Ilhamijin put u smrt

Sada već davne 2002. godine moj babo, Hivzo Halitović, je bio dželat u pozorišnoj predstavi Ilhamijin put u smrt, koja se je igrala u Novom Pazaru, Sandžaku, a i šire.

Danas dok sam čitao pismo koje je predsjednik Svjetskog bošnjačkog kongresa reisu-l-ulema emeritus dr. Mustafa Cerić uputio premijeru, republike Turske, Ahmedu Davutogluu, primjetio sam da je naše stanje emocija usporedio sa sudbinom  Abdulvehhaba  ibn  Abdulvehhab Žepčevi Ilhamije. Odmah mi je kroz glavu prošla scena kako dželat (moj babo) odsjeca glavu Ilhamiji. Ne mogah se smirit te pitah baba da li još uvijek čuva materijal sa kojim su spremali, pomenutu predstavu. Odmah mi je donio sve sto je imao. Počeo sam čitati. Prvo što primjetih jeste da je Ilhamija bio iskreni musliman, hrabar pjesnik i dobar govornik. Pisao je na Turskom, Arapskom i svom Bosanskom jeziku. Rodio se i živio je u Žepču, u vrijeme kada je Bosna krvarila, kada je Srbija dizala ustanke protiv Osmanskog carstva, u vrijeme kada je Napoleon Bonaparta harao svijetom, u vrijeme kada se Zmaj od Bosne, Husein-kapetan Gradaščević, borio za autonomiju Bosne, i u tom  vremenu je stradao kao šehid, Allahov mučenik, od ruke tadašnjeg bosanskog vezira  Dželaluddin Ali-paše, u Travniku.

Koji je povod za njegov šehadet. Šta je to Ilhamija uradio, pa je doživio da mu glavu odsječu. On je samo napisao protesnu pjesmu “Čudan zeman nastade” koju ću cijelu prenijeti:

“Čudan zeman nastade,

sve zlikovac postade,

din-dušmanin ustade,

šta se hoće, zaboga?

 

Već takata nestade,

zlo nam svako postade,

dobrih ljudi nestade,

šta se hoće, zaboga?

 

Turčin nema amela

krivda pravdu zamela,

pa se pravda umela,

šta se hoće, zaboga? “

… …

Pjesma je brzo stigla do Dželaluddin Ali-paše, koji zulum po Bosni činaše. Tražio je vezir da mu Ilhamija dođe u Travnik. Ilhamija je sam pošao. Znao je sta ga čeka, da će mu glavu odrubiti. Evo šta on sam kaže, zasto je pošao u smrt:

“Zar  sad,  kad  sam  kaz’o  ono  što  sam bio dužan da kažem i o ovome vaktu i o nevaljalim ljudima u njemu, zar da se sad sakrivam i bježim? Stidio bi’ se sama sebe! Ako je ginut’, pa nek se  gine.  Allahu  u  amanet.  Ja  sam svoje odužio. Kol’ko  sam  znao  i mog’o…“

Ilhamija je svo vrijeme koje je proveo u putu, a išao je pješke, postio. Sretao je razne ljude. Svi su ga pokušali odgovorit da ne ide veziru, ali Ilhamija je bio čvrst u svojoj namjeri i uzdao se jedino u Allaha.

U Travniku, imao je žestok dijalog sa vezirom, koji ćemo citirati:

“Ilhamija se strese. Pa diže pogled. I umalo da ne ustukne od iznenađenja. Dželalija ga je gledao s ljubopitljivim osmjehom u očima. Ni  sličan  onome  kakva  ga  je  on  zamišljao!  Sjedio  je na povisoku minderu, milujući vrhovima prstiju crnu, u naokrug podrezanu  bradu. Oči su mu bile zelene, tek malo zamagljene, i čudno su odudarale od njegove crne brade. U čistoj i nježnoj puti njegova lica i lijepo srezanoj punačkoj ruci, bilo je nečega gotovo ženstvenog. Ne bi se moglo reći da je  bio  star,  a  niti dovoljno mlad. Tek oštra i uspravno usječena crta iznad  očiju, jasno je  govorila  da  zna  šta  želi  i  kako  da  to  ostvari. Prostrana odaja bila je bogato prostrta, puna blagih sijena, a osvježena nekim prijatnim mirisom koji zapahnu Ilhamiju.

Dželalija ga je i dalje gledao i smiješio se.

– Smije se, bezbeli, mojoj džubi – pomisli  Ilhamija  i  sjeti  se Topalhodže.

– Selam!…  Ruci!… – dopre  mu  do  ušiju  piskav  Sulejman-efendijin šapat.

