Katar vraća ambasadora u Teheran

2
12

Katar je opozvao svog ambasadora u Teheranu u januaru prošle godine.

Katarske vlasti su saopćile da će se njihov ambasador u Iranu, koji je povučen u januaru prošle godine, vratiti u tu zemlju.

“Katar saopćava da će se katarski ambasador vratiti u Teheran i obnoviti svoju diplomatsku dužnost”, saopćila je služba za medije katarskog Ministarstva vanjskih poslova.

Takav potez je, kako se dodaje, preduzet jer Doha želi unaprijediti veze sa Islamskom Republikom Iran na svim poljima.

Nakon napada na saudijska diplomatska predstavništva u Teheranu, Saudijska Arabija, Bahrein i Kuvajt povukli su ambasadore iz ove zemlje, a to je kasnije uradio i Katar.

Tačne informacije o tome kada bi ambasador trebao otputovati u Teheran nisu navedene, ali je saopćeno da je katarski šef diplomatije šeik Mohammed bin Abdulrahman al-Thani telefonom razgovarao o “bilateralnim vezama i načinima njihovog unapređenja” sa iranskim kolegom Mohammedom Javadom Zarifom.

Odluka o obnovi diplomatskih veza s Iranom objavljena je usred diplomatskog spora između Katara i nekoliko arapskih zemalja, uključujući Saudijsku Arabiju, Ujedinjene Arapske Emirate, Egipat i Bahrein.

Te zemlje optužuju Dohu da se miješa u unutrašnja pitanja drugih zemalja i da finansira terorizam, što je Katar odbacio kao “neosnovane optužbe”.

‘Drugi smjer’

Katar je opozvao svog ambasadora u Teheranu u januaru prošle godine, nakon što je Saudijska Arabija prekinula veze s Islamskom Republikom, optužujući Iran da nije uspio zaštititi ambasadu te zemlje u iranskoj prijestolnici, te konzulat u Mešhedu, koje su demonstranti demolirali.

Demonstranti su napali saudijsku ambasadu u Teheranu nakon što su saudijske vlasti pogubile šeika Nimr al-Nimra, šiitskog lidera koji je vodio antivladine proteste u istočnoj provinciji Kraljevine.

Rijad je tvrdio da je pogubljenje bilo dio borbe protiv terorizma.

Kristian Coates Ulrichsen, istraživač na Univerzitetu Rice kazao je da je odluka o vraćanju ambasadora znak da je Katar spreman “ići u drugom smjeru”.

“Ovo će pokazati da Katar neće pokleknuti pred regionalnim pritiscima kojima je izložen”, kazao je on za agenciju AP.

Katar, koji zavisi od uvoza hrane, većinu prehrambenih proizvoda nabavljao je iz susjednih arapskih zemalja prije nego što su one nametnule ekonomske sankcije i blokadu graničnih prijelaza.

Od 11. juna Doha dobavlja svježe prehrambene proizvode iz Irana, koji je dozvolio katarskom avioprijevozniku da koristi njegov zračni prostor.

Izvor: Agencije


Pogledajte vijest na izvornom sajtu:

Katar vraća ambasadora u Teheran


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

2 KOMENTARI

  1. Sećam se još jednog slučaja u vezi Kordunaša u Karlovcu. Ne baš blizu naše kuće u Karlovcu, ali ne baš ni mnogo daleko, imala je kuću i neka baba Milja, Srpkinja, rodom sa Korduna ali ne znam tačno iz kog sela. Ona je živela malo u toj kući, malo na selu, i tako naizmenično. Poznavala je moju porodicu i mene. Negde početkom proleća 1991. godine ja i moja starija sestra išli smo za Krnjak. Ušli smo i seli u autobus na karlovačkom kolodvoru. Autobus je bio dupke pun (bio je petak, pijačni dan). Najednom na vratima autobusa nastade nekakva gužva, zbrka, i nekakav glas poče vikati: “Jo, pušt’te mene da uđem! Pušt’te staru benu! Pušt’te staru benu da uđe! Vide stare bene što učinje!” i tako ponavljaše. Poznamo mi glas babe Milje, ona je uvek imala neki glas kao da zapomaže, a ovog puta je skoro pa i zapomagala ponavljajući stalno “puštite staru benu, vide što stara bena učinje”. Već je autobus krenuo, i na hodniku gužva, mi je ne vidimo, ali je čujemo, vidimo da se narod pomiče, i pitamo se šta li je uradila kad toliko zapomaže. Najednom se pomoli baba Milja na hodniku, vidimo čelo joj potpuno zavijeno i skoro pola desnog oka zaklonjeno zavojem. Nije bilo mesta da sedne, i već sam ja hteo da ustanem i pustim je da sedne, ali neko preko hodnika joj beše pre toga ustupio sedište. Sedela je preko puta nas, malo više, i ja htedoh da joj se ne javljamo, ali da, moja sestra je zovnu: “O baba Miljo!” Baba je dobro čula, obazre se i spazi nas – bili smo maltene odmah preko hodnika – pa kad nas vide raskrili se: “A jo dva sunca moja!” (Ona je jako volela nas sve troje dece, ali meni je bila dosadna). Sestra je upita opet: “Baba Miljo, što je to bilo s tobom?” Baba zatrese glavom, zalomata dugačkim rukama (takav je običaj imala) pa otpoče: “A jo, diko moja, muči, muči, ne pitaj! Ne pitaj staru benu! Stara bena pošla na tavan uza štige, pa pade! Pade s prvog šprljka! Pade i razbi glavu! Evo’le što učinje! Razbi glavu stara bena!” Tako je ponavljala skoro do Krnjaka, jedva da je i upitala za naše. Ja sam sedeo do prozora, zakrenuo se i nisam mogao da se ne rasmejem potiho, zašto me sestra kasnije korila da sam se smejao staroj sirotinji, smejao sam se šaljući babu dovraga. Mi smo izašli u Krnjaku, a ona je nastavila dalje, mislim da je bila negde iz okoline Slunja. Znam da je bila žena palog borca, napustila je Karlovac u isto vreme kad i mi i umrla pre “Oluje”. Dolazila je ona u Karlovcu više puta kod R.D. i znam da su oni pričali o njoj i ovo, čemu sam se smejao, ne iz nikakve pakosti, ali sam se smejao. Baba je, na žalost, imala s vremena na vreme nekakve kao napade, šta li već, koji bi srećom odmah prošli, a ponekad bi se malo u glavi pogubila (ali je odlično čula i videla i valjda je u grob odnela sve i jedan zdrav zub). Jednom, kažu, zatraži ona kod njih mlinčić za kafu da melje kafu, što je volela da radi dok priča (a volela je da priča i ponavlja). Priča ona tako i melje kafu, priča, priča, kad, najednom, došao valjda onaj nekakav napad ili šta li već, započe baba nešto nerazgovetno da mrmlja, pa zavitla i baci, vele, onaj mlinčić u kut od sobe, rasu se kafa, a ona odmah dođe sebi pa kad vide kafu po podu poče njeno uobičajeno: “Vide stare bene šta učinje…” Drugom prilikom, pričali su, sedela ona kod njih za stolom. Iznesoše joj kafu da pije i staviše šećer da sama zašećeri. Baba uze žličicom šećer, pričajući, pa ga sasu na sto pored šolje, uze još jednu, pa sasu na isto mjesto. Ona priča, a oni gledaju a ne znaju šta da kažu. Ništa, vele, baba, promeša ona mirno onu hrpicu šećera što je stavila pored šolje, neprestano pričajući, pa tek kad je srknula kafu, oseti da je gorka, a spazi šećer na stolu pored tanjurića za šolju. Došla, vele, baba sebi uz uobičajeno: “A jo, što stara bena učinje, nije stara bena više za nikuda…” Ova dva slučaja su mi pričali, i poznavajući je, verujem da su istiniti, jer sam je i sam čuo jedno dva-tri puta kad se pogubi i video te njene tikove s vremena na vreme. A zavijenu glavu sam takođe lično video. Na temelju jednog takvog lika i još njih par (što sam slušao da se priča) stvarao sam predstave o stanovništvu Korduna. A nije prošlo ni pola godine od događaja sa babinim razbijenim čelom, našao sam se među tim ljudima, osetio se njihovim sastavnim delom, promenio i govor, i umesto Karlovčanina postao Kordunaš i Krajišnik. A danas umiru i Kordun i Karlovac, i ni jedan ni drugi nisu ni nalik na ono šta su bili pre 1991. godine, niti će ikad više biti.

