![\"\"](\"http:\/\/bkzbelgium.org\/wp-content\/uploads\/2013\/11\/renova-c.jpg\")
Vozim se autobusom eve dva dana, a mene se \u010dini ka da sam po\u0161\u2019o lani. Bogme i jes\u2019 vel\u2019ka dalj od Turske do Pe\u0161teri. Obr\u0107em tespih u ruke i u\u010dim u sebe:
\n\u201eAllahu moj, pridadni mi kuveta da doprem do Pe\u0161teri, da samo mirihnem poko\u0161enu travu sa livada i dihnem ona vjetar \u0161to fiju\u010de ka dvaes svirala.\u201d<\/p>\n
Autor: \u0160efka Begovi\u0107-Li\u010dina
\nPusta \u017eelja za ognji\u0161tem ne da mi sana, eve ravne dvije godine. Kad odem na po\u010dinak, pred o\u010di mi se obretne cipacijela Pe\u0161ter. Po svu noj snijevam ljepote moga ro\u0111enoga kraja. Pri\u010dinu mi se u san stotine ovaca i goveda, \u0111e pasu po onim zelenim ravnicama. Vjetar zafiju\u010de i u\u0161i mi zazve\u010du od svirke \u010dobana, hrzanja konja i blejanja ojagnjelih ovaca. Titraju mi pred o\u010di nepregledna polja sazrela \u017eita.
\nPrivi\u0111a mi se svaku bogovetnu noj, ka da sam, estakfirullah, pamet pomerio.
\nJednu noj, nakastih da krenem, da zijaretim svoje selo na Pe\u0161ter i utolim \u017ee\u0111 \u0161to mi ne da smirke.
\nKad rekoh \u017eeni i deci, oni kijamet.
\n\u201c \u0110e \u0107e\u0161 jadan nebio? Zar si presefio, da si lani imo \u0161log i da si jo\u0161 veretizan? \u0160ta ako gredom zaboni\u0161? Nekadar si za puta.\u201d \u2013 veli mi \u017eena.<\/p>\n
Bogme, te i jesam. Tu onomad, naravnio sam osamdeset godina, pa ozaifio.
\n\u201eKako, babo, da se krpa\u0161 na tolku daljinu?\u201c \u2013 karali me sinovi.
\n\u201eAllah je svu\u0111ek sa mnom, ka ode, ka tamo. Od smrti ilja\u010da nema. Kolko mi dana bide ispisano, bit \u0107e tolko. Svi dokturi da sko\u010du, ako sam putnik za ahiret, d\u017eabe\u201c \u2013 odgovaro sam him ja.
\nNisam mogo i\u0161\u010dekat ta dan.
\n\u201eTaman mi je sad lasno da krenem. Jesen je, nijesu velke vru\u0107ine, a poradilo se na zemlju \u0161ta se imalo. Ne bih bio kail da obametam nikoga u te poljne radove\u201d \u2013 mislio sam.
\nKad bi kismet da krenem, isprati me moje roblje, kom\u0161ije i akreba. Sve do autobusa gredom mi \u0107u\u0161kali mi u d\u017eepove: gurabija, suhih smokava, hurmi, svega.
\nKom\u0161ija Aljo, moli mi se da mu otud donesem jedan grumen sira, da ga mine \u017eelja na pe\u0161terske ovce. Grlio me i halaljivo se sa mnom, pla\u010du\u0107:<\/p>\n
\u201e Nek ti je hairli put, had\u017ei Mahmut-bey. Poselami\u0107e\u0161 svakog ko pitadne za nas. Valha i\u0161\u010dekat ne mogu da se, in\u0161allah, vrne\u0161 zdravo i veselo.\u201d
\nU figanj mi \u010dore, Ajka i Sevim. Bri\u017eile kako \u0107u nekadar na tolku dalj, al ja nisam \u0161\u0107o da hi slu\u0161am.
\nKad sam uljego u autobus, plahko sam, valha, i ja.
\n\u201ePripazi se, babo, i vrni se zdravo i veselo\u201c \u2013 naru\u010duje mi Sevim.
\n\u201cHo\u0107u, ku\u0107o, ne brini\u201d \u2013 odgovaro sam i jecko.
\n– Amid\u017ea, jeste l\u2019 se svikli u Tursko?\u201d \u2013 veli mi kondukter.
\n– Zgodno nam je, elhamdulillah. Jesmo l\u2019 se muka namu\u010dili, jesmo, al sad je, \u0161u\u0107ur Allahu, dobro, ka najbolje \u0161to more bit. Deca mi radu, unu\u010dad idu u \u0161kole. Tri ku\u0107e smo name\u0161\u0107ili u Karad\u017eabey. Dvije su sinovske a jedna \u010core su obadvije udate. Ova starija, Ajka, udata je za na\u0161eg, iz Ba\u0107ice su njegovi rodom, a mla\u0111a za Turkova. Lijepo \u017eivu, ka najbolje. Imaju hairli evlad, te sam ti sa te strane rahat. Svi nas pazu i po\u0161tivaju.<\/p>\n
Blizu Karad\u017eabeya imamo oko stotinu duluma zemlje. Tuna sijemo karpuze, dinje, patlid\u017eane, paprike, kompire, svake ljepote. Ra\u0111a nam svega, da ne znamo \u0161ta \u0107emo s tolikim malom. Dr\u017eimo i \u010dele, pa meda imamo pro cijele godine.
\nSve je lijepo, rode, da bolje bit ne more, al\u2019 ja, kako sam ostaro, sam na Pe\u0161ter mislim. D\u017eaba mal, zgoda, name\u0161\u0107, ja izgoreh za ove livade.
\nKad smo pratili za Tursko, pamtim ka da je ju\u010der bilo. Bio sam jo\u0161 ad\u017eamija.
\n\u0160esnes doma\u0107instava, sam , iz na\u0161eg sela sa Pe\u0161teri, zedno s nama krenulo. Svaki ubogi dan smo \u010dujali da je neko iz sela otpratio.
\nPro na\u0161ija livada izjedna su i\u0161le kolone ljudi, sa natovarenom partom na konje. Ni\u0161ta \u010demernije ni \u017ealosnije nisi mogo videt.
\nRazlijego se lelek i kuknjava ravnicama pe\u0161terskim. Halaljivali se kom\u0161ije, ahbabi, bratu\u010dedi.
\nRazdvajale se \u0161\u0107erke od roditelja, bra\u0107e, amid\u017ea, daid\u017ea.
\nTuvim ka da je ju\u010de bilo, kad je Munirka, na\u0161a bratu\u010deda, krenula zedno sa rodom za Tursko. Bila je na velki zulum od \u010doveka i nije imala drugi medet, no da se od dece razdvoji.<\/p>\n
Kad se sa decom halaljivala, prenemo\u017ee se na na\u0161u livadu i pade ka snop. \u017dene se zgrnule oko nje, trljaju joj ruke, zakanjavaju vodom, \u0161ljiketajui po obrazima, a ona u lice \u017euta, \u017euta ka svaki mejt. Nasta figanj dece joj, a \u017eene pripali\u0161e plakat. Kosa u vis da ti se na glavu digne od \u017ealosti.
\nKad joj je do\u0161la svijes, pritegnula najmla\u0111e dijete na prsi pa ga cma\u010de, ka da je polu\u0111ela.
