Crni oblaci nad Bosnom i Hercegovinom

31
6
Muhamed Mahmutović
Muhamed Mahmutović

U ovom komentaru ću se mimo pravila pisanja ovakvih osvrta dotaknuti nekoliko tema koje samo na prvi pogled nemaju ništa zajedničko, a tiču se svakog Bošnjaka, ma gdje da se on trenutno nalazi.
Sigurno ste svi pod dojmom čupanja iz kamena istine o genocidu nad Bošnjacima u višegradskom mezarju, uz neviđeno jaku asistenciju snaga sigurnosti, na čijem čelu je Dodikov “najministar” Fahrudin Radončić. Kad se uporedi ova demonstracija sile na privatnom posjedu Islamske zajednice Bošnjaka sa očitom namjerom da se sa privatnog posjeda najhrabrije Bošnjakinje ne ukloni crkva, usprkos sudskim presudama i jasnim činjenicama, onda se vidi da su Bošnjaci u nezavidnom položaju i u svojoj matičnoj domovini, a dok god je tako ni oni izvan nje se ne mogu nadati ničemu dobrom.

U takvom su položaju, prije svega, zbog organiziranog progona od strane susjednih zemalja čije naučne ustanove vjekovima prave planove za nestanak Bošnjaka, ali i zbog svoje nesloge koja daje neprijateljima još veći elan i snagu. Nepostojanje “donje crte” koju nijedan Bošnjak ne bi smio preći kad je u pitanju zajednički interes, sile zla koriste za svoje ciljeve koje više i ne skrivaju od očiju javnosti.

Zato je osnivanje bošnjačkih institucija i naišlo na takav otpor kod neprijatelja, jer znaju da samo te institucije mogu napraviti nacionalnu strategiju i povući tu crtu, a znaju da postoji i dovoljan broj svjesnih Bošnjaka koji će strategiju prihvatiti i sprovoditi u djelo.

Srbi imaju zloglasnu SANU i akademiju svoje „republike šumske“. Hrvati imaju HAZU u našoj i njihovoj domovini i HNS (Hrvatski narodni sabor) i samim time oba naroda imaju jasno definirane ciljeve u odnosu na druge, pa i kad se međusobno glože stav prema nama im je svima jednak. Nije rijedak slučaj da se često dogovore da i zajednički protiv nas nastupe, kao što su radili Tuđman i Milošević, iako se ni međusobno previše ne podnose. Slično je i sa Crnom Gorom.

Mislim da velikom broju Bošnjaka nije jasno šta se to dešava u vezi presude Sejdić-Finci i čemu tolika halabuka oko naizgled bezazlene stavke u izbornom zakonu, po kojoj bi i “ostali” imali pravo kandidovanja za najviše funkcije, pa ću u ovom komentaru najviše prostora posvetiti tom pitanju.
Nakon što je u Sarajevu održan još jedan neuspješan sastanak evropskog komesara za proširenje Štefana Filea sa liderima sedam najuticajnijih stranaka, na kojem je glavna tema bila pronalaženje načina za primjenu presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Sejdić i Finci, većina učesnika bila je mišljenja da je Dragan Čović, predsjednik HDZ-a, imao megalomanske zahtjeve i onemogućio svaki dogovor.

Posebno je bilo zanimljivo vidjeti kako se po prvi put u potpunosti slažu Bakir Izetbegović, Zlatko Lagumdžija i Fahrudin Radončić, a slažu se upravo u tome da je Čović stalno izmišljao nove zahtjeve i podizao ljestvicu, kako rekoše.

Odavno mnogi znaju da je presuda Sejdić-Finci, ustvari, rješavanje pitanja takozvanog trećeg entiteta, zašta se sve glasnije zalaže Čović, a da se radi upravo o tome rekao je njegov partner Milorad Dodik, kod kojeg je Čović odmah nakon izbora otišao na dogovor. Djelić dogovora Dodik je nesmotreno otkrio u emisiji “Nedeljom u 2” kod poznatog voditelja Aleksandra Stankovića, a glasi otprilike: “Imat ćete podršku za treći entitet ako ne budete dirali u RS, a ako budete dirali – nećete imati.”

Pao je dogovor i od tada je Dodik postao veliki “zaštitinik” Hrvata, kojima bi dao čitavu FBiH, pa čak i dijelove Albanije, dakle sve ono što im ne može dati, samo da Hrvati ne povlače pitanje Posavine i drugih dijelova RS-a odakle su prognani Hrvati.

Kasnije je, kao što znate, slijedom tih događaja počela kriza vlasti u FBiH, prije nego što je i formirana, a po svoj prilici završit će kako je i počelo. Čović je doslovno natjerao SDP da formira vlast sa drugim manjim strankama, pa je krenula priča o ugroženosti Hrvata (zašta je od Dodika imao recepata koliko hoće) i nelegitimitetu onih koji su u vlasti, a predstavljaju Hrvate, od Željka Komšića, pa naniže!

Pamtimo i nezgrapni pokušaj Visokog predstavnika da nešto učini kako bi se vlast uopće formirala, što je bio vjerovatno posljednji pokušaj Valentina Incka da se umiješa u svoj posao, ne računamo li sugestiju Živku Budumiru “da razmisli” kada je razriješio dužnosti ministra Krajinu.

Samo oni koji znaju šta se dešava u Evropskom parlamentu i ne znaju cijelu priču o Draganu Čoviću, mogu se začuditi njegovim megalomanskim zahtjevima i drskosti da svima postavlja nemoguće uslove. Oni koji prate šta se u EU parlamentu dešava začudit će se što nije još zahtjevniji, obzirom na to da nema nijedan bh. političar takvu podršku u toj instituciji, pa kad tome dodamo Dodika i razilaženja bošnjačkih političara, među kojima uvijek ima nekoga čvrsto na svojoj strani.

Ulaskom Hrvatske u EU Dragan Čović je dobio čvrstu zaleđinu u zastupnicima poput Davor Ivo Stiera. Ovaj HDZ-ov jastreb je diplomirani politolog Katoličkog sveučilišta u Buenos Airesu. On ne krije da se zalaže za podjelu BiH i treći entitet za Hrvate. Pored njega je još četvoro predstavnika HDZ (ta stranka je dio političke skupine Kršćanski demokrati, iako kod nas svaka šuša zamjera muftiji Zukorliću miješanje u politiku, kod njih je to skroz normalno), a na podršku može računati i od Ruže Tomašić, koja spada u konzervativce.

Ako se uzme u obzir mišljenje da se EU umorila od propalog američkog projekta dejtonske BiH i da su Hrvati uvijek imali jak lobi u EU, onda je i sasvim moguće povjerovati u to da bi prema nekim informacijama, a koje iznosi i Zekirijah Smajić, poznati analičar sa boravkom u Briselu, već 30% EU parlamentaraca podržalo raspad BiH. Kažem podržalo, ali samo miran raspad, iako imaju dva ključna pitanja na koja nijedan kojeg sam pitao nema adekvatan odgovor, a to su: kako obezbijediti da se to desi mirno i šta bi sa “muslimanskom državicom” koja bi u tom slučaju nastala na teritoriji EU?

Ni Čovića sad za sad ne zanima odgovor na ova dva pitanja. On je uz pomoć Dodika, zajedničkim pritiskom na sudstvo, uspio zaustaviti protiv sebe sudski proces, ima podršku o kojoj govorim i sve to mu se poklopilo sa izbornom kampanjom.