    0

    0
  2. Mi Srbi koji smo pre rata živeli u Karlovcu, pre nego što nas je agresivni hadezeovski hrvatski nacionalizam povezao u jednu celinu, delili smo se, da tako kažem, u više grupa (iako smo po svojim precima uglavnom bili sa Korduna). Jedna grupa bili su Srbi koji su već generacijama živeli u Karlovcu i bili pravi karlovački “purgeri” koji se svojim govorom skoro nimalo nisu razlikovali od Hrvata, kajkali su, govorili karlovačku ekavicu, upotrebljavali izraze svojstvene kajkavcima itd. i oni su se smatrali Karlovčanima a ne Kordunašima. Drugu grupu činili smo mi čiji su dedovi i babe rođeni na Kordunu pa se doselili u Karlovac ili su ostali na Kordunu a deca im došla i nastanila se u Karlovcu. Mi smo bili prva generacija rođena u Karlovcu i iako nismo bili “purgeri” nismo sebe smatrali ni Kordunašima u pravom smislu te reči – u stvari Kordunaš je za nas bio čovek ograničenih i skučenih vidika, premda nam je više od pola rodbine živelo na Kordunu. I mi smo voleli da budemo Karlovčani, primili smo dosta karlovačkih izraza pa pomalo i kajkali. Kordunaša smo nazivali “seljak” sa akcentom na onome “a”. Tako su uostalom i Hrvati Karlovčani nazivali one Hrvate iz obližnjih sela oko Karlovca, smejući se imenima tih sela, kao npr. Hrnetić-Novaki, a smejali bi se njihovom izgovoru rodnih mesta, npr. Duga Resa sa jako izduženim “e”. Stariji Srbi su Hrvate iz sela severno od Karlovca nazivali “mužeci” a žene “mužetice”, inače su na Kordunu Srbi za Hrvate govorili pogrdno “Kranjci” (ovo nikad nisam saznao iz kog razloga). Treća grupa Srba u Karlovcu bili su oni koji su se rodili na Kordunu pa došli i živeli u Karlovcu i te smo smatrali više Kordunašima nego Karlovčanima (mada je Karlovac do Kupe u stvari deo Korduna, mi tu činjenicu nismo uzimali u obzir sve do 1990. godine). A četvrti su bili Srbi sa Korduna koji su dolazili poslovima u Karlovac ili radili u Karlovcu, i to su bili oni Kordunaši što ih, kako se govorilo, možeš prepoznati na kilometar udaljenosti i među hiljadu prolaznika. Ovo je bila šala dakako, ali ima tu nešto malo istine, za šta ću navesti sledeći slučaj. Jedno poslepodne, negde u jesen 1990. godine, šetali smo Radićevom ulicom ja, moje sestre i moja tajna ljubav Vesna. U to doba dana Radićeva ulica je bila puna prolaznika (danas više nije!), a još uz to ova je stara ulica, meni najlepša u Karlovcu, uvek bila rezervisana isključivo za pešake, i zato su pešaci išli celom širinom ulice. Najednom Vesna reče: “Eno Kordunaša” i pokaza diskretno rukom na jednog čoveka koji je stvarno izgledom odgovarao našem stereotipu o toj grupi ljudi. Mi smo išli iz pravca Korza, a on prema nama, i u hodu je malo zabacivao jednom nogom (Kordunaši to kažu “vintati jednom nogom”). Nekako se slučajno dogodilo da je upravo tada zazvonilo zvono sa katoličke crkve, a onaj veselnik na to se okrete u pravcu crkve i dreknu: “Zvoni, zvoni, ne’š još dugo zvon’ti!” i nastavi “vintati” (ovo je bila, kao što rekoh, jesen 1990. i međunacionalni odnosi u Hrvatskoj između Srba i Hrvata već behu prilično narušeni, od čega nisu bili pošteđeni ni Kordun i Karlovac, mada su ovde najduže ostali skladni). Jasno je bilo kuda on cilja, a po rečima se odmah videlo i odakle je, ali u gomili prolaznika malo ko i obrati pažnju na njega onako šepava, više tupa nego opasna izraza, a po svoj prilici ni čašica mu nije bila strana. Nas četvoro se nasmejasmo i Vesna reče kad on prođe mimo nas: “Izgleda da će tebi skoro zvoniti!” Na to se tek glasno rasmijasmo i odosmo na kolače. Kordunaš je za nas, sudeći i po pričama koje su se pričale o njihovim doživljajima, bio u biti dobroćudan čovek, ograničenog načina mišljenja, prilično neuk, zbog čega ispada smešan u mnogim situacijama. Uostalom, odlazeći često kod rodbine na Kordun, imali smo priliku i da se uverimo u mnogo toga, ali mnogo toga bile su predrasude gradske dece (porijeklom takođe Kordunaša, a i rođenjem, jer Karlovac do Kupe bio je, kao što rekoh, deo Korduna). I kao što sam rekao na početku, sve agresivniji HDZ-ov nacionalizam povezao je Srbe iz Karlovca i one sa ostatka Korduna u jedno biće. Godine 1991, upravo u avgustu, ovih dana, napustivši zauvek rodni grad, postao sam i ja i mnogi drugi Srbi iz Karlovca Kordunaš, i tad sam rado prihvatio to ime i taj naziv kome sam se nekad pomalo podsmijavao, ne iz zle namere.

    0

    0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.