\nPri\u0161o joj brat, drmusa ono dijete da ga podade svekrvi joj, a ona ga \u0161\u010depala i ne da. Vri\u0161ti ka da si je na vatru bacio. Lelek joj se do neba \u010duo. Dijete se zakocehnulo od pla\u010da, modro ka \u010divit, \u010dini ti se dihnut ne\u0107e.
\nMoj sinko, iz kamena i drveta suza bi prokapala. Gore ti bi \u017eivo razdvajanje no mrtvo, sto puta. \u017dalost je to, tuga golema.
\nHaberi nam stizali sa svih strana. Otpratili ovi iz Naboja, oni iz Ugla, iz Doli\u0107a, Dra\u017eevi\u0107a, Boro\u0161tice\u2026 Dana danjega nije imalo, da po nekolko ku\u0107a ne otprati. Poneko ostavio neprodato imanje, neko prodo po\u0161to-za\u0161to. Osta Pe\u0161ter ka pu\u0161tinja, sve ode niza svijet u tu\u0111inu.<\/p>\n
Utuvio narod ova po\u0161ljednji rat, jade, gailu, be\u017eaniju, te grma\u010di niza svijet. Na\u0107era ga strahoba od nepravde, pa krenu ka grlom u jagode, sam da glava bide mirna.
\nPe\u0161terske ovce osta\u0161e na ne\u010dare. Sve je to bilo prsnulo, kud-kamo. Ri\u010du goveda, bleju ovce, laju pa\u0161\u010dad, grak\u0107u gavranovi, lele\u010du \u017eene. Pla\u010du, bogme, i ljudi. \u0160aku zemlje zavezuju u zavezak, ljubu je, trpaju u d\u017eepove, da svoju pu\u0161tinju ponesu u tu\u0111inu.
\nPe\u0161ter se zapalila od \u017ealosti i \u010demera. Pla\u010du ljudi svuj gredom kolko hi grlo nosi, a suze him kaplju i natapaju pe\u0161tersku pu\u0161tinju. Nije \u0161ala, moj sinko, kad se ognji\u0161te raskotari i ostavi muka i babovina.<\/p>\n
Osta i na\u0161a pu\u0161tinja: Pe\u0161ter, ku\u0107a, njive i ognji\u0161te. Tolke godine \u017eivovanja osta za nama.
\nDok smo \u017eiveli na Pe\u0161ter, nije nam bilo lo\u0161e.
\nVoda, du\u0107ani i dokturi, kod\u017ea su nam bili daleko, ali jope se imalo za \u017eivljenje. Idaretila nas je na\u0161a zemlja. Imali smo da pojedemo i popijemo.<\/p>\n
Posetkovalo se po selima, prijateljovalo se. I\u0161lo se na svako veselje i \u017ealos. Mlade\u017e, Bogme, po\u0161tivala starije, znalo se \u010dija je prva, a \u010dija zadnja rije\u010d. Bilo po\u0161tivanje, pa bogme i nafaka.
\nEto, tako smo ti mi \u017eivotovali. Za tijem \u017eivljenjem ja i dan-danji \u010deznem. U\u017eelio sam se, pa eve bi kismet da krenem na moju Pe\u0161ter.
\nProma\u010dinju mi pokraj autobusa poznate \u0161ume, livade, brda. Svuj gredom o\u010di be\u010dim i kroz pend\u017eer popovirujem napolje. Da mogu u nedra bi \u0107u\u0161nuo svaki kami\u010dak i busen ro\u0111ene zemlje. Seirim se \u0161to su na drveta listovi ne\u0111ek a\u010dik, a ne\u0111ek karazeljene farbe.
\nKad bi mogo, ot\u0161krinuo bi pend\u017eer da se nadiham have i mirihnem vla\u017enu zemlju. \u0160\u0107o bi ja sve da utuvim pa kad se vrnem u Karad\u017eabey, ispri\u010dandem mome roblju i akrebi o svakom kami\u010dku, svakoj onoj travki sa mojija livada, mirisa poko\u0161enija sijena i boga\u0161tinje moje Pe\u0161teri.<\/p>\n
Pomalo me fata drhat, pa pijem hap da se malko smirim. Panu\u0161e mi naum rije\u010di moje Ajke, kad me ispra\u0107injala:
\n\u201cBabo, amanet ti Bo\u017eiji \u010dinim, popij hapove na vakat, da ne bri\u017eimo. Nemo presefit amanet, babo.\u201d
\n\u201cHo\u0107u, rode, ho\u0107u, ne beri brigu\u201d \u2013 odgovaro sam ja.
\n– Amid\u017ea, prepoznaje\u0161 li Dugu Poljanu? Koliko ima ka nisi bio ode? \u2013 upita me voza\u010d.
\n– Ravno \u010detres godina, sinko, ka nisam dolazio. Otkan smo prepratili za Tursko, jedaman sam se povrnuo. Taput sam mlogo plako i bio iskidan, pa hi\u010d nisam utuvio ni\u0161ta. Ba\u0161 ka da sam sve snijevo.
\nIzbe\u010dih o\u010di viru\u0107i pro pend\u017eera napolje. Ali, adah, jok more, ni\u0161ta ja ne alnai\u0161em. Poljana ka prava pravcata kasaba. Name\u0161\u0107ene pripsane nove ku\u0107e, pa u\u010dekr\u010dene avlije, sokaci asfaltirani, du\u0107ani puni puncati svega i sva\u010dega. Ja sam Poljanu utuvio ba\u0161 ka pravo pravcato selo. Ku\u0107erci su bili mali i pokriveni mahom slamom, tak-tuk pod \u0161indru. Zimi je tuna nekat bilo kala do koljena, a ljeti pra\u0161ina, obadva oka da ti istera. Imo je sam jedan du\u0107an, \u0111e se pazarevala najnu\u017enija idara za ku\u0107e. Drugo smo sve nabaljali jal u Sjenicu, jal u Pazar.<\/p>\n
Ne more valha da me umiine \u017eelja, ama ni hi\u010d, na onu nekadanju Poljanu. Ni\u0161ta nije k\u2019o vaktile, sve je nekako druk\u0161e.
\nKad na\u010duh kroz pend\u017eer svijeski muhabet, uminu me \u017eelja ot one na\u0161e svoj\u0161tine i lezeta, te me ne\u0161to u sret srca, \u0161trecnu ka \u017ei\u0161ka. Suze mi se ka gra\u0161ke skobrlja\u0161e niz obraze. Ni\u0111e nema na\u0161eg naroda, na\u0161eg hasleta i stimanja, ni\u0111e. Ja ti velim, rode!
\nIdemo pre\u0107u Senici, a mene sve ne\u0161to vru\u0107e u prsa, pa mi se \u010dini u dum sagoreh. Da i\u0161\u010dekam ne mogu da doprem do sela.
\nDrhat me fata ka vaktile, kad sam bio mali, pa bi mi babo nave\u010de saop\u0161tio: \u201cMahmute, sutra podrani. Pripremi se, sutra \u0107emo za Senicu da prodadnemo sir.\u201d
\nEh, moje radosti, majko mila. \u010cinjelo mi se da sam \u0111eneral. Pogledivo sam bra\u0107u i sestre s visine, zadirkevo hi \u0161to s babom idem ja a oni jok. Cipacijelu tu no\u0107 ni oko na oko ne bi trepnuo. Ne bi mogo zoru i\u0161\u010dekat.
