog dr Marko Popović prodavao maglu kako bi opravdao trošenje sredstava koja je sam sebi dodelio. Kako je ćenifa proglašena za ostatke velike kule. Kako su namerno sakriveni rezultati iskopavanja iz šezdesetih godina. Za koje specijalne arheologe su rezervisani specijalni neistraženi prostori za specijalna istraživanja
Stanislav živkov
Da ovaj matori jarac DN ima imalo postenja u sebi sad bi pocrvenio od stida. Ali nema. Srbenda je to – bre! Kako ono cosic to rece: LAZ JE NAMA NACIONALNI INTERES…
Гордана Томовић
Микротопонимија око града Раса према турском попису из 1468/9. године
Gordana Tomović: The Microtoponimy near the town of Ras according to the 1468/9 register of The Bosnia Sanjak (Summary)
[Споменица Милана Васића, Академија наука и умјетности Републике српске, књ. II, Одјељење друштвених наука, Књига 14, Бања Лука 2005, 165–184.]
Пре више од десет година обновљен је проблем контроверзне убикације престоног седишта Рас, епонима српске средњовековне државе Рашке, детаљним објављивањем једног податка из турског пописа Босанског санџака из 1468/9. године у коме се недвосмислено наводи да је град (шехер) Нови Пазар друго име града Раса. У то време већ су била завршена археолошка ископавања Градине код Пазаришта и узнапредовала ископавања Градине у Постењу, двају алтернативних локалитета претпостављене локације византијског и српског града Раса, чији су заговорници своју аргументацију документовали низом расправа и студија и око којих се поделила научна јавност у Србији. Податак из наведеног турског пописа, познат, али занемарен, износећи трећу локацију града Раса на месту Новог Пазара, умножио је проблеме који су већ постојали и оживео давнашње гледиште Стојана Новаковића да се под називом Рас подразумевала шира област у којој су били различити владарски и црквени објекти.[1] Иако је изгледало да је решење проблема око места где се налазио град Рас ушло у нову, помирљивију фазу, после објављивања велике монографије о тврђави Рас (Градина код Пазаришта), поново су се продубили сукоби и ушанчена различита гледишта.[2] При томе нису били запажени ни коришћени неки други подаци о шехеру (граду) Расу, који се налазе у истом турском попису Босанског санџака из 1468/9. године, будући да тај извор још увек није у целини објављен, иако је више пута цитиран у научној литератури. Тако је до сада остала непозната микротопонимија око града Раса забележена у наведеном извору, на којој се заснива овај прилог. Са захвалношћу и поштовањем посвећујемо га академику Милану Васићу, који нам је свесрдно помогао, прегледавши дефтер и издвојивши она места где се помињу топоними у непосредној околини шехера (града) Раса, ставио нам на располагање те податке и омогућио нам да их користимо.
У сумарном попису Босанског санџака из 1468/9. године, који се чува у Градској библиотеци у Цариграду, под бројем 076, побележена су 34 читлука, уз које стоји примедба да су купљени од босанског крајишника Иса-бега Исхаковића и других бегова у околини Јелеча, Звечана и Раса. Изричито се наводи да су неки били у околини шехера (града) Раса, а четири у непосредној градској близини. Тако су у околини шехера Расa пописана села Кузмин, Горња Тушимља, Доњи Ковачи, Петрова, Вражогрнце, њиве Петрове и Димитрове цркве, а земљиште четири читлука једним делом допирало је до самога градa. То су били поседи Хаџи Сулејмана, Карађоза, Хусеина и Аладина.
Микротопонимија која се наводи у оквиру наведених читлука нови је извор за тачнију убикацију шехера Рас. Помињу се различите врсте насеобина и обрадивог земљишта – села и селишта (мезре), затим њиве, ливаде, виногради, чија идентификација на терену пружа могућност да се боље сагледа непосредна околина насеља које су Турци крајем седме деценије XV века називали шехером Рас.[3] Како се ради о фискалном документу, у коме ништа није случајно, већ све почива на реалном стању, од посебне је важности открити који су то топоними и где су се налазили. Откривање српског имена и места наведених топонима записаних страном транскрипцијом, иначе тешком за тумачење, могло би да потврди или оповргне гледиште да је само Нови Пазар називан шехером – градом Рас, како се иначе наводи у попису.
Турски попис Босанског санџака 1468/9. године региструје затечене прилике, које су биле у узрочно – последичној вези са историјским пејзажом који затичу Турци и који у њему снагом извршне власти мењају оно што им није одговарало. Подаци о граду (шехеру) Расу, који се бележе у читлуцима, намећу и потребу поновног испитивања значење одреднице у истом дефтеру: «Шехер Нови Пазар, друго име шехер Рас». При томе се мора узети у обзир и шта је тада представљао и обухватао турски посед назван читлук.
Рашки управни центар српске државе, који су затекли Турци, обухватао је околину данашњег Новог Пазара, седиште Рашке епископије – цркву Св. Петра, велике задужбине Немањића – манастире Ђурђеви Ступови и Сопоћани, важни рудник гвожђа у оближњој Глухавици и развијен и урбанизовани трг Трговиште, у коме су боравили Дубровчани и живели домаћи трговци, док је сам стари византијски и српски средњовековни град Рас са утврђењем био напуштен и у рушевинама. Тврђава под тим именом не спомиње се у турским пописима, иначе би се вероватно у њој, а не у оближњем руднику гвожђа Глухавици 1396. године сместио турски кадија наводећи невољне Дубровчане да туда пролазе са трговачком робом и плаћају царину.[4] Овакав став приморских трговаца и њихова приврженост Трговишту, били су један од главних разлога да турска власт оснивањем другог, већег и приступачнијег градског тржног центра утиче на трговачки промет и усмери га у своју корист.
Убрзо по успостављању турске власти у близини старог трга, Трговишта (Ески Пазар), ниче нови трг, Нови Пазар (Јени Пазар).[5] Нови трг, турски базар, који је основао Иса-бег Исхаковић, имао је одлуком власти предодређен статус великог града – шехера, који је достигнут после једног века. Како је већ уочено, овим смишљеним чином требало је да се на већем и отворенијем простору развије турски трговачки центар, који би потиснуо старији рашки трг, Трговиште.[6] Стиснуто између брда Хоџева и леве обале реке Рашке, на месту данашњег Пазаришта у атару села Шавци, Трговиште се развијало као издужено неутврђено насеље, са старијим кућама од дрвета (XIV-XV век) и млађим од камена (XV – XVIII век), са правилним распоредом густо збијених стамбених јединица, од којих су истражене 64 куће. Имало је централну градску цркву, више гробаља и три гробљанске цркве. [7] Ово насеље домаћих и приморских трговаца имало је улогу важног обласног средишта, како за промет руда и металних производа рударског центра Глухавице, тако и за трговачки промет на важном путу од Приморја ка истоку. И сам назив Новог Пазара, са другим именом шехер Рас, указује да је настао као алтернација старог трга, Ески Пазара, како се називало Трговиште. Трговиште се не помиње у турским пописима из 1455. и 1468/9. године, вероватно зато што је као важни трг био уписан у султанова добра, царске хасове.[8]
Познато је да читлук представља првобитно оно земљиште које се може обрадити паром волова, потом посед муслиманског сељачког домаћинства, сличан српској баштини, а затим и особену врсту поседа – издвојену привредну и земљишну целину, које је имала и посебан правни статус, али чија величина није била ограничена. По правилу су оснивани на напуштеној земљи, а добијали су се од државе или куповали. Власник читлука располагао је њиме слободно, са једином обавезом да плаћа порез – десетину, у новцу или кроз одговарајућу службу држави.[9]
Читлуци у околини шехера Раса 1468/9, према белешци у дефтеру, били су купљени уз тапију од босанског крајишника Иса-бега Исхаковића и других бегова, за њих се плаћала десетина цару, а у поседу нико није смео да омета власника. То значи да су поменуте земљишне јединице биле део мањих области које су Турци запосели и пре коначног заузимања земље Бранковића и оне територије која је 1455. године укључена у крајиште Иса-бега Исхаковића.[10]
1. Хаџи Сулејманов читлук
«Чифтлик Хаџи Сулејмана
Састоји се од две њиве по имену Шећеница /?/ и Враница/?/ у синору села Доњи Ковачи крај шехера Раса, једне њиве по имену Слатина, винограда који допире до Раса и две њиве по имену Чендол и Околача.