On prinese ruku srcu i prignu glavu;

– Selamun alejkum!

Glas mu je bio smiren i blag, kao i uvijek kad bi se javljao ljudima.

– Alejkumus-selam – odgovori Dželalija, pa kao da se iznenadi. Kao da ga začudi što mu Ilhamija ne prilazi ruci, mada se  Sulejman-efendija upadno iskašljavao.

Zavlada tajac.

– Pa, efendum…? – progovori Dželalija i prestade milovati bradu. Govorio je turski. Glas mu je bio ugodan, bez srdžbe.

– Eto, došao sam… Rečeno mi je da dođem, pa sam se zaputio i došao.

– Vidim – naglasi Dželalija i pokaza rukom na šilteta koja su bila razmiještena ispod mindera. – Otur!

Ilhamija zadiže džubu pa se lahko spusti. Dželalija pogleda u Sulejman-efendiju i glavom mu dade znak, na šta se ćehaja nečujno udalji.

 

– Čujem da si imam i hatib u Žepču – nasloni se Dželalija na jastuke.

– Jesam, u Ferhadpašinoj džamiji.

– Pa, kako ti je u Žepču?

– Elhamdulillah, bilo mi je lijepo.

– A i pjesnik si, čujem. I derviš…

– Ako se može reći da sam pjesnik. A tarikat mi je na srcu.

– I ja sam bio pjesnik – Dželalija će tiše. – Ali sad više nisam. Nemam kad. Pogotovo otkako sam došao ovamo, u Bosnu.

– Znam, pašo, čuo sam.

– Zar si čuo? – živnu Dželalija. – A šta si još čuo?

– Da si i hafiz.

 

Dželalija  se  naglo  uozbilji.  Gledao  je  časak-dva   u   krupan zumurlut  svoga prstena,  kao  da  ga  prvi put vidi. Onda podiže pogled. Osmijeh iz njegovih očiju bio je izčezao.

– Jest, i hafiz sam. Samo sam i to, na žalost, zapustio… Već, htio sam ti ovo reći; moje pjesme su bile drugačije od tvojih!

– Ja sam u svojim pjesmama veličao Carevinu i našeg svijetlog padišaha.

 

Ilhamija ga gleda pravo u oči.

– Sve što je veliko i lijepo, treba da se hvali.

– Zar i ti tako misliš?

– Mislim, pašo.

– A zar Carevina i naš svijetli padišah nisu veliki i dostojni svake hvale?-upita Dželalija gotovo šapćući. Pri tom je netremice  gledao  u Ilhamiju, a oči mu se pri tom suziše i kao da potamniše.

On (Ilhamija) izdrža pogled pa će smireno:

– Carevina je poput mora, i duga i široka, da joj se kraj sagledati ne može, a voda je na izvoru bistra. Ali, dok stigne do onih koji je žedni čekaju, ni noge se u njoj ponekad oprati ne mogu.

 

Dželalija se na trenutak zamisli, kao da razmišlja o onome što je Ilhamija time želio reći.

– Čudno govoriš, dervišu! Ne misliš li, možda, da si u tekiji, a da sam ja, Dželaluddin Ali-paša,  tvoj  poslušni  murid  koji  treba da  se  divi tvojoj mudrosti?… Ne zanosi se, već odgovaraj jasno i razgovijetno, bez tih tvojih derviških mudrolija!

 

Ilhamija se pomače na šiltetu.

-Zbog toga sam, pašo, i došao ovamo. Dugo sam išao i još duže razmišljao. O svemu…

– I  imao  si  o čemu! Hajde, da čujem onu tvoju pjesmu „Čudan zeman nastade” radi koje sam te i pozvao u Travnik. Htio bi da je čujem iz tvojih usta. Ilhamiju zazebe.

– Hajde, da je čujem!

 

On spusti glavu i sklopi oči. Pošutje malo, pa poče recitirati. Glas mu je potresno zvučao;

Čudan zeman nastade,

sve zlikovac postade,

din-dušmanin ustade,

šta se hoće, zaboga?

 

Već takata nestade,

zlo nam svako postade,

dobrih ljudi nestade,

šta se hoće, zaboga?

 

Turčin nema amela,

krivda pravdu zamela,

pa se pravda…

– Stani, čekaj! Ja taj tvoj jezik ne razumijem. Govori turski,  pa makar i tim vašim smiješnim bosansko-turskim, kad za toliko vremena niste mogli da ga naučite.

 

– Pašo, svakome je njegov jezik i najdraži i najslađi. Pa i nama naš.

 

– Zar! Zato si tu svoju pjesmu i ispjevao na njemu! Nastavi, da je čujem!

