Izraelski ministar- Iz Gazze bismo se vratili sa 500 kovčega

3
6

Okupacioni ministar za regionalnu saradnju Tzachi Hanegbi jučer je opravdao odluku izraelskog okupacionog premijera da ne pokrene novi rat protiv Gazze, rekavši da je ‘Hamas imao razlog za napad’.

“Hamas nije djelovao bez razloga. On je imao razlog- pokušaj da se osveti. Njegova osveta je bila mala. Sve u svemu, uspio je da sa 400 raketa ubije jednog Palestinca”, kazao je Hanegi za Vojni radio.

Kada mu je rečeno da je jedna raketa pala u prazni vrtić, Hanegbi je odgovorio: “Prazan vrtić, o tome se uvijek govori. Ali onih 500 sanduka, izraelske omladine koji bi se vratili ukoliko ih pošaljemo u Džebaliju (izbjeglički kamp u Gazzi), ne bi bili prazni”.

Ministrovi komentari su izazvali kontroverzu među okupacionim političarima.

U nedjelju navečer, Brigade El-Kassam su osujetile okupacionu tajnu operaciju kada se specijalna jedinica infiltrirala istočno od Han Junisa ubivši jednog komandanta Hamasa i ranivši drugog vojnika.

IslamBosna.ba


Pogledajte vijest na izvornom sajtu:

Izraelski ministar- Iz Gazze bismo se vratili sa 500 kovčega


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

3 KOMENTARI

  1. Još nešto u vezi sa dolepomenutim Lošicom. On je u Rumi bio u izbeglištvu negde do 2001. godine, pa se sa ženom vratio u Hrvatsku, na Kordun, ali je zimu 2001. na 2002. opet proveo u Rumi, pa opet i sledeću zimu tako, ovde prezimi, gore “letuje”. No, nisam mislio o tome. Jednom, u leto 1997. godine (u ono vreme kada su svi pratili “Kasandru” a na rumskom vašarištu se mogli videti i traktori i automobili sa njenom slikom, a ženskoj deci davali imena Kasandra – najviše Cigani) sedeli smo u centru, napolju, pred Borovičinim kafićima (prvim sleva, do šetališta i spomenika u centru) ja, moja najstarija sestra – Dada – i naš bratić izbeglica. Ja mislim da je taj naš bratić (dečko od kojih 25 godina, izbjeglica) bio u nekom bliskom srodstvu sa starim Lošicom sa strane svoga oca, dok je s nama bio u srodstvu sa strane svoje majke, koja je bila nekakva sestra našem ocu – nebitno. On je Lošicu oslovljavao njegovim pravim imenom (koje ja znam, ali ga neću pisati ovdje), iako ih je delilo nekih 40 godina. Mi smo Lošicu oslovljavali sa “ćića”. Dakle, sedeći mi napolju – išli smo sa Lošicom koji je fotokopirao nekakve dokumente, izbjegličku, šta li već, ne znam zašto, pa ne znajući gde je fotokopirnica, moja mu sestra nosila u fotokopirnicu u Ulici JNA, gde i danas još uvek postoji ta fotokopirnica, proširena sa leve strane u odnosu na ono vreme; pa kad mu je to obavila i dala mu fotokopije (Lošica je govorio “hopir” i “hopiti”), a ono njegova fotografija takođe fotokopirana crno-belo jer još ne beše onda u Rumi fotokopirnice koja bi u boji izrađivala fotokopije, loša i tamna fotokopija, ne možeš prepoznati Lošicu na fotokopiji, kao nekakav razbojnik izgleda, pa mi ne mogosmo da ne udarimo u smeh, a naš bratić reče: “Još samo da se stavi natpis ‘vanted’ i prikuca na zid!” – dakle završivši to i sjednuvši napolju na terasu Borovičinog kafića, i poručivši piće, mi sokove, Lošica valjda pivu ili šta li već, bila je velika vrućina, a terase prepune, i razgovarajući o svemu i svačemu, i šaljive i ozbiljne teme, povedemo razgovor o spomeniku u centru Rume, onih sedam “truba” (nisu trube ali tako su ih neki zvali). U stvari, niko nije znao šta je tu predstavljeno i zašto tih “truba” ima sedam. Ovo ni do danas nisam otkrio, ali za čuđenje je da i sami Rumljani – oni koje sam pitao – nisu znali tu simboliku i ne znaju ni danas. Neki su govorili da je to sedam sekretara SKOJ-a, što se meni činilo kao najverodostojnije tumačenje, ali su mnogi opet obricali da to ima bilo kakve veze sa 7 sekretara SKOJ-a, samo što nisu nudili neki alternativan odgovor. Neki su govorili da to ima veze sa NOB-om, ali nisu znali dokazati kakve, dok su drugi dokazivali da je to alegorija na “nešto” iz starije istorije grada, ali šta je to “nešto” – nisu znali. I tako i nas četvoro, nepune dve godine “Rumljani” mimo svoje volje, povesmo razgovor o tim “trubama” i ja rekoh da mislim da je to ipak spomenik sedmorici sekretara SKOJ-a, ali je moj bratić to poricao iz više razloga. Dok reče Lošica: “Ja znam šta je to!” Mi pogledasmo Lošicu, a naš bratić već skupio usta u očekivanju da će Lošica nešto namerno ili nenamerno lupiti pa da zadrži provalu smeha pre vremena, a oči mu se već smeju.. “To je” reče Lošica “sedam jugoslavenskije’ republika!” (Spomenik je bio iz doba SFRJ.) Sad mi opet udarismo u smeh, a naš bratić najviše – pa oslovi Lošicu imenom i upita: “A đe nađe sedmu?” Ali Lošica se ne zbuni, nego šeretski zažmiri svojim zelenim očima i raširi usta u kojima je nedostajalo prilično zuba u isto tako šeretski osmeh pa mu odgovori: “E, diko” – stariji Kordunaši obično oslovljavaju mlađe ljude, omladinu i decu sa “diko”, to je odmilja – “Kosovo!” Tu se mi nasmejasmo (godina je 1997. i dole je još uvek vladao krhki mir a SRJ, odnosno Srbija imale ingerenciju nad Srbima i svim javnim poslovima; separatisti su delovali paralelno ali u ilegali), a on nastavi kako je to Tito naredio tako i kako je između Kosova i Albanije bio nekakav tajni tunel kojim je Tito prelazio u Albaniju, tamo se sastajao sa Enverom Hodžom – začudo, ovo ime i prezime Lošica izgovori potpuno tačno – i dogovarao da se šiptari pritrpe dok on (Tito) umre, a onda da proglase republiku. Naravno da smo se mi smejali njegovoj priči, smejao se pomalo i on sam, mada ta priča, koliko god bila neverovatna, nije bila bez osnova. To vidim danas, dabogme da u ono vreme kao šiparac nisam o tome razmišljao – koliko sam slušao Lošicu, ja sam više bacao poglede levo kud su išli prolaznici kad bih ugledao neku zgodnu lepu devojku – leto je – ipak je to privlačnije od priče od priče o “trubama”, Kosovu, Titi i Enveru, a baca poglede i bratić na one malo starije cure, a valjda ni sam Lošica primećuje to, pa kad naiđe ili prođe neki dobar “komad” (što bi rekli Karlovčani sa akcentom na slovu “a”), on vragolanski namiguje na me i na mog bratića a svoga sinovca, ili šta li već. Jedino je moja Dada imuna od toga, mada i žene prate pogledom druge žene, ali samo i isključivo zato da im pronađu hiljade nedostataka u odnosu na sebe, a moram priznati da su i moje obe sestre bile takve. Ali opet sam stigao da pratim i zapamtim i Lošičine reči. Danas – onda mi to nije padalo na pamet, jer, rekoh, nisam ni razmišljao onda o politici – to tumačim kao Lošičinu šalu koja je ipak imala svoje utemeljenje. Jer on beše čovek sklon šali, seljačko dete sa nedovršenom osnovnom školom (prekinuo rat 1941.), ali seljački bistar i pronicljiv. Bez obzira što nije znao naći “hopir radnju”.

