Naši čitaoci verovatno se sećaju Fahra (43) i Aldine (36) Nukić iz zabitog sela Mojstir kod Tutina, kojima su pre tri godine svojim prilozima pomagali da prežive u trošnoj i hladnoj baraci na periferiji ovog sela. Nisu tada Fahro i Aldina i njihove tri ćerke Ajša (11), Ajla (10) i Lejla (5) imali ni za hljeb, dugovali su za struju, oskudevali u odeći i obući, jedva kupovali knjige i školski pribor.
Saznavši za njihove muke, ubrzo su im dobri ljudi pomogli da naprave solidne zalihe brašna i najneophodnije namirnice, da se deca obuju i obuku, da plate struju, kupe kravu, da nabave nekoliko kokošaka.
U međuvremenu, Fahro se zaposlio kao pomoćni radnik u OŠ “Aleksa Đilas Bećo” u Mojstiru, dobili su i četvrto dete, sada jednogodišnjeg sina Muhameda i iako vrlo mala, njegova plata omogućavala im je bar da ne gladuju. Ali, baraka je i dalje bila problem. U njoj su se deca smrzavala, nisu imali vodu, ni kupatilo…
– Pre dve godine jedan dobar čovek poklonio nam je plac u naselju Kleče na periferiji Tutina. Mislili smo u gradu će biti nekog posla, a i zbog školovanja dece odlučili smo se da se preselimo u Tutin. Uspjeli smo da na plac prebacimo i našu brvnaru, a potom i da izbetoniramo temelje za novu kuću. Nismo imali novca za njenu gradnju, ali smo se nadali da ćemo je “ciglu po ciglu” uz pomoć dobrih ljudi nekako i sazidati, priča Fahro i kroz suze dodaje:
– Svi naši snovi i sve naše nade srušili su se 9. marta ove godine, negde oko osam sati uveče. Svi smo otišli u komšiluk da posetimo Aldininu bolesnu majku. Kad smo se vratili zatekli smo užas! Naša baraka bila je u plamenu, nije joj bilo spasa… Gledali smo kako se u prah i pepeo pretvara sva naša sirotnja i sav naš imetak. U baraci je bila i moja poslednja plata od 23.000 dinara (oko 200 evra). Za nekoliko minuta ostali smo “na ulici” bez igde ičega. Kad smo polazili, mali Muhamed je spavao, bilo je i predloga da sa jednom od sestara ostane u baraci, srećom, valjda nam je sam Bog dojavio, u poslednjem trenutku odlučili smo da povedemo i njega!
Porodica Nukić trenutno je smeštena po kućama rođaka i prijatelja. Više ni kašiku i tanjir nemaju. Za sada ih hrane komšije i dobri ljudi koji im donesu pomoć. Sve njihove oči i nade uprte su u temelje kuće koju su započeli. Nadaju se da će im pomoći opština Tutin, a najavljene su i neke akcije sugrađana. Velike nade polažu i u čitaoce “Vesti” i dobre ljude iz naše dijspore koji su im nesebično pomogli i pre tri godine.
– Sada planiramo da započetu kuću, malu i skromnu, nekako ukrovimo i da se uselimo u jednu sobicu. Pošto nemamo ni dinara, cilj nam je predaleko, ali poučeni dobrotom koju smo imali prilike da osetimo pre tri godine, mi se ipak nadamo. Naša najveća, a možda i jedina nada su dobri ljudi iz naše dijaspore – naglašava Fahro.