– Bože,  kako  je  ovaj  čovjek  zao!

– A  ja  se  u  prvi  čas  bio ponadao…

 

– Šta je, šta čekaš? Zar ne znaš turski? Pa do maločas si govorio!

– ledeno se nasmija Dželalija.

 

– Znam, pašo, ali pjesma je drugo… Ti to najbolje znaš…

 

– Pjesma,  veliš!  Ne  vrijeđaj  pjesmu,  dervišu!  Govori  da  joj čujem riječi. Hoću da mi kažeš šta si mislio i šta si kroz nju želio reći. To hoću!

 

– Na šta sam mislio?… Na zlo, pašo, na zlo i nevolju sam mislio-Ilhamija će tvrdo.

 

– Na kakvo zlo i na čiju nevolju?

 

– Na našu, na našu, već čiju! Na sve ono što nas toliko vremena satire  i  razjeda!  Ratovi  su  nas  izmorili,  a  toliki  nam sinovi  izginuli  i ginu; boleštine haraju; džehalet zavladao; pravda se zatrla, a siromaštvo pritislo pa bune i hajdučija niču,dok nasilje, rušvet i opačine cvjetaju. A oni,  koji  bi  trebali  da prednjače i pravdu kroje i dijele, počevši od carskih ljudi i ajana pa do uleme, govore i rade naopako, misleći samo na  sebe  i tegleći  svaki  na  svoju  stranu.  Čitava  se  Bosna  u  ranu pretvorila! Šta se ovo radi i šta će biti od nas, zaboga!

Dok je  govorio,  Ilhamija se bio pridigo na koljena, ispružio ruke, a oči mu pune suza. Pa kad završi, kao smoren klonu i spusti glavu.

I Dželalija utihnuo. Šuti i gleda. Onda se iskašlja.

– Pa ti, na sve to, pjesmom ustao?

 

– Srcem sam ustao, pašo, srcem! A ono je u pjesmi.

 

– Hoćeš li time da kažeš da nisi ustao ni protiv Carevine ni protiv sultana i halife kojemu si, kao musliman, dužan da se pokoravaš?

 

– Ustao  sam  protiv  zla  koje  nas  satire.  A  zlu, ma  s  koje strane dolazilo, nisam dužan da se pokoravam već da se borim protiv njega.

– Čime? Pjesmom?… -posprdno se osmjehnu Dželalija.

 

– Za sablju nisam. Pjesma je moja sablja.

 

Dželalija se podnimio pa ne skida oči s Ilhamije. Ispituje svaku crtu  njegova  lica,  posmatra  njegove  umorne  i  tanke  ruke spuštene  na koljena, čini se da mu osluškuje otkucaj srca, pa i  sam  dah  kojim Ilhamija  diše.  Onda  se  iskašlja  pa  ga,  po  prvi put,  oslovi  imenom. Progovori bez oštrine.

 

– Ilhamija,  dobro  me  poslušaj!  Za  mene  su Carevina  i padišah iznad  svega!  Osim  Allaha!  A  Carevini,  već  odavno,  nije lahko. Dušmani sa svih strana nasrću na nju. Već su je načeli i žele da je rastrgaju. I ovdje, u Bosni, koja je nekad bila đulistan Carevine,  nije ništa bolje. Ajani i kapetani digli glavu, svaki bi želio biti vezir za sebe, a  ne  znaju,  jadni  oni  bili,  da  bez Carevine  nisu  niko  i  ništa! Ona  je njihova snaga i njihova krila! Zato sam i došao ovamo. Da ih stegnem, da u Bosnu uvedem red i pokornost i provedem korisne naredbe koje je sultan  donio,  a  protiv  kojih oni reže i dižu se. Njihove  tvrde  bosanske  glave neće ili ne mogu svatiti da danas pušu novi vjetrovi, da Carevina mora  krenuti  novim putevima ako hoće da opstane. Zato sam i došao ovamo;  da  ih urazumim i upokorim. Hoću da zakujem i učvrstim ovaj bosanski đerđef koji se iz temelja ljulja!

Dželalija za trenutak zastade, pa upre prstom u Ilhamiju:

– I  ti,  Ilhamija,  i  ti  si  nasrnuo  na  Carevinu!  Tvoja  buntovna pjesma ide od kasabe do kasabe, od usta do usta, a britkija je i opasnija od svake sablje! Za Carevinu i padišaha pogibeljan si kao i svi oni radi kojih sam i došao ovamo! Čak si i pogibeljniji, jer si čist, jer ništa za sebe ne tražiš i jer ti ljudi vjeruju! U prvi mah sam bio pomislio da si se urotio zajedno sa ajanima i kapetanima koji vuku kola ustranu, ustajući protiv  Stambola  i čvrste ruke, ne znajući da bi ih sutradan prvi vjetar odnio. Sad, kad sam ti zavirio u dušu, žao mi te i želio bih ti pomoći.

