Predsjednik Turske Recep Tayyip Erdogan je, nakon sastanka s premijerom Malezije Mahathirom bin Mohamadom u Ankari u četvrtak, izjavio da je solidarnost između Turske, Malezije i Pakistana neophodna za jedinstvo islamskog svijeta.
Mahatir je istakao da će saradnja između Malezije i Turske pomoći da se muslimanski svijet oslobodi kontrole drugih država, prenosi Anadolija.
“Lako je davati izjave, ali je imati djelotvornu akciju mnogo važnije. Zato sam predložio da tri muslimanske zemlje rade zajedno. Barem ove tri, Turska, Malezija i Pakistan. Tako da možemo govoriti glasnije u vezi s mnogim područjima, naprimjer odbranom”, dodao je.
Na pitanje novinara o oslobađanju Hakana Atille, Erdogan je kazao da će se sastati s njim nakon što određeno vrijeme provede u krugu porodice.
“Njegov boravak u zatvoru i sav taj proces uznemirili su mene i moje kolege. Ne postoji nikakva barijera između Hakana Atille i nas. On je naš sin”, rekao je Erdogan.
Odlični odnosi Moskve i Ankare
Bivši zamjenik generalnog direktora Halk banke Mehmet Hakan Atilla, koji je prije nekoliko dana pušten na slobodu iz zatvora u Sjedinjenim Američkim Državama, doputovao je u srijedu u Istanbul.
Odgovarajući na pitanja novinara, Erdogan je izjavio kako je postupak Rusije kojim je omogućeno putovanje bez viza turskim državljanima rezultat prijateljskih odnosa Turske i Rusije.
“Ruski postupak koji omogućava turskim državljanima putovanje bez viza rezultat je naših bliskih odnosa i dijaloga”, kazao je Erdogan na konferenciji za medije nakon sastanka s Mahathirom.
Prema uredbi koju je potpisao ruski predsjednik Vladimir Putin, turski državljani sa službenim pasošima moći će bez viza boraviti u kratkoročnim posjetama Rusiji.
Izvor: Agencije
Pogledajte vijest na izvornom sajtu:
Erdogan: Solidarnost s Malezijom za jedinstvo islamskog svijeta
Ja sam odmalena bio, bez lažne hvale, dobar crtač i još u Karlovcu u svom razredu najbolji po tom pitanju, deleći tu čast sa još jednom školskom drugaricom hrvatske nacionalnosti, koja je takođe veoma lepo crtala. A teme su mi bile raznovrsne mada sam, mimo škole, najradije crtao ljude iz najbližeg okruženja, pri čemu mi je uvek bilo lakše nacrtati nekog ko ima neku jako istaknutu crtu lica – velik nos, buljave oči, velike uši, neki biljeg, bradavicu i sl. Da ne kažem da je nešto groteskno lakše nacrtati, i da sam crtao samo takve likove, jer sam opet, blagim potezima, znao prikazati i lepe, blage likove – naravno na prvom mestu žene koje su svakako lepše od muškaraca (neki Đorđe Sikirica govorio je da “ženska nema ružnoga” što je opet stvar subjektivne procene lepote). Naravno da je prava lepota čovekova u srcu ali to je nažalost priča bla-bla-truć, naročito u ovo naše vreme, kada se malo ili nikako ne cene ljudske vrline. Nego, da se vratim mom crtanju. Za vreme rata i Krajine napravio sam, između ostalih, par skica nekih naših boraca koje sam sretao i imao prilike da vidim, bez da su mi “pozirali”, kao npr. našega Glišicu Kokira, dalje Mrkića, Selaka, debeloga J.D., Iliju I. i još neke. Od članova moje porodice pre 1996. godine crtao sam samo tatu, sa njegovim ne potpuno pravilnim ali zato blagim licem sa dječjim nosem; majčin lik je bio teži za crtanje jer je bio savršeno pravilan i fin a to mi je već bilo teže za prikazati. Moje sestre su (kao i ja sam) bile mješavina očevog i maminog lika: majčine pravilne crte ali ne i njezin savršeno fin nos i tanka usta sa malo istaknutom gornjom usnom iznad donje (to mi je bilo teže za prikazati nego obratno, tj. lakše sam crtao likove sa tzv. “habsburškom usnom” kakvu je imao otac