Zao duh kojeg nosi njegovo ime teško će uhvatiti i vratiti u flašu trojka koju spomenuh na početku teksta, a koja se očito uplašila Čovića i po prvi put je jedinstvena u nekom stavu!

Kada se uzme u obzir to da je izborna godina i da će međubošnjačka borba za vlast dodatno ojačati neprijatelje BiH i Bošnjaka, moram mimo svog običaja biti jako zabrinut za budućnost naše domovine, nad kojom su se zaista nadvili tmurni oblaci, te pozvati na jedinstvo koje nam je sad potrebnije nego ikad.

Svako treba u krugu svoje porodice i prijatelja djelovati kako bi onemogućili likove poput “jadončića” da se dočepa faktičke vlasti jer je, hvala Bogu, na vrijeme pokazao pravo lice, a naše institucije BANU, SBK, BKZ i ostale treba podržati svim sredstvima. Primjer kako se može riješiti svakakva kriza, ako to želi većina jednog naroda, vidimo na nevjerovatnom primjeru Islanda, kojeg sam obradio za renomiranu Al Džeziru na ovom linku…

http://balkans.aljazeera.net/blog/kako-je-island-umakao-mmf-u-i-svjetskoj-banci

Autor: Muhamed Mahmutović
revija SANDŽAK | 1. februar 2014. | br. 176 | RevijaSANDZAK.com


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

31 KOMENTARI

  1. Selam!
    Ja mislim da je najbolje uvesti protektorat na tim prostorima i najzad civilizirati taj narod kao u ostalom dijelu Evrope. Obezbijediti im sve potrebne uslove za zivot. Vjerujte mi da u Svetskoj jedan veliki dio stanovnistva nezna nabrojati clanove svoje vlade, a kod vas znaju i sta su vecerali. Ali zato nema zemlje gdje svede nisu bili na odmoru. Oni jednostavno nemaju vremena za gluposti kao svi ti besposlicari tamo.
    Ja mislim da je krajnje vrijeme da se sva ta prica podigne na visi nivo i pocne saradjivati a ne ovako kao pojedini siriti govor mrznje i jos vise produbljivati jaz. Ko fol svi se nesto bore za srpstvo za bosnjastvo za hrvatstvo a u samim tim nacijama toliki raskol. Pametnome tu nesto nije jasno!
    Tesko narodu koji poznaje samo silu!!!

    0

    0
  2. U Bosni i Hercegovini NE POSTOJE takozvani “srbi” vec jedan jedini trokonfesionalni BOSNJACKI narod. Ako se sa historijskim podacima moze manipulisati na raznorazne nacine, sa antropogenetskim ne moze ama bas nikako. Antropogenetske studije (kojima se inace sa 99,99% tacnosti identifikuju zrtve genocida u Srebrenici i Tomasici) pokazuju da sumadinci i pravoslavni Bosnjaci u BiH takozvani “srbi” NEMAJU ama bas nikakve krvne veze.

    12 naucnih institucija je potpisalo da sumadinci imaju 49% turskih gena:
    Universita di Pavia,Department of Genetics, Stanford University School of Medicine,
    Dipartimento di Biologia Cellulare Universita della Calabria, Stanford Genome Technology Center, International Medico-Genetic Centre Ukraine, Department of Oncology, Pathology and Medical Genetics Sweden, Dipartimento di Zoologia e Antropologia Biologica Italy, Department of Genetics, Development and Molecular Biology, Greece. Institute of Molecular Genetics, Russian Academy of Sciences Russia, Clinical Hospital Center Osijek, Department of Pathology Medical School Croatia. Regionalne Centrum Krwiodawstwa i Krwiolecznictwa w Lublinie-Oddzial, Poland. Samodzielny Publiczny Szpital Wojwodzki im. Papieza Jona Pawla II, Poland.

    “Dr. Sanja Glišić i dr. Dragan Alavantić iz Instituta Vinča biohemijski su potvrdili kod Srba: 49%altajsko-anatolski marker HG-2, tek 16% slavenski tip Eu19 (uglavnom u Vojvodini), 13% južni afrohamitski tip i ostale manje skupine.”

    “Srpski” narod u BiH je stvoren 1863. godine kada je u Bogoljub (Teofil) Petranovic u Sarajevu osnovao “Drustvo za sirenje srpskog imena”. Ni Dositej Obradovic, ni Matica srpska, pa ni Nacertanije nigdje ne spominju takozvane “srbe” u Bosni i Hercegovini.
    Stajuci na stranu genocidnog okupatora od 1992-1995. godine, pravoslavni Bosnjaci u BiH takozvani “srbi” su pocinili jednu od najsramnijih izdaja u ljudskoj historiji izdavsi svoj bosnjacki rod i svoju djedovinu Bosnu i Hercegovinu.

    0

    0
  3. Aferim gosodine Mahmutoviću samo naše institucije mogu služiti nama.Nijesmo ni mi njih pitali kosu oni,otkud to pravo njima da pitaju nas.Gospodin Jarčević po običaju želi negirati sve ono što pripada Bošnjacima.Želeli bi oni da nema orginal dokaza ali nažalost njihovu :Konstantin Filozof (pisac s kraja 14 i poc. 15 v.) u spisu “Skazanie izjavljeno o pismeneh” spominje bosanski jezik uz bugarski, srpski, slovenski, ceski i hrvatski.

    Jedan od najstarijih spomena bosanskog jezika imamo u notarskim knjigama grada Kotora: 3. jula 1436, mletacki knez u Kotoru kupio je petnaestogodisnju djevojku “bosanskog roda i hereticke vjere, zvanu bosanskim jezikom Djevenu”.

    Ninski biskup u Peri pisao je 1581. g. fra J. Arsenigu “bosanskim jezikom”

    U djelu Jeronima Megisera “Thesaurus polyglotus” (Frankfurt na Majni, poc. 17. v. ) spominju se uz ostale nase govore (dijalekte): bosanski, dalmatinski, srpski, hrvatski.

    Bosanskim jezikom su ga zvali (uz :slovinski, iliricki/ilirski, ponekad i hrvatski) i mnogi pisci od 17 v. naovamo: Matija Divkovic, “Bosnjak rodjen u selu Jelaskama sjeverno od Varesa koji je pisao dobrim narodnim jezikom svoga kraja”; Stjepan Matijevic, Stjepan Margitic, Ambroz Matic, Luka Dropuljic, Ivan Frano Jukic, Martin Nedic, Anto Knezevic…

    Duvanjski biskup fra Pavle Dragicevic 1735, pise da u Bosni ima devet svecenika koji u vrsenju vjerskih obreda ispomazu “bosanskim jezikom”, jer ne razumiju dobro crkvenoslavenski. Dodaje da je ucenim katolicima u razgovorima sa pravoslavcima dovoljno da poznaju bosanski jezik.
    Evlija Celebija, turski putopisac iz 17 v. ,u poglavlju “jezik bosanskog i hrvatskog naroda” svoga cuvenog putopisa hvali Bosnjake, za koje kaze:”kako im je jezik, tako su i oni cisti, dobri i razumljivi ljudi”. Govori o bosanskom jeziku koji je po njemu blizak latinskom, a spominje i bosansko-turski rijecnik M.H.Uskufije.
    Jedan od prvih gramaticara, Bartol Kasic (Pag 1575 – Rim 1650), rodjeni cakavac, odlucuje se za stokavstinu bosanskog tipa, kakva je Divkoviceva, te se u svom “Ritualu rimskom” (Rim, 1640) istice da je za stvaranje zajednickog knjizevnog jezika (lingua communis) u juznoslavenskim krajevima potrebno izabrati jedan govor (on se zalaze za bosanski slijedeci na taj nacin preporuke Kongregacije za propagandu vjere i svojih poglavara iz Rima).

