Lima je bio vrhunski lopov. Nikada, ama baš nikada u tadašnjoj Jugoslaviji nije, niti bi ukrao ni šibicu ali su poslije njegovog dolaska i odlaska „zaplakale“ i Njemačka, i Švica, i Austrija, i Italija i…..Belgija.Ma kako to čudno zvučalo ali i taj vrhunski šaner, lopov, prevarant…..imao je čast. Čast, kako to gordo zvuči.
Njegove dogodovštine završile su u mnogim filmovima jugoslovenske kinematografije, njegove priče su se „smucale“ po raznim monodramama, krali su i njega, njegov život ali nije se bunio. Pričao je svoje priče svakom koga bi to zanimalo, pričao je u „predahu izmedju dva putovanja“.
Uvijek je počinjao sa:
„Počeo sam krasti ko dijete. Nešto me to privlačilo. Starija raja bi igrala lopte a ja bi im čuvao stvari. Oni igraju i ne gledaju a ja zavučem ruku u jedan džep, vidim puno para-aha hlače Hamice, babo mu pekar imaju para i ja izvučem neku lovu da se ne primjeti odmah. Onda je na redu drugi džep, Ibro, stari mu auto-mehaničar-privatnik-para ko blata. „Osakatim“ i njegov džeparac. I tako redom. I sve bi bilo dobro dok nisu primjetili a kad bi primjetili…..jadna ti Italija šta bi mi radili. Svezali bi me za šljivu, skinuli golog i nažarili žarom po guzici ja bi nakon toga po godine na trbuhu sjedio, pa bi mi šutnuli loptu u šiblje-sva ja ledja zgulim ne mogu je dokucit, a imo sam i jednu pištaljku a oni bagra jedna, uzmu mi pišću i popišaju je. Pa to smrdi ti dihat ne možeš. Nisu imali časti, džaba je“.
Godine su učinile svoje. Dobri Lima se „smirio“, postao „dresiran pas“ ali nikada nije izgubio vuka u sebi. Poginuo je u ratu.
Često mi padne na um. Pogotovo kada se spomene čast.
„Jarane, svakom stigne kraj. I zlatna ribica završi na roštilju. Ali čast se ne može izgubiti, ne onaj ko za nju zna i ko je ima. Sve je to Palestina jarane“.
….
Sa oguljenog beogradskog asvalta stižu na nam razne vijesti ali ono na šta bi i kamen zaplakao je ismijavanje i „predavanja“ o časti a sve vezano za genocid u Palestini. Bolesni i nepregledani daju podršku Izraelu ali nije ni čudo.(Dobri Lima i priča o časti).
Samozvani i samoproglašeni muftija beogradski Jusufspahić pa još i Muhamed(šega mi ovo muftija beogradski, šega u ovom vaktu i zemanu) nedavno održa i predavanje, pa čak se i fotko uz zastavu izraelsku.
Ovaj lik koji se ne može upisati ni u sezonske muslimane, slijedeći put svog rahmetli babe Hamdije(„samo klimaj glavom i puni džep, to je važno“) modernizovan sa europskim idejama supruge mu Gordane, rob okruženja u koje živi(ako živi i ako se to život nazvati može), održava lekcije „podobnim“ sljedbenicima o „opasnim Palestincima“ i preopasnoj Gazi, o „poštenim vojnicima Izraela“ koji granatiraju Gazu koja je manja od Sarajeva ali u kojoj živi preko milion ljudi. Da petarda padne na taj prostor ubila bi troje.
Mislio sam da sam nakon 1995.postao mudriji, ipak sam stariji za jedan rat, mislio sam da mi je krvna grupa postala „hladnokrvna“, ali nije.
Ne mogu ostati hladan na ono što vidim o Palestini, ne mogu reći „šta me briga“ kada vidim i čujem Jusufspahića i ine kako se odnose na ubijanja u Palestini, ne mogu….
Kažu da je dunjaluk pijaca na kojoj kupuješ za ahireta. Sta će razni Jusufspahići kupiti????
Kakav to islam propovijeda Jusufspahić?
Ponovo i opet mi „izleti“ pred oci muftija Zukorlić-„Kad osjetiš slast vjere uvijek češ prepoznati gorčinu grijeha“.
Nakon svega onoga šta je decenijama (u)radio Jusufspahić osjetim da mi se gadi, da volim što ga mrzim(ne mrzim nikoga ali ne znam opisati taj osjecaj ljigavosti koji osjetim kada ga vidim ili slušam)….
Opstaće Palestina i narod u njoj, opstaće Njegovom voljom.
A kad se računi budu polagali i Jusufspahić i ini „Jusufspahići“ saznaće da su za života zaradili…..ništa.
Morao sam ovo izbaciti iz sebe. Neću više o tom hodži pisati, neću jer nema potrebe. Gnušam se, gadi mi se…..
Ej dovale bivši čovječe.
Autor: Admir F. Beganović
