Guterres: Sporazum s Iranom sprečava rat

1. Dakle, dok su se pravile samo šale na njihov račun, dok je Stari mogao da “upozorava” Rajsa da “ne vozi prebrzo”, sve je bilo naizgled kao pre, i ovi specijalci su postali uobičajena svakodnevica na koju je malo ko obraćao pažnju. Politička kriza je bila doduše duboka, nepoverenje između Srba i Hrvata je raslo, ali još uvek stvari nisu izmicale kontroli. U februaru 1991. godine nemalu i opravdanu zabrinutost karlovačkih Srba izazvalo je obeležavanje srpskih stanova belim krstićima, izvedeno jedne noći u više delova grada. I očeva tetka, Tetec, koja je imala stan na Švarči, to jutro je videla na vratima svoga stana beli krstić, i još neki Srbi u toj zgradi. Naravno, zbog kapija, vrata srpskih kuća po Karlovcu osvanula su bez ovog obeležja, pa tako i naša kuća. Nisu bili označeni ni baš svi srpski stanovi, ali jeste dobar deo. Usledio je prvi oružani okršaj Srba u Hrvatskoj sa hrvatskom policijom – u Pakracu u Zapadnoj Slavoniji. Kako je ipak sve prošlo bez poginulih, još uvek se moglo nadati da neće doći do prolivanja krvi. A onda dolazi 31. mart 1991, nedelja, katolički Uskrs… Sećam se tog dana dobro. Bili smo na Kordunu kod majčinih roditelja, naš ujak, ujna, njihova ćerka, a sa njima ja i moja mlađa sestra. Bilo je poslepodne. Mi deca smo se napolju igrali na snegu (prethodnog dana beše napadalo dosta snega) sa decom iz komšiluka. Tmuran dan obećavao je još snega. Ujak i ujna bili su u đedovoj novoj kući (gde smo mi i prenoćili prošlu noć). Najednom nas zovnuše u kuću. Uđemo, vidimo da su svi ozbiljni i zabrinuti. Kažu kako su na televiziji javili da se na Plitvicama puca, da ima i povređenih, ali ništa više, nego opširnije u sledećim vestima. Nedugo nakon toga dođe kod đeda jedan njegov dobar poznanik i drug, koji je tog dana bio u nekom selu kod Slunja, ne znam kome, pa saznao kako su sve medicinske sestre tamo dobile hitan poziv da dođu u Dom zdravlja u Slunju, i on nekako iščeprkao informaciju da su se na Plitvicama stvarno sukobili Srbi i hrvatske specijalne jedinice, da ima dosta ranjenih, a kažu i poginulih. On kad se vraćao, kaže, jedva je uspio da izađe iz Slunja, jer je policija blokirala ulaz u grad pre mosta i ne da nikome da uđe u njega, ali njega su pustili jer je izlazio iz Slunja, pošto su ga dobro pretresli. Saznali smo i da se sav saobraćaj iz Karlovca prema jugu preusmerava, a da je u Slunju kao opsadno stanje. Na sledećim vestima su prikazali neke snimke i rekli da prema dosadašnjim informacijama ima dve poginule i više ranjenih osoba, još uvek ne navodeći identitet, ali sa više pojedinosti o samom razlogu sukoba (onako kako ga je predstavljala hrvatska strana). Sad mi, bojeći se da će policija blokirati i Karlovac pa nećemo moći da se vratimo (a moj ujak je ionako bio veliki paničar), rešimo da krenemo što pre natrag, a ionako je opet počinjao da pada sneg. Mi do ujakove “askone”, ali vidimo dole ispod, na stazi ispod kuće, ide čovek naoružan puškom, na njemu kompletna uniforma JNA. Đed ga pozna, iz susednog je sela, viknu ga imenom i pita ga kuda će, a on onda priđe (poznavao je i ujaka) pa veli da on večeras neće u kući spavati, nego će paziti dobro na cestu Karlovac-Slunj, a to savjetuje i đedu, jer će, veli, “večeras biti zla”. Mom ujaku ne treba mnogo pa da i sam tako zaključi. Sad se mi vratimo u kuću da đed i ujak još jednom nasamo prodiskutuju šta će preduzeti večeras (već se dan primicao kraju), a nas otpremiše gore na sprat. I kao što obično biva u takvim slučajevima, odjednom se pojavi mnoštvo raznih “proverenih i pouzdanih” informacija. Sve se to po selu ustumaralo, sad su na vestima već rekli da je poginuo jedan hrvatski MUP-ovac i jedan Srbin sa Plitvica, a ima više ranjenih MUP-ovaca, a da je