Desnica u Švedskoj prodaje majice s natpisima ‘Spali džamiju’

1. Međutim, najvidnija spoljna promena u Karlovcu tih dana bila je (ne računajući zastave šahovnice koje su visile na svim ustanovama, uključujući i škole, gde su ranije zastave isticane samo o državnim praznicima) vidno povećanje pripadnika specijalnih policijskih snaga (“specijalaca”), naoružanih do zuba, na ulicama. Pa ipak, samo po sebi, ni ovo nije izazivalo strah, nego više nelagodnost, ali i blagi podsmeh. Govorim o nama Srbima u Karlovcu, kojih je bilo jako dosta, ali nismo imali neki određeni deo grada gde bi bili posebna većina, nego nastanjeni po celom Karlovcu, mada su Sajevac, Grabrik i još neki delovi grada smatrani za “srpskije” od drugih. Uglavnom, živeli smo izmešani sa Hrvatima i još uvek u više-manje dobrim odnosima, bez incidenata (osim što je u jesen 1990. godine neko, noću, polupao prozore i skinuo i pocepao crkvenu zastavu na zgradi Eparhije gornjokarlovačke). Što se tiče pomenutog filma o tajnom naoružavanju Hrvatske, sa Špegeljom i Boljkovcem kao glavnim protagonistima, a koji je hrvatsko vrhovništvo proglasilo za provokaciju JNA (bilo je i drugačijih tumačenja, kao da su oni znali da ih JNA tajno snima i prisluškuje pa namerno govorili to što su govorili itd.), ja i danas nemam neko određeno mišljenje o tom pitanju, ali činjenica je da je izazvao uznemirenost među Srbima. Takođe, ukoliko i postoje neke dileme u vezi ovog filma, nema nikakve dileme da su u februaru te 1991. godine jedno jutro srpski stanovi u Karlovcu (ne znam da li baš svi, ali svakako u velikom broju) osvanuli obeleženi nekakvim krstićima bele boje. Ovaj znak sam video i na vratima od stana očeve tetke, “Teteca”, kao i na vratima stana do njenog, koji je takođe bio srpski. Što se tiče moje porodice, kako smo mi živeli u kući, to su naša vrata osvanula bez ovog obeležja, jer oni koji su ostavljali te oznake nisu mogli da ih ostave na kućama, pošto se mora najpre proći kapija (mada mi nismo držali psa). Ko je naredio ovo, ko je sprovodio u delo i sa kojim ciljem ostala je tajna, ali činjenica da su krstići bili isključivo na srpskim stanovima izazvala je kod Srba u Karlovcu i zabrinutost i revolt u isti mah. Kako je i naš ujak sa svojom porodicom živeo u kući a ne u stanu, bio je pošteđen ove oznake, ali kako je po prirodi bio paničar, on je stvari vidio gore nego što jesu. U skladu sa tim razmišljanjem, on reče jednom, nedugo posle ovog događaja sa krstićima, meni, mojim sestrama i svojoj kćeri, našoj sestri od ujaka otprilike ovo: “Nemojte vi ni slučajno, ako bi neko došao u školu i tražio od vas đaka da rečete tko ste, da bi rekli da ste Srbi. Recite uvijek da ste Hrvati. Ako bi rekli ‘Hrvati, nadesno, Srbi, nalevo, vi okrenite nadesno.” On je već video ljude koji (valjda po nalogu HDZ-a) dolaze u škole i traže od nas đaka da se izjašnjavamo i da idemo levo ili desno. Ali bi zatim dodavao da ništa ne vredi, jer naše face ne mogu “proći kao kranjske”. Ovako tamnokosi i tamnooki, odmah se, veli, “vidi da ste Srbi”. Između nas četvoro je inače stvarno postojala ogromna sličnost, tako da su oni koji nisu znali neretko smatrali Seku, kako smo mi zvali ujakovu kćer, našom rođenom sestrom. Tamnooki, tamnokosi, beloputni, s tom razlikom što je ona imala potpuno pravilan fin nos i potanka usta (kao naša mama, njena tetka) dok smo nas troje imali nešto punija usta i malo prćastije noseve. Bilo kako bilo, prema ujakovoj “teoriji” ipak nikako nismo mogli da “prođemo” kao Hrvati. Prijateljici mojih sestara, Vesni, u koju sam ja potajno bio zaljubljen, sa najdivnijim plavim očima i plavom kosom ujak bi rekao: “Mala, ti, bez uvrede, i možeš da se provučeš nekako kao Kranjica” pri tome bi, u šali, naglasio slovo “i” imitirajući nekakvog električara Drageca, Hrvata, dobrog čoveka, koji je, takođe u šali, mene često “ženio” svojom kćeri ali bi dodao, smejući se dobrodušno, da ja neću hteti uzeti “Kranjicu” naglasivši “i” – “ali ovo četvoro nema šanse! Ja govorim!” “Nema šanse” i “ja govorim” su bile ujakove uzrečice. I tako je ujak, mada je voleo šalu, ali u isto vreme i bio veliki