    Isusovac Jakov Mikalja (1601.-1654.) u predgovoru “Blagu Jezika slovinskoga” iz 1649. zeli kako kaze da uvrsti “najodabranije rijeci i najljepse narjecje” dodajuci da je “u ilirskom jeziku bosanski jezik najljepsi”, i da bi svi ilirski pisci trebali nastojati da njim pisu.

    Dubrovacki dramaticar Djore Palmotic, opredijelio se za govor “susjednih Bosnjaka”, isticuci ljepotu toga govora.

    Hrvatski pjesnik Andrija Kacic Miosic (1704-1760) autor “Razgovora ugodnog”, snazno afirmise stokavstinu; svoju je “Korabljicu” “prinio iz knjiga latinskih, talijanskih i hronika Pavla Vitezovica” u “jezik bosanski”.

    Bosanski jezik spominje, pored srpskog, hrvatskog, ceskog i poljskog i spisatelj Matija Antun Reljkovic (1732-1798).

    Antun Kanizic, Franjo Marija Appendini (1808. u Dubrovniku pojavila se njegova “Grammatica della lingua illirica” u cijem predgovoru istice da je od svih dijalekata ilirski ili dalmatinsko-bosanskinajsavrseniji, Ivan Popovic (kojemu je bosanski govor medju slavenskim isto sto i aticki medju grckim), u nastojanju da Juzni Slaveni oforme jedinstven knjizevni jezik, zalazu se za usvajanje bosanskoga govora jos mnogo prije Beckog dogovora iz 1850. godine.

    Alberto Fortis (1741. -1803.; god 1774. u Veneciji u djelu “Viaggio in Dalmazia” objavio i u originalu i prevodu na talijanski – znamenitu nasu baladu Hasanaginicu – jezik Morlaka naziva : ilirskim, morlackim ,ali i bosanskim.

    Mula Mustafa Baseskija u svome Ljetopisu spominje Mula Hasana Niksicanina (1780), koji govori pola turskim, pola bosanskim jezikom.

    Naziv bosanski jezik upotrebljavaju i Slavonci Ivan Grlicic (zupnik u Djakovu, 1707) i Matija Petar Katancic (1831 u Budimu objavio u sest knjiga prevod Svetog pisma “u jezik Slavno-Illyricski izgovora Bosanskog”).

    Prema svjedocenju Matije Mazuranica (“Pogled u Bosnu ucinjen 1839 1840”, Zagreb, 1842, str.54), sarajevski pasa, iako “dobro znade turski, arapski i arnautski”, ne voli da neko pred njim govori turski i istice “da je nas slavni bosnjacki jezik od svih najljepsi na svijetu”. U Putopisu se kaze da se u Bosni “eglendise Bosnjacki”.

    Svoj jezik naziva bosanskim i Stocanin Halil Hrle, prevodilac sa arapskog (“Kasidei burdei bosnevi”, Stolac, 1849).

    Hercegovacki srpski prvaci, medju kojima i Prokopije Cokorilo, traze od Ali-pase Rizvanbegovica da se za vladiku postavi covjek vican bosnjackom jeziku. Bosanski biskup Vujicic jos je 1881 g. nas jezik zvao bosanskim.

    I hercegovacki ustanici su ga tako zvali :Pero Tunguz, jedan od njihovih vodja, znao je reci: “Razumi me, coece, bosanski ti govorim!”.

    Autor prvog naseg stampanog alhamijado teksta, s prvim pokusajem stvaranja stabilnijeg arabickog pravopisnog uzusa za stampanu praksu jeste Mustafa Rakim (1868 g. objavio je u Istambulu djelo “Ovo je od virovanja na bosanski jezik kitab”). Autorstvo tog djela inace je pripisivano Mehmedu Agicu iz Bosanskog Broda.

    Mostarac Omer Humo (umro 1880), narodni prosvjetitelj, koji se borio za uvodjenje narodnog jezika u skole, na kraju svoga Ilmihala (“Sehletul vusula”, Sarajevo 1875; ovo je prva knjiga pisana arebicom a nasim jezikom, objavljena u Bosni) kaze: “Ah da je Bog do meni bio avaki bosanski pisani citab”, a u pjesmi “Stihovi zahvale na bosanskom jeziku”:

    “Brez suhbe (sumnje) je babin jezik najlasnji,
    Svatko njime vama vikom besidi,
    Slatka braco, Bosnjaci,
    Hak (istinu) vam Omer govori”.

    Autor je i pjesme “Dova na bosanskom”.

    “Gramatika bosanskog jezika za srednje skole” nepotpisanog autora Frane Vuletica, prva je gramatika u Bosni i Hercegovini za interkonfesionalno skolstvo. Zemaljska vlada BiH stampala ju je 1880. g. Dozivjela je vise izdanja i bila u upotrebi do 1911, s tim sto od 1908. g.nosi naziv “GRAMATIKA SRPSKO-HRVATSKOGA JEZIKA”.

    Salih Gasovic, rodom Niksicanin, autor je Mevluda (“Casni mevlud na bosanski jezik”, Sarajevo 1878.; zapravo je to prepjev Mevluda Sulejmana Celebije) za ciji nastanak kaze:
    “Molise me kolasinski prvisi,
    Mevlud nami daj bosanski napisi”.

    Ibrahim Edhem Berbic stampao je “Bosansko-turski ucitelj” (1893. u Carigradu); Ibrahim Seljubac (1900.) “Novu bosansku elifnicu”, a u tom duhu radili su i drugi autori vjerskih udzbenika (npr. Junuz Remzi Stovro).

    Sejfudin Proho izdao je 1907. u Sarajevu “Tedzvidi-inas (na najlaksi i najkraci nacin bosanski jezik.)”.

    Iste godine u Sarajevu izlazi “Tedzvidi edaijjei bosnevi” Ibrahima Saliha Puske.

    1908. u Sarajevu se pojavljuje djelo M. Dz. Causevica “Bergivija”, koje je urednistvo “Tarika” prevelo na bosanski jezik, “radi opcenite koristi”.

    Arif Sarajlija takodjer je dao svoju verziju prevoda Mevluda S. Celebije, (“Terdzuman mevludski na jezik bosanski”, Carigrad 1909).

    Franjevci su 1894. g. otpisivali M. P. Desancicu da ne govore srpski nego bosanski.

    Gradonacelnik Mostara I. Kapetanovic ne jednoj sjednici 1895. g.zabranjuje da gospodin Stagner nesto kaze na njemackom jeziku; u zapisniku je navedeno kako je rekao “da mo ovdje nismo u Becu niti Gracu vec u Mostaru i da treba da se govori bosanski, da svi razumimo”.

    U doba austrougarske uprave naziv bosanski jezik (Kallay ga je forsirao svojom nacionalnom politikom da suzbije hrvatski i srpski nacionalni pokret) postaje i sluzbeni, ali ga ta uprava poslije i napusta, akceptirajuci ime srpskohrvatski jezik (baron Burijan ga je forsirao cime je napustao Kallayevu nacionalnu politiku). Potiskivanje bosanskog jezika u stranu jasno je vidljivo i po datumima. Od 1. 1. 1879. upotrebljavan je naziv bosanski jezik kao sluzbeni jezik u Bosni i Hercegovini. Od 23.1.1879. na sjednici Bosanske komisije bilo je zauzeto stanoviste da se naziva “bosanski-zemaljski jezik”. Ali u provizornom poslovniku za organe vlasti u BiH od 16.2.1879. vec je upotrebljena oznaka “srpsko-hrvatski jezik”. Naredbom Zemaljske vlade od 4.10.1907. g.odredjeno je da se “ima posve napustiti naziv ‘bosanski jezik’ i da se imade zemaljski jezik nazivati ‘srpsko-hrvatski jezik’.

