Ljajić: Ne možemo više da živimo od kredita!

Glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc dolazi sutra u Beograd, gde ga prvi put dočekuju relaksirano, jer njegova ocena saradnje Srbije ni izbliza više neće imati politički značaj kakav je imala do hapšenja i izručenja Ratka Mladića.

– Sve glavne obaveze koje smo imali prema Haškom sudu mi smo ispunili – kaže za „Dnevnik” ministar za rad i socijalnu politiku i predsednik Nacionalnog saveta za saradnju s Tribunalom Rasim Ljajić. – Naša saradnja je sada rutinska i zasniva se na dostavi dokumentacije, pristupu arhivama, zaštiti svedoka i našem aktivnom učešću u postupcima koji se vode pred Tribunalom.
Kada je u pitanju dokumentacija, postoji li još uvek šta sporno na tom polju? Odbrana hrvatskog generala Ante Gotovine je, recimo, optužila Srbiju da odbija da joj dostavi deo zapisnika sa sednica Vrhovnog saveta odbrane SRJ…
– U ovom trenutku mi nemamo nijedno otvoreno pitanje ili nerešen zahtev Tužilaštva. Na sličan način postupamo i kada su u pitanju zahtevi odbrane optuženih pred Tribunalom. Kada je reč o generalu Gotovini, njegovi branioci su zatražili da im do 30. septembra bude dostavljena određena dokumentacija. Taj njihov zahtev je u proceduri i mi ćemo na njega blagovremeno odgovoriti. Između ostalog, moramo proveriti i da li uopšte posedujemo sve dokumente koji se od nas traže. Jer, recimo, kada je reč o pojedinim zapisnicima za koje je zainteresovana odbrana Ante Gotovine, i u Haškom tribunalu znaju da oni nisu kod nas.
Perišić je osuđen na 27 godina zatvora, a kada se tome doda suđenje Karadžiću i predstojeće Mladiću, već ima najava da bi BiH mogla zatražiti reviziju postupka protiv Srbije..?
– Najpre, u presudi Perišiću eksplicitno je navedeno da on nije imao kontrolu nad Ratkom Mladićem. Uz to, treba sačekati i žalbeni postupak. Inače, voleo bih da je moguće da se države dogovore o stavljanju tačke na međusobne sporove, ali sumnjam da će se to dogoditi u skorijoj budućnosti. Rane su još uvek sveže, pogotovo za ljude koji su izgubili svoje najmilije, posledice su velike, i nisam optimista da na kratak rok možemo napraviti neki veliki iskorak u pravcu suštinskog pomirenja naroda i država regiona. No to ne znači da ne treba da pravimo korake u tom pravcu. Ali za to treba ispuniti tri preduslova: brži ekonomski razvoj svih naših država, jer se i o tim bolnim temama lakše govori kada narod živi bolje; nužan je nastavak unutrašnje demokratizacije naših društava, a tu je i nastavak evropskih integracijama. Ispunjavanje tih preduslova će nam omogućiti da u mirnijoj atmosferi govorimo o suočavanju s prošlošću i procesu pomirenja u regionu. U suprotnom, odnosno ako se nastavi ovako kako su stvari do sada išle, bojim da će nam trebati mnogo, mnogo vremena.
Kada govorimo o evropskim integracijama, odnos prema Kosovu se nametnuo kao novi/stari uslov?
– Nema nikakve dileme da Evropa nije prema nama bila iskrena. Haški uslov je sve vreme bio potenciran zato što je on bio vidljiv i lako merljiv. A kada smo taj uslov ispunili, došao je novi, koji se, ruku na srce i naslućivao: Kosovo. U ovom trenutku niko od nas ne traži da priznamo Prištinu da bismo nastavili evropske integracije, ali traže da se ukinu paralelne strukture na severu da bismo dobili datum za početak pregovora.
U takvim međunarodnim okolnostima koliko je smisleno i dalje istrajavati na politici „i Kosovo i EU”?
– Ma koliko nam je manevarski prostor realno sužen, mislim da i dalje moramo da insistiramo na toj politici. Uvek sam za puno poštovanje realnosti i za to da smo čvrsto s obe noge na zemlji. Ali kada to kažemo, ne možemo jednu realnost posmatrati jednim očima, a drugu – nekim drugim. Jer, realnost je i to da Srbija mora da uvaži interese, strahove i frustracije Srba koji žive i južno i sevrno od Ibra. Ali sam i za to da se narodu realno predoče sve činjenice. Naime, mora biti jasno da za kosovsko pitanje nema dobrog rešenja, već samo manje lošeg.
