Novi Pazar – Prigodnom svečanošću kojoj je, osim vladike Teodosija i monaštva Raško-prizrenske eparhije, prisustvovao veliki broj vjernika iz ovog dijela Raške oblasti, u manastir Đurđevi stupovi kod Novog Pazara u subotu je, iz Dečana na Kosovu i Metohiji, prenijet dio moštiju drugog ktitora ove svetinje, kralja Dragutina. Ovim povodom osveštana je i ikona svetog kralja Dragutina, a proslavljena je i manastirska slava.
– Mošti će ovdje trajno boraviti, jer je manastir, koji je kroz vjekove više puta rušen, sada obnovljen, a duže od deset godina ovdje postoji i manastirsko bratstvo, sve više vjernika i turista posjećuje Đurđeve stupove – istakao je vladika Teodosije naglasivši da je kralj Dragutin u narodu bio poznat kao veliki graditelj i dobrotvor.
Krajem 12. vijeka, na brežuljku iznad današnjeg Novog Pazara, manastir Đurđeve stupove podigao je Stefan Nemanja – Sveti Simeon Mirotočivi, a kasnije ga je dogradio kralj Dragutin. Prije nekoliko godina u porti manastira potpuno je rekonstruisana trpezarija kralja Dragutina, a u toku su pripreme za rekonstrukciju i trpezarije prvog ktitora Stefana Nemanje.
Obnovu Đurđevih stupova finansira država, a dio sredstava prikuplja se kroz priložničku akciji „Podignimo Stupove, obnovimo sebe“, u koju je uključen i veliki broj poznatih ličnosti iz Srbije i dijaspore.
Kao svjetsko kulturno dobro, zajedno sa Petrovom crkvom, Sopoćanima i Starim Rasom, manastir Đurđevi stupovi 1978. godine uvršten je na listu svjetske kulturne baštine pod zaštitom Uneska.
Izvor: Novosti.rs
ima li jos zivih na stupove, osim one srpske zastave sto palaha
VEC VIDJENO ZATO JE DOBRO PROCITATI OVO PISAMCE.
Sunarodnička prepiska
Pismo neznanom Srbinu
Piše: Anamari Repić
Pisati javno bezimenoj osobi, muškog roda, sa kojom nemate ništa sličnog osim pripadanja istom narodu, poseban je korak u otvaranju duše. To je kao kada upoznajete sebe i dajete pravo drugima da vas čitaju i tako svesno ili nesvesno oni sebe prepoznaju. To vam je kao ispovedanje u tuđe ime. Ne versko traženje oproštaja, jer ničiji Bog nije u igri, već kao kad se čovek ispoveda čoveku. Kao kad putujete kroz sećanje, misli, tajne, istine i poluistine. A treba vam sagovornik
Ti si, sunarodniče, presudio, izabrala sam te da ti uputim ovo pismo jer te godinama gledam kako se mučiš u raznim političkim i društvenim spletkama. U tim igrama druge ljude, različite od sebe, navodiš i kažnjavaš. Zato smo ti i ja i isti i različiti. Srbi sa drugačijih misaonih pozicija. Ali živimo iste posledice naših slučajnosti. Želim da ti stavim na dlan ovaj papir, delić svoga života, da shvatiš naše razlike. Kako ih ja vidim. Jednostrano.
Karakterišu nas, sunarodniče, da smo NEBESKI NAROD, da su svi vekovima uvek protiv nas, da nas tajne zavere prate, da nam život kroje špijuni. Pozabavila sam se našim ulogama u prošlosti i sadašnjosti, i otkrila zašto svako ima svoj univerzum mišljenja, drugačijeg idealizma. Zbog toga te, sunarodniče, pozivam da se oslobodiš barikada, postavljenih od raznih uvrnutih nacionalista, neofašista, polupismenih folk-političara, plaćenih čistača savesti. Jer na barikadama samo dim, prašina, vrisak, uniforme…uništeni putevi. Trebaju nam novi putevi, sunarodniče.
Ako sam oštra ti baci ovo pismo. Ipak ga prvo pročitaj, posle me možeš mrzeti. Pišem ti zbog zračka nade, kao što su mnogi pisali pisma, dopise, dnevnike…prijateljima, ljubavnicama, neprijateljima…onima sa kojima se slažu ili ne, ideološki, politički, umetnički.
