Beograd ima šansu da bude ključna turistička destinacija u jugoistočnoj Evropi

2
3

Obilazeći sajam turizma u Beogradu predsjednik Stranke pravde i pomirenja akademik muftija Muamer Zukorlić poručio je da je potrebno uložiti svu snagu, prije svega državnih institucija kako bi se podržali kulturni projekti i sadržaji. Sa svojim kulturnim bogatstvom, smatra Zukorlić, Beograd ima šansu da bude ključna turistička destinacija u jugositočnoj Evropi.

“Potrebno je da se uloži sva snaga, prije svega državnih institucija da se podrže kulturni projekti i sadržaji. Moja izborna poruka snimljena je na Kalemegdanu upravo zbog činjenice da ta tačka simbolički predstavlja susret civilizacija i kultura. Sa svim tim simbolima i kulturnim bogatstvom mislim da Beograd ima šansu da bude ključna turistička destinacija u jugoistočnoj Evropi”, rekao je Zukorlić.

Delegaciju Stranke pravde i pomirenja činio je i potpredsjednik te stranke Samir Tandir. Tom prilikom posjetili su i štand TO Prijepolja.

“Opština Prijepolje ozbiljno shvata turizam kao šansu, pa smo prošle godine izdvojili preko 18 miliona dinara za rad TO Prijepolja. Jučer je posebno predstavljen “Jadovnički ultra maraton”, kao jedan turistički specifikum naše opštine. Kroz turizam i putovanja širimo svoje vidike, upoznajemo nove kulture, običaje i tradiciju. Tako, zapravo, širimo politiku pomirenja, jer shvatamo da je različitost bogatstvo i resurs, a ne problem”, poručio je Tandir. 

Skoro 1.200 izlagača našlo se na Sajmu turizma iz 55 zemalja svijeta.

 

Izvor: SANA 


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

2 KOMENTARI

  1. Međutim je svet počeo sve više i više da pridolazi. Još se jedna šatra podiže malo niže. Već je dosta auta parkirano oko ceste i puta koji skreće prema crkvi, pa i niže ceste pored nekog običnog seoskog puta. “Biće tu nešto” govorimo mi. I već se pod jednom šatrom začu muzika, užičko, moravac… Valjda je svet čekao da prođe najveća vrućina, šta li, uglavnom počeše u gomilama dolaziti, i to mahom mlađi svet. Ima tu već prilično poznatih – moje dve drugarice iz škole u Vojniću (a pre rata u Karlovcu), zatim jedan bračni par iz Slunja sa decom, pa i “Vesela udovica” – mlada, lepa žena, samo par godina starija od moje najstarije sestre, ali ne naročito dobre reputacije, besno obučena (ona je posle “Oluje” živela u Rumi dugo vremena), pa neki Janko Devčić iz Bukovice, debeo mlad čovek, sa maskirnim šeširom na glavi. Pojavila se i pevaljka pod šatrom, već se vije i kolo. Valjda će biti i nešto od onog najavljivanog. Kako se spuštalo veče, to se celo brdo do crkve i dole niz cestu sve napunilo ljudima, mladima uglavnom, a ima i starijih, i automobili parkirani na sve strane. Naš bratić čašćava skoro svakog poznatog – šta će to biti, mislim u sebi, poteći će Korana uzbrdo. Došao je i neki njegov rođak, mlad momak od nekih 20 godina, dobrovoljac tokom borbi na Koridoru, sa kojim je on voleo da tera šalu. Tako ga je i sad počeo ispitivati ima li on dozvolu za pištolj (njegov rođak doneo pištolj na zbor i javno ga nosi) i zna li on da je zabranjeno javno nositi oružje. “Kako ti smiješ nositi pištolj na javni skup, to je ugrožavanje bezbjednosti građana i javnog reda i mira, kažnjivo po zakonu” i sl. A onaj malo sirov mladić, krupan, glavat, ošišan. Moje sestre odoše sa jednom svojom prijateljicom pod jedan šator dole niže, gde je bilo malo mirnije (možda im bilo sramota da sa nama budu prisutne ovde kad dođe ona tačka na red – a sad je već bilo skoro izvesno da će i to biti pod najvećim šatorom, dupke punim). Tu se peva, igra, viče, smeje, pije, padaju šale… ali se i svađa, dvojica zajedno piju, pa se posvađaju, poguraju, gotovi da se potuku, a za malo vremena vidiš ih opet gde zajedno piju. Muškarci hvataju mesto što bliže bini. Moj bratić, ja, onaj njegov rođak, zatim neki Slobodan i još jedan dečko koga sam znao po faci seli smo podalje, ali opet da možemo videti dobro. Sad se među njima povede razgovor o tome. Pita moj bratić Slobodana, kao najozbiljnijeg: “A ‘esu li Ukrajinke?” Slobodan: “Da, da, Ukrajinke iz Široke Rijeke…”A onaj dečko veli: “Pa možda i ‘esu Ukrajinke, da su naše, ne bi se usud’le, pa prepozna’ bi’ i’ neko!” Slobodan: “Vid’ćemo!” I videli smo… Dve su bile, da li Ukrajinke ili ne, sami vrag će znati. Neću ja opisivati sve to, tek ću napomenuti da ipak nisu na kraju ostale potpuno kao od majke rođene, kako su mnogi – možda i ja – očekivali, nešto je ostalo skriveno. A nekakva dva što su sjedili do samog podijuma, napiti – oni što su pili zajedno, pa se umalo ne potukli, pa opet pili zajedno – zaspali pre nego što su one završile svoju tačku, pa jedan se izvrnuo preko nekakve klupe, a drugi naslonio čelo na sto a ruke obesio do zemlje, sedeći na stocu. Njima smo se smejali. Kad su Ukrajinke (prave ili lažne) otišle, trezne i obučene, nastavila je pevaljka da peva širok repertoar od ljubavnih do patriotskih pesama, nastavilo se opšte veselje, kolo (to je ono kolo kad svako igra kako zna i ume, bez pravila, zbog čega više liči na guranje nego na igru; naravno, ima onih koji su znali po taktu da igraju, njima su ovi drugi samo smetali). I tako se zbor koji je počeo sa više šatri nego ljudi završio masovnim skupom koji se veselio do u rane jutarnje sate. Mi smo otišli negde oko jedan ujutru, a više od pola zboraša je još uvek ostalo, neki Mišo je tek tad stigao… Sve u svemu, ja sam bio zadovoljan svim, pa i onim dvema devojkama, bile one otkud im drago. Iz Ukrajine… ili Krajine.