    0

    0
  2. Ovo je u Rumi, u zimu 1995-96, kad smo već bili u izbjeglištvu, pričao neki Lošica iz V. na Kordunu, takođe izbjeglica ispred “Oluje” sa Korduna u Rumi, stariji čovek od kojih 60 i nešto godina, kad smo uveče sjedili kod nekog Gojka L., Kordunaša koloniste u Rumi posle 1945. Bilo je društvo nekoliko izbjeglica-Kordunaša, te domaćin Gojko. Od moje porodice bejah ja i moja najstarija sestra, Dada, te sa nama i jedan naš bratić takođe izbegao u Rumu. Lošica (koji je mnoge stručnije izraze, skraćenice i strana imena krivo izgovarao) pričaše o nekakvom svome da li suseljanu, ili susjedu iz drugoga sela, sad se upravo ne sećam, ali znam o kome se radi i taj čovek je bio polu-Hrvat: majka Hrvatica a otac mu je po svoj prilici bio Srbin, mislim, nezakoniti sin… ali to je nebitno i neću da prelazim u ogovaranje i iznosim glasine. Uglavnom, odrastao je u jednoj srpskoj porodici i među Srbima, i svi su govorili o njemu kao o pristojnu, plemenitu, vrednu i poštenu čoveku. Ali… dođe godina 1991. i rat, a on je, mada odrastao među Srbima i stanovnik srpskog sela, ipak po majci neosporno bio Hrvat, u ono ratno vreme samo po sebi dovoljno za sumnju da nešto “petlja” i “muti” koliko god takve sumnje bile iracionalne i neosnovane. U to vreme (1991) on je imao svojih tridesetak godina, ali mu krajiška TO nije dala pušku iz gore navedenog razloga. Ovo je sve pričao Lošica. Lošica je voleo šalu, pa je i u priču o ozbiljnim stvarima ubacivao šalu, te se kod njega nije znalo gde počinje istina u pričanju a gde završava šala (ili obratno, svejedno). Tako i to veče, pričajući o gorepomenutom polu-Hrvatu, on se vrati u mesec septembar 1991, kad je rat na Kordunu tek počinjao, kad je saobraćaj ljudi i robe cestom Karlovac – Slunj tekao još uvek kako tako, mada su već pale prve žrtve i sa naše i sa hrvatske strane (sa naše jedan dečko izveden iz autobusa u hrvatskom selu Pavlovac od naoružanih hrvatskih civila i likvidiran u šumi; sa njihove pak strane trojica MUP-ovaca likvidirani u napadu naoružanih Srba na punkt na Šarčevu Križu 4. avgusta 1991), i mada su putnici bili zaustavljani čas od naših, čas od hrvatskih straža, zavisno kroz čija se sela prolazilo. Tu atmosferu i sam pamtim jer smo napuštajući Karlovac u avgustu 1991. prošli tri hrvatske straže – jedna kod mosta na Mrežnici, u blizini puta prema naselju Logorište, druga na Koranskom mostu na Turnju, a treća na Slunjskim brdima, da bi kod Tušilovića bila naša, srpska straža. Ali da se vratim Lošičinoj priči. Kako je, kažem, saobraćaj ljudi i robe još uvek tekao nekako, to su i Srbi zemljoradnici sa Korduna još uvek prodavali mleko KIM-u (Karlovačkoj industriji mlijeka). Mleko se nosilo i predavalo u tzv. “mljekarama”, a jedna od njih je bila u V. gde je i Lošica predavao mleko. Da li je on iskreno verovao da je onaj polu-Hrvat nešto petljao ne znam, ali mislim da nije (uostalom, i taj je polu-Hrvat ostao celo vreme rata među Srbima, negde krajem 1991. i njemu su dali pušku, a u “Oluji” je pobegao u Srbiju, odnosno SRJ – mislim da je bio neoženjen, danas ne znam ništa o njemu kao i o celom nizu ljudi još uvek, i pored interneta, društvenih mreža itd. itd.), nego da je pričao da nas zasmeje u onim danima kad smo zbunjeni postajali svesni veličine