    Prvi stampani kalendar “Tursko-bosanski rjecnik” (Bitolj, 1912) sto ga je sastavio Ahmed Kulender. Što se tiče Imena Bogomil zar nije to bilo omiljeno ime koje je upotrebljavao Srćko Džaja.Razlog toga je da bi izbjegao ono pravo DOBRI BOŠNJANIN. Možete vi gospodine Jarčeviću izmišljati toplu vodu,ali ime Bošnjan nećete uspjeti da izbrišete niti ikada više da ga uništite. Evo gospodine Jarčeviću pomoći će vam i ovo :Zapis iz Ilovačkog prepisa Zakonika Svetog Save

    Ovaj zapis nastao je u manastiru Ilovica, koji se nalazio u Boki Kotorskoj.
    Vidimo iz zapisa koji je nastao 1262. koji su napravili pravoslavni monasi, da se zemlja u kojoj je napravljen zove ZETA, a ne zove se Srbija i srpska zemlja. Dakle, iako su u to doba Nemanjići vladali Zetom (Dukljom), zemlja se ne naziva srpskom.

    Takođe jasno vidimo iz ovog jasnog DOMAĆEG izvora da se jezik kojim se piše ova knjiga i zapis zove SLOVENSKI, a ne SRBSKI. Mislim da je u to vrijeme Bosna ,jezik Bosanski i Bošnjak zasvjedočen na Balkanu….

    0

    0
    • Gospodine Bosnjak,
      Konstantin Filozof ne spominje nikakav bosanski jezik. On spominje “pisma”, a to se odnosi na verske knjige i tekstove. Hrvatski intelektualci to nisu mogli da prihvate, pa su govorili, da im to nije jasno, ili su to pripisivali “bosanskom pismu”, sto bi znacilo i “bosanskom jeziku”. Sve sam to objasnio u knjizi “Bivsi Srbi Bosanci – bogumila nije bilo”.

      0

      0
      • Gospodine Bosnjace,
        Heretickom verom su zvali katolici srpsku pravoslavnu crkvu. Po katolickim propisima, robovi nisu mogli biti hriscani, pa je nasa hriscanska vera proglasena heretickom. A najvise su je napadali u Bosni, jer je to bila granicna srpska zemlja prema katolickim drzavama i Vatikanu. Ta robinja pravoslavna je obelezena prema svom srpskom zavicajnom imenu – Bosni. Imate u dubrovackim arhivama Srednjeg veka takve robinje iz Srema i Zagorja, a i one su bile pravoslavne vere.
        Zemljace, hrabro pogledajte istini u oci.

        0

        0
    • Gospodine Bosnjace,
      knjige na “bosanskom” jeziku iz 19. stoleca su podmukla podvala Austrije i Austrougarske. Ova drzava je planirala od Srba muslimana stvoriti posebnu nesrpsku naciju. A Turska joj je u tome pomagala. Objasnio sam to u svojoj spomenutoj knjizi. A plan je bio donesen jos 1810. godine. Zamislite?

      0

      0
      • Muhamed Hevaija Uskufija -Prvi Bosansko Turski riječnik 1631 orginal se nalazi u Švedskoj ili ni ovo za vas nije validno gospodine Jarčeviću.Si dikumenti os ono što ste vi pisli “puj pike nevaži” .Baš haman jutros u rahatluku na minderu uz groht, popih bezbeli plaho lijepu kahvu.

        0

        0
      • Gospodine Bosnjace,
        odgovoricu i o Hevaiji, ali, za sada, evo Vam zapis jednog Srbina katolika:
        „Један Сребреничанин, Пирко Болесалић, пише из Сребренице, 20. фебруара 1438, писмо Суду дубровачком, у којем се тужи, да су га двојица Дубровчана, заједно с неким Сребреничанима, ухватили и, на правди Бога, ставили у окове. У тој тужби, назива он и Сребреничане и Дубровчане – Србима. Друго им име за народност није било познато. А кад би у овим земљама било још какве народности, осим Срба, онда би се и име те народности, барем једанпут, у којем било нашем споменику, споменуло. Али тога, до данас, још нико није могао наћи, нити ће наћи – док је свијета и вијека“.

        0

        0
      • Gospodine Bosnjace, ne mogu da nadjem Havaijinu pesmu o bratstvu srpskog naroda sve tri religije, ali – zar ne znate, da su ga Turci ubili – zbog Srpstva? No, evo Vam podatak o masovnom muslimanskom otporu Austrougarskoj – brane Srpstvo>
        Мада су Босна и Херцеговина у деветнаестом столећу биле окупиране и у границама Аустроугарске и мада су Аустроугари, државним полугама, Србе муслимане намерили претворити у Хрвате или Бошњаке – а у оба случаја би били несрби, муслимани су се томе успешно супротстављали. То нису чинили само високобразовани, него је отпор бошњачењу и хрватизацији био масован. Јавно су истицали своју припадност српском народу. Ову чињеницу је објавио историчар Андрија Лубурић у Херцеговини, 1878. Тад су се српски противтурски устаници предали Аустроугарима, а католици су, већ тада, ширили причу – да су муслимани у Херцеговини и Босни припадници хрватског народа. Тада им је један муслиман одговорио:
        „Валај, дивно ми је чудо, како нас називају ‘Рватима. Не знам зашто нас овако прозваше. Па, познато је и ћораву, да смо ми по народности Срби, а по вјери Турци“.

        0

        0
    • Gospodine Bosnjace,
      Zeta je pokrajina u Srbiji. Uvek je Srbija imala oblasti s lokalnom samoupravom. Takva je bila i Bosna. Grk je zapisao – Drina koja odvaja Bosnu od ostale Srbije. Znaci Bosna je deo Srbije. A jugoslvoenski istoricari su tu recenicu prepisali drukcije – Drina koja odvaja Bosnu od Srbije.

      Pogledajte razliku sadrzaja. Sve u cilju da bosnjacka nacija ima neku istorijsku podlogu.

      0

      0
      • Dobro zemljace Bosnjace,
        rugate mi se sto kazem o samoupravnim oblastima u Srbiji – i u Srednjem veku i danas. Pa poslao sam Vam, prosle godine, primer o tome – Car Dusan je prodao Peljesac Dubrovcanima, a Dubrovcani su novac morali, mesecno, dostavljati Kotromanicu. U ugovoru stoji – “Dokle sunce sija”. Sta to znaci. Pogledajte – Peljesac je u danasnjoj Hrvatskoj, a Hrvatska je pravni naslednik Dubrovnika. Znaci, Hrvatska bi i danas *jer sunce jos sija* trebala da placa Bosni za Peljesac.

        Tako je ugovori car Dusan Nemanjic.

        0

        0
    • РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
      ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
      11070 Земун, Магистратски трг 3
      Тел. 3077-028, [email protected]
      Бр.1542/12 – 18. XII 2012.