    0

    0
  2. Za vreme postojanja RSK, u periodima kada je na ratištima vladalo zatišje (a takav period je, sve skupa uzevši, duže trajao nego period ratnih dejstava) održavana su, na crkvene praznike, u određenim mestima narodna okupljanja, na Kordunu poznata pod imenom zborovi. Za četiri godine postojanja Krajine ja sam bio na više takvih zborova, između ostalih u mestima Veljun (gde sam na Veliku Gospojinu 1993. godine vidio princa Tomislava Karađorđevića), Trupinjak (gde je 1994. godine nastupio Borislav Zorić Ličanin), Skrad, Bović i Donji Budački, gde je u julu 1995. godine održan poslednji zbor na Kordunu, nakon čega je, zbog preteće hrvatske opasnosti zabranjeno svako javno okupljanje u Krajini, pa tako i na Kordunu. Ovakvi vidovi narodnog veselja bili su naročito intenzivni u toku 1994. godine, najmirnije godine tokom rata 1991-95. godine. Na ratištima mir, snabdevanje strujom prilično uredno, sa Hrvatskom su vođeni pregovori, sa R.Srpskom je postojao zajednički odbrambeni savez, odnosi Krajine sa SRJ bili su u to vreme odlični, sa UNPROFOR-om je postojala saradnja, i narod, zamoren ratnim nedaćama, mogao je da malo da odahne i razgali se. Možda je najveći od svih zborova bio onaj u Skradu u avgustu 1994. godine, o kome se pričalo danima unapred. Ono što je meni, u tim mojim dečačkim godinama, posebno raspaljivalo moju radoznalost, bilo je to što se govorilo da će na ovom zboru nastupiti neke Ukrajinke i izvesti nešto kao striptiz (i nije samo meni to golicalo maštu!). Ovo je bilo u nekakvoj vezi sa ukrajinskim vojnicima iz sastava mirovnih snaga UNPROFOR-a, koji su na području Korduna imali svoj punkt u Topuskom. Ali na zbor su me privlačile i sve one druge stvari koje decu i ljude uopšte privlače na ovakve skupove. Određenog dana, poslepodne, ja i moje sestre krenemo iz Slunja sa jednim našim bratićem od tetke, čijeg je oca naša majka, u šali, zvala “tetak” kao što smo ga zvali mi deca, a tetak je pak nju zvao “ujna” kako su je zvali taj bratić (u to vreme na početku dvadesetih godina) i njegov nešto stariji brat. Naši otac i majka nisu išli na ovaj zbor (što je za mene bilo kao naručeno, u vezi onog što sam hteo da vidim!). Ujak i njegova porodica nisu bili u Slunju tih dana, sad se ne sećam tačno gde su bili, a to je i nebitno. Dakle, iz Slunja krenusmo nas četvero (stariji naš bratić nije išao) sa bratićevom tamnobelom “ladom”. Dan beše sunčan, topao, tačnije vreo. Na slunjskom mostu behu francuski vojnici i naša krajiška policija. Prvih desetak kilometara severno od Slunja smo išli kroz hrvatska sela, uglavnom potpuno pusta otkako su ih naši u novembru 1991. godine zauzeli prilikom napada na Slunj. Doduše, u divnim Rastokama (čije turističke potencijale slunjska opština, vazda jedna od najzaostalijih opština u Hrvatskoj, i za vreme SR Hrvatske i danas, nikad nije iskoristila), zatim u Taborištu, Pavlovcu i Nikšiću ne beše zapaljena ni jedna jedina kuća (ali su opljačkane), i u poslednja tri sela se mogao videti zaposlen u polju, na njivi, poneki Hrvat koji je ostao da živi u RSK, u Pavlovcu je ostalo dvoje-troje hrvatske dece koja su išla u školu u Slunju, a tu je bio i ugledni Pave Gržan koji je