Jamal Khashoggi i grupa novinara ličnosti godine magazina ‘Time’

1
3

Ličnosti godine njujorškog sedmičnog magazina su ukupno četiri novinara i američki lokalni list ‘Capital Gazette’.

Saudijski novinar Jamal Khashoggi, koji je ubijen 2. oktobra u konzulatu Saudijske Arabije u Istanbulu, proglašen je za ličnost godine američkog magazina Time, a tu počasnu titulu dijeli s grupom drugih novinara.

Ličnosti godine njujorškog sedmičnog magazina su ukupno četiri novinara i američki lokalni list Capital Gazette, a za sve njih Time je naveo da su “predstavnici šire borbe bezbroj drugih širom svijeta”, prenosi AP.

Priznanje novinarima lista ‘Capital Gazette’

Za ličnosti godine su, pored Khashoggija, proglašeni i filipinska novinarka Marija Ressa, dva novinara Reutersa iz Mijanmara, koji se trenutno nalaze u zatvoru – Wa Lone i Kyaw Soe Oo, kao i redakcija američkog lokalnog lista Capital Gazette, čijih je pet članova stradalo u napadu 28. juna u Anapolisu, Maryland.

Glavni urednik Timea Edward Felsenthal saopćio je u utorak imena nagrađenih ličnosti godine u emisiji “Today” televizije NBC-a.

Američki magazin je ličnostima 2018. godine proglasio osobu ili grupu ljudi koji su najviše utjecali na vijesti i svijet “nabolje ili najgore” tokom protekle godine.

Izvor: Agencije


Pogledajte vijest na izvornom sajtu:

Jamal Khashoggi i grupa novinara ličnosti godine magazina ‘Time’