      АУСТРИЈА – ДА СЕ ИЗВИНИ СРБИМА
      XIV ДЕО

      АУСТРИЈА СТВАРА БОШЊАЧКУ НАЦИЈУ ОД СРБА МУСЛИМАНА

      Влада Републике Српске Крајине у прогонству има част поздравити дипломатско-конзуларна представништва у Републици Србији и наставити, да скреће пажњу (као у ноти 1463/12 од 8. 8. 2012), да су поступци западноевропских држава и Турске према Србима у XIX и XX столећу били колонијални, с применом мера злочина геноцида над Србима, мерама уништавања српске културне баштине и стварањем нових народа од Срба.
      Влада РС Крајине, овај пут, упознаje дипломатско-конзуларна представништва о почетку аустријског стварања бошњачке нације од Срба муслимана. Подаци се налазе у научном раду др Еме Миљковић, а Влада их налази у књизи: „Бивши Срби Бошњаци – није било богумилске вере“ академика Слободана Јарчевића:
      „Новији публицистички радови и есејистички огледи о богумилским коренима муслиманства, писани без уверљиве изворне подлоге, нису оригинални. Ослањају се на веома богату историографско-публицистичку баштину, насталу крајем XIX столећа у Босни и Херцеговини, када је аустроугарска управа смишљено покушала, да у први план истакне ‘богумилство – бошњаштво’. Укорењивањем идеје о богумиском пореклу, требало је да се обезбеди босанским муслиманима оно што они нису имали – национални идентитет и историјски континуитет – довољно основа за тврђење, да идеја о богумилском пореклу босанских муслимана, нарочито муслиманског племства, није потекла из кругова домаћих муслимана, већ да је њен творац Бењамин Калај, који се од 1882. године налазио на челу управе Босне и Херцеговине. За тадашње прилике, он је доста добро познавао историју балканских народа, нарочито српског. У ‘Историји српског народа’, објављеној на мађарском 1877, а потом преведеној на српски, пише о Босни као српској земљи и о српском пореклу муслиманског племства: ‘Многи српски племићи примише Мухамедову веру, услед чега остадоше у уживању својих добара и свога утицаја у земљи. Балкански бегови, који су, у свом фанатизму, далеко надмашили верозаконску верност азијских Турака, потомци су тих старих властеоских породица’… Бењамин Калај је, по доласку у Сарајево 1882, када је стао на чело аустроугарске упрае, почео да тврди, да највећу опасност за државне интересе Аустроугарске представља ширење српске националне идеје и српско-муслиманско зближавање у Босни, па је радио на стварању ‘босанске нације’. Његов режим је радио на потискивању православне и истицању, у први план, ‘богумилске’ традиције. М. Капетановић – Љубушак, на подстицај режима, изнео је 1886, у спису ‘Шта мисле мухамеданци у Босни’ – тезу о богумилском пореклу босанских муслимана. Као првом муслиману из Босне који је заступао ту тезу, одобриле су му државне власти, пет година касније, издавање листа ‘Бошњак’“.
      Влада РС Крајине користи и ову прилику да дипломатско-конзуларним представништвима у Републици Србији понови изразе свог високог поштовања.

      ДИПЛОМАТСКО-КОНЗУЛАРНА
      ПРЕДСТАВНИШТВА У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ

      ***

      0

      0
      • Razumijem ja vas ali nemože se historija mjenjati dekretima.Tako naučili vi da sve dekretima zaustavite.Neznam samo zašto li Pašić predložio da se daje po perper svakom djetetu u Bosni,koje kaže da je Srbin ?

        0

        0
      • Gospodine Bosnjace,
        Ne mogu se koristiti dekretima – oni su oruzje drzave. A Srpska akedemija nauka je napisala knjigu protiv mene. A ja, napisao sam knjigu protiv Srpske akademija nauka i umetnosti.
        Zato, ne racunajte sa mnom samo kao neprijateljem muslimana. Ne. Racunajte sa mnom kao protivnikom kolonijalne politike Vatikan i Zapada – ona traje i danas. Ona je stvorila vise nacija od Srba. O tome sam pisao knjigu protiv srpskih i drugoh jugoslovenskih istoricara. Znaci, nema dekreta u mojim rukama.

        0

        0
      • slobo,skokni malo do e novina da se informises a potom se vrni i drzi nam lekcije.moze i tamo komentarisati,doduse,ako ti LUKOVIC dozvoli jer takvi kao ti mogu samo da idu kod njega u 3pm.

        0

        0
      • Gospodjice Kirvica,
        prosle godine ste nesto pisali protiv mene. Odgovorio sam Vam – bez uvrede. Koristio sam samo pouzdane podatke. Vi ste ucutalil Sad se javljate.

        Recite, sta to ne valja u mojim izjavama – sta je to suprotno cinjenicama.

        Samo hrabro!

        0

        0
      • Gospodjice Kurvice,
        nadjite moju knjigu “Srbi pre biskupovog Adama” i videce te, a to moze videti i Bosnjak, da nisam na liniji drzavne politike Srbije, niti njenih naucnih ustanova.

        Potpuno sam nezavisan. Usamljen. Znam, ovakvi ne mogu mnogo postici, ali njihove iskre ce zasijati – kasnije. Kod novih pokoljenja.

        0

        0
    • Gospodine Bosnjace,
      Ovoj cinjenici – naucnoj, s americkog Harvatda, treba posvetiti paznju:

      Издавач „Мирослав“ у Београду је понудио читаоцима књиге такве садржине и такве вредности какве су требало да буду у издањима научних установа и Српске академије наука и уметности. Међу њима је и најновија – планетарне вредности. Реч је о делу руског и америчког академика, Анатолија А. Кљосова, професора на Харвардском универзитету у Америци: „Порекло Словена – осврт на ДНК-генеалогију“. У њој је напобитан научни рад, који доказује, да су преци свих данашњих Словена живели на Балкану пре 12.000 година и да су с овог подручја населили целу данашњу Европу, Азију – до Индије и северну Африку. Матична (најстарија) земља Срба (предака свих Словена) била је Моравска Србија, Херцеговина, Босна и Далмација.
      С обзиром да је академик Кљосов испитивао ДНК одлике преминулих становника српских земаља од пре 12.000 година до данас, закључио је да су истоветни и да Хелмско (Балканско) полуострво није било станиште људи различитих раса, него станиште Срба (Словена). Новинари су га питали – да ли је то могуће, а он је одговорио, да се одлике ДНК не могу тумачити двојако. Састав ДНК је непроменљив – и на проток времена и на климатске промене. Додао је, да се у гранама друштвених наука (историје и других), могу изводити разноврсни закључци, те се збивања, често, објашњавају различито, али подаци ДНК се схватају јединствено.

      0

      0
      • Još vi malo uruke Nadu Klaić i njenu knjigu,a uzgred i one koji nijesu pristrasni da od Vlaha prividi se Srbin,pa možemo nastavit priču da negubimo vrijeme.Što se tiče DNK nemojte poturat neke opet vaše izmišljotine,kada čitav svijet to vidi.Nažalost vašu Bošnjaci kako se vidi imaju 4o % gena najstarih naroda pa su tu Kelti,Goti,itd.Zar opet Ruse pozivate da vam pišu historiju aman aman, šta je sa Guskinom ? Da vam nije Rusa,kako bi vi plaho lijepo živejeli.Štaćete mi Bošnjaci našu historiju sami pišemo,dok je deftera biće dokumenata,priznaćete da su mjerodavni,ili ćete i to opet preskakati zbog Vlaha.Kada spomjenuste Harvatd zašto se krilo 100 godina o postojanju epa Avda Međedovića gospodine Jarčeviću,krili ste sve što ste mogli da sakrijete.Zašto se i do današnjeg dana nije odštampala knjigi Znirka epskih pjesama Bošnjaka koja se čuva u rukopisu negdje u podrurumu muzeja u Beogradu itd . Tako ima 1000 zašto na koje će Bošnjaci odgovoriti,nemojte vi voditi brigu o Bošnjacima.