Приход 120 /акчи/».[11]
Читлук Хаџи Сулејмана био је у атару села Доњи Ковачи, а састојао се од пет њива и једног винограда, који је допирао до шехера Раса. Називи четири њиве: Шећеница, Враница, Чендол, Околача, иначе несигурно протумачени, не могу се пронаћи на терену у околини Новог Пазара. Нема ни села Доњи Ковачи. Међутим, подаци из два турска пописа, 1455. и 1468/9. године, откривају како су Доњи Ковачи и њива Чендол постали посед две генерације исте турске породице, оца и сина. Хаџи Сулејман је био слуга (хизмећар) Иса-бега Исхаковића, у време када је његов син Курд, 1455. године, држао мали тимар од три куће и једног неожењеног у селу Доње Ковачево и три куће у селу Чабин Дол, са укупним приходом од 627 акчи. Курд је био ешкинџија, поседник мањег тимара, под обавезом да учествује у војним походима на коњу, без посебне опреме. Пошто је после петнаест година постао џебелија, оклопник који је ишао у рат на коњу са пуном војном опремом, његов приход се знатно увећао. У селу, уписаном 1468. године као Чајин Дол, имао је три њиве, којима је могао слободно да располаже (хаса), девет кућа и једно момачко домаћинство, са приходом од 1.797 акчи. Није више имао ниједан дом у селу Доње Ковачево, али су у читлуку његовог оца, Хаџи Сулејмана, биле две њиве у синору тога села, уписаног као Доњи Ковачи, док је њива Чендол из истог читлука очигледно била у атару села Чајин или Чабин Дол, у којем је и син имао тимар.[12] Овај податак још је једна потврда да су се читлуци оснивали већим делом на ненастањеној земљи, те да се под називима њива из читлука у нахији Рас подразумевају већи комплекси обрадивог земљишта запустелих сеоских насеља или потеси на којима се оснивало ново насеље. Тако је њива Слатина у Хаџи Сулејмановом читлуку била у данашњем истоименом селу, југозападно од Н. Пазара, између Себечевске реке и Рашке. И остали део Хаџи Сулејмановог поседа морао је бити на том простору или у непосредном суседству. Јужно од села Слатине и Глухавице, на Ковачкој реци, налази се село Ковачи. У односу на положај овога села, Доњи Ковачи могли су бити у доњем току исте реке, код села и рудника Глухавице и села Надумци. Име последњег насеља непосредно је повезано са производњом и обрадом гвожђа. Надо је био стари назив и мера сировог гвожђа шупљикаве структуре, које су од гвоздене руде производили топионичари – надумци, и које се даље обрађивало у самоковима и ковачницама.[13] Ковачи и Надумци названа су по специјализованим мајсторима у појединим етапама металургије гвожђа, у комплексу великог средњовековног рудника Глухе Васи – Глухавице, одакле су знатни приходи притицали у дворску благајну.[14] Почетком XIII века краљ Милутин је свој регални доходак од рудника, рудара и топионице у Глухој Васи уступио својој задужбини цркви Св. Стефана у Бањској, а манастир Дечани добијао је од истог рудника сваке године по 50 нада гвожђа.[15]
Нестало село Доњи Ковачи налазило се покрај Слатине, будући да су та два места била део истог читлука, а истовремено близу шехера Раса, како се наводи у дефтеру, при том, насеље мајстора ковача морало је бити у околини већег рудника. Такав положај био би у јужном делу села Себечева, између Слатине и суседне Глухавице. Село Чабин Дол (Чендол, Чајин Дол) вероватно је данас село Дољани, које се граничи са селом Слатина. У том случају читлук Хаџи-Сулејмана обухватао би део атара села Дољана, Слатине и јужног дела данашњег села Себечева, од леве обале Себечевске реке, према северу преко реке Рашке до јужних падина брда Хоџева.
2. Карађозов читлук
«Чифтлик Карађоза
Састоји се од баштине Вукмана и Богдана која се налазе у синору села Гошева, у околини Раса, једног винограда који допире до шехера Раса и две њиве између њива које припадају цркви Петрова.
Приход 250 /акчи/».
Карађозов читлук заснован је на земљишту двеју хришћанских баштина, Вукмана и Богдана, у атару села чије се име може тумачити као Гошево, Гршова или Гушкова, а имао је и један виноград који се протезао до шехера Раса и две њиве између њива Петрове цркве. Овај, до сада једини податак о неком поседу Рашке епископије, показује да су Турци цркви Св. Петра оставили поједина обрадива земљишта, која су вероватно била у ближој околини саме цркве. Почетком XIV века метохија Рашке епископије била је окружена селима великог властелинства Св. Стефана у Бањској. Северно од Петрове цркве од леве обале реке Рашке преко Пазарског брда, Дежевских страна и планине Близанац до села Павља на Људској реци протезала се јужна граница рашког метоха светостефанског властелинства.[16] Јужно од Новог Пазара манастиру Бањска припадало је село Гошево, које и данас постоји, али је тада, као и у периоду турске власти, припадало подручју града Јелеча.[17] Друго село Гошево, са 32 дома, 2 удовице и 3 неожењених, које је било у нахији Рас, данас је заселак Горњих Штитара, северозападно од Новог Пазара.[18] Међутим, мало је вероватно да су у једном од та два села истог имена – Гошево, биле Вукманова и Богданова баштина, виноград и њиве у оквиру Карађозовог читлука 1468/9. године. Прво село, иако недалеко од Новог Пазара, припадало је Јелечу и у њему се не спомињу виногради, а друго село, иако је било у нахији Рас, доста је удаљено од Новог Пазара и Петрове цркве. Остаје, стога, да место Карађозовог читлука треба тражити у несталом селу сличног имена (Гошево, Гршкова или Гушкова) у близини цркве Св. Петра.
3. Читлук чашнигира Хусеина
.«Чифтлик чашнигира Хусеина
Баштина хришћанина по имену Булашин у селу Петрова у околини Раса, његовог винограда и њиве и две трећине њиве назване Пожега у селу Штавић.
Приход 150 /акчи/».