M…a B., onaj što sinu nije noću dao u kuću kad bi se ovaj napio – a to se dešavalo više puta – te bi noćio kojekuda oko puteva, stabala i cesta od glavne ceste Karlovac – Plitvice pa do reke Korane u Malićima i Kosijerima); naši nosevi bili su dječiji – djeca smo i bili – kao u oca, a usta malo punija, opet kao očeva. I pored te mješavine svi su govorili da smo se mi djeca u licu “lekli na mater”. Nego, sestre mi nisu bile interesantne da ih “mećem na papir”, valjda zato što su mi sestre pa ti nije ni interesantno crtati nekoga koga vidiš svaki dan; i oca sam nacrtao svega par puta i to u nekakvim “grupnim scenama” – jednom kad je išao sa položaja sa još dva-tri saborca (dok smo živjeli u Karlovcu nisam ga nijednom nacrtao, doduše u Karlovcu sam tek “usavršavao” svoje poznavanje ove umjetnosti, a u Krajini već bio “priznat”), jednom sa Đurendom kad su stajali kod Šošinoga Vrela – ili iz inata što one i nisu naročito cenile moje “žvrljanje”, ko zna zašto, tek, nisam ih crtao. (Ni naša “Tetec”, očeva tetka, nije cenila ovaj moj “hobi”.) Ali 1996. godine, negde u leto, odnosno već pri kraju leta, ipak, ne znam ni sam zašto – jer to je bilo vreme kad me je crtanje sve manje privlačilo, kako sam rastao ja sam se sve manje bavio tim; najplodonosniji period bio je 1990-početak 1996 – ipak nacrtam stariju od sestara, Dadu (ovako sam je samo ja zvao, a zašto to ne zna niko pa ni ja sam jer sam je, vele, tako zvao još pre nego što sam pošao u školu a taj period svog života, prirodno, ne pamtim osim neke maglovite fragmente kao kroz neki duboki san). A to se zbilo kad smo mi već godinu dana živeli u Rumi posle “Oluje” i kada još nismo imali svoju kuću nego bili kao neki podstanari odnosno stanari, ali u tuđoj kući, neka vrsta “čuvara” tuđe kuće – vlasnik tu ne živi, pa da mu kuća nije prazna, primi stanare koji ili plaćaju nešto ili ništa, ali imaju, naravno, obavezu da obdržavaju kuću i sebe radi i vlasnika radi; ovakvih je slučajeva među izbjeglicama bilo mnogo. Naravno, ovo je bilo privremeno rešenje, i ako nam i nije bilo naročito teško, daleko od toga da je bilo zadovoljavajuće. U toj kući bilo je i nekakvih knjiga, i to dosta starih, neke čak i na nemačkom jeziku štampane goticom oko 1900. godine – znam da je jedna bila “Körner”, neki nemački pesnik iz vremena Napoleonovih ratova, pa nešto o astronomiji, sa crtežima, pa iz medicine, pa opet jedno dve-tri na ruskom jeziku, nešto o Nikolaju Gogolju itd. a sve fino očuvane; videlo se da su gazde (ili neko od njih), pored ostalog, i nekakvi bibliofili ili šta li već, poznavali strane jezike, imali širok spektar interesovanja a bilo je tu i par kaubojskih romana koje bih ja nekad prosto gutao ali te 1996. godine više ne, mada sam jedan pročitao, nekakva priča o tri ili četiri bandita i zlatu i sl. I vratim ga uredno u nekakvu kutiju gde su ti romani bili. Moja sestra Dada je negde u to vreme – nije ona bila naročiti čitač knjiga ali opet imala je izvesne “filozofske” sklonosti, svakako više nego mlađa sestra joj i brat – počela čitati nekakvu knjigu, dosta debelu i prilično staru (štampana u Zagrebu u vreme NDH odnosno Drugog svjetskog rata) ali očuvanu, no ja do tada a ni kasnije nikad za taj naslov ni pisca nisam čuo, po imenu svakako Englez ili Amerikanac, znam da je pisalo da je to roman iz vremena nečega, ali kakvog vremena, ja to danas ne bih znao reći a te 1996. godine ta stara knjiga me nije nimalo interesovala (danas možda i bi) nego mi je bila interesantna ta pažnja koju bi moja sestra skoncentrisala na nju (knjigu) kad bi je uzela da čita, stavivši je na nekakav