        0

        0
      • 1 од 49

        Одштампај све У новом прозору
        ИНТЕРВЈУ САЛИХ СЕЛИМОВИЋ
        Примљене
        x

        Dobrosav Nikodinovic
        04.02 (пре 4 сата)

        коме pbarhisnp, postojbina, antic.miroslav, kp, kabinet, Koreni, kabinet, kabinet, kontakt, kraljevinasrbi., KosovojeSrbija, Ljiljana, ljiljana.smajl., Ljubomir, lyubomir_gruyi., beoforum, gaja1955, Jovanka, dragan.rakic, Vukadin, eparhija.rasko., eparhijasabacka, euo, euoeparhijezhip, euokraljevo
        1. Поштовани господине Селимовићу, Ви сте у једној од Ваших књига „Прилози прошлости Старе Рашке“, научно истраживали исламизацију. О словенском пореклу наших домаћих муслимана знало се и раније, али чини се, као да је у послератној комунистичкој Југославије али и вероватно и пре тога, то била својеврсна табу тема. Реците нам шта су били узроцима исламизације и у којем се историјском периоду она одвијала, посебно на подручју Рашке?

        ― Да, знало се. Као што сте и сами рекли, то је најчешће била табу тема. И није била само ствар у томе што је велика већина наших муслимана била словенског, већ што су они били најчешће српског порекла и православне провенијенције. Ако би се то званично прихватило увећао би се српски национални корпус што политици комунистичког руководства никако није одговарало. Настојало се да Срби никако не буду ни близу већински народ у социјалистичкој Југославији, мада је и за време Краљевине Југославије било отпора томе од оних који за стварање заједничке државе нису дали никакве жртве, већ напротив су били на противничкој страни. Србија и Црна Гора су биле те које су претрпеле огромне људске и материјалне жртве и утопиле своју државност у све три Југославије да би Србија за то била још и кажњена, чак и бомбардовањем. Ипак је то питање било већ на путу да се најисправније реши на темељу народних традиција и научне истине. И данас у Старој Рашкој има најстаријих људи који са пијететом говоре о краљевима Петру и Александру Карађорђевићу који су поштовали и штитили муслимане, а муслиманима ништа није сметало да буду Срби муслиманске вероисповести, тј. да буду оно што и јесу и по пореклу и по језику и по многим заједничким народним традицијама. Такво решење није одговарало ни неким страним факторима који су имали империјалне амбиције према српским земљама. Они су настојали да фрагментирају српски национални простор ради лакше ампутације њеног државног територија.

        РАШКА ОБЛАСТ

        Било је више узрока исламизације. Ипак преовлађују економски разлози и данак у крви (девширма). Било је и честих случајева преласка у ислам и због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а ређе породично. Постоје и митови о колективној исламизацији што никако није тачно. Што се тиче тог процеса на подручју Старе Рашке сигурно је масовнија исламизација дошла касно, заправо крајем 17. и највећим делом се завршила у 18.веку. У делу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај „хук исламизације“ се завршио у првој половини 19.века. Прецизни турски пописи из 15, 16. и у првој половини 17.века апсулутно јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације. И ти први конвертити су били у првом или другом колену. Често су пописивани као синови Абдулаха, тј.робови божији како би прикрили хришћанско порекло оца, мада је било и оних који су се пописивали са турским или арапским именом, а задржали су очево хришћанско, односно српско име. Огромна већина пописаних уживаоца и поседника баштина су хришћани са најчешће словенским у овом случају српским именима. Према томе, никакви бољи докази о тадашњем становништву Рашке нису потребни, јер те пописе су вршиле турске власти под строгом контролом кадија. Ти пописи су преведени и више, што се историјске науке тиче, нема никаве дилеме око верске и етничке припадности становништва Старе Рашке или Рашке области у ужем смислу. Било је муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског, мађарског порекла који су као турски чиновници, улема, војници и војне старешине боравили у Рашкој области, али је њихов број био занемарљив у односу на наше аутохтоно становништво.

        ЏАМИЈА СУЛТАН ВАЛИДЕ У СЈЕНИЦИ (ДРУГА ПОЛОВИНА 19.ВЕКА)

        2. Оно што је посебно занимљиво да је исламизирано становништво задржало српски језик. Мислим да је то важно јер је заједнички језик био кохезивни елеменат, и упркос повременим историјским сукобима, постоји вековни суживот хришћанског и муслиманског становништва на овим просторима. Поред језика, шта су још задржали од хришћнаских традиције и старог исламизирани Срби?

        ― Наши муслимани никада нису усвојили ниједан страни језик па ни турски и поред петовековне владавине Османлија. Љубоморно и упорно су чували свој матерњи језик којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатом као босанчица. Постојало је и тз.беговско писмо, Стара Србија и тембелијско писмо којим су се отменији муслимански кругови служили у међусобној кореспонденцији све до почетка 20.века. Постојао је читав покрет међу муслиманским интелектуалцима да се уџбеници у школама и друге књиге штампају на народном, а не на турском и арапском језику. Песник Мехмед Хеваји Ускуфи је 1631.године написао и речник српско-турског језика. Многи су због тога били прогоњени од турски власти, а песник Илхамија је то и главом платио.
        Осим језика и писма наши муслимани су сачували и неговали многе хришћанске и прехришћанске традиције све до данашњих дана. Никада муслимани нису из своје свести избацили Божић, Савиндан, Ускрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан-Алиђун, Митровдан. Приликом мојих теренских истраживања на Сјеничко-пештерској висоравни, Полимљу и Бихору био сам фрапиран колико су старији муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским благданима. Само да наведем пример празниовања и саборовања летњег св.Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина од огромне масе народа су муслимани, и не само из ближе околине. Сви се моле и траже лека и душевног мира. На Пештери је највећи народни сабор и теферич 2.августа, тј.на Илијиндан којег наши муслимани називају Алиђун. И код православних и код муслимана је познато да је тај дан до подне Илијнидан, а после подне Алијиндан или Алиђун. По народној традицији Илија Куч се „потурчио“ на подне, тј.исламизирао и тако је после подне постао Алија.

        МАНАСТИР КУМАНИЦА НА ЛИМУ

        3. Ви у својој књизи наводите да су Светог Саву, првог српског светитеља и просветитеља, такође поштовали и муслимани и да је код муслимана у околини Пријепоља и шире постојао култ Светог Саве. Можете ли нам нешто више рећи о томе?