\nDrugija dana, kad bi petlovi zakukurijekali,od devet zora, majka bi nas budila iz vru\u0107ije haljina, da izgonimo hajvane na pa\u0161u. Uzimo sam komat hleba i sira, turo u \u010dantru i isteravo ovce na livadu. Drijemo sam i svuj gredom proklinjo, i petlove i ovce.
\nAl kad bi trebo sa babom i\u0107 sutridan za Senicu, ni\u0111e petlova, ka da su zinjat prispali. Vrat bi i\u0161\u010da\u0161io proviruju\u0107i pro pend\u017eera, imal hi i\u0111e da kukurijeknu.<\/p>\n
Obukivo bi se brzinski, pomago babu da utovari kace sa sirom i jedva \u010deko da krenemo. Majka rahmetli zgotovila bi nam za puta: vru\u0107u poga\u010du, metanice, sira i \u010duturu vode.
\nGredom smo babo i ja mahom \u0161uteli. Ja sam i\u0161o iza konja i dr\u017eo prut u ruku. Gledo sam u kace kako se njihaju \u0111ak na jednu, \u0111ak na drugu stranu. Babo je i\u0161o naprijed i samo bi se \u0111ekad obrnuo i upito:
\n\u201cIde\u0161 li?\u201d
\n\u201cIdem, idem\u201d \u2013 odgovaro sam i \u0161ibo konja.
\nNa po puta do Senice, seli bismo ne\u0111e na livadu, rastovarili konja, malo prezalogajili i pili ugrijanu vodu iz \u010duture.
\nU Senicu smo sir prodavali do po podne. Pomago sam babu da vadi sir iz kace i merio na baland\u017eu. Imali smo mi na\u0161ija mu\u0161terija \u0161to su znali da nam je sir prvoklasni, pa bi smo ga brzo rasprodali.<\/p>\n
Babo bi poslen oti\u0161o do kahve\u010dajnice, da popije kahvu sa ahbapima i pretabiri \u010dar\u0161ijske habere.
\nSvrnuo bi i u du\u0107an za namiru i pazarevo idaru svakojaku: \u0161e\u0107er, kahvu, \u0161ibice, gas za lambu, so, sapun i jo\u0161 naku situriju. Nama, deci, uzimo je medenjake. Bogme, ja bi svoje hise svuj gredom jeo, nisam him mogo trpet miris do ku\u0107e.
\n\u201eE, lijep li je to vakat bio, dragi Bo\u017ee\u201c \u2013 mislim ja.
\nStigosmo u naku agarli kasabu. Velu mi da je to Senica, al ja ne razabiram ni\u0161ta.
\nNi\u0111e ni \u0111esi, one kasabe \u0161to sam utuvio. Name\u0161\u0107ene iznova ku\u0107e, valha ka palate, pa velke zgrade, sokaci ulil\u010deni. Samo tak-tuk pone\u0111ek ku\u0107a pod \u0161indru, ove druge sve nove glanc.
\nSve araba do arabe, ka\u2019 da je ma\u0161erski dan. Na narod obuka, ka kod svake gospode. Allaha mi , hajran sam osto.
\nGledam i ibretim se. Nemam takata u noge da stojim, pa drhtim ka\u2019 prut, a i suze mi lip\u0107u, ka iz ibrika.
\nPomo\u017ee mi kondukter kufer do taksija. Naru\u010duje \u0161oferu:
\n– Nadgledni ovog amid\u017eu i isporu\u010di ga njegovoj akrebi. Umorio se od puta, pa vozi polagajno.
\n– Ne kidaj se ti za njega, brate. Sad je on moja briga \u2013 odgovara taksista.
\n– Bog ti do zdravlje i svako dobro, evljadu \u2013 velju kondukteru.
\nNagu\u0161io me pla\u010d, pa svuj gredom jeckam. Ar me od mojija godina, ali ne mogu da se prisabrim. Suze me ne pitaju, same lip\u0107u niz obraze.<\/p>\n
– Gajret, amid\u017ea, juna\u010de! Sad \u0107e te sretnut akreba, pa \u0107e bit veselja i muhabeta kod njiha. Ima da se podmladi\u0161 u ovu na\u0161u Pe\u0161ter. Napi\u0107e\u0161 se taze of\u010dega mlijeka, mladoga sira, metanice, kajmaka. Bit \u0107e pite na pravo maslo, obaru\u0161e, ka\u010damaka\u2026 Eheheej! Ima da se vrne\u0161 u Tursko ka opra\u0161en. Vide\u0107e\u0161 \u2013 razgaljuje me taksista.
\n– E, moj evljadu! Da zna\u0161 s koje daljine sam ti ja dopro. Pusta \u010de\u017enja i \u017eelja me nagna\u0161e te nakanih na ovi daleki put.
\nPo cipacijelu noj mi hu\u010di u u\u0161i ona na\u0161a o\u0161tra pe\u0161terska hava, a miris sijena sa ovije livada , ne da sana. Mami me ova zemlja, ne da smirke. Kako sam ostaro, sve mi se vi\u0161e zavi\u010daj i rodno mesto privi\u0111aju. Po\u010deh pomalo da pobolijevam. \u0160\u0107avah od verema, prsnut ka ko\u0161tan.<\/p>\n
To bi sebep te mi moje roblje popu\u0161\u0107i i dobih izun da po\u0111em.
\nHalali mi, evljadu, \u0161to zborim pla\u010du\u0107i. Ne mogu da sti\u0161am suze, d\u017eaba.
\nLjutu smo ti mi muku videli u tu\u0111inu, dok se nismo davranisali i stali na noge.
\nDopratismo u Tursko, sa, bogomi, kod\u017ea para. Iskr\u010dmili smo zemlju, isprodavali marvu, ne\u0161to \u017eita. Nabralo se, pa ljepota.
\nBi kismet, da se oku\u0107arimo u Karad\u017eabey, blizu Bruse. Tu su nam bili bratu\u010dedi i naki prijatelji. Oni nas malo prifati\u0161e, te kod njih ostasmo ne\u0111e tri meseca.<\/p>\n
Babo pazari ku\u0107u i imanje, tuna blizu njiha. Slaznuo se bio sa jednim zemljakom, \u0161to je imo tursko dr\u017eavljanstvo, pa prevedosmo svu tu na\u0161u imovinu na njega. Verovo mu babo, jer je bio na\u0161 \u010dovek.
\nMalo se obikosmo tuna i ljepota. Ja sam jedini bio pristaso za rad, pa sam babu i majki pomago na zemlju. Ovi mla\u0111i su bili jo\u0161 nekadri za tereta.<\/p>\n
Ne pro\u0111e ni godina, kismet bi, te ta \u010dovek preseli na ahiret. Njegovi sinovi ne dado\u0161e nam da kro\u010dimo na na\u0161u zemlju. To je sat njihno i prisvoji\u0161e je ka svoje.
\nBabo moj hi molio, kumio, zabogarado, ali d\u017eaba. Zemlja njihna, pa haj. Ote\u0161e nam zemlju a\u010dikdanile i osta him ka babovina.