ostao u Krajini sa dva sina, dok je treći pobegao 1991. ispred naše vojske. Ali zato je poslednje hrvatsko selo na severu slunjske opštine, Hrvatski Blagaj, bilo spaljeno do temelja 1991. godine (i pored izričite zapovesti našeg komandanta na ovom području Miljana Strunjaša da se ne pali). Ono je spaljeno u znak odmazde za 1941. godinu, kada je bilo zloglasno ustaško uporište gde su ustaše izvršile masakr nad više od 520 Srba iz okolnih sela. Na Kordunu se govorkalo i nagađalo koji su to ljudi bili koji su 1991. godine zapalili ovo selo, i meni su bila poznata ne samo ta imena nego i ljudi (trojica su bila u pitanju), ali te sumnje se nisu mogle dokazati, a nikome za vreme Krajine nije bilo ni stalo naročito do toga. Te 1994. godine sa ceste su se mogli videti pocrneli ostaci jedne ili dve kuće u Hrvatskom Blagaju koje su bile bliže cesti. Ali vozeći se prema Skradu tog avgustovskog dana nismo niti obraćali pažnju na sve ovo što sam napisao, nego bi pogledali onako uzgred, bez komentarisanja, jer smo ovom cestom prošli već bezbroj puta tokom Krajine i ništa novo tu nije bilo. Prolazili smo kao “pored turskog groblja” kako se govorilo na Kordunu i danas se govori kad neko nezainteresovano prođe pored nečeg. U glavi su nam bile misli o zboru i o tome se ćaskalo, meni je u glavi bila i misao o golim Ukrajinkama, a možda i mom bratiću. Iza Hrvatskog Blagaja nastaju srpska sela koja onda behu puna naroda (a danas su prazna i srpska i hrvatska sela na Kordunu, ovi prvi pobegli od “Oluje” a oni drugi otišli u gradove i još više u inostranstvo). Ja sam sedio napred (mada sam ja više volio da se vozim iza) i kako je radio u “ladi” bio uključen, ja od šale počnem da pretražujem radio-stanice, naiđem na neku slovenačku, svira slovenačka muzika, a ja ostavim tu stanicu i još pojačam do kraja, sve u šali. A vozimo se kroz Srpski Blagaj, Lapovac, sve srpska sela. Naš bratić, isto u šali ali ima tu i logike, veli mi: “Ma daj goni te Janeze, ‘oće li nas neko izrešetati na cesti!” Tu se nasmejasmo, a on nađe neku našu stanicu. (O Sloveniji se u Krajini, istina, nije mnogo razmišljalo, ali bila je sve pre nego omiljena; svi su govorili da su Kučan i Slovenci prvi započeli rat u Jugoslaviji i slušati slovenačku muziku nije bilo baš preporučljivo; uostalom ovde je nikad niko nije ni slušao, ni ja, i samo sam, kao što rekoh, od šale, slučajno nabasavši na tu slovenačku radio-stanicu, ostavio je i pojačao). Dođosmo u Skrad gde je gore kod crkve trebao biti zbor. Ali u Skradu skoro nigdje nikog nema. Istina, šatre su razapete, jedno sedam-osam, i dole pored ceste nekoliko žena izložilo robu, uglavnom neke ženske sitnice, nakit i sl. Ali osim njih, skoro da i nema naroda, nešto malo auta parkiranih dole ispod brda, i to je sve. Razočarasmo se, ali bratić reče: “Možda smo rano došli, tek je pola četiri, da sačekamo!” Odlučimo da sačekamo, pa ako za sat-sat i po ne dođe još naroda, da se vratimo. Među ono par ljudi što se vrzmaju tamo-amo niko poznat. Jedino što jednu šatru, sa pecivom, drži neki Milorad Zdjelar iz Kestenovca (pre rata živeo u Karlovcu, mislim na Udbinji) u ortakluku sa jednim od braće Maćešić. Sednemo u hlad da popijemo sok, ne