Objektivno, mi ovu utakmicu igramo sa daleko manje igrača nego kosovski tim. Većina najuticajnijih članova međunarodne zajednice stoji iza Prištine, naše pozicije su značajno slabije, i u takvim uslovima treba da se borimo za to da rešenje bude što manje loše, i za kosovske Srbe i za državu. S druge strane, treba da nastavimo s ispunjavanjem naših obaveza u procesu približavanja EU, što podrazumeva donošenje zakona, unutrašnje reforme, stavljanje ekonomije na noge, smanjenje korupcije… Sa članstvom u EU ili bez njega, mi moramo da uradimo sve ono što će Srbiju učiniti uređenijom, stabilnijom i boljom nego što je danas.
Hoće li Kosovo i EU biti dominantne teme i na predstojećim izborima, ili će fokus ipak biti na životnom standardu, nezaposlenosti, socijalnim temama…
– S obzirom na to da je Kosovo još uvek glavno državno pitanje, i to nerešeno u ovom trenutku, ta tema, pogotovo u slučaju neke nestabilnosti na tom prostoru, može ponovo da dođe visoko na listu prioriteta. Ali mislim da ni Kosovo, baš kao ni EU, neće više moći da se domognu vrha te liste. Jer, ljudi su ostali bez posla, pao je životni standard, jedva se sastavlja kraj s krajem, pa je u prvi plan izbila borba za ličnu i egzistenciju porodice. Stoga će u budućnosti ekonomske, životne teme, dominirati našom političkom scenom, a birači će se sve više opredeljivati na osnovu toga šta stranke nude na tom planu.
Koliko je realno ostvarivo to što će građanima naveliko i naširoko biti obećavano – u ekonomskoj situaciji koja sigurno neće biti bolja ni dogodine?
– Ništa nam neće s neba pasti, ma koliko šta ko obećavao. Mi sami suštinski moramo da se menjamo. Dakle, ako ne promenimo naš odnos prema radu, prema znanju, prema odgovornosti, prema državi, ako ne povećamo produktivnost, ako ne smanjimo korupciju, ako ne smanjimo javnu potrošnju… nema boljitka. I ljudima otvoreno treba reći šta nas očekuje. Džaba sve lepe reči ako ne budemo radili više, proizvodili više, izvozili više. Ne možemo da živimo niti od kredita, niti od donacija, nemamo more pa da se uzdamo u turizam, nemamo ni okeane nafte pa da je prodajemo… Imamo to što imamo, ali moramo to da valjano koristimo. A ne da nam, recimo, na 200.000 hektara obradivog zemljišta niče samo korov.
Srbija je prva u Evropi po stopi nezaposlenosti. Šta država mora i može da učini kako bi što veći broj ljudi došao do radnog mesta?
– Najpre, svaki resurs, o čemu sam govorio, mora apsolutno da bude iskorišćen. U funkciju se moraju staviti sve zakorovljene njive, zatravljene proizvodne hale, i sve firme kod kojih je poništena privatizacija. Dalje, država treba da pomogne onima koji su uspešni, koji izvoze, onima koji otvaraju radna mesta… S druge strane, moraju se srezati neproduktivna administracija i procedure za dobijanje raznih dozvola, a ne da i birokratijom rasterujemo ulagače. Rečju, moramo dokazati da Srbija jeste pogodno tle za investiranje i rad.
Ima li Srbija snage da tim putem krene u situaciji kada dolaze izbori i kada nepopularne poteze niko neće da vuče?
– Dugo, predugo sam, na svoju žalost, u vlasti, i ono što dobro znam jeste ovo: možemo mi da odlažemo krupne, suštinske, neophodne reforme, ali one ne mogu da se izbegnu. I neko, neka vlada, na kraju će morati da ih sprovede, ma koliko to bilo nepopularno. I za to se mora pronaći i snaga i politička volja, naravno ako želimo perspektivu i budućnost za ovu zemlje. U suprotnom, nastaviće se agonija u kojoj se već godinama nalazimo.
Miroslav Stajić

Puno nas košta kosovska blokada
Koliko bi ljudi moglo da ostane bez posla zbog gubitka kosovskog tržišta?
– Procene su da mi na Kosovo godišnje izvezemo robe u vrednosti od 350 do 500 miliona miliona evra, uz još oko 200 miliona evra na sivom tržištu. To je veoma značajna svota za našu slabu ekonomiju. Koliko bi taj gubitak mogao da ugasi radnih mesta, teško je sad reći, ali sigurno je da će puno da nas košta ta jednostrana blokada – na koju, treba to otvoreno reći, Priština ne bi smela da se odvaži bez podrške nekih jakih država.

Izvor: Dnevnik.rs