Danas prvi dan proljeća, a evo kada prelazimo na ljetnje računanje vremena

1. Naš tetak u Rumi, muž naše tetke (majčine sestre), u čijoj kući smo mi, po “Oluji”, proveli prve izbjegličke mesece, bio je po naravi u suštini dobar čovek, često puta šaljiv, ali reagovao je na događaje brzo, zbog čega je lako padao u vatru, u svađu, bio je lako uvredljiv, a ponekad bi, ne razmišljajući i ne misleći u stvari ništa zlo, znao reći nešto što bi uvredilo druge. On je takođe bio poreklom Kordunaš, i rođen na Kordunu, ali je kao dete došao u Rumu u talasu kolonista koji je u Vojvodinu dolazio posle Drugog svetskog rata i koji je doprineo da u ovom gradiću u Sremu bude najmanje “čistih” Sremaca (ja nisam upoznao nijednog koji je mogao reći da su mu preci čak i 100 godina unazad svi bili Sremci; pa i da je bilo tako, ženidbama i udajama su se toliko izmešali sa pridošlicama da se već pojam “Sremci” više odnosio na potomke tih kolonista rođene u Rumi nego na prave “paore”; čak i Hrvati u Rumi behu u dobroj meri potomci kolonista koje je Pavelić doselio ovde dok je Srem bio u sastavu NDH 1941-45, i to opet dobrim delom sa Korduna, kao neki Jozo Miškulin koji je bio poznat kao majstor za svinjokolj i koga sam vidio više puta; možda su “najčistiji” Sremci čak bili oni Nemci koji su ostali ovde posle 1945. godine, ali koji behu malobrojni – ja sam znao za nekog šustera Šmita u centru grada, ili preostali Jevreji nakon pogroma u vreme NDH, čiju su sinagogu – na mestu gde je danas komunalno – porušile ustaše 1942. godine, o čemu svedoči tabla postavljena onde, ali i oni behu malobrojni, ja znam za jednoga časovničara koji je imao radnju kraj gradske pijace, barem mislim da je bio Jevrej jer nikad nije radio subotom, ali moguće je i da je dotični bio “subotar”, “novovjerac” kako su naši ljudi nazivali ovu skupinu, a ne Jevrej; zbog čudnog prezimena moguće je da je Jevrejka bila i jedna mlada devojka iz centra grada koja je vozila neka besna kola (ali sa tablama RSK, odnosno VU – Vukovar), a koju smo zapazili nedugo nakon našeg dolaska 1995. godine, nemoguće je bilo ne zapaziti je). Tetak i tetka su poslednji put pred rat bili na Kordunu negde u februaru 1991. godine na sahrani nekog Simeuna Bunčića, partizana i njegovoga nekakvog rođaka, a za celo vreme rata i postojanja RSK nijednom, mada se često nakanjivao (Kordunaši vele kad neko nešto planira pa stalno odgađa “nakanjuje se kaj gladan s..ti”, bezobrazna ali karakteristična rečenica), ali zato smo mi deca u tom periodu bili u Rumi više puta, a naš otac dva puta, jer je on, kao vojni obveznik, teško dobivao u vojnom odseku propusnicu za Srbiju, prvi put je išao u junu 1993. godine sa nekim D.V., koji je išao svojim privatnim kolima pa kad je prešao Raču nekako zalutao pa nije izbio na auto-put nego u Sremsku Mitrovicu; D.V. je inače bio poznat po slaboj orijentaciji tokom vožnje i ne jednom i pre rata, i u ratu i posle rata je zabasao; on je posle “Oluje” bio u Žarkovcu kraj Rume, zatim u Rumi, a posle opet otišao iz Rume i ja ne znam gde sad živi, ali mislim da je negde u Sremu. Mi smo u Rumi imali još bliže i dalje rodbine i sa očeve i sa majčine strane, a u Rumi je bio i naš “tetec” tj. očeva tetka, koja je nakon napuštanja Karlovca avgusta 1991. godine nedugo bila na Kordunu, a onda se zaputila u Rumu i tamo kupila maleni stanić. Naš tetak sa početka ove priče je pomalo važio i za priličnog ljubitelja lepšeg pola, i kad bi se pre rata, dolazeći u Karlovac i na Kordun (a bio je još uvek relativno mlađi čovek, oko 40-te kad smo mi došli 1995) pozdravljao sa mladim ženama, rođakama svoje žene (naše tetke), bilo je sa njegove strane u tim rođačkim