Поседник читлука, Хусеин, био је чашнигир, дворски службеник који је имао дужност да на двору проба јела и служи за трпезом.[19] Према сачуваним називима места његов читлук може се поуздано лоцирати. Састојао се од једне хришћанске баштине, Булашинове, у селу Петрова, његовог винограда и њиве Пожега у селу Штавић. Име хришћанина баштиника било је, у ствари, Болашин, често у другој половини XV века. Тих година помиње се Радоје Болашиновић, из Бродарева у Полимљу, који је за дубровачког трговца Џивана Припчиновића у Фочи добављао црвац за бојење тканина.[20] Можда је био син управо Болашина из Петрове, јер се у књизи дужника Џивана Припчиновића, који се бавио и производњом сукна и ткањем, помињу људи из Новог Пазара и Раса.[21]
Петрова је данас заселак на левој страни Људске реке, између села Ситниче и Јасеновик, северозападно од Новог Пазара. Јужно од Петрове, дуж обе стране Људске реке, протеже се село Пожега, сумеђно село су Шавци, смештени на ушћу Људске реке у Рашку испод планине Хоџево, у турском попису погрешно забележени и протумачени као Штавић. Шавци су били средњовековни мајстори кројачи који су израђивали одећу од тканина или коже, а поједини су били посебно обучени за израду одређене врсте скупоцене одеће или обуће (шавци свитни, шавци скорњани, шавци кожушни).[22] Село Шавци са засеоком Јерка побележено је више пута у различитим турским пописима, али ниједном није откривено о којим селима је реч. Препознају се у попису из 1455. као село Рајка, затим 1468/9. као Рајка, други назив Штавић, крајем XVI века Шиторићи, другачије звано Ријека, у којем је било 62 винограда; 1604. године село Штавић, другим именом Рика, са напоменом да се од раје споменутог села која прави вино узима порез (ушур) од шире на основу закона (кануна). Село је тада имало 31 кућу хришћана и 3 муслимана, као и 62 винограда.[23]
Од многобројних винограда, од чијих су се гроздова плавиле благе косе под Хоџевом, између Пазаришта и Рашке, данас више нема ниједног. Читлук чашнигира Хусеина у околини Раса запремао је обједињени земљишни комплекс под планином Хоџево, који се састојао од једне баштине у селу Петрова, њива у селу Пожега и винограда у селу Шавци, и који се протезао дуж доњег тока Људске реке до њеног ушћа у реку Рашку, и уз леву страну реке Рашке до Пазаришта.
4. Читлук мевлана Аладина
«Чифтлик мевлана Аладина, муалима у Расу
Састоји се од мезре баштине Матка, везане са шехером Расом / која допире до шехера Раса/.
Приход 30 / акчи/».
Поседник читлука Аладин био је угледна личност (мевлана) и учитељ (муалим) у Расу, што значи да је живео и радио при муслиманској школи, које се обично везују за градску средину.[24] Његов читлук био је запустело насеље или мезра баштине Матка, везане са шехером Расом, или која је допирала до шехера Раса. Топоним се није сачувао. Запустела баштина Матка, могуће названа по имену претходног власника хришћанина, која се налазила у непосредној близини шехера Рас где је мевлана Аладин био учитељ, вероватно је временом утопљена у градско језгро. Сличан случај био је са баштинама у селу Паралово, од којих је крајем XVI века настала једна градска четврт (махала) Новог Пазара.[25]
Иако су нека места остала непозната, микротопонимија четири муслиманска поседа у нахији Рас из 1468/9. године, везана за данашња села Слатина, Шавци, Пожега и Петрова, јасно омеђује западно подручје града (шехера) Раса на западним границама данашњег атара села Себечева, око средњовековног Трговишта, прометног трговачког центра домаћих и дубровачких трговаца, у који и Турци смештају своје представнике управне и судске власти.[26] У време оснивања Новог Пазара, Трговиште је постојало као насеље градског типа, у подножју планине Хоџево, окружено виноградима и сеоским привредним и занатлијским залеђем. На земљишту градског округа, слично дистрикту у приморским градовима и градском метоху Островице и Рудника, Турци су основали на источној периферији нови трг, Нови Пазар. Сада постаје јасније зашто се за Нови Пазар наводи да је друго име шехера Рас, и шта је, у ствари, средином XV века представљао шехер Рас. Назив је захватао уски и издужени градски атар који се протезао од старог рашког трга, Трговишта, на западу дуж обе стране реке Рашке, укључујући најближа приградска насеља између Трговишта и Новог Пазара, као што су Парице и Паралово, и читаво земљиште новога трга, све до његових источних граница. Шехер Рас налазио се, у ствари, у крајњем југоисточном делу нахије Рас, на граници са нахијом Враче и нахијом Јелеч. У правцу североистока и истока подручје града окружавала су села Постење, Бања и Избице у нахији Враче, а на њих су се на јужној страни настављали атари села Осоје, Мур и Паралово у нахији Јелеч.[27]
Из овога би следило да је Трговиште такође називано Расом. Настало испод рушевина средњовековног Раса, Трговиште је могло да понесе име старога града и вероватно су се једно време користила оба назива за исто трговачко место. Оснивање новог трга на подручју вароши Рас истакло је у први план име Нови Пазар, и прокламовало намеру власти да се новим тргом замени стари, Трговиште или Рас. То је, међутим, био дуготрајни процес. Познато је да дубровачки трговци већ од 1461. године бораве у Новом Пазару, али ни Трговиште нису напуштали. Исте године тројица дубровачких конзула, који су били одређени 8. фебруара да суде спор у Новом Пазару, у истом су својству 20. априла били надлежни за Трговиште. Према једном дубровачком извору Трговиште је држао Синан-бег 1468. године, управо у време пописа Босанског санџака, у коме се овај значајни трг не помиње.[28]
Крајем XV века као два насељена места помињу се Нови Пазар и Рас. У књизи дубровачког трговца Џивана Припчиновића 1473. године уписани су један дужник из Раса, хришћанин Влатко Милатковић, и два из Новог Пазара, оба муслимани, Шаин и Јакуп.[29] Сва тројица дуговали су за тканине или одећу. Влатко Милатковић из Раса имао је да плати 4,14 дуката за седам лаката тканине проткане златом, која је вероватно била допремљена из Дубровника. Асизи Шаин из Новог Пазара остао је Џивану дужан за тканине 3,6 дуката, а Аранаут Јакуб (Yagup), син Јосуфов, из Новог Пазара, имао је да плати за једну хаљину 4,3 дуката. Јакупов отац, Јусуф Арнаут, пореклом из Албаније, био је слуга Иса-бега Исхаковића, који је 1455. године у свом тимару убирао приход од осам домова, једног удовичког и четири момачка домаћинства у селу Рогатица, данас село Рогатац северозападно од Новог Пазара.[30] Историја настанка овог тимара памтила се и преносила из једног пописа у други, па се у турском попису из 1604. године појединачно наводе баштине које је држао Јусуф Арнаут у селу Долња Рогатица.[31]
Бележење ставки о потраживањима и дужницима у пословној књизи Џивана Припчиновића заснивало се на стварним подацима, јер се радило о роби и новцу, и стога се може сматрати поузданим доказом да су постојала два одвојена насеља, Нови Пазар и Рас. То је за сада последњи податак у коме се као живо насеље помиње Рас. Намеће се из свега закључак да су називи Рас и Трговиште били саставни делови сложеног имена истог насеља – главног рашког трга или Трговишта Рас. Слични случајеви су познати. Дубровчани су трг код Петрове цркве на Лиму називали понекад само Лимом, као што се трг при Св. Николи у Бањи означава као Св. Никола, Св. Никола у Бањи или само Бања.[32] Ови блиски примери указују на који је начин, после замирања тврђаве Рас, трговачки промет рудом из Глухавице и тканинама из Дубровника, као и другом разном робом, могао да изнађе подесно место у поткриљу Градине и Хоџева и да удахне нови живот тргу. То није био наставак живота тврђаве, нити бедемима опасаног војног и стратешког упоришта, већ подграђе, варош, отворено трговачко и урбанизовано насеље, на прометном путу робе и путника. У време када настаје, средином XIV века, када су свакако били очувани и истакнути у пејзажу остаци старе тврђаве Раса и када се памтило њено име, може се претпоставити да је трг прво називан сложеним именом Трговиште Рас. Током времена двочлано име разлаже се на саставнице, које свака за себе означавају исто место, али све чешће се користи само назив Трговиште, а све мање Рас. Ипак насеобинско име Рас опстаје. У време када је у приградском подручју основан нови трг, загонетна белешка, «Нови Пазар, друго име шехер Рас» из 1468/9. године, у ствари је имала практичну намену, да боље објасни место новог трга, који је био на земљишту вароши Раса.
