Piše: Radomir Dimić
Pesma posvećena akademiku Muameru Zukorliću
KAŽEM SVOJOJ ZEMLJI
TVOJE JE SEME PRIMI
TAJ INSAN JE SVETLOST
U LJUTOM SANDŽAKU
KOJI SVE VIDI BEZ MRŽNJE
IMA OVDE I ONE ŽALOSTI
ŠTO BI DA SE TAKO JOŠ ZOVE
MIZANTROPIJA KOJA SE SVUDA
VRTI OKO NAS
PRIDRUŽI SE OBRAZU REČE ČOVEK
BUDI PRISNIJI SVOJOJ ZEMLJI
BUDAN SE ŠEHID ULOGOVAO U VREME
NEK DRUGI IZGLED SVOJE ZAJME
KRVARIM ZA PAZAR U SRCU KRUGA
DA ZBACIM TAMNO I NEDOSLEDNO
ČEZNEM TAKO I ZA RUKOM TOPLINE
MOG BELOG GRADA
ALI MIR HOĆEMO
NE PREDAJEMO SE
U SLEPILU I UZNEMIRENOSTI
GUTLJAJ VODE I KOMAD HLEBA
DAJTE ZA SVE
DA DETE NIJEDNO S UŽASOM NE ZASPE
EVO MOG SRCA
INVESTIRAM GA U TEBE SANDŽAKU
MOJ SI MATERNJI, ZELENO OKO
GLAS PARTIJE GOLUBOVA
IZVADITE IZ TORBE NAŠU LJUBAV
KAO ŠTO SAM POSLEDNJI KOMAD
DAO SEBE
DA VAS NIKO NE ODGURAVA
IZ VAŠE ZEMLJE
JOŠ VAS ČEKA KOSIDBA NASTAVKA
HVALA TI DOBRI MOJ
KAŽEM JA SVOJOJ ZEMLJI
OSLUŠNI REČI I SOPRAN MESECA
KOJI SVIMA TREPERI.