bi li još ljudi došlo (omladine u stvari, ovde se skuplja najviše omladina). Sedeći i pijući sok, ja sam između ostalog razočaran i što neće biti devojaka iz Ukrajine, dok ono troje razgovaraju o stvarima koje su se onda među mladima u Krajini smatrale bitnim, a koje se u stvari svode na puko ogovaranje rekla-kazala. Sećam se da su najpre pretresali priče koje su kolale u to vreme da se negde kod Vojnića (ili u Vojniću) pojavio sifilis koji su, navodno, doneli vojnici UNPROFOR-a, pa su se i nabrajala i imena nekih devojaka u ne baš pohvalnom kontekstu. Onda pređoše na drugu temu, tj. drugi objekt ogovaranja ja bih rekao. U to vreme i u Krajini je bila aktualna ljubavna priča o Ceci (koja je bila omiljena pevačica čije su se pesme orile iz kafića) i Arkanu (koji baš i nije bio omiljen mada su se slušale pesme o njemu). Enigma je bila Cecina nova frizura tj. kratko ošišana kosa, i tu se moje sestre i moj bratić dotakoše poznate priče o tome. Ipak, kako je Ceca bila popularna pevačica, i rado su je slušali njih sve troje (i ja), to počeše da hvale njene pesme, i od svega tog njihovog razgovora (u koji se nisam uplitao nimalo) slagao sam se sa njihovom ocenom da je jako simpatična Cecina pesma “Ja još spavam po navici u tvojoj majici”, u to vreme jedan od hitova u Krajini. Na kraju razgovora se, uzgred, dotakoše i “šentiljaša” i ko se sve “istakao” ovom vrstom biznisa. Ja sam uglavnom ćutao i osvrtao se okolo da li pridolazi još naroda i hoće li što biti od zbora, ali slabo su dolazili. Više šatri nego ljudi. Ali dobro, mislimo možda je rano još, i popivši sok krenemo cestom pored tezgi gde žene prodavaju uglavnom, kao što rekoh, ženske sitnice. I tu mi se dogodilo ono što mi se dešavalo više puta i ranije, još u Karlovcu, a dešavalo mi se i kasnije, a što mi nije nimalo imponovalo. Idući tako cestom pored tezgica, naš bratić je, onako krakat, izmakao malo napred, ne obraćajući pažnju na te sitnice koje se prodavaju, dok su moje sestre, radoznalo zagledajući tu robu, zaostale malo iza, i ja pored njih gledajući nešto na levoj strani, i tako smo nas troje išli naporedo. Najednom jedna od onih prodavačica reče nama troma: “Cure, pazarite nešto!” (Opet je moj nežni izgled, poduža kosa sa uvojcima oko lica koje je bilo jako slično licu mojih sestara, a preko koga još nisam prešao brijačem jer nije bilo još uvek nikakve potrebe za to, te moj tankovijast stas, prevarili još jednu osobu više da pomisli da sam cura. A ja došao da gledam gole Ukrajinke!) Naš bratić napred, naopako ovo čuo, pa hoće da se uguši od smeha, pljesnu rukama pa se poče previjati, skoro mu suze idu na oči – zlobnog li stvorenja – a i sestre me stanu zafrkavati, i ja se poprilično i naljutih. (Druga je stvar kad su mi sledeće godine počeli u priličnom broju govoriti da sam neobično sličan jednoj u ono vreme veoma popularnoj muškoj osobi – iako ja tu sličnost nisam zapazao, ali čovek je bio na vrhuncu slave i omiljen, pa mi je imponovalo – mada su mi drugi još dugo, dugo brkali pol). Ali nema veze, mi sednemo da popijemo još jedan sok. Naš bratić časti, iako je inače bio priličan škrtac.

    0

    0

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.