u međuvremenu JNA ušla u Plitvice i postavila se između hrvatskih MUP-ovaca i Martićeve milicije, pa je sukob prestao. (Uzgred, ja sam do tada dva puta bio na Plitvičkim jezerima: prvi put 1984. godine ali sam tad bio toliko mali da se nisam mogao ni sjećati jezera, a drugi put 1988. godine kad sam dobro upamtio ovaj biser prirode.)Ali suseljani moga đeda su “saznali” više: da su hrvatski MUP-ovci, da bi ušli na prevaru u Plitvice, još sinoć krenuli iz Zagreba u dva turistička autobusa, da nisu ipak uspjeli da prevare naše koji su ih dočekali snažnom i dobro organizovanom vatrom, dok su drugi tvrdili da su oni ipak ušli prevarom u Plitvice i tek kad su ubili jednog nenaoružanog meštanina pred njegovom kućom, naši su skočili na oružje; treći su tvrdili da se u Karlovcu gomilaju nove grupe hrvatskih specijalaca da napadnu Tušilović i Vojnić, a iz Slunja se spremaju da udare na Lapovac, Srpski Blagaj i Veljun, radi čega su navodno tamošnji Srbi već postavili barikade na glavnu cestu Karlovac-Slunj (do tada barikada na Kordunu nije bilo), itd. Jedni su predlagali da se postavi zasjeda kod Karana, drugi su govorili da nema dovoljno oružja, treći su govorili da će doći milicija iz Vojnića u pomoć. (Na Kordunu još nije bilo “martićevaca”, Plitvice su bile njihova najsjevernija tačka u to vreme.) Šta su se đed i ujak dogovorili, ne znam, tek, mi se vratimo uveče u Karlovac. Saobraćaj do Karlovca je bio slab, ali i sneg je prilično padao. Moj ujak je pomalo žalio što nema pri sebi svoju čuvenu kuburu na rasklapanje za svaki slučaj, na šta bi ga ujna prekorila. Ali začudo, pred samim Karlovcem nije bilo hrvatske policije nigde. Vratismo se mirno svojim kućama. (Upravo tog istog dana poslepodne moja najstarija sestra je bila otišla kao u goste kod jedne svoje odlične prijateljice, Hrvatice, kod koje je znala i prenoćiti ponekad subotom uveče koliko su dobre bile; ne znam kako se osjećala kad su tamo saznali za ove tragične vesti, ali kaže da su se domaćini, Hrvati, celo vreme dok je tamo bila u gostima tog dana, prema njoj odnosili jednako ljubazno kao i pre.) Drugi dan, ponedeljak, u Karlovcu je izgledalo kao da se juče ništa nije odigralo na Plitvicama, u školi sve normalno, đaci se muče sa učenjem, učitelji se muče sa đacima. Moj otac taj dan ode kod nekog V., velikog Srbina, koji je stanovao sa porodicom blizu gradske tržnice u Karlovcu i uvek bio pun senzacionalističkih vesti “iz prve ruke”. Tako i sada reče mom ocu, uz uobičajene psovke upućene hrvatskom vođstvu, kako “oni lažu i ne smiju istinu da kažu; njih je na Plitvicama poginulo na desetine a ne jedan, samo što su oni tamo poslali uglavnom Šiptare i ponekog Hrvata, pa su Šiptari masovno izginuli a oni njih ne računaju, nego samo onog jednog Hrvata što je poginuo.” Ove njegove reči je moj otac preneo kad se vratio kući, a da li je verovao u njih, to već ne znam. Moj otac je bio uvek blage naravi i nije bio “veliki Srbin” (šta god to značilo) mada je bio član SDS-a, ali ja znam sigurno da je on posle sukoba na Plitvicama i posle privođenja u policiju Momira Lazića i još nekih Srba iz Karlovca, kao na informativni razgovor, uveče držao pored kreveta u ladici pištolj. Nakon sukoba na Plitvicama hrvatska policija je i u Slunju privodila (neki kažu i batinala) istaknutije Srbe, među kojima i slunjskog paroha Bracu Sančanina. Inače, na Kordunu tada nije došlo do sukoba, nije došlo ni do najavljenog podizanja barikada, samo su Srbi opet uspostavili seoske straže. Ipak, autobuski saobraćaj preko Plitvica je bio prekinut, a same Plitvice zaposjela je JNA kao tampon-zona (među vojnicima JNA koji su na Plitvicama stajali između dve sukobljene strane bio je i neki M.S. sa Korduna koji je služio u Zadru). Srbi su držali svoje položaje