\nNe pro\u0111e mlogo vremena, babo nam od kidancije panu na du\u0161ek. Boljkovo je ravan mesec dana i preseli, veselik, ka pile. \u017du\u010d mu prepu\u010de od muke i kidancije. Preklopi o\u010di, sa na\u0161om brigom i ranom, rahmet mu du\u0161i.
\nOstanu majka samohrana, sa nas \u0161estoro jetima. Ovi mla\u0111i od mene bili micki, sve jedno drugom do uha. Ja najstariji, po\u010do zara\u0111ivat. Nosio sam kahve iz kahve\u010dajnice po du\u0107anima. Od to ne\u0161to crkavice imali smo samo za hlep, da du\u0161u vodimo.
\nRahmetli majka, bila je saborli i mudra \u017eena. Skupila bi nas uve\u010der pokraj sebe i kura\u017eila.<\/p>\n
\u201cNe bri\u017eite, deco! Allah zna da smo na ispravnome putu. Ne\u0107e nas on ostavit na ne\u010dare. Ovo je samo Njegova ku\u0161nja, da izdeveramo. Kaznit \u0107e one futove \u0161to su nam zemlju oteli. Te\u0161ko njima! Seme him se utrlo, da Bog da! Pristala him na\u0161a muka za \u0107efine, in\u0161allah!\u201d
\nKuburili smo i dovijali se kako smo znali i umeli. Gladovali, valha, nismo, al u svemu drugom smo imali oskudnicu. Nismo, valha, potegli ni za tu\u0111u divljaku. \u017deljni bili svega i sva\u010dega, a harama nismo \u0161\u0107eli ni\u010dijega.
\nTa nam je hal bio ti vakat. Poslena pristasa\u0161e oni malci za rad, te nam ljepota pripomognu\u0161e.
\nPritiskosmo zedno te malo-pomalo iskr\u010dismo i isu\u0161ismo jednu mo\u010dvaru kraj Karad\u017eabeya.
\n\u0160ta je \u0161evara tuna bilo, Allahu mili! Grajnja, korijenja, \u0161iblja, ila, kuma, svega i sva\u010dega. Nalazili smo u \u0161evaru: gnijezda ptica, klupka zmija, \u017eabe, pijavice, crkotine\u2026<\/p>\n
Sve smo to dan- noj i mesecima kr\u010dili, \u010distili, ojaduradili. Obr\u0107ali smo baru na drugu stranu, prekopavali jarkove, turali kamejnje, podzidavali brane. Preteravali smo plodnu zemlju iz \u0161uma i kupili gove\u0111e balege po d\u017eadi i s njima na\u0111ubravali zemlju. Mlogo smo, tuna rade\u0107i, crna crntoga jada videli. Samo Allah zna kako smo se ljuto napatili, ka niko.
\nTako smo ti se iz godine u godinu borili i deverali. Do\u0111e vakat te na tu zemlju zasadismo povr\u0107e i posijasmo \u017eito.
\nTuvim, ka da je ju\u010derake bilo, kad smo do\u0161li na njivu videsmo da nam se zerzevat i \u017eito zelenu. Majka dignu ruke i izglasa izu\u010di Fatihu. Suze su joj se niz obraze kotrljale ka gra\u0161ke.
\nBogu se zafaljivala na pomo\u0107i. Pri\u0161li smo joj, grlili je i \u0161utkali. Od teretnoga rada, svijema su nam ruke bile ka hrastova kora. Majka nas je svojim iskokanim rukama milovala po licu i hair-dovu \u010dinila. Redala je i tu\u017eela \u0161to babo nije do\u010deko da vidi kako nam je \u017eivnulo imanje i da nam je Bog priturio nafaku.<\/p>\n
Bo\u017eji rahmet nas ogrija, pade ki\u0161a te natopi na\u0161e njive. Mi smo gledali u nebo, kisnuli, smijali se i pevali pe\u0161terske pesme.
\nDavranisali smo se radom i mukom, uz Bo\u017eju pomo\u0107.
\nOnima jadovima \u0161to nam ote\u0161e zemlju, sve svrnu niz brdo. U nekolko ku\u0107a him se rodi\u0161e hadaljevi i sapeti. Po\u010de\u0161e umirat jedan za drugim, ka od kolere. Ognji\u0161ta su him se uga\u0161evala, a mal rasipo. Od tolko njih, preteknu him sam jedan bogalj, u krlju sapet. \u017div je veselik, a bolje da nije, kaki mu je hal.<\/p>\n
Ovo ti je, rode, istina istinska, ovoga mi puta. Sti\u017ee ih majkina beddova, babova i na\u0161a ljuta muka. \u0160ala nije tu\u0111 hak, moj sine. Svakog hr\u0111ava insana stigne ne\u010dija suza. Zlo radit a dobru se nadat, ne more\u0161 nikad. Ja Rabbi! Sa\u010duvaj svakog od insanskog i \u0161ejtanskog \u0161era.
\nBog ti do zdravlje, sine, \u0161to vozi\u0161 polagajno. U\u0107ejfijo sam gledaju\u0107i ova vuda okoli\u0161 kudan promi\u010demo. Malo se sat ka prise\u0107am ovija livada i puteva ovuda. Blizu smo, jel\u2018 de?
\nStander mi, rode dinati, odena da uzberem sa ovoga drveta onu prezrelu jabuku. Kad opane li\u0161\u0107e a ostane po\u0111ekoja jabuka na granu, slatka je ka med medeni.<\/p>\n
Ovo je Ujkanova jabuka, prepoznah je. Ko goj je prolazio ovudane, bro je. Valha, on branio nije, da mu Bog da lijepi D\u017eennet. Sam ova sorta jabuke ra\u0111a na ove visine.
\nKod nas u selo skoro ni\u0161ta od mivke nije ra\u0111alo. Imali smo \u017eita, kompira, prase\u2026 Eto tako, a mive slabo.
\nPodaleko od na\u0161ega sela, mi, \u010dobani smo brali divljake kru\u0161ke, jabuke, \u0161ipurke i trnine. Terali smo ovce na pa\u0161u podalje od na\u0161ija sela, pa smo otud donosili sakake mivke.
\nTuvim ja i kat smo i\u0161li na va\u0161are, na Jezero ili La\u0111evac. Svi u selo su se radovali kad bi \u0161\u0107eli na te skupnice. Mi smo i\u0161li ku\u0107ile.
\nBabo bi i\u0161o naprijed i nosio bo\u0161\u010du sa na\u0161im haljinkama za preobuku. Ja sam vodio konja za ular, a na njemu jahala majka. U kotarama sa strana bila su micka deca.<\/p>\n
Majka bi zorom ispekla pite, poga\u010de, koko\u0161\u2026 Turili bi \u0107up\u010de kisela mlijeka i zobi konju.
\nNa te va\u0161are bilo je svijeta ka na ma\u0161erski dan. Bilo je muzike, pesme, ljepote, majko mila. Tuna na livade trgovci su nutkali: kahvu, limunatu, \u010dajeve, bambone, \u0111erdane, d\u017eid\u017euriju, sva\u0161ta.
\nNeveste su se preobukivale u drugi i drugi kat dimija. Oki\u0107ene do pojasa, petolirkama, \u0161orvanima, lirama. Bogme, one iz zen\u0111il ku\u0107a i po dva reda dukata.<\/p>\n
Tek dovedene neveste vodile su kolo \u0111uvegliji, svekru il deveru. Poskakivali bi na njih dukati ka da su \u017eivi.