О називу Рас доста је писано.[33] Научници су сагласни да је потекао од имена Арса, као и Арсија (Раша) у Истри, из оног палеобалканског језичког супстрата којем у материјалном погледу одговарају богати археолошки налази из хумке испод Петрове цркве и некропола из села Иванча – Дојевићи, удаљена 8 km од Петрове цркве и 2 km од Пазаришта (VIII – VII век пре нове ере).[34] Припадају гвозденом добу, када је употреба новог метала изменила културну слику Европе. Настанак палеобалканске и римске Арсе треба везати за најважнији чинилац целокупног развоја у изворишту Рашке, за оближња богата лежишта гвоздене руде, а значење имена тражити у карактеристичним одликама обојености орудњеног земљишта. Рудно благо било је стамени фактор развоја, како у археометалургији праисторије, тако и у римско доба, и у свим потоњим периодима. Утврђење на Градини изнад Пазаришта, са потврђеним фазама постојања, подигнуто је било првенствено да контролише и штити рад рудника, а не као војни објект. Тако је било у праисторији, у римско доба, под византијском влашћу и у време формирања и развоја српске средњовековне државе. За становништво, које је било претежно земљорадничко, гвожђе је било веома важан метал. У хронолошком следу и кроз етапе процеса који се може наслутити, први познати назив, Арса, припадао би палеобалканском локалном називу рудоносног тла и рудника гвожђа, који се преноси на утврђење и реку, и траје кроз антички период. Утврђење Арса, које обнавља Јустинијан, под тим именом улази у словенски свет, бугарски и српски. Први српски бан или жупан који је држао ово утврђење, ширећи своју власт, шири и назив Раса на подручје којим је управљао. Значај овог рудоносног средишта у српској држави одаје концентрисање важних управних и црквених структура у Расу – стоно место и владарске задужбине Ђурђеви ступови, Сопоћани, Петрова црква – седиште рашке епископије. Са општим полетом рударства у српској држави, под новим српским именом Глуха Вас или Глухавица постаје највећи рудник гвожђа у средњовековној српској држави. С тим у вези је и ковница српског новца у тврђави Рас. Око рудника формирају се насеља мајстора обучених за поједине фазе металуршког процеса (Ковачи, Надумци, Смолућа, Намга) и пратеће занате (нешто удаљенији Штитари), а затим у близини, после замирања утврђења на Градини, и трг – отвореног типа Трговиште, прометно трговачко место са дворским мајсторским селом, какви су били суседни Шавци. О Глухавици се писало, а обављена археолошка рекогносцирања потврђују да је рудник имао веома развијену производњу.
На неке претпоставке, овде изнете, могла би одговор да пруже систематска археолошка истраживања Глухавице. До тада, микротопонимија читлука око шехера Рас из 1468/9. године показује да су Турци под шехером Рас подразумевали простор од Себечева на западној страни дуж обе стране реке Рашке до села Избица на истоку, у коме су била два трга, стари – рашки трг Трговиште, на западном рубу, и нови рашки трг – Нови Пазар, на источном крају градског атара. Спојени одлуком турске власти у једно име – град (шехер) Рас, два важна рашка трга ипак настављају да живе одвојено. Зато се у пословној књизи Џивана Припчиновића почетком осме деценије XV века помињу посебно Рас и Нови Пазар. У светлу ових, до сада непознатих података о граду Расу, требало би тумачити и запис на књизи Матеја Прибисалића из 1595. године « у Трговишту, који је у Расу у поткриљу Свете Тројице зване Сопоћани», који је Константина Јиречека, по свему судећи делом оправдано, навео на закључак да је Трговиште исто што и стари Рас
Meni neće kao tebi objaviti komentare duže od par pasosa DN, ali čitatelja radi samo jedna mala intervencija da vide o kakvim se lažovima radi. Slijedi citat: “…………Прво питање односи се на мало позна-ту историју града Раса, односно Рашке епископије. Као што је познато, епископ Раса се помиње у другој хрисовуљи цара Василија II (мај 1020. године) у саставу Охридске архиепископије2. Уз сва страда-ња и обнове, Рашка епископија је до на-ших дана изразити елеменат културног ко-нтинуитета једног још старијег хришћан-ског средишта.”
Nije nikodinovići ta historija “мало позна-тa” no lažete masno….nako srpski”
Srpska pravoslavna crkva je ustvari bila deo bugarske pravoslavne crkve koji je na prevaru odvojio Rastko Nemanjić Jevdokijoprčivi i zato bio proklet od Homentijana. Narod vjeruje da je prokletstvo ispunjeno u “bitci” na Marici, koja ustvari nije ni bila bitka već je jedna prethodnica turske vojske brutalno izmasakrirala krivoslavni vašljivi bašibozuk.
Pravoslavizacija ove regije je započeta kada pod pokroviteljstvom pape Adriana II i unuka hana bugarskog Omurtaga Bogorisa (Borisa I……Boris “srpsko” ime…..hahahha) na Četvrtom konstantinopoljskom saboru Grk Georgi kao kompromisno rješenje biva imenovan “mitropolitom Drastorskim”…….stari Ras (rrasa na ilirskom ravna površina) je tada u sastavu bugarske drževe. Sve pravoslavne sakralne objekte u ovoj regiji na temeljima predhrišćanskih svetilišta izgradili su Turci Vlgari (Bugari)……o starobalkanskim plemenima koja su ti živjela mnogo prije Bugara mogao bih da ti pričam danima ……moj DN…….otvorite beogradske velikosrbsko-gebelsovske medije i pozovite nas da u real-time vremenu ukrstimo koplja da vidite šta će ostati od vaše mitomanske kvazihitorije……
1.Академик Јованка Калић
ЕПИСКОПСКИ ГРАДОВИ СРБИЈЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ
Академик Јованка Калић
Рад је део веће целине посвећене проу-чавању улоге старих епископија у средњо-вековној историји Србије, односно градо-ва насталих махом на темељима ранохри-шћанске традиције и обновљених у визан-тијско доба. Издвојена су два града, Рас и Ниш, уз контролна истраживања у Приз-рену и Београду. Циљ рада је проучавање односа српских владара према затеченој црквеној организацији, а истраживања се тичу питања престонице српске средњове-ковне државе.
Кључне речи: Србија, Рас, Нови Пазар, Стефан Немања, престо.
Овај рад је одломак веће целине пос-већене проучавању историје једне катего-рије градова у средњовековној Србији. Реч
је о градовима који су махом настали на темељима ранохришћанске епохе и који су временом стекли функцију епископских средишта. Широка тема, европска по сми-слу, нужно компаративна, овом приликом има само један циљ – да укаже на улогу коју су такви градови имали у прошлости српског народа. Византијски темељи су само подстицај да се утврди њихова пото-ња улога у друштвеној и политичкој исто-рији Срба током различитих периода исто-рије. Град у средњем веку није био изоло-вана људска заједница, а понајмање је он историја бедема, па се само кроз историју укупног друштва може препознати функ-ција и развој сваког појединог насеља у времену у којем су људи на овој и другим
територијама некада живели и, у односу на прилике модерног доба, неговали дру-гачије вредности.