Ja sam, sunarodniče, pre rata znala i jedino prihvatala činjenicu da smo svi isti. Ja sam primećivala živote i drugih, osim Srba. Albanaca, Turaka, Bošnjaka, Goranaca, Roma. Živela sa njima. Znala kad se raduju, šta čitaju, kako spremaju jela, koji čaj piju. Tada krajem 80-ih i 90-ih godina, sunarodniče, primetila sam da mnogi a među njima i ti niste na isti način kao ja gledali naše kosovske razlike, političke zahteve. Ti si bio drugačiji. Smatrao si da oni ne mogu za njih normalniji život. Odmah sam znala da će kao na filmu osmeh i sreća ubrzo nestati.
Na zidu moje osnovne škole velikim slovima je pisalo “volite bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svog”. Svima poznato kao partizansko ili Titovo nasleđe. Kasnije izopačeno shvaćeno. Kad god bih ulazila u školu pogled bi se automatski zadržao kod ovih reči.
Bila sam mlada, sunarodniče, i svašta me je zanimalo. Družila se sa ljudima koji nisu kao mi – Srbi. Zaljubljenost, kafići, tinejdžersko izvlačenje iz kuće, mali gresi. Neko je bio Albanac, neko Srbin, neko Turčin. Imali smo i žurke, a ako te zanima koju smo muziku slušali reći ću ti da smo padali u trans uz Pink Floyd, skakali uz EKV i orijentalno ludirali uz turskog Tarkana. Tada sam bila i na nebu i na zemlji. Da li si ti bio tu negde? Leteli smo kroz mladost, dodire tela, igrarije. Sunarodniče ako ti nisi doživeo ovu internacionalnu mladalačku slast nikad nije kasno.
Sećaš li se početka devedesetih? Kriza. Redovi za sve, etnički čiste skole, kafići su se još dobro držali ali ne svuda, bratstvo i jedinstvo postaje bratstvo-ubistvo. U srpskoj kuhinji se tada pravilo novo jelo – novi nacionalizam, sa ukusom loših naroda osim Srba. Tako je sa odrastanjem krenulo pozicioniranje. A ti si nestabilnim koracima hodao i verovao da neki srpski vođa treba da reši sve, na srpsko-državni način.
Sunarodniče, opisaću ti jednu situaciju i sebe u njoj. Sećam se te godine i svih jesenjih boja u gimnazijskom dvorištu, rasporeda drveća, klupa, nekih polomljenih a nekih novih. Sećam se kada sam kroz prozor učionice gledala svoje prijatelje Albance kako u tom lepom dvorištu stoje, nešto viču, tražeći pravo na školovanje. Pitala sam se zašto sam ja unutra a oni vani, zašto ne uđu u učionice kao mi Srbi. Tada je to lepo školsko dvorište postalo moja raskrsnica. Više nikada nisam videla jesen u njemu, njegovo drveće je bilo skamenjeno, mrtvo. Pitam tebe, moj sunarodniče, da li bi ti reagovao drugačije? Misliš li da sam luda, prodana duša, da nisam prava Srpkinja?
Znaš li, sunarodniče, da sam često mrzela sve koji nisu mislili kao ja? Jel to greh? Ne onaj biblijski, već ljudski? Imala sam prava na to. Kao što si ti znao da podržiš nepravdu. Tada sam bila impulsvina, reagovala, svađala se. Valjda sam bila takva jer nikada ne bih podnela da se tako nešto meni desi. Ja nisam važnija od ostalih. Pristajem i na šamar Srbina patriote Srpkinji nevernici.
Da li ti, sunarodniče, znaš da niko ne može da ima veća prava od onog drugog? Zašto bih se ja komotno školovala a ti ne na primer? Da li si se ikada pitao zašto se to desilo? Da li je moglo drugačije? Ja se često pitam. I da znaš da sam ponosna što nisam promenila svoj stav čak ni kada je moj život promenjen. Ali i tvoj je promenjen iako veruješ u kosovke devojke, junake, ove i one bitke, iako nisi ni na nebu ni na zemlji, KREIRAS MITOVE, SVECE,KOJIMA SE MOLIS I KOJE UPOTREBLJAVAS.TESKO TI JE SIGURNO AKO SU TI IKONEJEDINA SLIKA OBESENA NA ZIDU, a one porodične držiš samo u albumima.
Šta nam se dalje dešavalo, sunarodniče? Usledili su policijski zakoni, etnička mržnja u TV dnevniku, hapšenja, plate nikakve, sestra mi je bila bolesna a lekova nigde. I tako smo gurali. Da li smo i tada bili nebeski narod?