\nDevojke su dolazile na va\u0161ar uz pratnju majki, o\u010deva, bra\u0107e. Vedelo him se ka gledencetu. Bogme, po\u0111ekoja bi, kriju\u0107i, ugrabila da podadne rije\u010d kakome momku. Ako se obe\u0107ala, morala se udat za njega, jer bi krv legla da ga prevari.
\nNa nam i na glas po ljepoti bile su devojke iz Doli\u0107a. Odvajkada se spominjalo: \u201eGledna ka Doli\u0107anka.\u201d
\nNajvi\u0111eniji i najstasitiji momci na Pe\u0161ter bili su iz Ugla.
\nNe znam da l\u2019 je i sad tako ka \u0161to je bilo, ha? Zna\u0161 li ti?
\n– Vala, amid\u017ea, i sad ti je na Pe\u0161ter taki adet. Odr\u017eavaju se va\u0161ari i sve tako redom, ka vaktile, sam \u0161to je sad \u0161areni\u0161. Ima devojaka s obukom alaturko i alafranko.<\/p>\n
– \u0160ta mi pri\u010da, ku\u0107o? Valha u\u0107ejvih kad to \u010dunuh. E, da mi je da obretnem jo\u0161 jedama na te va\u0161are, da se vi\u0111u sa ljudima. Bog zna dal ima mojija vrsnika \u017eivih. Odr\u017eavajul\u2019 se, dina ti, u Karajuki\u0107e one ko\u0161ije konja?
\n– Odr\u017eavaju, valha, i dan-danji, svake godine.
\n– Je l, svega ti? E, zgodno, zgodno, rode. Vaktile, gledo sam hi ja s babom. Ne bi mogo i\u0161\u010dekat ta dan od radosti. Trkali su se u Karajuki\u0107e konji na\u0161eg bratu\u010deda Hajrana. Imo je jednog dorata ljepotana, da mu se ljepote nijesi nagledat mogo. On ti je na te trke konja, izjedna fato ko\u0161iju. Vedio mu Hajran ka majka sinu jedihniku. Davali mu ljudi za njega para kolko zine, al nije \u0161\u0107o da ga prodadne. \u0160ta je poslena \u0161 njim bilo, ne bi ti umio rej. Imo je i dobrodobra vranca, ka da je slikan, al dorat je bio pripsaniji dvaput.
\nMi smo vazda dr\u017eali konja, al nije bio od neke posebne pasmine. Na\u0161 je bio za tereta i za vu\u010du. Imali smo par volova, po dvije-tri krave i stotinjak ovaca. Sve je to moja rahmetli majka devamila. Muzla je, sirila, kidala \u0161talu, \u010dinila hizmet kutnji. Bila je hitra i laka ka lastavica. Od devet zora bi se dizala i do mr\u010dne no\u0107i ne bi savila noge podase.
\n– E, ove dana\u0161nje, amid\u017ea, ne\u0107e Bogme. Sve him na dugme a one \u010divdere, zamorile se. Povas dugi da iz mahale u mahalu i na \u0161piglu. Hleb, sir,vareniku i drugu idaru pazarujemo u du\u0107ane. Donosimo him sve tabljajile, ka tice u kljun,a one u figanj, razmako\u0161e se od hizmeta.<\/p>\n
– Fer\u010dim ja, bogme, po onoj mojoj mlade\u017ei u Tursko. \u0160ta hoj, moj sinko, drug\u0161i je sade vakat. Bogu \u0161u\u0107ur \u0161to je sad \u017eivljenje lahnulo, \u0161to se svijet ne pati, ka mi \u0161to smo.
\n– Sad je i na Pe\u0161ter ba\u0161 ka u kasabu, vide\u0107e\u0161. Imaju struju, vodu u ku\u0107e, svaku zgodu.
\n– Allahu \u0161u\u0107ur, jako je.<\/p>\n
Stander, rode, da se napijem s ove \u010desme. Nema ove vode ni\u0111e, ja ti ka\u017eem. Tamo kod nas ti je voda ka bara. Za pi\u0107e vodu pazarujemo u du\u0107an. E, ove bi ti vode pio do sutridan. Ka da je abu-zemze, razgaljuje.
\nGledam ja svuj gredom, doklen mogu s o\u010dima dotaj, pe\u0161tersku ravan. Kano, poprise\u0107am se, svakojeg grma, svakojeg zavijutka puta. Vidim u daljinu, bijelu se stada ovaca ka grude snijega, a mene sgruhnu\u0161e suze od meraka. Pone\u0111e promaknemo pokraj ljudi \u0161to oru njivu da posiju \u017eito. Oni nam mahnu glavom, poselamu i produ\u017eu da obaljaju poso.
\nOd meraka, prido\u0111e mi teskoba u prsa, pa prsko li prsko.
\n– Eve, amid\u017ea, stigli smo!
\nPred ku\u0107om mog bratu\u010deda \u0106aka sigraju se naka deca. Ube\u010dila nas ka u \u010dudo, pa umako\u0161e u ku\u0107u. Odma ispanu\u0161e nake \u017eene i dva \u010doveka.
\n– Bujrum, amid\u017ea, bujrum. Jesi l se umorio? Ma\u0161allah, ti dobro, ka najbolje, ka brdo.
\n– Babo, mu\u0161tuluk da mi dadne\u0161! Da vidi\u0161 ko ti je do\u0161o sa daljine \u2013 vi\u010de jedna mla\u0111a \u017eena s vrata.
\n– Da nije to stignuo moj had\u017ei Mahmut? Po Zenu mi letos pratio selam i haber da \u0107e najesen doj kod nas. Imo sam ja be\u0161are da \u0107e stij ovija dana.<\/p>\n
– Jes, babo, ba\u0161 on.
\nNa kutnja vrata, izbi moj bratu\u010ded \u0106ako. Prifa\u0107a ga ona \u017eena pod pazuho, a on jedva taji na noge. Glava mu omotana \u010dalmom, ka \u0161to su vaktile na\u0161i stari turali. Poguren, podupire se na mo\u010dugu, drhti i \u010deka me. Platih ja taksisti, zafalih mu se, pa grma\u010dih k \u0106aku.
\nObiskosmo jedan drugom oko vrata, ba\u0161 ka bra\u0107a ro\u0111ena. Pla\u010de \u0106ako izglasa, a pla\u010dem i ja kolko mogu. Jeckaju one \u017eene, a bri\u0161u suze i ona dva \u010doveka, pa nas \u0161utkaju. Pade \u0106aku \u010dalma s obrijane glave na zemlju. On ka pau\u010dak, bon, jedva zbori.
\n– E, \u0111e si mi, bratko moj u\u017eeljeni. E, ovi dakik da preselim, ne marim, sam kad te vidoh.
\n\u0160ala nije, moj Hazire, nas dva smo od dva brata i od dvije sestre, bra\u0107a ro\u0111ena. Ne more sve jedna majka da rodi. Vrsnici smo, rasli zedno, sigrali se, \u010duvali ovce, dijelili zlo i dobro.<\/p>\n
Oni otprati\u0161e za Tursko, a moj babo ne \u0161\u0107e. Bio zapo\u0161ljen ka \u0161umar, pa mu bi \u017eo da napu\u0161\u0107a poso. Propanu nam vasika. Bogme je poslena ku\u010dio o\u010di, al za fajdu, zatvori se put, te ne mogasmo izljej.