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

1 komentar

  1. Jedna od scena tokom “Oluje” 1995. godine, gde sam lično bio i zapamtio. Datum je 7. avgust te godine, mesto dešavanja cesta od Gline prema Dvoru na Uni, kojom smo se mi, srpske izbjeglice sa Korduna, povlačili prema R.Srpskoj, civili i vojska izmešani u neizmerno dugoj koloni. U dijelu kolone gde sam ja bio nije bilo mnogo vojske, barem ne odmah u početku. Ovo što opisujem bio je drugi ili treći napad muslimanskih snaga 5. korpusa na ovaj deo kolone (prvi je bio negde oko 10 sati ujutru 7. avgusta oko sela Brezovo Polje, i on je nekako odbijen). Nisu to bile velike skupine koje su nas napadale, ali kako ni u ovom delu kolone nije spočetka bilo ni naše vojske mnogo, ti su nam prepadi unosili veliki strah, najblaže rečeno. Na ovom mestu gde se dogodio ovaj drugi (ili treći, ali ne i poslednji) prepad koji ću opisati pomenuta cesta u velikoj krivini obilazi oko jedne velike i poduboke doline koja je bila sa naše desne strane, dok je sa leve strane jedan brežuljčić koji se napred spuštaše u jednu takođe poduboku dolinu, preko puta koje, na desnoj strani ceste, beše jedna manja šumica, bagremovi i još nekakvog drveća. Iza one duboke doline sa desne strane ceste išao je nekako paralelno sa cestom neki seoski puteljak, zaklonjen tu i tamo šipkom, trnjem i raznim raslinjem, a još niže bila je nekakva nedovršena kuća ili šta li već. Odatle, iz smera te kuće, je najpre otvorena vatra prema delu izbjegličke kolone gde smo bili i mi. U isto vreme začula se pucnjava i ispred, iz pravca one šumice. Očigledno je kolona bila napadnuta na dva mesta na razdaljini kojih pola kilometra, i odmah je stala. Usledila je kuknjava, bežanje, sakrivanje, praćeno pucnjavom. Ja, još jedan dečko i dve devojke koji smo bili u “mercedesu” moga rođaka Škljoce (“Karadžića”) takođe izađemo iz kola i legnemo iza kola pored ceste, a Škljoco i Milić (koji je tu još imao pušku, ne znam kud ju je kasnije zaturio, jer je posle pucao iz pištolja), rekavši nam da se ne mičemo, odoše uz cestu gore više gde se čula jaka pucnjava. Mi smo bili između ceste i onog brežuljka što je bio levo. Ja i one devojke smo tu i ostali neko vreme, a onaj dečko se negde izgubi, Bog zna gde (posle, kad smo se opet počeli skupljati, došao je). Žene, djeca, starci, sve je to polijegalo iza ceste, a zaklon su nam bili automobili, traktori, prikolice, autobusi itd. Kod ove krivine nema stabala pa se vidi daleko niz cestu. Tu je nekoliko naših vojnika, zaklonjeni iza vozila, i uzvraćaju na vatru iz pravca one zgrade. Neko vreme je tako prošlo, ali ide odozdo, levom stranom ceste, jedan naš oficir, mlati rukom i pokazuje na onaj brežuljak iza nas, nešto viče, ali se od kuknjave naroda, vike i pucnjave ne razumije. Vidim da se jedan dio naroda penje uz onaj brežuljak, shvatim da oficir valjda viče da se narod gore sklanja, te ja i devojke pođosmo takođe uz brežuljak, na čijem su vrhu bila dva-tri krupna i visoka orahova stabla bujne krošnje i nekakva starinska kućica, drvena, iza njih. Međutim, meci samo zvižde kroz krošnju onih stabala, povisoko iznad naših glava, budući da su oni što su pucali prema nama bili poprilično ispod ceste, preko doline, a mi smo poviše njih. Vratimo se i legnemo iza jedne traktorske prikolice, jedno 30-50 m niže Škljocinog “mercedesa”. Sećam se da je srčanica na ovoj prikolici bila prelomljena, a traktor nekako ukoso preprečio cestu; verovatno je onaj ko je vozio traktor mislio da okrene traktor unazad, da bježi, šta li, ali je prostor za manevrisanje bio uzak, pa se srčanica prelomila. Bilo kako bilo, bio je ovo poprilično siguran zaklon, a takav nam je trebao kao ozeblom sunce. Vidim kako onom seoskom stazicom, što preko puta doline ide paralelno sa cestom, trče, pognuti, muslimanski vojnici, gore prema onoj bagremovoj šumici, a drugi ih pokrivaju vatrom iz one odakle je najpre otvorena vatra na kolonu. Naši, odavde sa ceste, pucaju na njih nastojeći da koga pogode, ali ne znam kakav je efekat bio. Pucnjava je opšta, a vika na sve strane. Nego me je najviše čudilo što se desno od nas čula neka potmula buka i huka, kao da se kreće kolona vozila, iako je ovaj deo kolone usled napada stao. Iza nas, u priličnoj daljini, čula se tutnjava artiljerije, jer tu su se još uvek vodile borbe između ostataka naših snaga koje su još držale nekakvu liniju odbrane i HV. Ali to je relativno daleko iza nas, dok nam je direktna opasnost, vojnici 5. korpusa, odmah preko one duboke doline, i oni trče onim puteljkom pored doline da se spoje sa onima koji su