        ―Култ св.Саве је био и те како присутан и поштован од стране муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увек су муслимани у Старој Рашкој знали да су српског порекла и да су пре исалмизације били православци изузев оних албанских Малисора који су дошли у југоисточни део Рашке области током 18.века. Нису наши муслимани могли тек тако да забораве своју ранију веру и етничко порекло, своје најближе сроднике, кумове, побратиме, пријатеље који су остали у православљу. Поштовали су једни друге и штитили у невољама. Тако су чували и штитили манастир Милешеву као и своју светињу. Обавезно су га посећивали и богато даривали. Клањали су се моштима св.Саве, веровали у њихову чудотворност и чак се крстили. Многа њихова деца су крштена да би им се сачувало здравље и заштитила од урока. То је сигурно био један од разлога што је Арнаутин, тј.исламизирани Албанац, Синан-паша наредио да се мошти св.Саве, које су почивале у манаастиру Милешеви, ископају, пренесу на Врачар и тамо спале. Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просветитеља и творца аутокефалне српске православне цркве и одбити муслимане од Милешеве. Тим варварским актом Синан-паша је постигао контраефекат. Тек од тада је култ овог светитеља се приоширио на све српске земље, а муслимани су то једнодушно осудили и наставили и даље да поштују његов култ , посећују и дарују Милешеву. Један други обесни турски паша је 1875.године, наишавши са војском за Босну, хтео да спали Милешеву. Сви муслимани из околине манастира и Пријепоља су се организовали и стали пред пашу. Испред масе муслимана изашао је предаставник Алија Малагић који је заплакао и пао на кољена и замолио пашу да то не учини следећим речима: „ Аман честити пашо, немој то да учиниш, ако за бога знаш. Нама овај манастир светли као сунце и из ове куће нам је благослов и на нас и на мал. Свако у овој кући добије хлеба и соли. Свакоме је она од помоћи“. На пашину упадицу да се из манастира, наводно, пуца на турску војску, исти муслиман је одговорио: „Ми, колико нас има овде пред тобом, својим животима гарантујемо да то није тачно и да никада нико из ове светиње није узнемиравао војску, а камоли је нападао. Пашо, твоја сабља, наша глава“. Тада је паша одустао од паљевине и рушења Милешеве.

        МАНАСТИР МИЛЕШЕВА

        МИЛЕШЕВА 1999.

        4. Данас постоји мишљење да језик којим говоре муслимани у Србији није српски него бошњачки, као и да се простор Рашке област зове искључиво Санџак. Које је од ова два имена – Рашка област или Санџак – историјски утемељенија и како гледате Ви на питање о језику?

        ― Што се тиче језика муслимана Бошњака у Србији ту ја немам никакве дилеме. То је српски језик па ма како га неки називали из било којих разлога. Позитивни грађански закони омогућавају националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду. Али, питање је откуд сада одједном да је код муслимана другачији језик од српског који им је одувек би матерњи. Посебно је опасна подела ученика по школама која су збуњена свим тим политичким акцијама. Наставници и директори школа доводе се у веома незгодне ситуације. Ипак, све што је синтетичко никада не може бити природно.
        Интересантно је да муслимани инсистирају на имену Санџак, а православни Рашка област. И по томе се извршила подела на овом простору, нажалост. Сви живе у Старој Рашкој, колевци српске средњовековне државе коју је утемељио Стефан Немања, а обезбедили међународно признање његови синови архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани почетком 13.века. Санџак је реликт некадашњег имена Новопазарски санџак који никада није имао никакве посебности, јер је то било војно лено као и сва остала у средњем веку и нешто мало касније. У 19.веку санџаци су били само административно-управна подручја у рангу округа. На пример крајем 18. и почетком 19.века у пространој Османској империји је било 290 санџака распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име осим овог којем се на тај начин жели створити неки индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе. Ти муслимански кругови се позивају и на тзв.Партизанску аутономију Санџака, јер им то сада одговара, иако су комунисте нападали и нападају као непријатеље ислама.

        НАЈСТАРИЈА ЦРКВА ПОЗНАТА КАО ПЕТРОВА ЦРКВА КОД НОВОГ ПАЗАРА ГДЕ СЕ ВЕЛИКИ ЖУПАН СТЕФАН НЕМАЊА КРСТИО ПО ПРАВОСЛАВНОМ ОБРЕДУ

        5. Ми смо недавно обележили велики јубилеј 100-годишњицу ослобођења Старе Србије. Ви сте у својој књизи писали о комитском покрету и дејству Јаворске бригаде у ослобођењу Сјеничког и Пљеваљског санџака. Када је почео Први Балкански рат један део муслимана из Новог Пазара и других места је почео да бежи не чекајући српску војску. Како је поступила Српска врховна команда и како се понашала српска војска у поменутим ослобођеним крајевима?

        ― Морам одмах да кажем да се тај тако значајан јубилеј није у Србији обележио онако како то заслужује. Држава је углавном ћутала, а неке институције и организације су то обележиле на начин какав им је био могућ. То су биле трибине, академије и научни скупови. Ја сам овом јубилеју посветио скоро сто страна у овој књизи, чак више него исламизацији.
        Зар је била мала ствар што је 1912.године ослобођена Стара Србија, па у том оквиру и Стара Рашка, Сјенички и Пљваљски санџак, што је створена заједничка граница између две српске државе Србије и Црне Горе и што се дефинитивно са ових простора после толико векова морала да повуче Турско-османска империја?!
        У борбама за ослобођење у октобру 1912.године велику и борбену и логистичку подршку српској војсци у Старој Рашкој су дали локални устаници и комите. Од комитских вођа у западном делу Рашке области посебну улогу је одиграо војвода Сретен Вукосављевић.
        Највећи део муслимана је пружио жесток отпор српској војсци, јер су вековима убеђивани да су за све њихове невоље и тежак живот криви Србија и српски народ и да ће Србија да окупира Стару Рашку. Зато су муслимани сматрали да борећи се против српске војске бране своја огњишта. Међутим, српска војска се веома коректно, чак пријатељски, односила према муслиманима после победе и уласка у овај крај. Велики страх од српске војске и одмазде је брзо нестао. Они који су хтели да беже за Албанију или Турску српска војска је враћала кући. Наводим, примера ради, да су се сви мештани, који су били муслимани, у селу Боровћима код Сјенице, дигли и кренули за Турску. Комшије Срби православци из суседниог села на челу са њиховим старешином Војом Поповићем Бобовићем су стигли и зауставили те муслимане. Тај Поповић је стао испред њих и молећим их да остану рекао: „Браћо, куда ће те? Србија је ваша домовина, а не Турска. Краљ вам гарантује слободу, веру и имања. И ја лично и сви ми ваше комшије вам исто то гарантујемо“. И муслимани из Боровића нису никада нигде отишли осим у новије време као и из других села што су млади морали да иду у урбане средине ради запослења и школовања. Није било паљевина, освета и никаквих убистава. Опроштено је свима који су се борили у турској војсци или у башибозуку уколико нису чинили злочине над цивилним становништвом. Имовина, вера и животи су били загарантовани. У градовима су постављене страже пред дућанима и кућама угледних муслимана да неби случајно неко направио неко недело. Краљ Петар је у свом прогласу пред почетак рата, између осталог, нагласио: „Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима. Наша ће Србија и тамо донети жељени мир и напредак“. Шта би се више и боље могло додати овом краљевом прогласу. Одмах после ослобођења формиране су и локалне власти на чијем челу су били муслимани тамо где су били у већини. Касније, за време аустроугарске окупације у Првом светском рату, окупатор ће својом бескрупулозном пропагандом најбитније утицати да се односи поремете на верско-конфесионалној основи.

        7. Господине Селимовићу, мислим да је веома важно да нашим читаоцима кажете нешто више о муслиманским књижевницима и другим угледним муслиманима из сфере, политике, културе, јавног живота а који су се осећали Србима, од 19.века па до данас, од Османа Ђикића па до Кустурице…….