\nOzaifio \u0106ako, bogme, pa ga \u010derembabe povali\u0161e da legne na krevet. On sve jecka, bri\u0161e suze mendiljom i prifa\u0107a me za ruku.
\n– E, moj bratko ro\u0111eni, rode, i, dome moj. Je l ovo istina da se prije smrti o\u017eelimo nas dvojica? E, valh ove dakike da preselim, ne \u017ealim, sam kad sam te vido. Eve dva dana, \u010dujem ja, grak\u0107e nam svraka vi\u0161e ku\u0107e. Zno sam ja da \u0107e nam doj ko od musafira i obne\u0107kevo se tebe.
\nUpoznadoh mu dva sina, dvije snahe, unu\u010dad. Rastr\u010da\u0161e se deca da rastelalu po selu, da sam stigo kod njih. Sva upuhana od tr\u010danja, uplaha \u0106akova starija \u010dora Hafka, pa za njom \u010doek joj.
\nNapuni se ku\u0107a, ja ne mogu ni da pofatam ko je \u010diji sin, ko \u010dija \u010dora i snaha. Bogme, malo umoran od puta i \u0107eifa, pa mi liju suze, ne pitaju me.<\/p>\n
\u201cE, ovo si ti snijevo i \u017eeljkovo, moj Mahmute, tamo u Karad\u017eabey. Ovu vru\u0107inu, ovo stimanje. Za ovo si ti kopnio i nisi imo smirka\u201d \u2013 mislim ja, a suze mi kaplju niz obraze.
\nNudu me vru\u0107om varnikom, sira mi turaju, meda, tur\u0161ije, pite. Da sam od trista kila, ne bi to mogo pojes.
\nTu noj se napuni puna puncata soba pose\u010dara, do za vrata. \u010cak iz \u0110erekara stigo\u0161e, neki nam maj\u010dini bratu\u010dedi.
\n\u201cLasno je sad s arabom, stigne\u0161 u\u010das, no je bilo muka, kad smo mi pe\u0161a\u010dili dan hoda\u201d \u2013 mislim ja.
\nZauzeli ljudi muhabet, a ja u\u0107ejfio ka da sam se u D\u017eennet obreo. Razabiraju se ljudi za svoju akrebu u Tursko, za kom\u0161ije, za ovoga, za onoga. Ne znam \u0161ta \u0107u prije da odgovorim.<\/p>\n
Pu\u0161u svi pose\u010dari, zadumanili, prs pred oko se ne vidi od dima. Nudu cigarama, al ja nisam nikad \u0161\u0107o ni mirihnut tu otrov. Kahve nam prinosu svaki \u010das, pa varniku. Neveste dvoru sa tabljama u ruke.
\nPostavi\u0161e sofru, te okru\u017eismo, bogme, haman nas deseterica. Valha \u0106ako ne moga doj do sofre, no mu turi\u0161e na tablju da jede.
\nTuraju \u017eene: birijane, pite sa sirom, mlijeka, poga\u010de, kajmaka, tur\u0161ije. Vala, svega, da ne zna\u0161 \u0161ta prije da okusi\u0161. Nutkaju nas da jedemo, pereti\u0161u oko nas, pa me Allaha mi, ar od te tolke stime.
\nBogu \u0161u\u0107ur, u ku\u0107e him zgodno, ka najbolje \u0161to more bit. Svakaki name\u0161\u0107, sve na elektriku. Po odajama novi kau\u010di, \u0161poreti, busdolapi, ma\u0161ine za \u010dama\u0161ir, svakaki rahatluk. Vodu i banje kod svija u ku\u0107u, telefoni. Nazreo sam da poneko ima\u0161e i d\u017eep-telefon. Imaju svega, valha, sem ti\u010dega mlijeka. Insanu da se srce napuni od njihna zen\u0111iluka.<\/p>\n
Opet na\u010dunem da pone\u0111ek ima rotluk u roblje. Kako ne\u0107e, kad svako rop\u010de ima svoju odaju pa se roblje me\u0111u sobom vi\u0111a ka da su kom\u0161ije. Jemek se tura kad ko otkuj izbije. U odaje him televizioni i naki komputeri, pa deci o\u010di iskapa\u0161e povazdan njiru\u0107i u njih. Zbora ni razgovora tuna nema, nit imaju kat. Nit za koga pitaju, nit hataju za kim. Prikovali se za te bahsuze i komputere, pa akrebu svoju ne poznaju, niti koga zijaretu.
\nPone\u0111ek kod svijeta ima pomalko kaskanluka i tafre. E, bogme, rode, ne znaju kimet ovom beri\u0107etu i rahatluku, zato su poazgineli.
\nVaktile da nam je voda bila na sahat hoda, ka da bi nam bila pred ku\u0107u. No smo, bogme, pe\u0161a\u010dili po nekolko sahata i u burad donosili vodu za pi\u0107e.<\/p>\n
Spavali smo svi u dvije odaje, na prostrte du\u0161eke, jedno kraj drugog ka fi\u0161eci. Povazdan smo zedno bili pa bogme i lezet bio me\u017eu robljem.
\nOfer\u010dio sam da je malo tija starija adeta i po\u0161tivanja ostanulo na selo, pa mi se srce napuni.
\nKako sam mogo zazret, u ku\u0107u mog \u0106aka je hu\u0161nutluk i roblje mu je saglam. Svi ga po\u0161tivaju i kimetu ka najbolje. Jes veselik ozaifio, jedva zbori. Podale ga noge, te nema takata, sem dva-tri koraka \u0161to kro\u010di.
\n\u017dmuri pomalo i oslu\u0161kuje na\u0161 muhabet, pa kad otvori o\u010di, zovne me da mu pri\u0111em i prifati me za ruku.
\nVelim mu ja:<\/p>\n
– \u0106akooo! Tuvi\u0161 li kad smo nas dva, mid\u017eovici pili sa slamkom mlijeko ispod kajmaka?
\n– Haj \u0161ta ti ne\u0107e pas na pamet. Neka toga sat \u2013 smije se \u0106ako i miluje me po ruci.
\nTa nam je mid\u017eovica, ne bilo joj te\u0161ko, bila velki tivtiz. Nikad nas ni divljakom ponudila nije. Jedaman se zadesismo ja i \u0106ako kad ona ispekla gurabije. Zamirisala ku\u0107a, mirom miri\u0161e. Mi deca, bogomi, \u017eeljni, al ona nam ne dade ni na zub da okusimo.
\n\u0106ako je bio velki dvonogac, pa nakasti te smo joj zinjat pili sa slamkom mlijeko ispod kajmaka.
\nMi smo, valha, imali mlijeka da se kupljemo ako smo \u0161\u0107eli, ali nam je bilo merak njojzi zijan u\u010dinjet.
\nKad bi videla da joj se kajmak slego, stanuo bi je kukanj da neko potura sihre, da joj ovcama prekapi mlijeko. Naturi iftiru na \u0160atku, na\u0161u halu. Njiha dvije se s o\u010dima nisu mogle videt.<\/p>\n
Ufati nas jedaman \u0106akov babo u zijan, te nas obadvica izesmo \u0107utek, da ga pamtim i dan danji. Pucalo po nama ka po tahti. \u010cini mi se da mi od tog \u0107uteka i dan danji sedalo trni. Nisam smio mom babu izljej na o\u010di ti vakat. Sve sam se uklanjo od njega.