stol pred sebe i zadubivši se u nju. I nehotice mi dođe misao da je nacrtam zajedno sa onom debelom knjižurinom. I jedno poslepodne i učinim. Ona je sedela okrenuta desnom stranom lica prema meni skoncentrisana na čitanje. Ja uzmem kemisku olovku i nekakav papir i tek grubo naznačivši kosu skoncentrišem se na lice koje do tada nikad nisam probao nacrtati – lice moje sestre. U kući ne beše nikog do nas dvoje, ostali su ili napolju, oko kuće, u gradu… Sad se i ne sjećam niti je važno. Važno je da sam – moram sebi čestitati – savršeno uhvatio taj zamišljeno-zadubljeni, “filozofski” izraz lica, i to iz profila, a i ostale crte lica (onim pomenutim laganim potezima ruke kojima sam prenosio na papir nježne fizionomije). Niko ko je znao moju sestru ne bi mogao a da od prve ne kaže o kome se na crtežu radi – iako je imala dosta sličnosti sa mojom drugom sestrom, Sejom, opet je imala svoje posebnosti u liku, kao svi mi, a ja sam upravo te posebnosti uhvatio. Bila je tu, dakako, i rastvorena knjiga i stol. Trenutak sam se predomišljao da li da joj pokažem ili ne moje malo remek-delo. Pa ipak učinim. Ona pogleda u crtež, odmah se pojavi znak prepoznavanja (i da nije bilo one knjige; uostalom knjigu sam grubo i ovlaš skicirao) nasmeši se i reče: “Ti nisi normalan”, ali tonom koji je odavao priznanje i pohvalu. Svi koji su kasnije videli ovaj crtež pohvalili su ga. Ja sad ne kažem da sam 100% uspeo da pogodim crte lice, za to treba slikar a ne škrabalo kao ja, ali je za diletanta to bio uspjeh. Sestrin lik bio je među poslednjima koje sam nacrtao. Bilo ih je još nekoliko početkom iduće godine, ali sve me je manje to zanimalo. Tih istih dana dođe do nas naš drugar i poznanik Stari (tako ga zvahu od njegove 20. ili 21. godine; ko prvi i zašto i kako ne znam i nebitno je, te 1996. on je mogao imati 30 godina, ne više, a bio je još neženjen). Kasnije je “regulisao pitanje braka” što bi rekao Milovan Kotur, tj. oženio se i stekao potomstvo. Ali ja govorim o Starom iz leta 1996. godine. Došavši on, već predveče, upravo navrativši, nađe moju sestru i mene, a ostalih petoro članova bili su, mislim, u Kraljevcima ili Žarkovcu. Stari se pozdravi sa nama dvoma, ona mu pokaza onaj crtež, on se iskezi svojim velikim ustima i velikim četvrtastim zubima, a zatim odmah upita kakve su to “libre” na stolu pred njom. Ona mu odgovori koja je to knjiga – Stari, koliko god izgledao neozbiljan, ponekad i nekulturan, u stvari je cenio knjige i nauku mada sam nije bio nešto naročito načitan – i poče pričati o čemu se radi, da, i donese mu tu knjigu iz druge prostorije. On malo prelista, i – dabome, on ne bi bio on da to nije upitao, pogotovo što osim nas troje više niko tu nije bio – najednom, posle niza nekih primjedbi o godini štampanja i sl. reče: “A ima li u toj knjizi je.ačine?” “Ma kome ja objašnjavam” veli sestra, ne ljutito, jer Stari bez toga ne bi bio Stari. A on opet iskezio one pločane i maše desnom rukom u znak potvrde svojih reči: “Knjiga, f šteroj nema s.ksa, ni interesantna!” Pa našavši se u svom fazonu i razgalivši se, oslovi mene pa me, po svom običaju, upita: “Je l’ stisneš šta?” Ja sam sa njim uvek bio slobodan, pa ga upitam “stisne” li on šta. “Svaki dan stisnem” veli on još se više iskezivši, te dodade: “Zidarsku žlicu!” Bilo je to u vreme kad je on radio ono što nikada pre toga nije – na građevini, kod drugih, da bi preživio, kad je jedva sakupio novca da kupi jedne pristojne hlače. Da, on je bio među onim i koji su tih dana najbolje osjećali svu težinu izbjegličkih dana, ali je i dalje bio vedar – barem je spolja tako izgledao.