paničar, dosta ozbiljno pomišljao da bi u školu mogli doći ljudi koji će podeliti đake, a zašto, to ni sam nije znao reći. A mojim sestrama, meni i njegovoj kćeri, eto, “na čelu piše” da smo Srbi. I iako smo se mi, kao i ona Vesna koja će se provući kao “Kranjica”, na ovo smejali, on je bio skoro potpuno ozbiljan, ubeđujući nas da se mi, bez obzira na sve, izjasnimo kao Hrvati. Naravno, ova ujakova “rasna teorija” o Srbima kao uglavnom tamnokosim i tamnookim a Hrvatima kao plavookim ili zelenookim i plavokosim bila je donekle, ali uglavnom u šali, proširena među dobrim delom naših ljudi, mada su u stvarnosti mogli svakodnevno sresti i plave Srbe i vranokose Hrvate, a tako je bilo i u mom razredu. Pa ipak, uobičajilo se da se za nekog kaže “čisti Kranjac”, ali za taj epitet nije bilo dovoljno biti plav, nego imati nekakav poseban izgled pride. Ali na stranu sada i sve te “teorije”, nego dabogme da se ništa od ovog u šta je ujak prilično ozbiljno sumnjao nije desilo. Mi smo u školi i dalje bili svi na prvom mestu učenici, u “neprijateljstvu” sa nastavnicima, pronalazeći na njima sa zadovoljstvom lične nedostatke i podsmevajući im se, a solidarišući se na časovima sa našim drugovima koji bi, odgovarajući lekciju, zapeli (nastupilo bi šaptanje, ispitivački i molećivi pogledi onih koji odgovaraju itd.), i kad bi ih nastavnici ocenjivali, uglas bi tražili višu ocenu za dotičnog ili dotičnu ukoliko bi ih ocenili sa niskom ocenom ili čak negativnom. Uglavnom, đaci kao đaci, i u školi nismo razmišljali ko je Srbin, Hrvat ili neko treći, mada je tih trećih bilo malo. Ali međunacionalni odnosi nisu zavisili samo od učenika po školama, nego od niza važnijih faktora, mada smo upravo mi deca trebali biti budućnost ove zemlje – ali koje zemlje? Upravo tu je dolazilo do sukoba – mi Srbi smo želeli da ta zemlja bude Jugoslavija, jedinstvo makar i bez bratstva, dok su Hrvati sanjali ostvarenje “tisućljetnog sna”. Zabrana mitinga Srba u februaru 1991. u Karlovcu na kom je trebalo da se iskaže nezadovoljstvo politikom hrvatskog vrhovništva (miting je ipak delimično održan), uz neviđene policijske snage, nezaustavljivo je vodio zaoštravanju situacije, jer Hrvatima je mesec dana ranije bio dozvoljen sličan miting. Ipak, u Karlovcu su međunacionalni odnosi bili dosta stabilni i kad su se u Pakracu i na Plitvicama dogodili prvi oružani sukobi između hrvatskih MUP-ovaca i Srba. Ali kao da se u vazduhu osećala napetost, kao da se naslućivalo da je to samo privid, a da se katastrofa neizbežno približava. U Karlovcu su se povećavale policijske snage, a po selima Korduna se pojaviše ponovo seoske straže. Pa i pored svega zla koje je bilo na pragu, ja ne mogu reći da sam do kraja te školske godine ikada osetio bilo kakvu diskriminaciju u školi zbog svoje nacionalnosti. Odnosi među učenicima ostali su normalni. Ali leto 1991. donelo je rat na Baniji, u Slavoniji, Dalmaciji… a samim tim i nesigurnost i međusobno nepoverenje i na Kordunu, a kako je Karlovac prirodno vezan za Kordun, ni kod nas u gradu nije moglo biti drugačije. I onda u avgustu padoše i prve žrtve na Kordunu sa obe strane: trojica MUP-ovaca ubijena u napadu naoružanih Srba na Šarčevu Križu i mladi Sikirica sa Šlivnjaka izvučen iz autobusa “Saobraćaja Slunj” od naoružanih hrvatskih civila u Pavlovcu i ubijen. Život u Karlovcu, i pored prisustva JNA, sve više je podsećao na život u hrvatskom vojnom logoru i Srbi počeše, bez nekog opšteg dogovora, da napuštaju grad. Mi nismo bili ni među prvima, ali ni među poslednjima kad smo krajem avgusta 1991. kod Tušilovića prešli na područje koje su držali naši. Sa ove distance, ni danas ne smatram da je to bila pogrešna odluka. Kao što ne poričem ni da me za ono moje kratkotrajno bitisanje u Karlovcu ne vežu lepe uspomene moga ranog detinjstva. Ali, i da nisam “pustio korenje” u Srbiji, danas se ne bih vratio u svoj rodni grad, to takođe ne krijem. Mada danas u Karlovcu ima manje hrvatskog nacionalizma nego u januaru 1991, kad se tamo protestvovalo protiv “pretnji” JNA i kada su i deca pozivana, radi naše “mirne i sretne budućnosti”, na protest.