oko Plitvica i hrvatski su MUP-ovci faktički bili u okruženju; JNA je obezbeđivala njihova vozila koja su im prevozila hranu, ovo sam jednom i lično vidio, hrvatski MUP-ovci u pratnji JNA. U samom Karlovcu su pojačane patrole “specijalaca”. Zatim dolazi sukob u Borovu Selu i pogibija velikog broja pripadnika hrvatskog MUP-a, u maju mesecu, gde je Hrvatska optužila pripadnike srpske TO da je masakrirala poginule pripadnike MUP-a i prikazala neke uznemirujuće snimke. U ekonomskoj školi “Mile Mraović Simić” u Karlovcu tim je povodom jedan od đaka hrvatske nacionalnosti navodno rekao sledeće drugom đaku, takođe Hrvatu: “Ja ne znam otkud njima” – tj. nama, Srbima – “takvo divljaštvo, da se iživljavaju nad mrtvacima; tome su se valjda od Turaka naučili.” Ako ovo i nisam čuo lično – a nisam, jer ja sam bio osnovac – lično sam tog istog maja meseca pred tom školom vidio grupu maturanata Hrvata koji su vikali “Za dom spremni”, klicali “poglavniku” i uz svirku harmonike pevali ustašku pesmu “Spustila se gusta magla iznad Zagreba”. Nije mi ovo bilo nimalo svejedno, ali kod nas, osnovaca, barem u mom razredu, nije se desila nijedna uvreda na nacionalnoj osnovi sve do kraja školske godine. Uostalom, Kordun je još uvek mirovao pa je tako i u Karlovcu vladala uglavnom mirna atmosfera. Ljudi su se, barem naizgled, ponašali kao i ranije. Krajem maja policajci su prvi put ustanovili svoj punkt na ulazu u Karlovac, odnosno na Turnju, pred koranskim mostom, mada to nije bio stalni punkt koji je tek kasnije postavljen. Tu je prvi put i moj otac došao u direktni kontakt s njima (nije ih inače podnosio). Vraćali smo se iz Krnjaka sa našom “džetom” moj otac, ja, moja najstarija sestra i naš ujak. Moj otac je – znam – imao pištolj u autu, u ladici, jer u poslednje vreme ga je nosio i kad bi nekud pošao sa autom (ali imao je dozvolu za njega, pa nije se imao čega bojati). Bili smo blizu mosta, kad moj ujak reče mom ocu: “Zejo, eno i’!” I stvarno, onaj jedan daje znak za zaustavljanje. Nismo se imali čega bojati, pa opet sam video da ocu nije svejedno. Bili su službeni i korektni, i posle kraće kontrole – ladicu nisu gledali – pokazaše da nastavimo dalje i pozdraviše. Ali ovo nisu bili specijalci. U stvari, specijalci su počeli da prerastaju u ZNG, tj. hrvatsku paravojsku. Tako je i Karlovac u leto 1991. godine postao veliki hrvatski vojni logor, spreman za rat. A sve je počelo od onih prvih “specijalaca” na račun kojih su pravljene šale.

   Odgovoriti

2. Negde krajem 1990. godine u Karlovcu su se na ulicama po prvi put mogli videti pripadnici specijalnih jedinica nove hrvatske policije, mada za to nije bilo nikakovog vidljivog i racionalno objašnjivog razloga. Kažem “nova” policija iz glavnog razloga što je tu policiju do tada već napustila većina Srba ne želeći da na svoje čelo stavlja hrvatsku “šahovnicu” koja je izazivala podsećanje na 1941. godinu – dakle nije se radilo o žalu za petokrakom zvezdom koliko o neprihvatanju “šahovnice” – a i nije se više koristio naziv “milicija”. Odlazak velikog broja Srba iz policije nadoknađen je dolaskom velikog broja Hrvata iz Hercegovine u redove hrvatske policije, uglavnom u specijalne jedinice. Bilo ih je i u Karlovcu, u stvari bilo ih je daleko više od domaćih Hrvata koji su nerado stupali u policiju. U Karlovcu su u redove “specijalaca” stupili razni kriminalni i polukriminalni elementi i gradski ološ (neki su ih znali po imenu i prezimenu i čime su se bavili ranije; mati jedne moje školske drugarice, Srpkinje, ironično je rekla u to vreme da su to sve “specijalci” jer su “išli u specijalnu školu”). Oni su poneli prve maskirne uniforme a bili su naoružani puškama i po trojica su patrolirali gradskim ulicama i oko autobuskog kolodvora, važna izgleda i smrknuta