        ― У овој књизи, као и у још неким мојим радовима, ја сам посветио мало пажње тим патриотама и храбрим људима, јер сматрам да су неправедно заборављени. Они су и поред свих реперкусија које су имали са турским и аустроугарским властима недвосмислено и упорно се изјашњавали као Срби исламске вероисповести. Писали су песме српству, приповетке и романе по којима су апсолутно припадали српском етносу и српској књижевности. Многи су прогоњени и хапшени. Карактеристичан је пример Омер-бега Сулејманпашића-Деспотовића. Када му асутроугарске власти нису могле ништа друго прогласиле су га лудим. Када је избио Први светски рат те исте власти су ухапсиле свих 139 ученика муслимана у мостарској гимназији. Само су они пуштани који су се пред иследницима изјаснили да су Хрвати, али велика већина се изјаснила да су Срби. Ученик Ибрахим Б. Алајбеговић је на сарајевском велеиздајничком процесу иследницима у лице рекао: „Ускоро ће доћи Бели орлови. Ми их жељно ишчекујемо“. Тај ученик је уморен у затвору и није дочекао тако жељену слободу.
        И овом приликом ћу да истакнем нека имена, књижевника, других интелектуалаца и политичара, а нека ми опросте они које не поменем због ограниченог простора. Много је било таквих интелектуалаца, бегова и трговаца. То су: Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић- Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али- Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, С Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.

        8. Ви сте у књизи „Прилози прошлости Старе Рашке“ написали : „Ако су наши муслимани пре ослобођења 1912.године били Турци у политичком смислу после рата су били Срби у националном смислу. Остајемо у убеђењу да је то било једино право решење“. Молимо Вас да још мало приближите и појасните овај Ваш став. Мислим да је у данашњем времену важно да заједничко порекло буде фактор који зближава а не раздваја Србе и муслимане, односно Србе првославне и Србе исламске вероисповести? Јер је Балкан, важно геополитичко средиште, где постоји велики конфликтни потенцијал, који глобална управљачка елита и стране силе, могу да подстакну зарад остварења неких сопствених интереса?

        ―О томе сам већ нешто рекао. Најисправније решење за наше муслимане је да буду оно што по пореклу и језику и јесу, тј.Срби исламске вероисповести. Тада ће да престану разне злоупотребе и политикантске игре и разне манипулације са муслиманима, пре свега, од великог дела сопствене елите, а и други ће имати много мање разлога за често оправдано незадовољство сталним лутањем у националној идентификацији и тиме стварања неповерења и несигурности. Страни фактор на нашим тако важним геостратешким просторима, па и на целом Балкану, увек рачуна на тај верско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.

        9. Где и како читаоци могу доћи до ове и других Ваших књига?

        ―Од мојих књига још код мене има нешто „Прилози прошлости Старе Рашке“ и може да се набави „Сјеница“ код издавача „АРИОМ“ у Београду. Дргих књига нема више, а то су „Кладница“ и „Прилози пореклу, исламизацији, миграционим и демографским процесима у Рашкој области“. За обе ове књиге припремам друго допуњено издање.
        У завршној фази је моја нова књига са радним насловом „Прилози прошлости Старе рашке 2“.
        Мој мејл је: [email protected] i mob.064/45-65-499

        Слободан Ерић

        0

        0
  4. Gospodine Mahmutovicu, Osvrnuo sam se na studiju o Bosnjacima gospodina Sulejmana Alickovica, kojom, tadkodje, dokazuje postojanje bosnjacke nacije – na osnovu bogumilstva u Srednjem veku. A podaci o stanovnicima Raske su drukciji – ogromna vecina je bila pravoslavne vere do u 19. stolece, kad je pocelo njihovo islamiziranje i doseljavanje muslimana u Rasku iz Sumadije – po naredbi sultana u Hatiserifu od 1830. godine.
    Pogledajte malo njegov zapis i moj osvrt. Hvala.

    Nevjerovatnu podršku sam dobio i putem internet komunikacije, koja je izrodila potrebu da svoja zapažanja o izuzetno zanimljivim ’ ’Sandžačkim bogomilima’ uokvirim u knjigu sa istim naslovom. Najviše me veseli što sadržaj ove studije neće umanjiti napore sandžačke antropogeografije, antropologije, etnologije, etnolingvistike, etnoreligije i drugih znanstvenih disciplina za proširivanjem saznanja, pa makar i šetajući, kao što su to činili Aristotelovi peripatetici. Mogućnost da ova studija ugleda svjetlost dana čini mi se darom Svevišnjeg, ali i obavezom da izučavanje naše sandžačke historisjke prošlosti, ne prestane, već dobije na intenzitetu“.
    У овој изјави Сулејмана Аличковића није могуће наћи иједан податак о постојању богумилске вероисповести у Средњем веку. Види се – спомиње „научно“ усвојени закључак о прогону богумила од стране Немање и ништа више. А кад говори о становништву Рашке (Санџака), разуме се да је оно само исламске вероисповести, те да су стећци само културно наслеђе муслимана. Не спомиње, да су православци били већинско становништво у Рашкој све до краја XIX столећа и да је мали проценат Срба био исламизиран у прва два столећа турске власти.
    Није само Сулејман Аличковић недоречен кад истражује „богумилску цркву“ у Босни и Херцеговини. То је и у делима скоро свих писаца последња два столећа. Већину њих су збунили стећци, јер су се ти средњевековни надгробни споменици разликовали од других. Били су теже схватљиви, те зато и богомдани за кривотворење – што ће колонијална Аустрија искористити при стварању бошњачке нације од Срба муслимана.

    0

    0
  5. Gospodine Mahmutovicu,
    nadam se, da cete dozvoliti, da iznesem svoje misljenje o BiH, u kojoj sam rodjen i u kojoj su moji preci ziveli na istom mestu – od Kulina Bana. To je Kupreska visoravan. Vas stav u ovom zapisu deli stanovnistvo BiH na tri nacije, bosnjacku, srpsku i hrvatsku. A ja tvrdim, te tri nacije ne postoje. Postoji samo jedna – ona u kojoj su bili preci i pravoslavnih, i muslimana, i katolika. Zar nije tako? Podela na tri nacije je delo okupatora – s Istoka i sa Zapada, Germanna, Romana i Turaka. Tu nametnutu i zlonamernu podelu treba da uklanjamo. Vratimo se u Srednji vek – pogledajmo kojim pismom i jezikom se tada pisalo u BiH. Tad su nam preci bili pravoslavne vere, s nesto katolickih oaza. A i katolici i pravoslavni su bili iste narodnosti. Od toga podjimo – toj cinjenici, gospodine Mahmutovicu, darujte svoje obrazovanje i umesan stil pisanja, koji je i u ovom Vasem clanku.

    0

    0
    • OSVRT NA TVOJ OSVRT JE KRATAK A TO JE DA U BIH EGZISTIRAJU TRI NACIJE,DVIJE GENOCIDNE I JEDNA KOJA SE ZOVE BUDALEŠNJACI,ZRTVE KOJE SU DOZVOLILE SVOJIM TOLERANTNIM ODNOSIMA PREMA POCINITELJIMA GENOCIDA 11 GENOCIDA,MEDJUTIM U BUDUCNOSTI SE TO IMA PROMIJENITI,VJERUJTE MI NA RIJEC.PS-MOLIM VAS,NEMOJTE NAM SMO PALAMUDIT O HISTORIJI I HISTORIJSKIM PRAVIMA,MOLIMO VAS ULJUDNO I KAKO KAZE KRLEZA “Sačuvaj me, bože, srpskog junaštva i hrvatske kulture”

      0

      0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.