Katar vraća ambasadora u Teheran

1. Sećam se još jednog slučaja u vezi Kordunaša u Karlovcu. Ne baš blizu naše kuće u Karlovcu, ali ne baš ni mnogo daleko, imala je kuću i neka baba Milja, Srpkinja, rodom sa Korduna ali ne znam tačno iz kog sela. Ona je živela malo u toj kući, malo na selu, i tako naizmenično. Poznavala je moju porodicu i mene. Negde početkom proleća 1991. godine ja i moja starija sestra išli smo za Krnjak. Ušli smo i seli u autobus na karlovačkom kolodvoru. Autobus je bio dupke pun (bio je petak, pijačni dan). Najednom na vratima autobusa nastade nekakva gužva, zbrka, i nekakav glas poče vikati: “Jo, pušt'te mene da uđem! Pušt'te staru benu! Pušt'te staru benu da uđe! Vide stare bene što učinje!” i tako ponavljaše. Poznamo mi glas babe Milje, ona je uvek imala neki glas kao da zapomaže, a ovog puta je skoro pa i zapomagala ponavljajući stalno “puštite staru benu, vide što stara bena učinje”. Već je autobus krenuo, i na hodniku gužva, mi je ne vidimo, ali je čujemo, vidimo da se narod pomiče, i pitamo se šta li je uradila kad toliko zapomaže. Najednom se pomoli baba Milja na hodniku, vidimo čelo joj potpuno zavijeno i skoro pola desnog oka zaklonjeno zavojem. Nije bilo mesta da sedne, i već sam ja hteo da ustanem i pustim je da sedne, ali neko preko hodnika joj beše pre toga ustupio sedište. Sedela je preko puta nas, malo više, i ja htedoh da joj se ne javljamo, ali da, moja sestra je zovnu: “O baba Miljo!” Baba je dobro čula, obazre se i spazi nas – bili smo maltene odmah preko hodnika – pa kad nas vide raskrili se: “A jo dva sunca moja!” (Ona je jako volela nas sve troje dece, ali meni je bila dosadna). Sestra je upita opet: “Baba Miljo, što je to bilo s tobom?” Baba zatrese glavom, zalomata dugačkim rukama (takav je običaj imala) pa otpoče: “A jo, diko moja, muči, muči, ne pitaj! Ne pitaj staru benu! Stara bena pošla na tavan uza štige, pa pade! Pade s prvog šprljka! Pade i razbi glavu! Evo'le što učinje! Razbi glavu stara bena!” Tako je ponavljala skoro do Krnjaka, jedva da je i upitala za naše. Ja sam sedeo do prozora, zakrenuo se i nisam mogao da se ne rasmejem potiho, zašto me sestra kasnije korila da sam se smejao staroj sirotinji, smejao sam se šaljući babu dovraga. Mi smo izašli u Krnjaku, a ona je nastavila dalje, mislim da je bila negde iz okoline Slunja. Znam da je bila žena palog borca, napustila je Karlovac u isto vreme kad i mi i umrla pre “Oluje”. Dolazila je ona u Karlovcu više puta kod R.D. i znam da su oni pričali o njoj i ovo, čemu sam se smejao, ne iz nikakve pakosti, ali sam se smejao. Baba je, na žalost, imala s vremena na vreme nekakve kao napade, šta li već, koji bi srećom odmah prošli, a ponekad bi se malo u glavi pogubila (ali je odlično čula i videla i valjda je u grob odnela sve i jedan zdrav zub). Jednom, kažu, zatraži ona kod njih mlinčić za kafu da melje kafu, što je volela da radi dok priča (a volela je da priča i ponavlja). Priča ona tako i melje kafu, priča, priča, kad, najednom, došao valjda onaj nekakav napad ili šta li već, započe baba nešto nerazgovetno da mrmlja, pa zavitla i baci, vele, onaj mlinčić u kut od sobe, rasu se kafa, a ona odmah dođe sebi pa kad vide kafu po podu poče njeno uobičajeno: “Vide stare bene šta učinje…” Drugom prilikom, pričali su, sedela ona kod njih za stolom. Iznesoše joj kafu da pije i staviše šećer da sama zašećeri. Baba uze žličicom šećer, pričajući, pa ga sasu na sto pored šolje, uze još jednu, pa sasu na isto mjesto. Ona priča, a oni gledaju a ne znaju šta da kažu. Ništa, vele, baba, promeša ona mirno onu hrpicu šećera što je stavila pored šolje, neprestano pričajući, pa tek kad je srknula kafu, oseti da je gorka, a spazi šećer na stolu pored tanjurića za šolju. Došla, vele, baba sebi uz uobičajeno: “A jo, što stara bena učinje, nije stara bena više za nikuda…” Ova dva slučaja su mi pričali, i poznavajući je, verujem da su istiniti, jer sam je i sam čuo jedno dva-tri puta kad se pogubi i video te njene tikove s vremena na vreme. A zavijenu glavu sam takođe lično video. Na temelju jednog takvog lika i još njih par (što sam slušao da se priča) stvarao sam predstave o stanovništvu Korduna. A nije prošlo ni pola godine od događaja sa babinim razbijenim čelom, našao sam se među tim ljudima, osetio se njihovim sastavnim delom, promenio i govor, i umesto Karlovčanina postao Kordunaš i Krajišnik. A danas umiru i Kordun i Karlovac, i ni jedan ni drugi nisu ni nalik na ono šta su bili pre 1991. godine, niti će ikad više biti.