   Odgovoriti

2. Krajem januara 1991. godine, u predvečerje rata, održan je i u Karlovcu miting protiv “pretnji JNA Hrvatskoj”. Povod je bilo prikazivanje filma o tajnom naoružavanju Hrvatske i pripremama za rat, koji je od strane Tuđmanovog vrhovništva protumačen kao gruba montaža i neistina od strane JNA sa ciljem diskretidovanja i rušenja “mlade demokratske vlasti”. I tako je došlo do organizovanja protesta po Hrvatskoj od strane HDZ-a, među ostalim gradovima i u Karlovcu. Koliko je politizacija od strane HDZ-a ušla u sve sfere društva, vidi se možda najviše po tome što je i nama đacima osnovne i đacima srednje škole, barem nama koji smo bili iz Karlovca, upućen od strane nastavnika poziv da se nađemo na mitingu, s tim da je nama u prikladnoj formi objašnjeno kako je to miting za mir, naše srećno detinjstvo u miru i mirnu budućnost, bez navođenja JNA koja sve to “ugrožava”. Klasično uvlačenje dece u politiku. U stvari, taj miting je održan u vreme drugog dela zimskog raspusta koji je trajao 7 dana (prvi deo je trajao od 22. decembra zaključno sa 6. januarom, a 7. januara smo polazili u školu). Naravno da učešće na mitingu nije bilo obavezno, ali ja sam se u svojoj dečjoj pameti plašio da će neko videti da ja nisam bio na protestu pa ću imati zbog toga problema u školi među nastavnicima. Ali naš otac je bio kategoričan: “Nećete ići podržavati Tuđmana i ustašku vlast” rekao je meni i mojim sestrama. I tako ja nisam bio na mitingu, ali nisam ni imao nikakvih problema zbog toga. U to vreme mi učenici srpske nacionalnosti u karlovačkim školama (a bilo nas je skoro pa polovina u svim razredima), osim pomenutog slučaja sa prestankom prvog dela zimskog raspusta upravo uoči našeg Božića (što je valjda pravdano tim da je 7. januar te godine padao upravo u ponedeljak), nismo, iskreno govoreći, osećali bilo kakvu diskriminaciju zato što smo Srbi. Barem takav slučaj je bio u mom razredu, a ni moje sestre ni druga srpska deca iz Karlovca koju smo poznavali nisu govorili o bilo kakvom vidu šikaniranja u školi. Ovde, naravno, mislim na šikaniranje od strane nastavnika, dok je među samim đacima i dalje vladala sloga i đačko prijateljstvo, đačke ljubavi i simpatije kao i pre, bez obzira na nacionalnost, i đačka solidarnost (šaptanje, prepisivanje i antipatija prema školi koju nijedan učenik ne voli, a tek kasnije, kao odrastao čovek, seća se tih đačkih dana kao nečeg najdragocenijeg u životu). Naravno, osim Srba i Hrvata, bilo je učenika i drugih nacija u Karlovcu. Ja sam poznavao decu makedonske nacionalnosti i decu iz mešovitih brakova, verovatno je tu bilo Jugoslovena. Ali su ipak Srbi i Hrvati bili dve daleko najbrojnije populacije. I kao što rekoh, i pored toga što se politička situacija ubrzano pogoršavala, a srpsko-hrvatski odnosi sve gori, mi đaci nismo (barem u školi) to pokazivali, a družili smo se i van škole. Moja najstarija sestra je još uvek znala da ponekad subotom uveče, izlazeći sa njom u grad, na njen poziv i prenoći u kući jedne svoje dobre prijateljice hrvatske nacionalnosti, čiji su je roditelji primali kao rođenu kćer, a ona je jedne godine, sa tom svojom prijateljicom, na njenu