poljupcima nešto više od poštovanja – tako su barem zaključivale moje sestre i zato je tetak bio pomalo predmet njihova podsmeha. Ovako se tetak “pozdravljao” i sa drugim mlađim ženama gore, koje je poznavao, uključujući i neke, kako bi se reklo, rano sazrele devojke od 17-18 godina, za koje bi običavao reći: “Nemam reči, diko, koliko si porasla otkako sam poslednji put bio!” Nije on imao nikakve nečasne misli u glavi prema njima, to treba napomenuti, ali voleo je društvo mladih i mlađih žena, i da se pomalo šepuri pred njima, možda i iz svoje sujete i uobraženja da je on još uvek mlad a u njihovom društvu još mlađi (treba reći da se on i oženio mlad, s nekih 18-19 godina). Pa i nakon “Oluje”, tetak je, u ono prvih par dana kad su u Rumu non-stop pristizale nove izbeglice, sa mlađim ženama među izbeglicama, onima koje je poznavao, pozdravljao se s naročitom naklonošću. Naš ujak je važio za “bećara” ali tetak ga je nadmašio. Ipak, kako je visoko cenio našeg tatu (čoveka mirna, blaga i povučena), kao i svoga tasta i taštu, tetak ovakvu vrstu “naklonosti” ni u snu ne bi ispoljio prema našoj majci – za koju su govorili svi da je lepa žena i da smo nas troje dece u tom pogledu “lekli se” na nju – ili, sačuvaj Bože, prema mojim sestrama, koje je poštovao kao da su mu kćeri i video je u njima decu što su one u biti i bile u ono vreme, i po godinama a još više po naravi. Takav odnos imao je i prema našoj sestri od ujaka, mada… Ali dobro, rekao sam da su moje sestre volele da prave šale na račun ove tetkove navodne osobine. Kad smo nas troje i naša sestra od ujaka bili u Rumi u julu 1993. godine, pa ono jutro kad smo odlazili, tetak nas odveze dole na autobusku stanicu. (Imao je crvenog “juga” koga je on iz Bog te pita kojeg razloga nazivao “gvardijan”). Mi smo se vraćali u Krajinu autobusom “Severtransa”, koji je dolazio negde oko sedam časova ujutru. Na stanici nije ni bilo gotovo drugih putnika osim nas (sa gomilom punih torbi, i ja danas uopšte ne mogu da se setim šta smo mi iz Krajine u ono ratno vreme stalno vukli u tim punim torbama u Srbiju i iz Srbije). Znam zasigurno da je na stanici bilo još dvoje mladih, koji su takođe čekali ovaj autobus (oni su izišli negde između Brčkog i Modriče, ne znam koje selo), i oni su stajali podalje od nas, kao zaljubljeni par po svemu sudeći, dok je blizu nas na stanici stajao nekakav čiča, čovek u prilično visokim godinama, koji je čekao neki drugi autobus (jer je ostao na stanici kad smo mi seli i krenuli), i koji je, možda samo onako letimice, ovlaš, poglednuo par puta u moje sestre i našu sestru od ujaka, ali dovoljno da to naš tetak uoči orlovskim pogledom, pa misleći da starac ima u glavi ko zna kakve misli – a ne mora značiti, čovek mora nekud pogledati, ali tetak je bio brz i nagao i nije mnogo razmišljao – reče (ne direktno starcu, možda iz poštovanja prema njegovim godinama, mada me čudi da mu nije i direktno rekao jer on nije imao dlake na jeziku i nikom nije davao pardona): “Šta ti, matori jarac, gledaš? Procureo si gde god si šupalj, a ti gledaš u mlade devojke!” Na ovo smo se mi rasmejali, i rekoše mu moje sestre kako stari čovek ne misli ništa ružno, kako nekud mora gledati, i ne gleda samo u njih, nego svuda okolo itd. što je sve i moglo biti istina ali tetak opet veli: “Da on nije tako mator, stariji i od moga oca, ja bi njemu pokazao” itd. Posle su moje sestre zaključile uz smeh “opasan tetak, on misli gdje je on takav da su svi takvi”. Ali kad smo na samom početku 1995. godine nas troje (ja i moje sestre) bili u Rumi kod tetka i tetke, pa sedeći jednom tako i razgovaravši, a tu bio došao i neki Mileta D., partizan u toku