Gusinje nema zelenu pijacu – Sir i kajmak prodaju na ulici

Moramo negdje da izložimo i prodajemo ono što proizvedemo, a nadležni treba da stvore uslove, jer mi plaćamo porez i sve dažbine koje zatraže i zauzvrat ne dobijamo ništa, žale se poljoprivrednici iz Gusinja GU­SI­NjE

– Po­ljo­pri­vred­ni pro­iz­vo­đa­či sa pro­sto­ra op­šti­ne Gu­si­nje za pla­sman svo­jih pro­iz­vo­da pri­nu­đe­ni su da se sna­la­ze ka­ko zna­ju i umi­ju. Ru­še­njem Ze­le­ne pi­ja­ce na­šli su se u ne­za­vid­noj si­tu­a­ci, ta­ko da usled ne­po­sto­ja­nja ade­kvat­nog pro­sto­ra svo­je pro­iz­vo­de pro­da­ju bu­kval­no na uli­ci. Pro­iz­vo­di su iz­lo­že­ni na im­pro­vi­zo­va­nim te­zga­ma na tro­to­a­ri­ma, a če­sto su sa­mo po­re­đa­ni po be­to­nu.

Obje­kat Ze­le­ne pi­ja­ce u Gu­si­nju ko­ji je u rad pu­šten pri­je de­vet go­di­na, vi­še ne po­sto­ji. Obje­kat je slu­žio na­mje­ni ne­ko­li­ko se­zo­na, a on­da ga je 2012. go­di­ne sni­jeg uru­šio, na­kon če­ga je po­stao ri­zi­čan za ko­ri­šće­nje pa je na kra­ju pot­pu­no sru­šen. Ta­ko je Gu­si­nje osta­lo bez pi­ja­ce i objek­ta gdje bi po­ljo­pri­vred­ni pro­iz­vo­đa­či mo­gli kup­ci­ma po­nu­di­ti svo­je pro­iz­vo­de i na taj na­čin ba­rem ma­lo do­pri­ni­je­ti pu­nje­nju svog kuć­nog bu­dže­ta.

Pro­dav­ci se ža­le na uslo­ve, zbog čko­jih im i pro­da­ja sla­bo ide. Is­ti­ču da su nji­ho­vi pro­iz­vo­di iz­lo­že­ni sun­cu, ki­ši i pra­ši­ni, i da je go­to­vo ne­mo­gu­će odr­ža­va­ti hi­gi­jer­nu ko­li­ko se god tru­di­li, pa kup­ci sve če­šće okre­ću gla­vu.

-Oče­ki­va­li smo da nam op­šti­na Gu­si­nje, ko­ju smo če­ka­li kao oze­bao sun­ce, za sve stvo­ri bo­lje uslo­ve, pa i ade­kva­tan pro­daj­ni pro­stor, ali si­tu­a­ci­ja je sve go­ra, jer po­ma­ka ne­ma ni u če­mu. Vi­še ni ne vje­ru­je­mo da će se gra­di­ti dru­gi obje­kat ze­le­ne pi­ja­ce. Mo­ra­mo ne­gdje da iz­lo­ži­mo i pro­da­je­mo ono što pro­iz­ve­de­mo, a nad­le­žni tre­ba da stvo­re uslo­ve, jer mi pla­ća­mo po­rez i sve da­žbi­ne ko­je za­tra­že i za­uz­vrat ne do­bi­ja­mo ni­šta. Dr­ži­mo sto­ku i ži­vi­mo od se­la i po­ljo­pri­vre­de pa tra­ži­mo i po­treb­ne uslo­ve za pro­da­ju na­ših pro­iz­vo­da –re­vol­ti­ra­ni su gu­sinj­ski pro­dav­ci mli­ječ­nih pro­iz­vo­da. 

Šef­ket Ra­don­čić iz Grn­ča­ra na uli­ci pro­da­je ma­sni sir po ci­je­ni od če­ti­ri eura, ali, ka­ko is­ti­če, za­ra­da je sla­ba, jer ne­ma te­zgu na ko­joj bi mo­gao iz­lo­ži­ti svoj pro­iz­vod, a i na­ro­da je sve ma­nje.

-Na­ro­da u Gu­si­nju je sve ma­nje pa ne­ma ko­me ni da se pro­da. Kad vi­de u ka­kvim uslo­vi­ma sve ovo pro­da­je­mo, okre­ću gla­vu i ri­jet­ko ko ri­je­ši da ku­pi ne­što. Ove ni­gdje u svi­je­tu ne­ma! Evo, tro­to­ar, uli­ca, pra­ši­na i sme­će, pa ko da pro­da ili da ku­pi. Ima­li smo obje­kat, ali pu­sti­še da pro­pad­ne, a o dru­gom ni po­me­na ne­ma – ne­go­du­je Ra­don­čić, do­dav­ši da in­spek­ci­je zah­ti­je­va­ju da se pro­dav­ci mak­nu s uli­ce, a oni njih pi­ta­ju gdje će!?
I Ha­so Pe­pić, pro­da­vac si­ra i sko­ru­pa, tra­ži da im nad­le­žni iza­đu u su­sret i na­pra­ve ze­le­nu pi­ja­cu ko­ja bi svi­ma mno­go zna­či­la.

-Na­ši pro­iz­vo­di su vr­hun­ski, ali što je bo­lje kad ne­ma­mo uslo­ve za pro­da­ju. To je kvar­lji­va ro­ba pa kup­ci ne­će da ri­zi­ku­ju. Ja pro­da­jem i sir i kaj­mak –sir po če­ti­ri, a kaj­mak po 15 eura, i da ni­je ovih na­ših što do­đu sa stra­ne -iz Ame­ri­ke i dru­gih dr­ža­va ne bi­smo ni­šta pro­da­li. Isti pro­blem je i pri­li­kom pro­da­je sto­ke, pa če­mu da se na­da­mo –pi­ta se Pe­pić, ko­me se pri­dru­žu­je i Šu­ćo Ra­don­čić, ko­ji pro­da­je mli­je­ko, bra­šno i pa­sulj…

Mu­sa De­dić iz Do­su­đa pro­da­je ku­ku­ruz u zr­nu osmo­re­dac, pa­sulj sit­ni ču­ča­vac, krom­pir… Sve po po­volj­nim ci­je­na­ma, tek to­li­ko, ka­ko ka­že, da se ima za du­van, ka­fu i še­ćer, jer „kad je sla­ba pro­da­ja vi­še se ne mo­že ni oče­ki­va­ti”.
Ima i pro­da­va­ca sa stra­ne, me­đu ko­ji­ma je Slo­bo Ne­do­vić iz Bi­je­log Po­lja, ko­ji pro­da­je do­ma­će pro­iz­vo­de, med, cr­nu ko­pri­vu i još po­ne­što od lje­ko­bi­lja.

-Ci­je­ne su kao kod ov­da­šnjih pro­da­va­ca, s tim što sve nas sku­pa po­ga­đa što ne­ma na­ro­da da bi se pro­da­lo, a ne­ma ni uslo­va, ali ta­ko je ka­ko je i mo­ra­mo se sna­la­za­ti. Ma­nje-vi­še i na dru­gim mje­sti­ma ni­je baš sjaj­no, ali ov­dje, vi­di se, na­stu­pi­la je pra­va pu­stoš. Na­ro­da je od če­tvrt­ka do če­tvrt­ka sve ma­nje. Da ni­je do­ma­ćih „stra­na­ca” ko­ji lje­ti do­đu sva­ka pro­da­ja bi bi­la do­ve­de­na u pi­ta­nje – ka­zao je Ne­do­vić.

(Dan)