Ова тема нужно задире у питање одно-са државе и цркве у средњем веку, а тиме припада језгру питања о политичком сис-тему једне земље онога времена. У нашем случају пажња је усмерена пре свега на односе српских владара према затеченој црквеној организацији, односно на проме-не које су настале успостављањем Српске православне цркве 1219. године до пада под турску власт. У тим хронолошким ок-
вирима запажају се различите, епохе:
1. доба византијске врховне власти до 1204. године, уз све повремене прекиде, и 2. време реформе Светог Саве, па до кра-
ја самосталности државе 1459. године.
Тема захтева још нека разјашњења. Да
би се открио модел односа српских вла-дара према ,,старим епископијама“, како се оне обично називају у стручној литера-тури, потребно је да се дефинише духовни простор на којем су деловале. У нашем случају то је територија под јурисдикци-јом грчке Охридске архиепископије, ко-начно обликоване у доба цара Василија II почетком XI века. Издвојили смо два гра-да за ово истраживање, Рас и Ниш, са кон-тролним истраживањима у Призрену и Београду. Треба рећи и то да су овом при-ликом предмет истраживања град и градс-ко подручје, ма како се они називали у из-ворима – градски метох, жупа, дистрикт или слично, зависно од случаја, порекла и врсте извора (грчки, латински, српски) или времена именовања. Град – подграђе– ва-рош – предграђе – приградска насеља, са свим променама током времена, овде су једна тема, у духовном смислу свакако. У том комплексу налази се и питање прве српске престонице. К. Јиречек је својевре-мено мислио да у Србији није било „стал-не престонице“ попут оних у Византији, Бугарској или Русији.1 То схватање зах-тева подробну анализу, јер није упитању историја само једног града или тврђаве, већ друштва у целини. Поред историјских извора, знаних и нових, овде се разматрају резултати обимних теренских мултидис-циплинарних студија које су обављене у последњим деценијама XX века.
Прво питање односи се на мало позна-ту историју града Раса, односно Рашке епископије. Као што је познато, епископ Раса се помиње у другој хрисовуљи цара Василија II (мај 1020. године) у саставу Охридске архиепископије2. Уз сва страда-ња и обнове, Рашка епископија је до на-ших дана изразити елеменат културног ко-нтинуитета једног још старијег хришћан-ског средишта. На другој страни, у модер-ној историји Србије постоји дисконтинуи-тет – града Раса нема на географским ка-ртама Србије у XIX и XX веку иако је ње-гов траг значајан у историји српског на-рода, у политичкој историји средњег века (Regnum Rasciae), Рашко краљевство, Ср-би су једно време називани Рацима у Ма-ђарској, као и у културној историји (раш-ка уметност, рашки правопис итд). Тај не-склад је последица турске епохе, дугих ра-зарања која су оставила пустош у Расу. На месту средњовековног Раса никао је други град новог имена – Нови Пазар. Потрага за првим трајала је дуго у научној литерату-ри, изречене су разне хипотезе, али одлу-чујућих доказа ни за једну није било. Не-достајали су историјски извори и систе- матска теренска истраживања, која до 1912. године нису ни била могућа, јер се подручје Новог Пазара налазило у саставу Османског царства. Оба услова, нови из-вори и теренска истраживања, испуњена су тек у другој половини XX века. То је научна подлога и овог рада.
За нашу тему битно је да се утврде две чињенице:тачна локација епископског гра-да – вароши Раса у средњем веку и 2. еле-менти државности који су ту успоставље-ни у доба првих Немањића.
1. Основне податке о положају града Раса пружају турски и српски извори. Као што је познато, турски пописи освојених српских земаља састављени су убрзо пос-ле пада Деспотовине (1459), односно Бос-не (1463). Постоје два пописа (дефтера) који садрже податке о градовима и насе-љима старе Рашке. Први попис обухвата Крајиште Иса – бега Исаковића, познатог турског војсковође, који се од 1392. годи-не налазио на челу Скопског крајишта. Њему односно његовим људима додељена су пространа имања и на ширем подручју потоњег Новог Пазара. У том попису из 1455. године нема речи о граду Расу. 3 Други дефтер је настао 1468/69. године и носи наслов Сумарни попис санџака Бос-на из 1468/69.године. Објављен је у цели-ни у преводу тек недавно (2008).4 Поједи-не податке из тог дефтера у рукопису ко-ристио је у својим радовима Хазим Шаба-новић, а потом и други писци. Стварна истраживања тог дефтера постала су могу-ћа тек последњих година, после објављи-вања превода целовитог текста (2008). У попису се налазе важни подаци за исто-рију града Раса, и то у време коначног ус-постављања турске власти. Попис је сачи-њен по налогу султана Мехмеда II, одре-ђена је комисија са члановима који су би-ли овлашћени да обаве посао. Пописива-чи – очевици на терену пажљиво су беле-жили затечено стање: градове, насеља, из-воре прихода нових господара (беглербег, тимарници, спахије и други), обавезе и права корисника земље, као и обавезе пот-чињених људи разних категорија. Читав поредак нових власти се огледа у тексту. Првобитни мали вилајети који су припа-дали крајишту Иса – бега (Звечан, Јелеч, Рас и Сјеница) претворени су затим у ис-тоимене нахије.5 У том дефтеру се досло-вно каже да се у нахији Рас налази „сами шехер Нови Пазар, који се друкчије звао шехер Рас“, према преводу нашег најбо-љег османисте Хазима Шабановића6. У преводу А. Аличића (2008) иста вест гла-си: у нахији Рас налази се „сами шехер Нови Пазар, друго име Рас“. Изостављена је битна реч ‘’шехер’’ уз реч Рас, мада у напомени која прати тај превод, издавач А. Аличић наводи да је Рас први град у нашим крајевима који је назван шехером7. У сваком случају, недопустиво је да се ме-ња текст извора без обзира на тумачење преводиоца. Разлози су јасни. У турској терминологији за градска насеља шехер означава највиши степен градског насеља, вароши, велико градско насеље отвореног типа. Управо то су видели пописивачи су-лтана Мехмеда II у Расу – велику варош. Изостављање речи шехер уз име Рас није случајно, али је непотребно, јер се у истом дефтеру на још три места помиње шехер Рас8. То се могло утврдити тек пошто је објављен целовити превод дефтера (2008).
Турски дефтер из 1468/69. године пружа и друге важне податке о Расу. Ту је наведено да је ,шехер’ Рас додељен Мах-муд – бегу, који је, поред осталог, стекао право да убира „тржне таксе“, приходе од глоба и друге уобичајене дажбине. Приходи од шехера Рас (заједно са при-ходима од глоба Јелеча и Сјенице) проце-њени су на укупно 45.117 акчи. У граду су поред хришћана живели и муслимани (175 муслиманских домова, 194 хришћанс-ке куће, неожењених 28, удовица 7 )9. Већ структура становништва показује сасвим ново стање у односу на средњовековну епоху. Од краја XIV века Турци се посте-пено учвршћују на југу Деспотовине (вој-не посаде у Звечану и Јелечу, кадија у Глухавици 1396. године).