NOB-a a posle kolonista u Rumi, rodom takođe sa Korduna, u to vreme starac od svojih 70 godina, sav sed ali jake kose, povede se i razgovor o politici (neizbežna tema onda, a i danas), tj. o Krajini, Hrvatskoj, ratu i šta će iz svega toga izići, i tu – odlično se sjećam – tetak (“nemam reči”) primeti kako će se Krajina ipak morati odreći Zapadne Slavonije u korist Hrvatske, jer tuda prolazi auto-put, glavna hrvatska saobraćajnica, i da se ne može Hrvatskoj tek tako presecati ta komunikacija (ja mislim da je u to vreme auto-put već bio otvoren za saobraćaj sporazumom između Krajine i Hrvatske). Ali ostali deo Krajine, tj. Lika, Kordun, Banija, Sjeverna Dalmacija i na istoku Istočna Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, po tetkovim tadašnjim rečima, za “ustaše” je zauvek izgubljen. “Ako ustaše tamo nešto pokušaju, nemam reči, ja evo prvi uzimam pušku i idem da branim taj naš narod tamo!” A Mileta odgovara: “Idem i ja ‘vako star!” (Ali je čašica rakije na stolu.) Tetkove prve reči su bile kao proročanske: ravno četiri meseca kasnije Zapadna Slavonija prva pade u hrvatske ruke; doduše, ni on nije mislio da će to biti tako, vojnom silom, nego mirnim dogovorom. (I danas se sa tog dela auto-puta, koji je nekad bio u sastavu RSK, mogu videti na obe strane slike zaostale iz rata, tj. poneka porušena kuća, zapuštena zemlja, a pre tri godine, kad sam prolazio za Zagreb, na jednom mestu nedaleko auto-puta je pisalo na tabli kako je u toku uklanjanje mina, kojih je još uvek bilo). Međutim, onaj drugi deo tetkove priče nije pogodio nimalo. Tri meseca nakon Zapadne Slavonije padoše i Kordun, Lika, Banija i Sjeverna Dalmacija, tj. sektori “Sever” i “Jug” koje (ni)su štitile mirovne snage UN, padoše silom, ali se tetak i Mileta ne pojaviše po onom svom “zavjetu” da će braniti Krajinu ako je “ustaše” napadnu; sektor “Istok” ostade poslednji slobodni deo RSK koji Hrvatska definitivno pripoji mirnim putem 1998. godine. (Kad sam ja prvi i do danas jedini put bio u Vukovaru, u maju 1997. godine – išao je naš poznanik Stari sa svojim autom, i s njim ja i moja starija sestra, oni su išli da prave hrvatske lične karte, a ja onako, da vidim Vukovar – ovo područje još nije bilo zvanično uključeno u Hrvatsku, a ni RSK više nije postojala, bio je to prelazni period, i zato su se u samom gradu videti razne kontradikcije i apsurdi: policija još uvek krajiška (među njima je bio i jedan naš rođak koji je i kasnije ostao u Vukovaru, u hrvatskoj policiji, gde je i danas), na zgradi u kojoj su radili hrvatski službenici na izdavanju hrvatskih dokumenata vijori se hrvatska zastava i na tabli piše “Republika Hrvatska”; samo nešto dalje na drugoj službenoj ustanovi još uvek stoji tabla sa natpisom “Republika Srpska Krajina” i vijori se krajiška zastava, na autima koji saobraćaju po gradu još uvek krajiške registarske oznake; sliku su, naravno, dopunjavali “mirovnjaci” koji su ovde još bili prisutni, a sam grad je bio prilično obnovljen, ali su se ipak još uvek na svakom koraku mogli videti tragovi teških razaranja. Ipak, računa se da je RSK pala u avgustu 1995. godine, jer gro krajiških Srba je ipak živeo na tom prostoru koji je tad pao i tu su Srbi, sem u manjim hrvatskim enklavama, i pre rata bili većina. Naš dobri tetak je govorio u to vreme: “Pa niste je ni branili” tj. Krajinu. Bilo kako bilo i šta god da je razlog slomu Krajine u ta tri-četiri dana, mi smo se za prvih par meseci smestili kod tetka i tetke, osim očevih roditelja koji su otišli kod “teteca” u stan. A mi nismo bili jedini. Bilo je tu dosta izbjeglica, rodbine sa tetkove strane, tako da je kuća bila puna, svih generacija, od dece