Usledilo je etničko čišćenje pa bombardovanje. Jesi li i ti video istinu oko sebe, ko je od tvojih komšija nastradao, Srbin ili Albanac? Evo ja ću ti reći šta sam ja videla. Videla sam traktore, na njima žene, muškarci, stari, mladi, deca, neko plače a neko samo tužno gleda naokolo. I znala sam kuda idu ovi proterani ljudi, u Albaniju. Parole “Srbija do Tokija” i “Kosovo je Srbija” bile su ideologija. Kasnije su KUCE GORELE,NAMESTAJ KRAO. Ulice kojima sam prolazila bile su tmurne, puste, beživotne.
I tada smo i ja i ti, bez obzira na naše opredeljenje, morali da napustimo svoje domove. Takva su ti ta politička kretanja. Nekada, iako ih ne podržavaš, moraš da ih trpiš. Nečujno. Nije bilo čudno što Srbi, a među njima i ja, odlaze. Ja sam tada, sunarodniče, znala da država kapitulira povlači se, a narod mora da beži ili se skloni, pa bio kriv on ili ne. I ti si slično mogao da pomisliš. Osim ako si podržavao vođin plan. Gadan. To ti je sunarodniče promenilo život, a ne i stavove. Da znaš, i meni isto tako. Ali mi se i dalje razlikujemo.
TI PONOVO DANAS BIRAS HODANJE PO NEBU ILI ZEMLJI, ali samo lebdiš. Nisi otvoren kao nebo i ne znaš da pratiš korake života. Svog života. Danas ti je sunarodniče zadatak da shvatiš ovu novu realnost. Ja smatram da treba da deluješ drugačije nego pre rata i da prepoznaš greške u razmišljanju.
Posle rata si doživeo novu kataklizmu, ko zna koju po redu. Ako se ovoga puta pitaš ko je kriv, onda otvori sve opcije. Možeš da biraš, kritikuješ, povučeš se ili prihvatiš. Ili od svega pomalo, ali razumno, sledeći logiku. Da ti opišem kako izgleda tvoj život: iseljavao si se, bio izbeglica ili raseljeno lice, bio si u izbegličkim kampovima, čekao u redovima za svašta, ili si imao rodbinu, pa se snašao, zatim si se vraćao ali ne sasvim. Sada sunarodniče misliš da barikade donose život. Opet pišeš parole patriotizma. Opet ćeš propustiti slast života.
Ti, sunarodniče, ponovo čekaš. Status, vojsku, policiju, posao, povratak, novi stan. Ti si se u tome izgubio, ne znaš kako da ne mrziš druge, često uzvraćaš udarce ili ih sam započinješ. Zar baš to stvarno mora? Ti treba da se uključiš, da tražiš svoja prava. Sada su neki drugi ljudi predsednici, premijeri, ministri, vojske, uniforme, zastave. Da li si to primetio? Razmišljaš da li da bežiš ili da ostaneš? Sunarodniče, ja mislim da to nije važno. Kao što ti danas tražiš prava, tako su pre tebe tvoje komšije isto tražile. To je sada jedno novo stanje, ti si i dalje manjina samo ne vladaš i nemaš zadnju reč. Jer, sećaš se sunarodniče, i tada smo bili manjina ali koja donosi odluke.
Sunarodniče, danas jeste teško Srbima. Ali ima rešenja. Sada možeš da učiš na greškama i ti koji nikada nisi tražio odgovornost od vlasti, sada to možeš uraditi. Ja često čitam ustav, zakone, različita mišljenja, političke ocene, želeći da shvatim svoj život. A onda pogledam oko sebe i vidim da je život ono nešto između. Sada je vreme, sunarodniče, da od nekadašnjeg poslušnog čoveka koji deluje, postaneš novi čovek koji sluša, analizira, pa deluje.
Sve dok ponovo razmišljaš o izdajicama srpskog naroda, i deliš Kosovo na naše ili njihovo, život običnog čoveka bledi. A ljudi čekaju da im svane. Pa kako ćeš im pomoći, sunarodniče, oni su i tvoj narod? Ti ne treba ponovo da bežiš pa da se vraćaš. Sada samo treba da vratiš sebi drugačiji život. I da na tom putu, sunarodniče, ne podržiš ljudsku nepravdu. Ne moraš mene, to i ne tražim.
@@@@@@@@@@@
???????
!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!?