Ilhamija diže glavu. Pitao je očima.

 

– Pokaj se, Ilhamija! Kaži to glasno i jasno, da te svi čuju! Pjesmom potari pjesmu. Odreci je se i sačuvaj glavu ili ćeš, kunem ti se Bogom velikim, biti pogubljen! Bilo bi mi te žao, ali su  Carevina  i padišah iznad svega i tu milosti nema! Ni prema kome! Zapamti!

Ilhamija zadrhta.

 

-Zar  me  to prokleti šejtan opet salijeće i nagovara? Ko mi  to ovaj put govori kroz usta Dželalijina? Jesu li to proklete šejtanove oči koje me gledaju iz glave Dželalijine? Bože, zaštiti me i učvrsti! Ne dopusti da posrnem!

 

– Šta   je,   Ilhamija,   što   se   toliko   lomiš   i premišljaš?  Budi razuman!  Zar  ti  nije  drago  živjeti?  Ili  možda  misliš  da  se  lahko s glavom  rastati  i  u  kabur  zatvoriti? – upita  Dželalija  blago, gotovo prijateljski.

 

Ilhamija duboko uzdahnu pa prelomi;

 

– Pašo, ne traži od mene da zlo nazovem dobrim, a dobro zlim, jer to je najteži grijeh! Kažeš mi da su Carevina i padišah iznad svega i da drugog izbora nema. A gdje su ljudi, pašo? Šta  je  Carevina  bez spokojstva i sreće njezinih podanika? I šta je padišah u takvoj Carevini? Pašo, ljudi su preči i od padišaha i  od  Carevine!  Na  krvi  ništa  dobro niknuti neće. Čovjek je najsavršenije djelo Božije, i teško onome ko ga oskrnavi! Ti to znaš, pašo, hafiz si!

 

Dželalija se diže. Djelovao je poput isukane sablje. Iz njega je izbijala studen, ali ne i mržnja.

– Ilhamija, sam si sebi presudio! Žao mi te je. Čišći si i hrabriji od svih koje sam ovdje susreo, i zato te žalim. Kad bi te poštedio, sam bi sebe iznevjerio. A ti bi postao loš primjer za mnoge. Zato, smrt ti ne gine…

 

– Pašo, nemoj me žaliti. Smrti se ne plašim, jer smrti i nema. Ja se samo selim, s nadom i pouzdanjem u svoga Gospodara. Na  zemlji sam se odužio, koliko sam mogao i znao. Odlazim smiren, jer sam bio i suviše žalostan. S Božijom pomoći riješit ću se svega radi čega sam ovdje toliko patio i žalostio se – prede Ilhamija rukama niza se, kao da sa sebe skida vlastito tijelo.

 

Gledali su se šutke. U nenarušenoj tišini odaje čulo se kako kumrija negdje napolju otegnuto guguće. Kao da nekoga dozivlje. Ilhamija se bio digao.

 

– Pašo, prije nego što pođem, htio bih ti još nešto reći.

– Da čujem!

– Budi  milostiviji  prema  ljudima.  Jer,  onaj  koji  nema  milosti spram drugih, kako će je tražiti za sebe? A trebaće je, svima… Kad  bi samo jednu noć proveo s onim nesretnicima gore u tvrđavi…

 

– Dosta! – uzviknu Dželalija oštro.

 

Riječ odjeknu Konakom. Sulejman-efendija se pojavi na vratima i zastade.

– Neka ga vode!

Dok je Ilhamija išao preko odaje, Dželalija je bio ustao pratio ga pogledom. Mada ih je dijelilo tek nekoliko koračaja, ponor između njih  bio je nepremostiv. Kad dođe do vrata, Ilhamija se okrenu;

 

– Pašo, kad budeš umirao, sjeti se mene i mojih riječi…

 

Pa zamače iza vrata. Posljednje što je Dželalija vidio, bila je kratka i otrcana Ilhamijina džuba kojom je bilo zaodjenuto i njegovo siromaštvo, i njegova veličina. Učini mu se velik poput kamene klisure.“

Zaključak ostavljam Vama, dragi čitaoci, zaključite sami. Kao sto jednom reče nas uvaženi reisu-l-ulema dr. Mustafa Cerić “pametnom je i išaret dosta”.

Novi Pazar

30.12.2015.god.

dipl. mat. inf. Senadin Halitović prof. matematike