Novi Pazar – Prof. dr Mevlud Dudić, redovni profesor komunikologije na Departmanu za pedagoško-psihološke nauke, Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru, održao je 18.04.2012. godine iz predmeta Interkulturalno razumevanje, ljudska prava i pomirenje, predavanje na temu: “Mirovno rešavanje sukoba”;
Cilj ovog predavanja je upoznavanje studenata sa genezom sukoba kako između pojedinaca, tako između društvenih grupa (verskih, nacionalnih, klasnih, rasnih, etničkih i sl.) i ukazaivanje na uslove čije je ispunjenje nepohodno za uspostavljanje konstruktivnog dijaloga, a samim tim i za stvaranje uslova za razrešavanje sukoba mirovnim putem.
Profesor je najpre istakao činjenicu da je dijalog između pripadnika različitih kultura civilizacija i religija u svetu unazad nekoliko godina postao jedna od najaktuelnih tema. O ovoj temi se mnogo govori i piše, a održano je i bezbroj simpozijuma, napisano bezbroj članaka i knjiga. Postoje i oni koji se protive dijalogu između različitosti, a to čine zato što ne shvataju šta zaista predstavlja dijalog. Zato koliko god da je bitan dijalog, toliko je bitno znati šta se pod dijalogom podrazumeva, a šta ne podrazumeva. Takođe, profesor Dudić je naglasio da je za konstruktivan dijalog pre svega važan dijalog Boga i čoveka. Nakon dijaloga sa Bogom treba biti u dijalogu sa čovekom koji je nadahnut dialogom sa Bogom, jer dijalog sa Bogom utire put svakom drugom dijalogu pa čak i sa malom biljkom. S tim u vezi ukoliko čovek nije u dijalogu sa Bogom on neće naučiti da poštuje ni tu malenu biljku: ko je u dijalogu sa Bogom biće u dobrom dijalogu i sa svakim čovekom (homosapiensom), bez obzira kojoj veri pripada. Bog je podelio čovečanstvo na narode i plemena da bismo se posredstvom naših razlika bolje poznavali. Konsekvetno tome, razlike treba shvatiti kao blagodat a ne kao kamen spoticanja, kao nešto oko koga se različiti okupljaju. Razlike treba shvatiti kao element koji će popuniti naše nedostatke te zato zajedno možemo biti savršeniji. Razlike na relaciji vere, boje, jezika obavezno je uvažavati. Dijalog je komunikacija između pristalica različitih orijentacija; dijalog nije pokret za ujedinjenje svih religija, dijalogom se ne formira nova religija, već je dijalog shvatanje sa tolerancijom i miroljubivošću sa svim svojim različitim doktrinama u pokušaju traženja puteva za saradnju kao i iskazivanju zajedničkih problema i pronalaženje puteva u rešavanju istih. Dijalog nije pokret popuštanja i odstupanja, dakle ući u dijalog ne znači da se treba pogađati, tražiti census, koncenzus ili odstupanje od doktrina. Dijalogom se rešavaju problemi koji su nam zajednički i niukom slučaju ne treba ulaziti u teme koje nas razdvajaju, kao na primer: Zašto Hrišćani ne veruju u Muhameda a.s, a Muslimani veruju u Isa a.s. Dakle dijalog nije sastanak ujedinjenja religija.
Shodno navedenom da bi se ostvario plodotvoran i konstruktivan međuverski dijalog profesor Dudić je naglasio da treba po strani ostaviti pitanja, kao što je pitanje koja je vera bolja. Pitanje koja je vera bolja je apriori iracionalno jer je to kao da neko pita: koji je jezik bolji za sporazumijevanje, zapravo ko poznaje više vera, jezika bolje će se sporazumijevati sa drugima. Proklamovanje slogana samo je moja vera relevanta anulira osnov za dijalog, taj slogan je identičan sledećem: Čovek koji poštuje samo svoju veru a potcenjuje druge nalik je na čoveka koji poštuje samo svoju majku a prezire majke drugih. Kao rezultat dijaloga između vera treba tražiti rješenje problema koji priete životu: terorizam, ratovi, kolonizacija, glad, krvoproliće, abortus, eutanazija, samoubistvo, psihička maltretiranja, psihički stresovi, prostitucija, trgovina ljudima, ljudskim organima, nepravda i slično. Drugim rečima, dijalogom se postiže ulazak u stalni mir.
Naročit značaj tolerancije i miroljubivosti profesor Dudić je predstavio studentima na primeru Kur'ansko-Biblijskog kazivanja o sukobu Ademovih sinova. Naime, profesor je istako da je to jedna poučna priča o toleranciji koju Bog želi utkati u ljudsku istoriju i civilizaciju.
Na kraju profesor posebno naglasio da je bog stvorio čoveka, da bi živio a ne da bi ubijao ili bio ubijen, kao i da se latinska izreka. “Čovjek je čovjeku vuk”, u 20. vijeku, u modernom dobu, nažalost na najvulgarniji i najdrastičniji način potvrdila. Stoga, danas na početku 21. soljeća, ako želimo graditi bolju budućnost, trebamo prevazići protivurečnosti koje postoje među nama i tražiti tačke koje nas spajaju, a ne one koje nas razdvajaju.
Izvor: Uninp.Edu.rs