molbu čak sa njom išla na katolički Božić u ponoć na misu u katoličku crkvu Svetog Trojstva (ali samo kao “posmatrač”, što je i razumljivo; uostalom, ni njena prijateljica Hrvatica nije od nje kao pravoslavke i Srpkinje očekivala da će učestvovati u obredu, ali pristojan pasivni posmatrač je nešto drugo; naravno, i crkva Svetog Trojstva, upravo kao i naša crkva Svetog Nikole u Karlovcu, je bila Božija kuća otvorena za sve ljude dobre volje). A mi smo svi još uvek bili dobre volje, i tako se moglo dogoditi da, osim jedne Vesne, Srpkinje, moja đačka ljubav (predmet mojih tajnih nevinih dečjih “želja”) bude i jedna Hrvatica koja je bila starija od mene 4-5 godina i koja je išla u srednju školu (Ekonomsku), neka K.O., sa kojom ja nisam nikad reč prozborio, a pamet mi se okretala kad bih je video – devojka više mala nego srednjeg rasta, ali zgodna, nekako rano sazrela, divne crvenkaste kose na uvojke, divna obla i bela lica, sočnih crvenih usana, lepih zelenkastih očiju… Jednom reči – preslatka. Ali ja neću dalje da govorim o ovoj predivnoj devojci, nego ću se vratiti u opšte stanje početkom te 1991. godine. Svakako, u Karlovcu, kao i na Kordunu, međunacionalni odnosi nisu još dospeli do krajnje granice usijanja, i možda su čak bili bolji nego u drugim delovima Hrvatske. Da se vratim na školstvo. Među nastavnicima je, naravno, bilo i Srba, ali izvesna Ankica Šimunčić, koja je vodila kadrovsku politiku u školstvu u Karlovcu, sve je više menjala taj kadar na štetu nastavnika srpske nacionalnosti, menjajući direktore (već su bili “ravnatelji”, ali je nama đacima bilo dozvoljeno da se služimo starim izrazom) koji su bili Srbi ili “nepodobni” Hrvati i dovodeći proverene hadezeovske kadrove na čelo. Njen muž, Josip Šimunčić, ćelav čovek orlovskoga nosa, predavao je fiziku u Ekonomskoj školi. Ali ove promene još uvek nisu dovodile do diskriminacije đaka na nacionalnoj osnovi. Mada, govorilo se kako u Ekonomskoj školi izvesni profesor J.Cvitešić (koga je moj ujak nazivao “kronični alkoholičar”), koji je predavao odbranu i zaštitu, mimo nastavnog programa đacima na časovima priča kako je Srbija ekonomski ugnjetavala sve ostale republike u SFRJ, kako je većina prihoda Hrvatske od turizma odlazilo “u Beograd”, i koliko hrvatska (uzgred i jugoslovenska) privreda trpi zbog “barikada oko Knina”, iako ništa od svega toga nije spadalo u program odbrane i zaštite (ili kako se taj predmet još uvek, mada je HDZ bio na vlasti u Hrvatskoj, zvanično nazivao Općenarodna obrana i društvena samozaštita). Ali za ovog se nastavnika govorilo da je inače bio prilično neotesan prema svim učenicima bez obzira na njihovu nacionalnost, i da je jednom, tih dana, rekao jednoj učenici upravo hrvatske nacionalnosti da bi joj bolje bilo da uči kod kuće (valjda je imala loše ocene) nego što je stalno “kao balega na cesti” – navodno doslovce ovako. On je živeo na Švarči, ne znam da li Maloj ili Velikoj, a ta je učenica valjda živela negde u blizini, pa ju je često viđao na ulicama. To ne znam, ali da je uživao reputaciju dosta grubog nastavnika, s pravom ili ne, činjenica je.

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.