За нашу тему је од посебног интереса податак да је Махмуд – бег 1468/69.године стекао право да у шехеру Рас убира тржне таксе и оне су посебно именоване у струк-тури прихода новог господара града10. Према томе, Турци су у време пописа (1468) у Расу затекли велику варош (ше-хер) и градски трг са значајним приходи-ма, који су изричито наведени у дефтеру. Један други турски извор омогућава да се ближе одреди место тога трга у Новом Па-зару, онда и данас, и његов тачан назив. Реч је о познатом османском путнику и писцу, Евлији Челебији, који је средином XVII века путовао по балканским земља-ма и оставио драгоцене описе многих гра-дова. Он је боравио и у Новом Пазару. У томе граду, наводи он у свом путопису, међу осталим џамијама налазила се и Гази Иса – бегова џамија на Житном тргу и она је „начињена преправљањем бивше црк-ве“11. Житни трг се налазио у најужем јез-гру старог Раса, односно Новог Пазара у турско време. Назив се одржао до наших дана. Памте га старији суграђани, наводе га писци у разним приликама. Према дана-шњем урбаном устројству Новог Пазара, то је простор између зграде Музеја Рас према згради Исламске заједнице до прос-тора недалеко од модерног хотела Врбак12. Према Евлији Челебији, Турци су на том месту затекли цркву, претворили је у џа-мију и назвали именом Гази Иса – бега. Место Иса – бегове џамије је познато. Она је била изграђена на простору на ко-јем се данас налази зграда Исламске зајед-нице, недалеко од савременог хотела Вр-бак. Та џамија је током ратова више, пута страдала, тако и у борбама с почетка XX века, а затим је због дотрајалости сруше-на 1938.године13. Приликом рушења отк-ривени су остаци првобитне средњовеко-вне цркве (делови зидова „са малтером и фрескама“, као и „камена плоча са натпи-сом и подацима о цркви“). Покушаји да се спасу ти остаци нису успели, а потом су остаци нестали14. Иса – бегова џамија се сматра најстаријом џамијом у Новом Паза-ру, што указује и на време преправке бив-ше цркве. За нашу тему је од значаја да је то била средњовековна црква на главном тргу који се вековима звао Житни трг. Цр-ква на тргу говори о значају и старини и трга и цркве и насеља у средњем веку.
Још једна чињеница објашњава поло жај трга и града Раса у целини. Житни трг је настао на раскрсници путева, на месту на којем најважнији међу њима, Царигра-дски друм, прелази реку Рашку у Новом Пазару. То је друм којим се из Новог Па-зара преко Рогозне стизало до Звечана и Митровице, односно простора Косова и Метохије, и даље до Скопља и Цариграда. Средњовековни назив Цариградски друм одржао се дуго, до Другог светског рата, а касније је измењен. Данас је то Првомај-ска улица у Новом Пазару, најдужа улица у граду и пружа се „средином града“15. Она избија на Житни трг и отуда, данас под именом Улица 28. новембра, води до Петрове цркве и даље до северних делова Србије. Да је Цариградски друм најважни-ји путни правац који пролази кроз Нови Пазар запазили су још у XVIII и XIX веку аустријски војни стручњаци и унели га у планове и карте тога доба, данас сачуване у Ратном архиву у Бечу16. Другим речима средњовековни Житни трг у Расу развио се на Цариградском друму и припада пре-дтурској историји насеља. То је данас гла-вни градски трг у Новом Пазару.
Постоји још један важан податак за ис-торију старог Раса. Дугујемо га, опет, јед-ном турском извору. Већ поменути Евлија Челебија записао је у свом путопису сре-дином XVII века, набрајајући најважније џамије у Новом Пазару, да је Алтун – алем џамија „стара богомоља, а налази се у Је-леч – махали на Цариградском друму“17. Јелеч – махала на Цариградском друму на-звана је по средњовековном граду Јелечу, на деоници пута према Рогозни и ту је, да-нас у средишњем делу Првомајске улице у Новом Пазару, постојала „стара богомо-ља“. И та црква је у XVI веку претворена у џамију. Данас је то најпознатија џамија у граду. Приликом конзерваторских радо-ва 1961.године, у њеним темељима су про-нађени делови првобитне цркве18. Назив Јелеч – махала употребљавао се за тај део Новог Пазара и током XVII века.
Укупно посматрано, наведене чињени-
це показују да у урбаној структури савре-меног Новог Пазара и данас постоје науч-но неспорне тачке које омогућавају да се дефинише историјски простор средњове-ковног Раса. Прво, то је главни градски трг (Житни трг) са Иса – беговом џамијом односно црквом у њеним темељима (Ев-лија Челебија), затим црква у темељима Алтун –алем џамије на Цариградском дру-му у Јелеч – махали (Евлија Челебија) и, најзад, епископска Црква Св. апостола Пе-тра и Павла (данас Петрова црква) у севе-рном предграђу Новог Пазара19. Житни трг је удаљен 2 км од Петрове цркве. Епи-скопска црква као елемент сталности у животу насеља и градски трг основни су елементи градског простора у средњем ве-ку, овде и другде у европској цивилизаци-ји, наравно, према локалним условима сва-ког краја. Према томе, Турци су описујући затечено стање средином XV века град Рас назвали шехер (дефтер из 1468–69. го-дине), и то без икакве ласкавости, иначе својствене оријенталним писцима20. Тако кажу историјски извори. То истовремено значи да трагање за градом Расом на дру-гим местима, далеко од епископске цркве, губи научни смисао21.
За други део наше теме о елементима државности у старом Расу и односима др-жаве и цркве у доба првих Немањића важ-нији је сакрални део градског простора старог Раса, а то значи историја Рашке епископије. Стога је предмет дугогодиш-њих истраживања стручњака Филозофског факултета у Београду било подручје око Петрове цркве. Ту се вековима налазила катедра рашких епископа. Српски извори су сачували податак о старини тога храма. Они су настанак Цркве Св. апостола Петра и Павла (Петрова црква) везивали за апос-толско време, посебно за делатност Тита, ученика апостола Павла.22 Kритичка исто-риографија је оспоравала веродостојност тог предања,23 које је, ипак, преносило ми-сао о давнашњем пореклу Петрове цркве. Теренска истраживања проф. др Јована Нешковића показала су да је Петрова цр-ква у средњем веку изграђена на темељи-ма старије грађевине из рановизантијске епохе, можда и старијим, која је била у функцији меморијалног објекта или крсти-онице.24 У сваком случају, црква је обнов-љена у средњем веку (IX–X век) да би временом постала и седиште рашког епи-скопа, према већ познатој хрисовуљи цара Василија II (мај 1020. године).25
За историјски контекст наше теме о рашкој епископији, па и за питање њене старине, битно је проучавање античког на-слеђа, затим византијске прераде тога нас-леђа и најзад српске обнове тих темеља, наравно према потребама сваког дрштве-ног система. Тај шири поглед на Петрову цркву обухвата и значајне археолошке на-лазе др Александра Јовановића, на подру-чју данашње Новопазарске, у ствари рим-ске бање, недалеко од Петрове цркве. Ту је откривено сакрално средиште дугог тра-јања. Уз изворе топлих минералних вода, у римско време је ту изграђен низ објека-та везаних за култове паганског света од краја II до средине IV века. Они се потом прилагођавају хришћанском култу, да би касније, у VI веку, додатно била изграђе-на велика рановизантијска базилик са син-троносом у олтарском простору.26 У тим оквирима треба посматрати и Петрову цр-кву.
Истом културном кругу припада и ве-лики византијски утврђени град на лока-литету Градина у Постењу, надомак Пет-рове цркве и Новопазарске бање. Назвали смо га Рас-Постење. Тај богати вишеслој-ни археолошки локалитет у значајној ме-ри објашњава историју старог Раса. Град почива на темељима римске епохе (беде-ми, капије, тетрапилон, палата), масивно је обновљен у VI веку у доба цара Јусти-нијана I (527–565), што одговара податку Прокопија из Цезареје о обнови тврђаве Арсе.27 Град је резиденцијалног типа, не refugium. Откривене су до сада две цркве у Горњем граду, једна са синтроносом у ап-сиди и једна капела, уз делове бројних других објеката. Простор Горњег града је само делимично истражен, али довољно јасно показује улогу тога града у разним епохама изгубљене рашке историје.28 На доминантном положају, он је штитио сре-дишњи део рашке жупе и епископску црк-ву.