katastrofe koja nas je zadesila. Kaže dakle Lošica, otprilike, ovako (u stvari, kako imam odlično pamćenje za razgovore i razne druge stvari, ova Lošičina priča u mojoj interpretaciji je 95% nalik originalu): “J..a’ ga ja, on (onaj polu-Hrvat; moja primedba) je još onda (septembar 1991) zna’ što će biti. Idemo ja i pokojni Srbin (u ovom slučaju ‘Srbin’ je nadimak za jednog čoveka, mada je taj čovek i bio Srbin) sa varen’ke oz’go cestom, kad eto ti njega đe ide onđe mimo Krstovu lokvu i nosi ‘vako onaj mali rad’jo (tu je Lošica pokazao rukom kako) na vr’ ramena, i tu počmemo divan kako to, i što će biti od toga svega zla, na što će izići. Veli pokojni Srbin: ‘Ne valja, ne valja, ginu ljudi’, a da vi’š njega (polu-Hrvata), ‘vako raširjo prste (pokaza) pa veli ‘vako: ‘Srbine, Srbine, to će ‘Merika sve stući kaj Bagdad, Bagdad!’ (jer je on, polu-Hrvat, stvarno ponavljao po dva-tri puta jednu reč kad bi hteo nešto da naglasi). Pa eto, j..a’ ga ja, pogodi! (To je, ponavljam, zima 1995-96, i iako SRJ još nije bila napadnuta, Amerikanci su dotle već bili intenzivno bombardovali Srbe u Republici Srpskoj, a i u našoj RSK, mada skrivenije i u znatno manjem obimu, i za ovo drugo se saznalo tek kasnije; Lošica je, dakle, mislio na bombardovanje Srba u RS) Pa nije on zabadava nosjo onaj radjo na ramenu, ka’ tobož sluša kakvo će vreme biti! Ono se on dogovara’ pa je i zna šta će biti!” Lošica napravio obešenjačku facu, čuje se smeh, a zapitaće ga naš bratić: “A s kime se to dogovara”, znajući da će Lošica nešto izvaliti. Lošica: “S kime? Sa Sijom, diko, sa Sijom!” Na ovo nasta opšti smeh, jedno što se podrazumevalo da je mislio “CIA” ali je, po običaju, izgovorio onako kako on misli da treba, a drugo, što poveza mladog čoveka i njegov mali radio sa moćnom američkom obaveštajnom službom koja se direktno dovodila u vezu sa razbijanjem SFRJ. Naravno da to nije moglo ni teoretski biti istina (mislim na povezanost mladog čoveka sa “Sijom”), i verovatno ni sam Lošica nije u to verovao, ali nas je zasmejao, a to mu je valjda i bio cilj, i nije mu bilo ni prvi ni poslednji put. Bili smo svi u to vreme još uvek po tuđim kućama, a neki i u kolektivnom smeštaju (dole iza rumske gimnazije), beskućnici bez igde ičega takoreći, ali ljudi su u humoru očajnički pokušavali da za trenutak zaborave surovu stvarnost. Danas Lošice nema u životu već nekih desetak godina, nema ni nekih koji su bili prisutni tu veče kod Gojka L., koji je još uvek u životu (ja mislim da je već ušao u drugu polovinu devete decenije, ali se drži), mi koji smo onda bili djeca danas smo zreli ljudi, a oni koji su onda bili zreli ljudi danas su starci, stariji od Lošice u ono vreme… Mnogo se toga promenilo odonda, u Rumi, u Srbiji, u svetu – ali je jedno ostalo nepromenjeno kod svih nas koji smo onu veče bili prisutni kod Gojka L. (koji smo u životu, a većina jesmo): isto ono osećanje odbojnosti prema Americi (mada ja u ono vreme kao još uvek dete, stariji maloletnik nisam mnogo o tome mislio, ali sam se slagao kad bi stariji ljudi, odrasli, blago reći kritikovali Ameriku) i uverenje da Amerika i danas direktno radi protiv Srbije i uopšte srpskog naroda. Tu je, svakako, umešana i Lošičina “Sija”…

    0

    0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.