čela; nije da sam ih se bojao ali nekako ih detinjim nagonom nisam podnosio, ne što su bili Hrvati, nego zato što su nekako izmenili i naružili svojim prisustvom ovaj lepi grad na četiri reke; nasuprot njima voleo sam videti vojnike JNA kad bi išli po gradu, jer sam njih svakako doživljavao kao nešto prirodno, što je i pre postojalo u ovome gradu, plus što oni, naravno, nisu uopšte bili naoružani kad bi izlazili u grad, ali i da su bili naoružani bila je to vojska koju sam voleo i čiju sam uniformu i ja jednog dana trebao da obučem i časno odslužim svoj dug prema državi SFRJ (za koju sam mislio da ne može nikako propasti). A događaji su preticali jedni druge i vrtoglavom brzinom se približavao rat. Ovi “specijalci” su na Kordunu bili stacionirani još u Slunju, dok je u opštinama Vojnić i Vrginmost, sa većinskim srpskim stanovništvom (Vojnić takoreći 100 % srpski, bez ijednog Hrvata starosedeoca i bez ijednog hrvatskog sela) policija i dalje zadržala stare uniforme sa petokrakom i nazivala se i dalje “milicija”, a i u slunjskoj opštini ovi hrvatski specijalci nisu zalazili u srpska sela (kojih je i u slunjskoj opštini bilo više nego hrvatskih, dok je sam gradić Slunj imao ogromnu većinu hrvatskog stanovništva), ali su zato npr. u nekim nacionalno izmešanim mestima sa hrvatskom većinom (kao što je bio Cetingrad) vršili raznorazna zastrašivanja Srba, recimo rafalima preko krovova srpskih kuća, noću. Kod nas u Karlovcu toga nije bilo, jer je Karlovac ipak bio za pojam Hrvatske veći grad, gde je tako nešto bilo nezamislivo. Pa ipak, iako su Srbi i Hrvati po celom Karlovcu bili izmešani i nisu postojali strogo srpski ili hrvatski delovi grada (ostale nacije su bile zanemarive po svom broju u Karlovcu), nekako se znalo gde je skoncentrisanost srpskog stanovništva najveća i tu su ove patrole specijalaca ipak bile češće (npr. u Sajevcu, u Grabriku, Udbinji, samom centru grada i još nekim delovima Karlovca). Pa opet, niko se nije plašio tih prvih meseci po dolasku “specijalaca”. Naprotiv, pravile su se šale od čega sam zapamtio još jedan slučaj. Bilo je to negde početkom 1991. godine, predveče. Sjedili smo u društvu u kafiću “BB” u naselju Luščić ja, moja najstarija sestra, naša sestra od ujaka, naš poznanik i dobri drug koga smo zvali Stari, zatim san mojih dečačkih godina Vesna, dalje izvesni Rade G., Mile K. i još poneko možda, uglavnom bili smo svi Srbi. Ovaj kafić je držao neki Branko čijeg prezimena se ne sećam, a ne znam ni je li bio Srbin ili Hrvat – nebitno. U kafiću je bilo još gostiju osim nas, a u jednom momentu su ušla dvojica ovih “specijalaca” sa sve puškama – ali samo kao gosti, da onako, na stojeći, nešto popiju. Pa da kažem da niko nije ni obratio posebnu pažnju na njih, jer već smo se bili navikli na činjenicu da i oni predstavljaju deo karlovačkog “dekora”. A i oni su samo onako ovlaš pogledali okolo, važno, tek da pokažu da su čuvari “reda i mira” pa su se dali u priču jedan sa drugim. Znam da je neko rekao da su ovo Hercegovci, jer su se po govoru poznali i razlikovali od Karlovčana i srpske i hrvatske nacionalnosti (npr. izrazi kao “čoče” i “svekoliko” koje niko u Karlovcu i šire nije upotrebljavao, a za ovo drugo ja nisam ni znao šta označava; bilo je tu i drugih izraza); pa onda, onako, i face im nisu bile “domaće”, nekako su se razlikovali (mada se u Karlovcu i na Kordunu govorilo i da se mi i Hrvati razlikujemo pa se govorilo među Srbima “čisti Kranjac” kad bi neko imao plavu kosu i oči ili veliku glavu i sl. dok je za Srbe “važilo” da moraju biti tamnokosi, crnooki i sl. ali to su bile priče jer je naš Stari, iako Srbin, po tom stereotipu bio “čisti Kranjac” a znam mnogo Hrvata koji bi po tome bili “pravi Srbi”, na prvom mestu ovi isti Hercegovci, visoki