Рас добија посебну улогу у време ства-рања новог државног средишта Србије крајем XI и током XII века. Од времена жупана Вукана, односно његових наслед-ника у рату и миру са Византијом комни-нске епохе (1081–1180), ту су изграђене битне државне установе пре Стефана Не-мање и у његово доба (1166–1196). Рас по-стаје духовно средиште Србије и престо-ница земље у време првих Немањића. Да Србија има епископа у Расу у саставу Ох-ридске архиепископије сведоче већ знаме-ните речи охридског архиепископа Дими-трија Хоматина у посланици упућеној мо-наху Сави, сину великог жупана Србије (мај 1220. године).29
Досадашња истраживања прошлости Раса показала су да се ту налазила прва ср-пска престоница у првој половини XII ве-ка. Ту, у столном месту у Храму Св. апос-тола Петра и Павла, „из руку светитеља и архијереја (рашки епископ)“ примио је Стефан Немања крштење по православном обреду, изричит је његов син Стефан Не-мањић у биографији свога оца. 30
На основу историјских извора откри-вамо три битна, елемента државности у Расу: 1. епископско седиште (катедрални храм) надлежног архијереја Охридске ар-хиепископије (до 1219. године), 2. влада-рев двор и 3. основне државне установа тога доба.
1. Основни подаци о рашкој епископи-
ји су углавном познати у научној јавнос- ти, мање је проучен историјски контекст у
који се они уклапају у српској средини. Од
тренутка када су Срби трајно овладали Ра-сом у XII веку, рашка епископија постаје не само средишња духовна област за српс-ку државу него и једино епископско сре-диште у земљи на територији Охридске архиепископије. До освајања Ниша и При-зрена улога епископа Раса је била огром-на, уз све препреке немирних српско – ви-зантијских односа у доба Комнина. Сарад-ња Стефана Немање са рашким еписко-пима – у изворима се помињу имена Јев-тимија и Калиника, а у предању и Леон-тија – била је основ његове власти, извор законитости у хришћанском поимању све-та и врховне власти коју дарује Бог, а на људе преноси црква. Све важне одлуке до-носио је Стефан Немања уз сагласност „архијереја свога“ у Расу (проблем јереси у земљи, питање престолонаслеђа, ктитор-ска делатност).31 С правом је још Конста-нтин Јиречек истицао да је рашки епископ у то време имао улогу дворског епископа на двору Стефана Немање32 И наследник Немањин на српском престолу, Стефан, сматрао је рашког епископа „архијерејем својим“.33
2. Двор српских владара налазио се у Расу знатно пре владе Стефана Немање. У историјским изворима се помиње само ње-гово разарање. Византијска војска је у то-ку рата против жупана Уроша II разорила његов двор у Расу, зграде за становање (1149), изричит је Јован Кинам.34 Разорено се обнављало, као и увек у српској истори-ји, или градило ново. Стефан Немања је, такође имао двор у Расу, по свој прилици недалеко од епископског храма. Први Не-мањићи су, судећи према новијим истра-живањима, имали више дворова у Расу и околини, све чешће у равничарским пре-делима плодних речних долина.Такав двор је у XIII веку постојао у месту Дежеву у рашкој жупи, где смо трагом вести архи-епископа Данила II о абдикацији краља Стефана Драгутина 1282. године, открили дворску цркву на локалитету Немањина чесма. Ту је оболели владар свом брату Стефану Милутину предао Краљевство у Расу.35 Недалеко од тог места су у XII ве-ку биле изграђене „палате за пребивање“ за најмлађег сина Стефана Немање, Раст-ка, како је то записао монах Доментијан у Житију Светог Саве36 Локалитет Брест у селу Мишчићи између Дежева и Петрове цркве и данас се зове Немањина чесма и Двори Светог Саве. Прелиминарна (сонда-жна) археолошка испитивања су показала да се ту налазила једнобродна црква пре но што се, још у средњем веку, на том ме-сту образовало гробље.37
За разматрање наше теме је важно да се истакне да је владарев двор у средњем веку пре свега прворазредна државна уста-нова. Двор у Расу је, међу осталима, имао и посебну улогу. Ту се стицала или губи-ла власт над српским земљама. Бројни су примери који то доказују. У доба Стефана Немање у Саборном храму Св. апостола Петра и Павла налазио се државни престо Србије, престо отачаства, како су га нази-вали савременици, престо прародитеља и родоначелника династије у општем, али и конкретном смислу. Ту је, у Петровој црк-ви, како је и данас називају, Стефан Нема-ња предао власт свом сину Стефану и уз-вео га на свој престо (1196. година).38 Kас-није је на том истом месту Стефан Нема-њић крунисан краљевском круном, коју му је, према обичајима времена, доделио папа Хонорије III (1217. година).39 Тако је та стара рашка црква постала и крунидбе-на црква српских владара све до времена када се у манастиру Жичи успоставља но-во архијерејско седиште са функцијом крунидбеног храма.
3. Основне државне средњовековне ус-танове везане су за двор владара. Њих от-кривају биографски подаци владара, као и потпуна анализа писаног наслеђа епохе, укључујући и латинске изворе западног света.Тек у збиру, систематски сабраном, могу се проширити знања о српској пре-стоници. А она, већ сада упозоравају да треба јасно разликовати престоницу од другог владаревог двора, резиденције или боравишта. Дворова расутих по земљи увек је било више, јер се владар, према обичајима средњовековног друштва, чес-то кретао, али престоница је једна у јед-ном времену. Исказано бројем, у Србији у XII и XIII веку постоји једна престоница у Расу и више дворова владара. Тек када се током развоја друштва политичке прилике битно промене, могуће су нове престони-це, опет једна у датом времену. Између Ра-са и Београда протекла је цела историја српског народа. За нашу тему је важно ис-таћи да се престоницом може сматрати са-мо оно место или град, који се у изворима изричито помиње као столно место (стол-престо) или се историјским изворима мо-же доказати да је испуњавало такву функ-цију у одређеним хронолошким оквири-ма.
Битно је, најзад, да се утврди шта су сами српски владари мислили о престо-ници своје државе у XII веку. Постоје два таква сведочанства: 1. Стефан Првовенча-ни у тексту Житије Симеона Немање наво-ди да се Црква Св. апостола Петра и Павла налазила у столном месту „усред српске земље“.40 2. Стефан Немања после вели-ких освајања византијских територија (по-сле 1180. године,), у новим околностима знатно проширене српске државе, децемб-ра 1188. године писмено обавештава нема-чког цара Фридриха I Барбаросу, у јеку припрема за Трећи крсташки поход, да ће га свечано дочекати у граду који намерава да учини престоницом своје државе (caput Regni).41 Био је то „славни град Ниш“, ка-ко га је назвао, попут Немање, и Стефан Првовенчани.42 Немањина намера се није остварила, јер је Србија у сукобу на реци Морави (1190. година), у рату против Ви-зантије, изгубила Ниш.43 Остао је, ипак, важан траг о схватањима првих Немањића о положају, значају и суштини престони-це. То су, поред осталих других чинилаца (географски положај, привреда, демограф-ски развој) градови дуге хришћанске тра-диције, епископска седишта Охридске ар-хиепископије. Установе државе и цркве су уз све промене у међусобним односима на равни универзалних схватања о положају владара у средњем веку, у престоници ви-ше но другде, биле услов за функциониса-ње политичког система.
