Kako prosječna, nepristrasna osoba formira predrasude o određenim grupama? Psiholozi kažu: veoma lako.
Jedan od najmanje pozitivnih, ali najtrajnijih aspekata ljudske prirode je naša sposobnost da mrzimo ljude koji su drugačiji. Djeluje da za svaku veću društvenu kategoriju postoje neke predrasude i netrpeljivost.
Ljudska tendencija ka povezivanju u grupe toliko puta je dokazana kroz istoriju, da se čini da psihologija više nema šta da kaže na tu temu. Ipak, jedan psiholog Henri Tajfel, naučio nas je nečemu veoma važnom – pokazao je koliko je malo podsticaja potrebno pa da diskriminišemo osobu koja pripada nekoj grupi.
Predsrasude je teško odvojiti od istorije, kulture, pa čak i pragmatizma (nekada su ljudi iz drugih grupa zaista pretnja).
Ipak, Tajfel se fokusirao na ključne uslove za postojanje predrasuda prema grupama. On je želeo da zna šta može pretvoriti prosječnog čovjeka u netolerantnog diskriminatora.
Želeo je da prati kako razmišljamo dok smo dio grupe, čak i ako ona nema istoriju, kulturu ili praktični značaj kakav grupe obično imaju. Kako bi to otkrio, izumeo je takozvanu “paradigmu minimalne grupe”.
Ta paradigma funkcioniše ovako: učesnici eksperimenta podeljeni su u grupe po određenim kriterijumima – neki zbog boje očiju, neki zbog pravca u slikarsvu koji vole, pa čak i bacanjem novčića.
Nije važno koja je osnova pripadanja određenoj grupi, sve dok njeni članovi znaju o čemu je riječ i osećaju da ispunjavaju taj kriterijum.
Učesnici su razdvojeni od početka eksperimenta i samostalno moraju da naprave čitav niz odluka o tome kako će biti formiran sistem nagrada među ostalim ljudima iz grupe.
Od tog trenutka, pripadnost grupi je sasvim apstraktna – članovi se fizički ne vide i svakom od njih dodeljen je broj.
Učesnici prave izbore poput ovakvih: “Člag broj 74 (grupa A) dobija 10 poena, a član 44 (grupa B) dobija osam poena” ili “Član broj 74 (grupa A) dobija dva poena, a član 44 (grupa B) dobija šest poena”. Poeni se prevode u pravi novac.
Verovatno vas neće iznenaditi činjenica da su učesnici favorizovali članove njihovih grupa, nego “tuđih”, prilikom podijele novca.
Ipak, ono što je iznenadilo naučnike je da ljudi favorizuju članove svoje grupe, čak i kad je razlika u poenima, odnosno, dobijenom novcu između dvije grupe minimalna.
Ljudi su birali maksimalnu ukupnu nagradu za svoju grupu, kao što bi uradili i svi, pa i nepristrasni građani, ali su takođe pokazali tendenciju da prave maksimalnu razliku između grupa u pogledu nagrade, što je odlika osoba sa predrasudama.
Iako možda nekom ovakvi rezultati deluju zanemarljivo, naučnici su bili zatečeni time koliko su ispitanici favorizovali članove grupe koje nikada nisu sreli, ne znaju im starost ili imena, znaju da oni lično nemaju korist od bilo koje odluke i da je njihov zadatak, kao i razlog za pripadnost grupi, potpuno nasumičan.
Takođe, bili su svjesni da grupa posle eksperimenta neće postojati. Ipak i najminimalniji podsticaj bio je dovoljan da druge ljude tretiraju drugačije.
Tajfel sugeriše da ako želimo da živimo u pravednijem svijetu, moramo sprečiti instinkt da gospodari nama. Da li se slažete?
(B92)