\n– Haj, bogoti, neka toga sat. Da ne u\u010di ova mlade\u017e na\u0161e \u0161erluke \u2013 ljutnu se \u0106ako, a pose\u010dari se zakocahnji\u0161e od smijeha.
\nSvaku noj, do kasno, posetkovali smo u \u0106akovu ku\u0107u.
\n\u0160\u0107ahu neveste da mi name\u0161\u0107u da spavam u musafirsku sobu na gornji boj ku\u0107e, al\u2019 ja ne dadoh. Rekoh him da mi prostru du\u0161eke u stanove, ka vaktile. Oko ku\u0107e ima\u0161e nekolko brvnara, koje upotrebljuju za ostavu, a u ljeto poneko od njihna roblja tu i prekona\u010di.
\n\u010cim sam kro\u010dio u stan, zapahnu me miris opranija kaca, usirenog mlijeka i taze metanice. Opru\u017eih se na du\u0161ek od vune i ti vakat ne mogadoh zaspat. Pomije\u0161ali mi se mirisi: oprane vune, ovf\u010deg sira i \u017eita na tavan. Pri\u010dinje mi se da sam se obretnuo u ona nekadanji vakat, kad smo tuna bili.<\/p>\n
Svaku bogovihtu noj sam zadugo bio budan i diho mirise, \u0161to hi kod nas u Karad\u017eabey nema. Prije no \u0161to bi lego, otvaro sam \u0161irom pend\u017eer i oslu\u0161kevo huku vetra sa pe\u0161terskija poljana.
\nJednu noj, po\u010de da grmi i sijeva, pa pljuhnu ki\u0161a ka iz kabla. Popovirim kroz pend\u017eer, a napolju ki\u0161a i crnilo. Ne vidi se prs pred oko, ka da je do\u0161o kijametski dan. Udaraju gromovi, \u010duje se tresak, ka da topovi pucaju. Ki\u0161a plju\u0161ti po \u0161indri, lupnjava, pa ti se pri\u010dinjava neko baca \u0107uskije s neba.
\nOvce u torove bleju, a pa\u0161\u010dad laju ka da si hi na vatru turio. Tutnji cijela Pe\u0161ter, reko bi insan zemljotres je, il smak svijeta. Divlja pe\u0161terska hava ostala jedna\u010dita ka vaktile. Odvajkada je ode bilo kijameta i nevremena.
\nPade mi na um, kad sam bio micak, mlogo sam se bojo munja i gromova. Usred no\u0107i be\u017eo sam kod majke da se sakrijem pod jorgan. Drhto bi ka prut od straha, a ona bi me grlila i grijala. Nikad nisam bio sretniji. Majka pro dana nije imala kat da me pomiluje, sem nave\u010der, kad bi do\u0161o kod nje da se zavu\u010dem.
\nSve mi se pri\u010dinjava snijevam i more l bit da sam se obreo na moju Pe\u0161ter.
\nHa sabah, probu\u0111evalo me sunce kroz pend\u017eer. Ba\u0161 ka da me na obadva obraza miluje i tura mi mehlem na d\u017ean. Napolje ljepota, ka u D\u017eennet. Zlatne ka sunce, miri\u0161u pe\u0161terske livade. Trava pone\u0111er \u017euta a pa\u0107, ka da si je ki\u0161om omio. \u0160atru po njojzi kaplje rose ba\u0161 ka prekinuta ni\u0161ka bisera.<\/p>\n
\u010cobani isterivaju marvu. Pa\u0161\u010dad tr\u010du za stadom i \u010dobanima. Bleju ovce, ri\u010du goveda, zvonu zvoncad, hr\u017eu konji, dozivaju se \u010dobani.
\nU\u010dinje mi se da je sve jedna\u010dito ka kad sam ode \u017eivio i da nisam nikud ni mrdo.
\nVodili me arabom \u0106akovi sinovi \u0111e sam goj \u0161\u0107eo. Prezivali nas po selima na ru\u010dkove, ve\u010dere, na zijafete, ne mogu ni upamtit kod koga smo sve bili.
\nObi\u0161li smo, haman cipacijelu Pe\u0161ter. O\u017eelio sam se, valha, da umrem ne \u017ealim. Svuj su me stimali: akreba, kom\u0161ije i prijatelji bolje mogli nijesu, sem na glavu da me turu i da me njihaju.
\n\u0110e sam goj bio musafir, hajran sam osto od name\u0161\u0107a i zgode u ku\u0107e him. Svi dr\u017eahu stoku, ali lasno je sad oko stoke deverat. U svaku ku\u0107u voda, struja, svak arabu pred ku\u0107u. Deci \u0161kola blizu ka pred nos. Nama je bila daleko, pa smo kod o\u010di ostali \u0107oravi.
\nPuno mlade\u017ei odavle radi po svijetu, roditeljima otud \u0161ilju para da name\u0161\u0107u ku\u0107e, nabaljaju name\u0161\u0107aj i zgodu.
\nSa mojim \u0106akom sam izmuhabetio o svemu i sva\u010demu, dok se on ne bi zamorio. Tabirili smo stari vakat i na\u0161e momkovanje.
\nPrele\u0107e mi musafirluk, ka dekik. Primaknu se i vakat da se vrnem ka ku\u0107i. Mene \u017eo, pa mi se \u010dini ka da mi je neko vatru u lubinu nalo\u017eio.
\n\u0160to se goj vi\u0161e prima\u010dinje dan da se vrnem u Tursko, mene sve \u017ealije. Znam, bogme, da vi\u0161e nikad doj ne mogu. Ostaralo se, onekadrilo a velka dalj.<\/p>\n
Dva dana uo\u010di puta, napunila se soba puna puncihata ljudi. \u0106akove snahe i \u010dore spakivaju mi kufere, turaju u njih pe\u0161\u0107e\u0161e, njihne i svijeske. Mijesu mi gurabije i kolpite za puta. Trpaju u kufere: pr\u0161ute, sira, metanice, vune, stazica, puste\u0107ija.
\nArabu da imam, ne bi to mogo ponijet. Karam hi ja, al za fajdu, one svoj poso.
\n\u0106ako pla\u010de, obraza ne su\u0161i. Znamo obadvica da nam je ovo zadnje vi\u0111enje.
\nMene sve u prsi naka teskoba, pa prskoh li prskoh. Sve malo-malo, pa izljegnem napolje. S praga, diham, gledam pe\u0161tersku ravnicu i \u017eelju kupim
\nDvije no\u0107i uo\u010di puta, usnih san: obreo se ja ispred na\u0161e stare ku\u0107e u selo. Gledam niz livade, a ono, velahaule, mesto trave, po cijeloj Pe\u0161teri, rascvetali se crveni bo\u017euri. Pe\u0161ter se od njih crveni, ka da si krv prolio po zemlji. Nakav zgodan miris plu\u0107a mi napunio, pa mi se \u010dini ho\u0107u da poletim od miline.