Схватање о једној престоници у држа-ви и бројним дворовима (владарским и властеоским) широм земље открива и ис-торија Босне. Престоница босанских вла-дара је била у Сутјесци, ту се налазио пре-сто владара. Јајце се помиње као столно место тек пред крај самосталности држа-ве (1461. година), у условима непосредне опасности од Турака.44 Престо као транс-персонални симбол државе, елемент леги-тимитета власти, династичког континуите-та, имао је огромну важност у Србији и другим земљама. Тако Немањин „рашки престо“ постаје појам, помињу га наслед-ници, савременици, па и противници. Том рашком престолу српског краља Стефана Уроша I припадају земље, градови и твр-ђаве у једном међународном уговору из 1253. године.45
Међу важним државним установама које су изричито везане за Рас, посебно место припада државним саборима. Те са-боре је сазивао владар, он је имао пресуд-ну улогу у доношењу одлука на сабори-ма, а међу присутнима се помињу власте-ла „велика и мала“, „кнезови земље“, вој-воде и војници, представници цркве. Је-дан сабор, пре 1180. године, био је пос-већен верским питањима (прогон јереси), а други је Немања сазвао да огласи своју намеру да напусти, власт и престо и преда их свом сину Стефану (1196. година). Владар и рашки епископи Јевтимије и Ка-линик имали су у тим догађајима важну улогу.46 Све се одигравало на простору око Петрове цркве и у њој. Дворска кан-целарија Стефана Немање оставила је по-средне трагове свога рада на разним под-ручјима делатности владара.47 Даља истра-живања показаће, верујем, и њен обим.
И на крају, у закључку овог рада изд-вајамо најзначајније резултате:
1. Средњовековни град Рас (катедрал-на Црква Св. апостола Петра и Павла, утв-рђени град резиденцијалног типа на лока-литету Рас – Постење, римсковизантијс-ког постања) уз старо хришћанско среди-ште у данашњој Новопазарској Бањи, на-сеље са главним градским тргом (Житни трг) на Цариградском друму, налазио се на месту данашњег Новог Пазара. Предту-рска епоха хришћанске цивилизације на том простору траје преко хиљаду година (IV–XV век) и научно објашњава историју старог Раса односно историју прве српске престонице у доба првих Немањића (XII–XIII век).
2. Српски владари су у Расу изградили престоницу (столно место) своје државе на византијским темељима и у оквиру схватања о недељивости световне и сакра-лне власти у хришћанским државама мо-нархијског типа. Улога„старих“ епископи-ја и градова у развоју српског друштва би-ла је велика. Миром, више него ратом, освајала је Византија културни простор Србије. У Расу су изграђене и основне др-жавне установе земље.
*
Bogomi,ovaj ceto Nikodinovic mora da ima jaku vezu na portalu kad mu objavljuju ovako duge i nadasve glupe tekstove.
Па јес, ето и ти ако будеш добра самном могао бих ти средити и подуже коментарисање, а и да видиш колико смо ми домаћи бољи од оних западних папака инструктора на пропагандним семинарима који те ништа нијесу научили. Али, то само под условом да си много љепша но што си паметна!? 🙂
Ko zna dje je Sud u Novom Pazaru?
Vidi li se iz centra da je Rasimov tajkun napravio veliku zgradu koja zaklanja Sud toliko blizu da moze iz te zgrade politi nekog na prozoru Suda ( da ne kazem popi*sati) Moze pljunuti kroz prozor sudiju (sto i nije tako lose) ali kad je Islam i Vakuf u pitanju sve im smeta i sve im bode oci.
To je ok a FIS nije?
Kad srusite tu zgradu dodjite i ovaj vakuf da rusite (ako smete)!
Има ли што у Пазару, а да није вакуфско? Да нијесу можда и манастири, по бушњачком наопаком постању, поникли на вакуфском земљишту? Или је можда цијели Пазар са све Вакуфом поникао на манстирском земљишту, кад је ово 2016. хришћанска и 1437. хиџретска година!? А, Шојићу бушњачки, да нијеси сад Јопет мало изненађен и увријеђен на “вакуфској белој лађи” кад се запиташ да ли броди на манастирској води? 🙂
E smrdljivi vlahu nema nista!
@ДН aka Musliman
Ja znam samo da ti veći Turčin od nas u Sandžaku, možeš dnk test da uradiš ako ne vjeruješ.. Ako se budeš pitao otkud, onda su ti prađedovi zaboravili ispričat da su pijani guslali uz vatru, dok su im žene obilazile turske šatore..
Bolje da ste se islamizirali, makar bi imali čestito potomstvo, ovako ćete zauvijek ostat turska kopilad.. Boli, znam 🙂
Ćirilični, ti si najbolja reklama za kontracepciju.
Kad tebe ljudi vide boje se da će začeti nekog moralnog Frankeštajna poput tebe, zato počnu razmišljati o kontracepciji.
…ne brini…krivoslavac…osim sto je..pola Bg uvakufljeno…i hanume smo vam …uvakufili…sta ces….bijela kuga ne pita….uvijek smo vam pomagali..a sad kako ste …saka jada….moramo jos vise..
Gradani Novog Pazara smatraju da je policija dovoljno svjesna, i da nece ulaziti u sukobe koji su bili na Sehidskom mezarju Hadzet .Policija je nasa i oni rade za sve nas ,nema tu Rasim,Suljo ,Muamer i drugi politicari .Mi zelimo da u miru zivimo da nemoramo praviti incidente . To ce se rijesiti na najbolji nacin ,samo strpljenje i bice sve reseno .Rusenje tog nadgradivanja bih znacilo sukob koji nije nikom potreban ,pa to treba izbjegavati ,policija je postupila ispravo. Nije se dala nakloniti ljajicevim glupostima koje on gaji godinama . Ta nadogradnja ce uljepsati dijo Gazinog Trga i bice u oristi gradanima Sandzaka . To je svih dobrobit nama a nista posebno nema sa Zukorlicem.Striktno treba razdvojiti komentare Islamska zajednica i Vakuv pripadaju u Emanet svih Muslimana ,i duzni smo svi cuvati kao zenicu oka. Vakuv ostaje upotreba za generacije nase djece i nasljeda, podsjetio bih nas starije da su nekada pricali u komunizmu da Hajro EF. raspolaze sa vakufom i radi sta mu je drago .Medutim to su bile izmisljotine neznalica ,i sada vidimo da je Hajro EF.bijo borac za Islam i Muslimane nije se dao osramotiti kao Adem i neki novi izmisljeni rejsovi koje postavlja Beograd. Tako zamoljavamo Bosnjake politicare da ne prave probleme Muslimanima i Islamskoj zajednici jer to nece biti za dobro nikome vec na stetu svih nas .Kada se pojavi incident svi cemo se stiditi ali moze biti kasno pripazimo sta radimo nama samim hvala.
Ovi Rasimovi bi opet da salju zandarmeriju na svoj narod kao na Hadzetu 2010. E pa nece da moze. Policija se opametila.
https://www.youtube.com/watch?v=e0agxnazafQ
Veselici, veseli! Cijeli grad im je nelegalno izgradjen a oni kidisu na vakuf i Islamsku zajednicu. Kriminogena vlast naucila da reketira za dozvole, izgubila autoritet pa bi sada da ga vrati preko vakufa! Tvrd je orah vocka cudnovata…!