Bila je djevojčica. Nije imala više od šest godina. Njene dvije bijele ručice su skidale zemlju sa jednog od mnogobrojnih mezara. Zemlja na tom mezaru je bila tamnija, što je jasno ukazivalo da je neko nedavno ukopan. Djevojčica je neprestano plakala i glasno uzvikivala:
„Izlazi! Ne želim više da se igram žmurke! Ustani tako ti Allaha!”
Jako me je ražalostio ovaj prizor. Približio sam se i vidio jednog čovjeka koji je sjedio na rubu drugog mezara i plakao. Nije ni pokušavao da spriječi djevojčicu. Suze su tekle niz njegovo lice. Samo je gledao u svoju malu djevojčicu. Bio je to njen otac. Konačno je ustao je i pokušao da udalji djevojčicu od mezara. Ona je odbila. Plakala je još glasnije, a i on sa njom. Prizor koji para prsa.
Prišao sam čovjeku i upitao ga zašto plače. Počeo je svoju priču: „Toga dana, moj sin je htio da izađe van, ali njegova sestra- pokazivao je rukom na djevojčicu na mezaru- nije mu dozvoljavala. Bila je mnogo vezana za svoga brata. Plakala je svaki put kada je on izlazio iz kuće da bi se igrao sa prijateljima. Nije mogao da ostavi uplakanu sestru u kući, pa je odlučio da se posluži lukavstvom. Toga dana je rekao svojoj sestri: „Hajde da se igramo žmurke! Zažmiri, ja ću se sakriti, pa me traži!”. Pristala je sijajući od sreće. Njen brat će se igrati sa njom. Tražila bi ga sva radosna. I tako, nekoliko puta. Nakon nekog vremena, njen brat iskoristi priliku i istrča napolje. Ona otvori svoje oči i poče da traga za svojim bratom, ali ovaj put bez uspjeha.
Nije prošlo mnogo vremena, zazvonio mi je telefon. Pogledao sam na display i vidio ime svoga sina. Javio sam se. Međutim, glas koji sam čuo nije ličio na njegov glas. Sa druge strane se javio nepoznat čovjek i saopštio mi strašnu vijest. Moj sin je ubijen snajperskim metkom.
Slijedeći dan smo se spremali za dženazu i ona ga je vidjela na nosilima. Zvala ga je iz sveg glasa. On nije odgovarao! Okrenula se meni i upitala: „Babo kuda ga nosite?”. Nisam znao šta da joj kažem. „Tvoj brat želi da se sakrije, kako bi završili vašu igru žmurke!”, rekao sam.
Ona je uzviknula: „Ali ja više ne želim da se igram!”.
„Još samo ovaj put!”, rekao sam.
Za vrijeme dženaze, odveo sam je u kuću i rekao da zažmiri dok se brat ne sakrije. To je učinila. Čekala je.
„Jesi li se sakrio? Mogu li otvoriti oči?”, uzvikivala je.
Spustili smo ga u kabur i pokrili ga krvavom sirijskom zemljom, kao šehida ako Bog da.
Od tada, svaki dan moja kćerkica traži da je dovedem na mezarje, jer zna da je se njen brat sakrio upravo na to mjesto.
Sjedi pored mezara skidajući zemlju sa njege i uzvikuje: „Ustani! Našla sam te! Ustani tako ti Allaha!”
„Međutim, do današnjeg dana, nije ustao”, završio je svoju priču uplakani otac. Spustio je svoju glavu duboko uzdišući, dok su mu suze tekle niz bradu.
Ostavio sam ih na mezarju i krenuo. Bio sam zatečen. Nisam mogao da se suzdržim. Plakao sam kao malo dijete i još dugo ponavljao:
„La havle, ve la kuvvete ila billah… hasbuna Allahu ve ni'mel vekil”
Nemam moći niti snage osim kod Allaha… Dovoljan nam je Allah, divan li je on zaštitnik
akos.ba