do staraca (najstarija je bila neka baba od preko 80 godina, koja je bila nekakav rod tetku, i koja je uglavnom ležala dole u prizemlju u glavnoj prostoriji, malo kad i ustajući iz kreveta, i koju smo nas troje tj. ja i moje sestre prozvali među sobom “Đekna” ne od zlobe, nego onako, došlo samo od sebe; inače smo joj ukazivali pažnju i ona nas je kasnije, kažu, stalno hvalila kao pristojnu decu). Kako je bilo vruće vreme, ručavalo se uglavnom napolju, u hladu drveta, i nikad ne bi svi odjednom jeli, jer ne bi svi stali, ili bi jedni jeli unutra, a drugi napolju. U dvorištu je bilo i auta i traktora, a i pred kapijom. Tetak bi, s vremena na vreme, kružio oko naše bele “džete dvojke” pa bi rekao zadivljeno: “Aaa, nemam reči, to je auto! Prava limuzina, a onaj moj ‘gvardijan'… Ali dobro, gura nekako! Ide! Ide! Glavno je da se kotrlja!” Ja mislim lično da je glavna vrednost naše “džete” bila njena očuvanost, jer ju je otac dobro čuvao, a nije ni bila stara, kupljena pred izbijanje rata. Nije bila baš ekstra limuzina, ali bila je lepa i ja sam volio taj auto, ni previše dug, ni mali. Bilo je Krajišnika izbjeglica koji su došli sa daleko skupljim kolima. (Ja se sećam kako je u leto 1996. godine jedna prijateljica moje starije sestre, kad smo sedeli u centru, koji je onda još imao izgled malog amfiteatra, rekla mojoj sestri: “Oni” misleći na meštane Rume “nisu ni vidjeli šta su to prava kola dok nismo mi iz Krajine došli!” Nije moja sestra na tu praznu razmetljivost ništa odgovorila, a meni je palo na pamet koliko je ljudi iz Krajine došlo doslovce bez ičega, ili kojima su kola bila jedina imovina – pa i moja porodica je bila skoro takva, ta “džeta”, nešto odeće, novca i dva pištolja behu sve što smo doneli – a ima i onih koji su pošli za Srbiju ali nikada nisu ovamo došli… Ali ovo je bilo rečeno i pod uticajem određene odbojnosti između nas i meštana koja je u većoj ili manjoj meri ipak postojala, iz više različitih razloga, naročito u prvih godinu dana, pa s te strane sam to i razumeo). Posle smo mi izbeglice polako odlazili, postepeno, jedni po jedni, od tetkove kuće na druge lokacije, u Rumi ili van Rume. Najduže je, pak, ostala tamo neka Daka, starija žena od oko 60 godina, neka njegova tetka ili šta li već, koja se onoj “Đekni” u krevetu obraćala sa “strina”. Ta Daka je čak u proleće 1997. godine još uvek bila tamo. U to vreme mojoj starijoj sestri, Dadi, udvarao se je na neki način jedan mladić od svojih 25 godina, Srbin iz RS odnosno BiH, iz okoline Zvornika ili iz samog Zvornika, sad ne znam tačno. Bio je to pristao momak, tanak a visok, plavokos, fino srezana nosa, lepa lica ali ponešto kao začuđenih i divljačnih tamnih očiju; pristojan ali nekako previše ćutljiv. Mi smo u to vreme imali svoju kuću u Rumi. Gde je, kako i kada on saznao za moju sestru i gde su se upoznali ne znam, tek počeo je u proleće te godine da dolazi kod nas sa “askonom” višnjeve boje, svako predveče. On se u to vreme bavio nekim svojim poslom u Beogradu, a imao je rodbinu, čini mi se, u mestu Dobrinci blizu Rume, pa bi obilazio rodbinu i dolazio kod nas, malo posjedio, a onda bi on i moja sestra odlazili kolima u grad. Naš “tetec” je u to vreme smatrala, u skladu sa svojim shvatanjima, moju stariju sestru “starom curom”, iako je bila tek u ranim dvadesetim, i da joj je vreme da se već uda. Šta je moja sestra stvarno osećala prema ovom momku ne znam, tek izlazila je s njim, a on je bio “ušao u volju” i našim roditeljima pa i “tetecu”, mada je malo govorio i ja sam ga čuo da se najviše raspričao kad je sa mojim ocem pričao o – kaljevoj peći! Dabome, verovatno je sa mojom sestrom, kad bi otišli sa “askonom” prema centru, više razgovarao. Ali mene on nije mnogo interesovao, jer ja sam imao svoje polje interesovanja, i malo sam sa sestrom i govorio o njemu; opet dabome, mlađa moja sestra je sa njom više razgovarala o tom mladiću, pa bi se smejale. On se, pred mojim roditeljima, nikad nije javno izjasnio, a ni oni s njom nisu govorili o tome, puštajući da sama odluči. Ali proneo se, kao i uvek, glas kako moja sestra ima momka (odnekud se “znalo” i da je bogat). Jednom, u maju 1997, mama, tata i nas troje bili smo kod tetka i tetke u poseti, a kandidat za zeta došao kod nas, pa ne našavši moju sestru kod kuće, dođe i on kod našeg tetka i tetke (naši đed i baba mu objasnili gde je to, jer nikad nije bio tamo). Mi svi sedimo napolju, tu je i rečena baba Daka bila, a on dođe i predstavi se imenom i prezimenom (ime znam i danas, a prezimena se ne sjećam, nekako čudno). Nije se predstavio kao dečko moje sestre, jer (zvanično) to nije bio. Sjedio je neko vreme i povremeno nešto u po glasa govorio sa mojom sestrom, kad bi ulučio priliku. Kad je otišao (sam, moja sestra je ostala s nama u gostima), lukava Daka, onako, naizgled naivno, kao da ništa ne zna, a vragolasto u isto vreme, reče mojoj sestri: “Mala, zgodan je ovaj dečko!” (Pri tom bi povukla jednu obrvu gore; takav je imala običaj, dobro smo se upoznali za onih par meseci što smo zajedno boravili pod istim krovom.) Moja sestra nije ništa odgovorila, samo se nasmešila malo. Kandidat za zeta je dolazio jedno mesec dana, a onda najednom presta da dolazi i samo sam čuo da se vratio za Zvornik. Nisam primećivao da moja sestra nešto žali, i ne znam da li je tu uopšte šta ozbiljnije i bilo. Jedino joj je “tetec” održao “bukvicu” izgrdivši i nju i roditelje koji su nas decu “razmazili” i “pustili nam na volju da radimo šta hoćemo”. “E da su moji…” dodavala bi kad god bi nas grdila pred našim roditeljima. To je bilo u proleće 1997. godine, a uskoro nakon toga ona baba Daka (ona je bila udovica) je poslednja od izbeglica napustila tetkovu kuću, vrativši se nazad na Kordun, u Hrvatsku (u Zagrebu je imala ćerku udatu za Hrvata). A ubrzo zatim naš tetak (veliki pristalica Miloševića) po prvi put se žestoko posvađao sa mojim ocem i još jednim izbeglicom, nekim Milošem, upravo oko Miloševića. I da je bilo ko drugi bio u pitanju, tetak bi verovatno ostao zauvek posvađan s njim, ali mog oca je isuviše cenio a da s njim ne bi govorio. A i moj otac, inače uglavnom miran čovek, sav se tu veče uneo u prepirku. Na istoj talasnoj dužini, što se tiče politike, našli su se opet nakon 1999. godine. Što se mene tiče, da napomenem još i to da je ovaj moj tetak, opet proročanski, naslućujući zlo, još u leto 1990. godine predlagao mojim roditeljima da barem ja pređem iz Karlovca u Rumu i da tamo nastavim školu, stanujući kod njega, naravno. Moj otac je na to bio pristao (majci je bila teža pomisao na rastanak), ali ja ni u snu nisam pomišljao na to, prvo, što nisam uopšte verovao u mogućnost rata, a drugo, da napustim moje drugove u Karlovcu, da napustim dragi rodni Karlovac, najlepše mesto na svetu, i da idem u Rumu u kojoj sam do tada bio samo jednom i to kao potpuno mali pa je se nisam ni sećao, u školu gde ne poznajem nikoga i gde bih svakako svojim govorom i naglaskom izdvajao se od ostalih đaka, a i da ostavim moje, ne, na tako nešto nikako nisam pristao. Tata je ostavio meni na moju dečiju volju, i ja sam ostao u Karlovcu u leto 1990. godine. Samo godinu dana kasnije, opet u leto, ostavio sam Karlovac, a četiri godine posle napuštanja Karlovca – i opet je bilo leto – eto me ipak kod tetka, u Rumi…

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.