\nNa dno na\u0161e livade, obretnu mi se babo, ka kosi one fidane bo\u017eura, a majka vilama plasti za njim i trpa na naviljak. Pored naviljka, u hlad jednoga drveta sedi gomila postarijih ljudi. Poslu\u017euje ih \u0161erbetom jedna na\u0161a tetka, obu\u010dena ka nevesta. Tuvim kat je preselila na poro\u0111aj, rahmet joj du\u0161i.<\/p>\n
Me\u0111u ljude prepoznado rahmetli deda mi, bija\u010du i jo\u0161 nake kom\u0161ije i bratu\u010dede \u0161to su davno preselili.
\nKako babo zamahne kosom da kosi, mene zapuhne i o\u0161amuti ona miris bo\u017eura. On u jedan vakat podignu ruku i mahnu mi da do\u0111em kod njega. Krenuh ka oman\u0111ijan, iako ja i u san znam da oni nisu \u017eivi. U\u017eelio hi se ja, pa cio drhtim od meraka \u0161to \u0107u hi videt.
\nTaman ja stigo na po puta, kad me majka zovnu:
\n\u201cMahmuteee! Sineee! Hoder ovamo, da kosimo! Da nam pomogne\u0161, rode!\u201d
\n\u0160\u0107avah ja da potr\u010dim, al za\u010duh moju Sevim \u0111e me zove:
\n\u201cBabooo! Ne idi tamo, vrni se! Haj sa nama, babo! Kumim te, babooo!\u201d
\nObrnem se ja, a ono u daljinu, na jedno brdo, ka, stala moja Nura sa \u010dorama i sinovima. Ajka i Sevim u figanj. I\u0161aretom mi kazuju da ne idem, no da se vrnem k njima.<\/p>\n
Bi ja, al me tegli \u017eelja da vi\u0111u baba i majku, a ona miris cvije\u0107a me mami.
\nHodim ja polagajno i prokr\u010dujem put me\u0111u one bo\u017eure. Prima\u010dinjem se babu i majki, a sve bri\u017eim da mi se kud ne sagubu.
\nBabo turio \u010dalmu na glavu, bijelu ka na gori snijeg. Obuko bijele suknene \u010dak\u0161ire i d\u017eamadan, nov novcat.
\nNa majku mi novi kat dimija od santaliona, \u0161e\u0107erli farbe. Podvezala se prlantom sa ojama, iste farbe ka i kat. Podmladila se u lice i gledna, ka gorska vila.<\/p>\n
Miri\u0161e ona bo\u017eur oko njiha, a \u010dele slije\u0107u na svaki cvijet.
\nKad stignuh do one gomile ljudi, pri\u0111e mi bija\u010da, prifati me pod pazuho i veli mi:
\n\u201cTako, rode, haj polagajno. Nek je s hajrom!\u201d
\nPrimaknusmo se majci, pa je ja upitah:
\n\u201cOkle ste se obreli tuna, majko? Ti i babo ste ukopani u Tursko.\u201d
\n\u201cTamo su nam kosti, sinko, a ode d\u017ean. Svakat smo \u017eudeli, \u010deznuli za na\u0161ijem selom i na\u0161om ku\u0107om, no smo sakrivali od vas. Mi smo sad ode i hajali bi da i ti odena bide\u0161 s nama.\u201d
\nTaman ja da grma\u010dih da zagrlim majku, kad odnekud dole\u0107e jedan lejlek i prifati me. Obretnuh se na njegova krila i pole\u0107esmo ka nebu.
\nProbudih se od strahobe i visine. Cio sam bio znojav, al nekako radosan. Minu me \u017eelja na baba i majku, a i jo\u0161 sam ose\u0107o ona lijepi miris cvije\u0107a.<\/p>\n
Pri\u010dam ujutru \u0106aku san, a on mi veli:
\n– Vala, Mahmute, hajr, in\u0161allah! Zakahri me to \u0161to si snijevo. Samo da Allah na hajr i na dobro okrene. Nikom ta san nisi trebo pri\u010dat nikom, sem vodi.
\n– Haj, bogoti, aga, to su bapska tatrljanja \u2013 veli mu Hazir.
\n– Vala, bapska nebapska, ja vam velim \u0161ta velim. Ne begeni\u0161em ta san, pa haj \u2013 odgovara zabrinuto \u0106ako.
\nSutridan se dignuh da klanjam rani sabah. Ne\u0161to me cipacijelu noj pritiskalo u prsa. Zaten mi \u017eo \u0161to \u0107u da da napu\u0161\u0107im Pe\u0161ter i rodno mesto
\nKlanjah i taman \u0161\u0107avah predat selam. Samo \u0161to obrnuh glavu ka desnom ramenu, profiknu me ne\u0161to u prsa, ka da me metak pogodi. Ufati mi se dih i avaz. Ka da mi neko prekrati, i noge i ruke. Zafati mi presnemag cipacijelu \u0111ovdu. Ostanu mi glava na rame, ka prikovana.
\nKa sa stotinu igala, ne\u0161to me ubode u sret srca. Kura\u017eim se ja i borim da diham jedna\u010dito, al\u2019 mi se pret o\u010di navukla crnjavina i obr\u0107u naki \u017euti koturovi.<\/p>\n
Nazreh, ka kroz maglu, na pend\u017eer onog lejleka, \u0111e bulji u mene. Otvara kljun i pritupi mi se maj\u010din glas: \u201cHajde, sine, s Bo\u017ejom pomo\u0107i! Polagajno rode, ponavljaj za mnom \u0161ehadet. Ne boj se, evljadu! Pravi mumin si mi bio, ibadet trago, had\u017e\u017e obavio. Roditelje si sitkile slu\u0161o i svakog pomogo. Ne bri\u017ei, sine! Bog d\u017e.\u0161., in\u0161allah, prifati\u0107e ti d\u017ean i dovu.\u201d
\nZakanu me ona lejlek jednom kapljicom, mjesto zemzema, te me razgali i boljka me uminu. Puhnu me, rashladi i podi\u017ee na krila.
\nNa nebu zasija sunce, zaigra mesec, zapeva\u0161e tice. Oko mene pole\u0107e hiljade leptira, palahaju mi lice. Stotine meleka poju me \u0161erbetom i selamu.
\n\u201cAllahu-ekber!\u201d \u2013 jedva \u0161ap\u0107em. Nesta boljke, teskobe i crnjavine. Ponovo se rodih\u2026<\/p>\n
*****<\/p>\n
Niz Pe\u0161ter pote\u010de mlijeko. Rascveta se i zamirisa cvije\u0107e, zasvira frula, utihnu vetar, ojagnji se ovca, zaigra dorat\u2026
\nKanu \u0106akova suza, zali zasa\u0111en bo\u017eur na taze mezar. Raspuknu pupoljak. O\u017eive i zamirisa pe\u0161terska du\u0161a.<\/p>\n
Pri\u010da po \u017eelji fb \u010ditalaca i mali prilog za Manifestaciju \u201d Kapija Pe\u0161teri\u201d<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
\u0160efka Begovi\u0107-Li\u010dina<\/p>\n","protected":false},"author":83,"featured_media":95928,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[10196],"tags":[],"class_list":{"0":"post-95927","1":"post","2":"type-post","3":"status-publish","4":"format-standard","5":"has-post-thumbnail","7":"category-iz-pera-nasih-autora"},"yoast_head":"\n