i tamni ljudi). Dakle, oni su stajali za šankom i razgovarali, ne obraćajući više pažnju ni oni na goste u kafiću niti gosti na njih, mada su one puške nekako privlačile pogled – neuobičajena slika u kafiću, ali dobro. Nekako baš tada, ne znam je li neko ulazio u kafić ili izlazio, tek kroz na trenutak otvorena vrata ugledasmo na ulici – ovaj kafić je bio u dosta zabačenom delu Karlovca, ne mnogo živom, posle rata nikad nisam bio u Luščiću, a i do tada samo par puta – dakle, ugledasmo Rajsa. Taj Rajs je bio čovek neodređenih godina, ne znam ni da li je bio Srbin, Hrvat ili nešto treće, uglavnom, bio je, onako, “udaren u glavu”, “norec”, nije bio sav svoj. On je imao običaj da trči po karlovačkim ulicama i, zamišljajući da vozi, vikao je “brm, brm”, napred ispruženih ruku, praveći različite pokrete šakama, već zavisno od toga šta je “vozio”, motor ili auto. Ja nikad nisam ni imao niti danas imam naviku da se rugam psihički neuravnoteženim osobama, niko ne zna šta ga može sutra zadesiti, ali čovek ne može a da se ne nasmeje ponekad kad ugleda neke od takvih, naročito kad je u društvu onih koji vole da prave šale na račun takvih nesrećnih ljudi – a naš Stari je dušu dao za to, loša osobina, ali šta se može, naše prijatelje prihvatamo i sa njihovim lošim osobinama. (Još nešto što se pričalo o ovom Rajsu. Kažu kako je jednom prilikom ušao ne znam u koji restoran, pa upitao glasno sa vrata ljude unutra: “Dečki, čiji je ono kamion vani?” Čovek čiji je kamion bio, kažu, upravo bio počeo jesti, a ne poznavajući ovog Rajsa, odgovori: “Moj.” Rajs pita ljubazno (on spolja nije bio ni prljav, ni dronjav, i odavao je utisak sasvim normalna čoveka, čak sa izvesnim manirima): “Bi li ga malo preparkirao, smeta mi, ne mogu da parkiram auto?” Onaj odgovori:”Kako ne”. I ustade od stola, iziđe napolje i stvarno pomeri kamion, misleći da ima posla sa potpuno normalnom osobom. Ali kad vide da Rajs stoji, upita ga: “Pa gdje ti je auto?” A Rajs “brm, brm” pa napravi rukama pokrete kao da vozi i parkira auto. Kamiondžija, možda i onako prek čovek, pa još razljućen što ga Rajs diže upravo u trenutku kad je počeo jesti, a možda misleći i da je Rajs to uradio namerno iz šale – bilo kako bilo, tek, kažu, raspali ga šakom posred lica tako da Rajs dobro plati svoje “parkiranje” . Pričalo se i da je isti Rajs imao običaj da dođe na benzinsku pumpu pa kaže radnicima na pumpi: “Sipajte.” I tu je jednom “nagrabusio”, doduše ne tako grubo kao od kamiondžije, jer su mu, kažu, radnici na pumpi nasuli pune džepove od kaputa gorivom.) Taj i takav Rajs prođe i to predveče u zimu 1991. godine sa svojim uobičajenim “brm, brm” ispred kafića “BB” u kojem su bila i dva specijalca. Naš Stari, koji bi imao običaj kad sretne Rajsa da kaže: “Sam poteraj, Rajs” ili još češće “Sam poreni, Rajs”, ovog puta, zbog prisustva one dvojice u kafiću (nije to bila karlovačka milicija koja je znala Rajsa i nikad ga nije zaustavila zbog “prebrze vožnje”), reče, iscerivši ona široka i velika “kranjska” usta: “Naj pravit bedastoče, Rajs, ak te ova dva ščepaju, buš dobil po puklji!” Naravno, on je to rekao da se našali, da ga mi čujemo, jer Rajs je protutnjao pored kafića (ne znam da li sa motorom ili autom!), i da se našali kako ovi tipovi nisu isto što i nekadašnja karlovačka milicija, dovoljno glasno da ga mi čujemo i rasmijemo se, a dovoljno tiho da ga ne čuju specijalci (pa i da su ga čuli nije on njih vređao). Ali oni nisu ni primetili Rajsa u međusobnom razgovoru, okrenuti leđima prema vratima, dok su naš smeh mogli čuti, ali Bože moj, čudno što se neko smeje! Pa i oni bi se u međusobnom razgovoru zasmejali nečemu s vremena na vreme, i oni su bili obični ljudi, samo one puške…

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.