   Odgovoriti

2. Mi Srbi koji smo pre rata živeli u Karlovcu, pre nego što nas je agresivni hadezeovski hrvatski nacionalizam povezao u jednu celinu, delili smo se, da tako kažem, u više grupa (iako smo po svojim precima uglavnom bili sa Korduna). Jedna grupa bili su Srbi koji su već generacijama živeli u Karlovcu i bili pravi karlovački “purgeri” koji se svojim govorom skoro nimalo nisu razlikovali od Hrvata, kajkali su, govorili karlovačku ekavicu, upotrebljavali izraze svojstvene kajkavcima itd. i oni su se smatrali Karlovčanima a ne Kordunašima. Drugu grupu činili smo mi čiji su dedovi i babe rođeni na Kordunu pa se doselili u Karlovac ili su ostali na Kordunu a deca im došla i nastanila se u Karlovcu. Mi smo bili prva generacija rođena u Karlovcu i iako nismo bili “purgeri” nismo sebe smatrali ni Kordunašima u pravom smislu te reči – u stvari Kordunaš je za nas bio čovek ograničenih i skučenih vidika, premda nam je više od pola rodbine živelo na Kordunu. I mi smo voleli da budemo Karlovčani, primili smo dosta karlovačkih izraza pa pomalo i kajkali. Kordunaša smo nazivali “seljak” sa akcentom na onome “a”. Tako su uostalom i Hrvati Karlovčani nazivali one Hrvate iz obližnjih sela oko Karlovca, smejući se imenima tih sela, kao npr. Hrnetić-Novaki, a smejali bi se njihovom izgovoru rodnih mesta, npr. Duga Resa sa jako izduženim “e”. Stariji Srbi su Hrvate iz sela severno od Karlovca nazivali “mužeci” a žene “mužetice”, inače su na Kordunu Srbi za Hrvate govorili pogrdno “Kranjci” (ovo nikad nisam saznao iz kog razloga). Treća grupa Srba u Karlovcu bili su oni koji su se rodili na Kordunu pa došli i živeli u Karlovcu i te smo smatrali više Kordunašima nego Karlovčanima (mada je Karlovac do Kupe u stvari deo Korduna, mi tu činjenicu nismo uzimali u obzir sve do 1990. godine). A četvrti su bili Srbi sa Korduna koji su dolazili poslovima u Karlovac ili radili u Karlovcu, i to su bili oni Kordunaši što ih, kako se govorilo, možeš prepoznati na kilometar udaljenosti i među hiljadu prolaznika. Ovo je bila šala dakako, ali ima tu nešto malo istine, za šta ću navesti sledeći slučaj. Jedno poslepodne, negde u jesen 1990. godine, šetali smo Radićevom ulicom ja, moje sestre i moja tajna ljubav Vesna. U to doba dana Radićeva ulica je bila puna prolaznika (danas više nije!), a još uz to ova je stara ulica, meni najlepša u Karlovcu, uvek bila rezervisana isključivo za pešake, i zato su pešaci išli celom širinom ulice. Najednom Vesna reče: “Eno Kordunaša” i pokaza diskretno rukom na jednog čoveka koji je stvarno izgledom odgovarao našem stereotipu o toj grupi ljudi. Mi smo išli iz pravca Korza, a on prema nama, i u hodu je malo zabacivao jednom nogom (Kordunaši to kažu “vintati jednom nogom”). Nekako se slučajno dogodilo da je upravo tada zazvonilo zvono sa katoličke crkve, a onaj veselnik na to se okrete u pravcu crkve i dreknu: “Zvoni, zvoni, ne'š još dugo zvon'ti!” i nastavi “vintati” (ovo je bila, kao što rekoh, jesen 1990. i međunacionalni odnosi u Hrvatskoj između Srba i Hrvata već behu prilično narušeni, od čega nisu bili pošteđeni ni Kordun i Karlovac, mada su ovde najduže ostali skladni). Jasno je bilo kuda on cilja, a po rečima se odmah videlo i odakle je, ali u gomili prolaznika malo ko i obrati pažnju na njega onako šepava, više tupa nego opasna izraza, a po svoj prilici ni čašica mu nije bila strana. Nas četvoro se nasmejasmo i Vesna reče kad on prođe mimo nas: “Izgleda da će tebi skoro zvoniti!” Na to se tek glasno rasmijasmo i odosmo na kolače. Kordunaš je za nas, sudeći i po pričama koje su se pričale o njihovim doživljajima, bio u biti dobroćudan čovek, ograničenog načina mišljenja, prilično neuk, zbog čega ispada smešan u mnogim situacijama. Uostalom, odlazeći često kod rodbine na Kordun, imali smo priliku i da se uverimo u mnogo toga, ali mnogo toga bile su predrasude gradske dece (porijeklom takođe Kordunaša, a i rođenjem, jer Karlovac do Kupe bio je, kao što rekoh, deo Korduna). I kao što sam rekao na početku, sve agresivniji HDZ-ov nacionalizam povezao je Srbe iz Karlovca i one sa ostatka Korduna u jedno biće. Godine 1991, upravo u avgustu, ovih dana, napustivši zauvek rodni grad, postao sam i ja i mnogi drugi Srbi iz Karlovca Kordunaš, i tad sam rado prihvatio to ime i taj naziv kome sam se nekad pomalo podsmijavao, ne iz zle namere.

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.