u šumici. Za tren se ukažu na puteljku, pa nestanu iza trnja i šipaka. Oni bi mogli i da jurišaju na cestu, ali bi morali sići u dolinu pa se opet penjati prema cesti, a to bi bilo rizično, premda ja ne vidim nego neka tri-četiri naša vojnika koji odavde, sa ceste, pucaju na njih. Tu nije bilo nikakve artiljerije ni sa jedne ni sa druge strane, ali zato je ovo uporno puškaranje bilo strašno i žestoko paralo uši. Sa leve strane, gore prema šumici, pucnjava je bila još žešća. Otuda i dobar deo naroda beži u onu dolinu što je preko puta šumice, a na čijem je vrhu ona stara drvena kuća i par stabala oraha. Gore je otišao i veći deo naše vojske, a i muslimanski vojnici puteljkom trče prema gore, i tamo pucnjava postaje sve jača, dok ovde gde smo mi – nekih dve-tri stotine metara niže – splašnjava. Ipak, mi se ne pomeramo sa mesta gde smo se zaklonili, iza prikolice sa polomljenom srčanicom: tu smo gde smo, a i sam zaklon nije nesiguran, jedino se bojimo da muslimanski vojnici ne navale direktno na cestu, a slaba su nam nada naša tri-četiri vojnika koji su ostali ovde, a i oni se brane neorganizovano. Ipak, njihova prednost je u tome što su bili na prilično višem terenu od muslimanskih vojnika, a i ona velika i duboka dolina je bila prirodna, mada ne nesavladiva, prepreka. Ne znam koliko je ovaj okršaj dugo trajao – meni se činilo kao večnost – ali najednom vidim kako se muslimanski vojnici povlače niz puteljak kojim su došli, nazad prema onoj kući, i pucnjava postaje sve slabija. Dok eto ti najpre Škljoco, ne znam otkud se stvori, prekoreva nas zašto smo napustili ono prvobitno mesto gde nas je ostavio i rekao da se ne mičemo itd. Malo-pomalo narod se opet skupi, svako kod svog vozila, nekako se uspostavi neki red, i kolona nastavi put. Muslimanska vojska se povukla (do prve zgodne prilike za prepad), i posle sam čuo – kad smo već bili u Srbiji – da je tu bio došao moj dalji stric R.P. sa jednom grupom naše vojske te su uspjeli da odbace muslimansku vojsku iz one šumice. Ja kažem vojska, mada se ovde radilo o grupicama vojnika i sa njihove i sa naše strane, po par desetina ljudi najviše. Ne znam da li je bilo kakvih gubitaka, ali kažu da su muslimanski vojnici, tamo kod šumice, par puta prelazili preko ceste i potiskivali naše, a naši ih opet vraćali nazad. Tamo je i bio glavni okršaj, zato se tamo i čula najveća pucnjava, a ovde dole niže, gde smo mi bili, trebalo je da samo odvuku pažnju naših, po svoj prilici kako ne bi svi mogli braniti cestu na onom mestu gde je bio glavni napad. Zato je vatra i otvorena najpre iz smera kuće, par stotina metara ispod šumice, u kojoj je već bilo njihove vojske. Inače, ovde smo se povlačili jako blizu bosanske granice, do koje, kažu, ima nešto više od sat vremena hoda. Zato su nas lako i napadali, povlačili se i opet nasrtali. Hrvatska vojska je bila levo, ali još uvek udaljenija. Slobodni koridor kojim smo se povlačili obuhvatao je dakle samo cestu i par kilometara oko nje sa jedne i druge strane. Kažu, kad su nas ovde napali, kako su staroga M.P., koji je imao nekih 80 i više godina, njegovi svi ostavili na traktorskoj prikolici sama, a oni pobegli ko kuda. Starac nije mogao bježati peške, te je ostao na prikolici zavukavši se među gomile prtova. Neka G.V. je to videla i pošla da starcu pomogne da siđe sa prikolice, ali kako su meci gusto fijukali, nije se usudila, mada je ostala sakrivena u blizini i vidjela šta se dešavalo. Starac je imao sreće, jer su muslimanski vojnici, potisnuvši naše, dvojica-trojica skočila na prikolicu da bi što upljačkali u onoj brzini, i počeli preturati stvari i prtove, ali uto se opet pripucalo, naišli su naši vojnici, i tako se oni ostave prikolice i umaknu u šumu ne upljačkavši ništa i ne primetivši starca iza prtova. Tako se starac spase, najverovatnije sigurne smrti, i poživi u Srbiji u izbjeglištvu još par godina umrevši kasnije u Beogradu. Ovo su kasnije mnogi osuđivali, kako su njegovi svi utekli a staroga ostavili u prikolici samoga izloženog gotovo sigurnoj smrti. Ja lično nisam poznavao tog starca, samo sam ga znao iz viđenja – mali, sitan (zato se i mogao lako zavući iza zavežljaja!), mali brkovi, zelene oči, zrikav (na Kordunu kažu za zrikava čoveka “kupus gleda, meso vadi”)… A ovo o starom je pričala G.V., u to vreme žena od kojih 40 godina (čija su deca u to vreme bila u Banja Luci), koja je bila pošla da izvuče staroga iz prikolice, pa odustala zbog fijuka metaka, te prikrivena u blizini promatrala što se radi oko prikolice.

    0

    0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.